Добро друштво :)

Ћао, шта те занима?

Тотал

АЛЕКСАНДАР КАВЧИЋ-ИРАЦИОНАЛНИ ЉУДИ МЕЊАЈУ СВЕТ

Александар Кавчић је један од водећих светских информатичара. Професор, доктор у области електротехничких наука. До сада је иза себе „оставио” осам патената, што би за један људски век био и више него довољан допринос човечанству. У родној Србији се бори да ђаци имају бесплатне уџбенике. Овим разговором Портал КАДАР[24] започиње серијал прича на тему бесплатног образовања.

Александар Кавчић у свом пословном простору у Београду
проф. др Александар Кавчић (фото: Немања Мирковић)

Александар Кавчић јесте један од оних ирационалних људи који мењају свет. Оснивач је Фондације Алек Кавчић, у Америци, где живи и ради годинама уназад. Циљ Фондације је промовисање науке и образовања, што професор врло предано и срчано ради и у Србији. Српска јавност, пак нема довољно слуха за то. Све мање знамо и све нас мање занима било шта што је изнад наше изанђале неспособности да ствари назовемо правим именом. 

Животни пут ове личности бриљантног ума и великог срца, био је веома интересантан. Од Индије, до Математичке гимназије, преко ЕТФ-а, до Универзитета у Бохуму, а потом и америчког Карнеги Мелон Универзитета, на коме је стекао докторску диплому и остао да ради и доприноси науци и образовању као професор. 

Тако га је космичка сила вратила и пут родне Србије. Појавио се са идејом о бесплатним уџбеницима за основце и узбуркао мртво море, тешко рањеног образовног система наше земље. Од првобитног уздизања у небеса до бешчасног унижавања личности и дела овог уваженог српско-америчког научника, поједини медији нису презали ни од чега. О Клет групацији, као највећем страном издавачу домаћих уџбеника, да и не говоримо. 

Бесплатно образовање је Уставом загарантовано право сваког детета у Републици Србији. Александар Кавчић нам је само скренуо пажњу на то и понудио конкретно, смислено решење да тако и буде. Ако је некоме промакло да абнормално високе цене уџбеника водећих издавача поништавају ово право, нека се узме у памет. 

Пре свега, с којим правом се неки издавачи кроз тржиште уџбеника крећу као по пијаци? Нуде поклоне и неке бенефите школама, професорима и директорима, доводећи их у врло неприличан положај. Зашто смо упропастили наш Завод за уџбенике, из чијих смо књига некада сви ми одрасли учили?… 

Уџбеници су све лепшег и шароликијег дизајна, а знање наше деце све тање и оскудније. Наш систем образовања је постао ринг у коме се одвијају борбе за све друге интересе, осим за главни, а то је – да се сваком детету подједнако омогући да максимално развије свој потенцијал. 

С друге стране, ако ми као родитељи директно саучествујемо у овој врсти преваре и понижења од стране наших властодржаца, који служе нама, а не ми њима, дијагноза овог друштва је далеко сложенија. Ми не радимо за добробит будућих генерација.

Нама је опште добро, на које смо морално обавезани у свом кратком бивствовању постало страно. Проглашавамо лудим и глупим онога ко свој лични интерес ставља иза неког вишег циља који се тиче свих нас. Не маримо шта остављамо својим наследницима, самим тим што прихватамо сваки вид гажења људског достојанства. А деца све то посматрају. 

Аександар Кавчић - О образовању
Ученици ОШ „Нада Пурић” (фото: Немања Мирковић)

О образовању, као срцу сваке нације, пре свега господин, Александар Кавчић говорио је срдачно и врло отворено. Изузетна част и задовољство је било и само познанство, а камо ли разговор са њиме. 

Због чега је образовање важно? 

То је будућност нације. Сваке нације. То је капитал. Пуно пута сам то говорио. Знање – то је једина врста капитала, која, ако је не обновите – нестаје за једну генерацију. Све друго, капитал у виду новца, злата, некретнина, земље… сва та добра неће нестати. Мислим, нестаће можда из неког џепа, али ће отићи у неки други џеп, прелити се из једног власништва у друго. Али знање – ако то изгубимо, ми смо готови

Ми смо мала земља, јако мала и једини начин да будемо конкурентни, јесте да имамо образовану нацију. Јер је брутално конкурентан овај свет, у смислу нових технологија, које се нажалост развијају мимо нас, негде другде. Али, свеједно, мислим да неке ствари, неке гране привреде морамо ми сами овде развијати, прихватити их као своје, чувати их и гајити. Чак и да је реч само о пољопривреди. Пазите, то није само пољопривреда. Ту је много грана испреплетено, а знање је потребно чак и за усеве. 

Колико је важна уметност у образовању?

Мислим да су све гране образовања важне. Уметност… Пре свега, хајмо од оне основне – књижевности. Ви да бисте савладали језик морате проћи кроз мало ригорознију наставу. Свој језик морате научити, а он вам је потребан за ту уметност. Дакле, српски језик и књижевност, као вероватно најбитнији предмет сваком ђаку је неизмерно важан. Не само зато што је то језик уметности, то је језик свих других наука. 

Уметност је јако битна. То је онај елемент културе, који нас надограђује, без чега не можемо бити људи. А, опет, с друге стране, и луксуз је. Луксуз је уметношћу се бавити и ономе ко не мора да брине за голу егзистенцију. Мада, данас смо сведоци да се уметници итекако боре за голу егзистенцију. Као да смо у једном зачараном кругу у коме, да бисмо имали здраву нацију, да можемо себи дозволити тај луксуз уметности, морамо дизати и привреду. 

Мислим, немам ја ту праву формулу. Уметници то не раде зато што су сви сити, већ зато што имају ту унутрашњу потребу. То је нагон. И нема ту размишљања, да л’ сам данас сит, па ћу се бавити уметношћу. Ал’ свеједно, да би то било на здравим ногама, морамо као друштво напредовати и, врло једноставно, бити богатији, да бисмо развили тај оптимизам. А нисмо у том стадијуму данас. Много смо изгубили у протеклих тридесет година. Бојим се да је потребно толико времена и да се вратимо на ниво, на коме ћемо сви као друштво много више ценити и уметност и наше уметнике. 

Александар Кавчић – Битно је да деца науче да уче

Какво је образовање у Србији?

Мислим да нисмо на добром путу. Стално мењамо. Нон-стоп су те промене плана и програма. Вазда нам је образовни систем у неком стању ревизије и свака се завршава нагомилавањем предмета. Невероватно ми је да ђаци у осмом разреду имају петнаест предмета, ако се не варам. Зашто толико? Видите, од те гомиле предмета, ђаци не могу да се фокусирају на оно што је битно. 

А битно је, заиста у том узрасту, само три ствари – да научи да говори, да се изражава, не толико да се изражава правилно, већ да зна да организује своје мисли. За то је потребно време, енергија, вежба. Вежбе писања, читања, вежбе комуникације, које, ако милион предмета натоваримо на грбачу ђаку, он нема времена да се бави оним што је битно. Да научи да комуницира своје мисли. То је једно. 

Друго, да научи основне принципе логике. Кроз математику то иде. И треће – скоро да и није битно шта уче, већ је само битно да науче да уче. Разумете? Шта ће учити у географији, или биологији, није битно. Важно је да стекне дисциплину, да зна да учи и да сутрадан уме нешто ново да научи. А не да га сада оптерећујемо свакаквим знањем и да очекујемо да ће то знање трајати вечно. Неће. Немогуће је да запамте све из основне школе. 

И, ту је, ја мислим основни проблем нашег образовног система. Толико смо отишли у детаље и мноштво предмета, а даћу вам и пример предмета који су из моје струке. Техника, технологија и информатика. Ја мислим да су у овом узрасту, од првог до осмог разреда, потпуно непотребни ти предмети. Отворите ли књигу за осми разред из Техничког, тамо имате Теслин мотор. Немогуће је да ђак у осмом разреду може то да савлада, јер нема апарат да то савлада. Не зна шта су синусоиде, не може да уради у простору векторско сабирање, не може да сагледа тај обртни вектор магнетске индукције у пољу тог ротора… 

И онда га приморавамо да буба, да учи то напамет и тиме му одузимамо од онога где може нешто да направи, а то је да учи да комуницира. Да учи не само о писаној комуникацији, већ и усменој. Јер тога мањка ђацима. И видимо то на ПИСА тестовима, где мере успехе наших ђака и све смо лошији.

И све мислим, можда ће се појавити неко бистар, ко ће рећи, па хајмо мало уназад неколико корака; да се вратимо тамо где смо некад били. Можда смо били на добром месту, а сада нисмо. Само да се вратимо мало уназад. То је моје виђење нашег образовног система. 

Није циљ образовног система да нам деца прште од знања. Циљ образовног система је да омогући сваком детету да достигне свој потенцијал. А товарењем предмета нећемо омогућити свакоме да то постигне. 

Да. Још се дошло на идеју да деци у трећем разреду основне школе уводе некакав предмет – Дигитални свет. 

Ето, ја се не слажем са тим предметом – Информатика у првом, другом, трећем, четвртом, па чак и у петом – шестом разреду. Пазите, ви из тог предмета, Дигитални свет имате уџбеник. Па, људи! Ко ће о рачунару научити из уџбеника?! О рачунарима се учи на рачунару, а не да из неког уџбеника набубате шта је уствари рачунар. Па, не иде то тако. 

Александар Кавчић се не слаже са увођењем предмета Дигитални свет
Час предмета Дигитални свет, у ОШ „Нада Пурић” (фото: Немања Мирковић)

Још се неки наши врли политичари хвале тиме, како се људи ишчуђавају томе како смо ми успели да уведемо информатику у ниже разреде. Па, зар вам не падне на памет да се они ишчуђавају зато што то није паметно?! А не зато што је то изузетно паметно. Па, увели би то већ у Јапану и Кореји, који предњаче у свом образовном систему. Нису они људи глупи, него то не иде у том узрасту. 

И сад, кад смо већ ту, то је једини предмет за који ми у Фондацији нећемо да правимо уџбенике. Ово је сад обећање. Како ћете дете научити из уџбеника од 80 страница да ради на рачунару? Боље му купите рачунар. Ето, кад сте већ поменули тај предмет… 

Који су циљеви Фондације Алек Кавчић? 

Један циљ, а ја сад не знам да ли ћемо то успети да остваримо… када бисмо успели да спустимо цену уџбеника на прихватљиву, мислим да ће онда и држави бити лакше да из свог буџета заиста и купи уџбенике свој деци. Да л’ држава, или локалне самоуправе. Али, требало би смањити трошак на петину онога што је данас случај код ових великих издавача, који се уџбеницима баве, не због ђака, већ зарад профита. И само им је профит битан. 

Е кад то спустимо на ниво од свега 20% од те огромне цене коју наплаћују сада, тада ће држава моћи да приушти да их купи. На тај начин ће моћи свим ђацима да обезбеди бесплатне уџбенике, као што је случај у свим другим земљама. У свим земљама Европе и Америке, уџбеници су бесплатни за ђаке, тј. добијају их од својих школа. Једино у Србији и БиХ то није тако. Чак је и у Украјини тако. Иако ратују, деца добијају књиге и то се вуче још и времена Совјетског савеза, у целом источном блоку. Нису се они одрекли тога зарад неког капитализма на који су прешли. Не. И на истоку и на западу иста правила важе. 

Да би то и овде тако било, спустимо цену! Олакшајмо и нашој локалној самоуправи и школи, да за фер буџет дођу до књига које ће онда ђаци користити. 

Вредност уџбеника је непроцењива

Да ли још увек она идеја, да уколико се школа определи да користи уџбенике Фондације, може да их добије потпуно бесплатно? Или је то било актуелно само на почетку? Чини се да то и није баш било потпуно јасно људима. 

Не. То је функционисало прве две године. Ево, рећи ћу Вам. Кад смо почињали са идејом о бесплатним уџбеницима, могли смо пре две године да кренемо са овим нашим уџбеницима које ми правимо, и тада их је било око десетак. Ми смо их направили и успевали бисмо да их продамо по цени од 2 динара по страни. Да се тада Фондација појавила са тих десет уџбеника, то не би било довољно да се сматра за озбиљно. 

У том тренутку смо направили партнерство са Заводом за уџбенике, јавним издавачем Рапублике Србије, да нам Завод уступи право да купимо штампане уџбенике по малопродајним ценама, а да се на интернету нађе ПДФ издање. То је било прелазно решење, где се Фондација обавезала да те уџбенике које купи од Завода за уџбенике, подели ученицима потпуно бесплатно. Такво решење није одрживо на дуге стазе. Не могу ја, тј. Фондација, својим новцем бесконачно куповати уџбенике и делити их школама – банкротираћемо.

Као решење за две године, то је било одлично. Људи су сазнали за Фондацију, за Завод за уџбенике, ђаци су добили стотине хиљада бесплатних књига. Сада прелазимо у нови режим, где ћемо искључиво имати своје уџбенике. Ту смо негде на 70 % покривености основне школе, остало нам је још само да попунимо шести и седми разред, јер су половични, и још нешто мало осмог разреда. 

Ал’ ђаци који су ове године кренули у први разред, то је прва генерација у Србији која ће моћи своје основно школовање да прође са бесплатним књигама, бар бесплатним на интернету. Јер, сваки уџбеник који направимо иде бесплатно на интернет у ПДФ, или интерактивном формату. Интернет је јако добар ресурс – не кошта ништа. Кошта 30 евра месечно да се одржава сајт. Дакле, то је могуће. Пазите, 100 уџбеника за ђаке, а кошта вас само одржавање. 

Колико заиста вреде бесплатни уџбеници? 

Сваки уџбеник вреди. То је нешто што има непроцењиву вредност. Вреди ономе ко га чита. Е сад, мора прво бити читан да би вредео. Сад не знам да ли сте ме питали колико кошта да се одштампа тај уџбеник?… Мислим, како да одредимо монетарну вредност уџбеника? Хајте, реците Ви мени – колико вреди Питагорина теорема?… 

Мислим на суштинску вредност коју имају бесплатни уџбеници. Шта ми заправо добијамо тиме? 

Добијамо тим градивом које је у бесплатним уџбеницима. Када бисмо стављали монетарну вредност на уџбенике, дошли бисмо до констатације да су непроцењиви. Тај пример Питагорине теореме, која је стара 2500 година, где су масе грађевина, система за наводњавање, бродова, разних других транспортних објеката – све је то базирано на тој једној теореми, која каже да у правоуглом троуглу ви имате да је збир квадрата над катетама једнак квадрату над хипотенузом. Невероватно и… непроцењиво.

Борба личног и општег добра. Како гледате на то?

Мислим да смо као друштво, из једне идеологије комунизма, која је била на једној страни… Видите, друштво можете посматрати као клатно – оно крене у једном смеру, па се враћа, и најбоље је ту где је на средини. Ал’ се онда врати. Кад смо га пустили овде, с ове стране комунизма, сад смо отишли превише на ову другу страну. Постали смо себични. Јако себични. Опште добро не знамо да ценимо, углавно не знамо ни да радимо за опште добро. 

Имамо велику кризу лидерства. Не постоје лидери, да искористим ту реч вођа, мада можда и није то права реч коју тражим… али, људи који ће да поведу својим примером у ангажовању за опште добро. Нема тога много данас. Мало је таквих. Политичари нас убеђују да су они зато ту, а уствари сведоци смо, гледајући и какве сатове они имају на рукама и гардеробу, да, богами они не раде за опште добро, него много више за личну корист, коју извлаче из тих својих функција. 

Како то променити? Мислим да се то може једино променити примерима, где ће свако урадити нешто за опште добро. Знате, када други виде да радите за опште добро, верујем да ће их бити срамота што они не раде. Само што дуго треба да се развије та срамота. 

Sedma skola min
Ученици ОШ „Десанка Максимовић” (фото: Немања Мирковић)

Опште добро је својство зрелог друштва. Пазите, ви стално имате ту борбу племенског и алтруистичког. Сви ми имамо потребу да свом „племену”, својој породици обезбедимо и леп живот и добре услове, наравно, свом ближњем. Али, ако ми у свему фаворизујемо само своје, ми нећемо доћи до стадијума друштва, у коме се оно диже на виши ниво. Јер, у друштву је потребна не фаворизација свог, већ фаворизација меритократије. Најспособнијег истурити, па сви за њим, јер само тако друштво се диже. Сад би требало наћи ту баланс између тог племенског и алтруистичног. 

***

Александар Кавчић зачудо не инсистира да било где у својим медијским гостовањима буде потписан са свим припадајућим академским титулама, а нарочито не као филантроп, или алтруиста. Он све то суштински јесте и носи својом скромном и надасве људском појавношћу. Необичнo „обичан” човек. Преузео је огромно бреме једне осакаћене нације, покушавајући да јој поврати пређашњи сјај и, понајвише свест о образовању, као најважнијем сегменту сваког просперитетног друштва. 

Александар Кавчић је далеко изнад сваког приземног приступа појединачном чињењу за опште добро. Ангажујући се до крајњих граница, да у Србији деца и практично задобију Уставом загарантовано право на бесплатно образовање, проноси дух добра и широкогрудости својствене ретким људима. Безусловна посвећеност и брига за друштвену добробит, попут некадашњих мисионара, заувек ће остати урезана у траговима овог храброг, величанственог ума. 

Сачувајмо га и пружимо му руку, како бисмо коначно залечили неке од најдубљих рана друштва коме целим својим бићем припадамо. Могуће је. Потребно је само да у свакоме од нас заискри храброст и људскост љубављу проткана. Љубављу према деци. Љубављу према отаџбини. Љубављу према човеку у нама самима. 

Будимо достојни. 

Александар Кавчић, Александар Кавчић, Александар Кавчић, Александар Кавчић, Александар Кавчић, Александар Кавчић, Александар Кавчић, Александар Кавчић, Александар Кавчић, Александар Кавчић

Јована Л. Мирковић је дипломирана глумица. Ради као уметнички директор ПАРАДОКС групе и координатор Студија Кадар 24. Удата за Немању са којим има сина Михаила.

Наталија Јовић на Коларцу
Крупан план

НАТАЛИЈА ЈОВИЋ – НАЈВИШЕ МЕ РАДУЈЕ ДЕЧЈИ ОСМЕХ

Наталија Јовић је флаутисткиња, доктор музичке педагогије и први сертификовани наставник Александер технике у Србији. Рођена Ваљевка своје ученике бескрајно воли и несебично им се даје. То препознају и деца и родитељи, јер када је нешто чистом љубављу проткано, ту грешке нема.

Калина Крупниковић на терену
Крупан план

КАЛИНА КРУПНИКОВИЋ – ЗАИГРАЛА БИХ ЗА СРПСКУ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈУ

Калина Крупниковић је пре петнаест година рођена и живи у Шведској, у Стокхолму. Дубоких српских корена, она не крије своју љубав према Србији, земљи своје мајке и оца. Тренутно је играч шведске јуниорске репрезентације и има неописиву жељу да заигра за српску кошаркашку репрезентацију. Ова једноставна, интелигентна и врло осећајна млада дама је и гост прве епизоде наставка веб серијала „Перспектива”.

Андрија Живојиновић
Крупан план

АНДРИЈА ЖИВОЈИНОВИЋ – ПОПУСТИ ДА БИ ПОБЕДИО

Андрија Живојиновић нам је стигао из Лазаревца. Потпуно неочекивано, али не и случајно. Срели смо се на аудицији и одмах је било јасно да је овај вишеструко талентовани дечак, широког спектра интересовања, прави Кадровац.

Још неке приче...

Крупан план

Наталија Јовић је флаутисткиња, доктор музичке педагогије и први сертификовани наставник Александер технике у Србији. Рођена Ваљевка своје ученике бескрајно воли и несебично им...

Крупан план

Калина Крупниковић је пре петнаест година рођена и живи у Шведској, у Стокхолму. Дубоких српских корена, она не крије своју љубав према Србији, земљи...

Крупан план

Андрија Живојиновић нам је стигао из Лазаревца. Потпуно неочекивано, али не и случајно. Срели смо се на аудицији и одмах је било јасно да...

Крупан план

Јасна Матић је тренутно најстарији Кадровац, по „стажу”. Као мала је дошла у Студио КАДАР[24] са изразитом жељом за бављењем глумом. У међувремену је...

Total
0
Share