Добро друштво :)

Ћао, шта те занима?

Крупан план

АНЂЕЛА МИШИЋ – СЛОБОДА ЈЕ ОДГОВОРНОСТ

Анђела Мишић је гитаристкиња чији аутентичан музички израз већ сада привлачи пажњу најразличитије публике. Иако тек на прагу академског образовања, иза себе има бројне успехе и богато извођачко искуство, ако се тако може рећи. Талентована, изузетно вредна, освешћена и одговорна млада девојка, чији ће звуци класичне гитаре тек допирати до љубитеља надахњујућег звука.

Andjela Misic naslovna
Анђела Мишић на Градцу (фото: Јована Л. Мирковић)

Анђела Мишић је рођена у Милићима, у Републици Српској. Основну музичку школу је завршила ванредно, у Зворнику, у класи проф. Драгана Николић, са којим је наставила сарадњу, на катедри за гитару, уписавши се у СМШ „Живорад Грбић”, у Ваљеву. Поред музике, Анђела ужива проводећи време крај реке Градац, читајући инспиративну литературу, у коју – наглашава, не спада белетристика, а воли и да игра тенис. 

Њен сусрет са гитаром био је наизглед случајан и, такорећи успутан. Проф. Николић је својевремено држао курс гитаре у основној школи коју је похађала. Анђела Мишић је након две године похађања овг курса имала опцију да настави у нижој музичкој школи „Војин Комадина”, у Зворнику, што је и учинила, уписавши се.

Тада је то схватала као једну обавезу и задатак да би требало да седне, научи то што је потребно и одсвира. Заправо, од самог почетка је поседовала врло снажан осећај одговорности и, једноставно ју је било срамота да изађе пред професора неспремна. 

Један гитарски семинар на Дивчибарама је био пресудан за Анђелин даљи пут и развој. Почела је много више да свира и, како њен ментор тврди, у том периоду је „просвирала”, те је тиме зачет њен лични израз. Док је права љубав и потпуна веза са инструментом заправо рођена током средњошколских дана. 

Анђела Мишић
Анђела Мишић на солистичком концерту у Тузли (фото: Дино Хукић)

Анђела Мишић поседује посебну енергију, коју несебично дели са тренутним окружењем. Лично сам била потпуно обузета слушајући је на једном њеном кратком наступу. Опчинила ме је виртуозношћу, слободом израза као и емоцијом утканом у сваки тон који је тако чисто и сигурно изашао. Данима сам била под утиском.

Можда је то био једноставно тренутак у коме се све поклопило, али безмало сам остала задивљена даром и сценским наступом ове младе гитаристкиње. Знала сам да ћемо кад – тад морати да урадимо причу са њом, јер је Анђела Мишић заиста неко ко завређује посебну пажњу и простор.  

Кажеш да си тек у средњој школи осетила слободу и праву повезаност са гитаром. Шта је то што прави битну разлику између основне и средње музичке школе? 

Тада је, уствари све постало озбиљно. Ту је било много више рада. Неки професори те запазе, па ти они дају неки свој утисак, а ти онда још више радиш због тога… Почну да стижу неке лепе награде, програм је другачији… Тек тада је дошао период када сам могла да свирам и оно што сам хтела, јер сам ту већ и технички могла да поднесем нешто захтевније. Као да је тада дошао тај један дан о коме сам пре размишљала, како бих то нешто волела да одсвирам једнога дана. 

Где је сада музика у твом животу, посматрајући из ове перспективе?

Не бих да звучи као неки клише, који сви изговарају, али музика је присутна у сваком тренутку, на свој начин. Ако не свирам, ако не вежбам, могу да слушам то чиме се бавим. Све и да не слушам, шта год да радим повезано је с тим. На пример, ако читам, ја то повезујем са гитаром; ако играм тенис, повезујем то са вежбањем. Јер, све је то идентично – понавља се, грешиш, изнова и изнова покушаваш. 

Тако некако повезујем све са тим, јер ми је то увезено са сваким моментом у дану. Чак и када одмарам, ја одмарам од тога. Апсолутно све радим у току дана је проузроковано од стране тога. 

А, музика као музика… Волим да тражим инспирацију. Мислим да није свирање само свирање и слушање других како то свирају, него и разноврсност живота заправо доприноси схватању тога што свирам. 

Колико ти гитара помаже у свакодневном животу, а колико ти можда и ствара терет у понекад?

Гитара, као гитара ми не представља терет, али све око гитаре ми понекад ствара притисак. Као и сада тренутно, све ово око пријемног испита… врло је стресно. И, рецимо када сам на такмичењима. Тај неки тренутак када тебе неко рангира, поредећи те са још неким, то је баш стресно и не волим то, али део је овог живота. Поредити тако нешто је бесмислено, поготово када неко каже, ово се свира овако, а ово онако… па, мислим, свако свира онако како хоће. Ето, то је оно што не ваља. А оно што ваља је само бављење тиме. 

Постоји један тренутак, када то престаје да буде само вежбање гитаре, већ се све некако споји и ти постајеш тај инструмент. Када тај тренутак дође, ту више нема, ни седео сам толико и толико, уморио сам се; нити, ово је тешко, а оно лако… Не постоји то. Некако, ја барем тежим том осећају. 

Има, на пример, људи који су одушевљени гитаром као инструментом, а мени то никад није било нешто посебно. Мислим да бих се ја супер снашла и са неким другим инструментом, или да сам играла тенис, на пример. Некако, сам тај чин понављања и, заправо, учења нечега и тренутак у коме стварно то урадиш најбоље што можеш, то је најбоље од свега. Као, на пример кад нешто навежбам добро, раније, па ме то учини срећном. 

Али, и изнад тога, то постане нешто само твоје и будеш сигуран у себе. Као када нешто, на пример, добро одсвирам и имам осећај да могу да изађем да победим цео свет. Има једна ствар коју ми је професор рекао, а коју сам ја тек скоро освестила, а то је, да сам ја задовољна животом, кад сам задовољна својим свирањем. То је стварно истина. 

Претпостављам да си довољно самокритична? Да ли умеш да будеш и престрога према себи?

Јесам. Поприлично. Ал’, то је опет ствар личности. Искрено, мислим да без тога и не може да се постигне нешто много. Кад нешто није добро, није добро. Тако да, јесам самокритична када је гитара у питању. Овако, у животу и не толико. 

Пошто имаш иза себе искуство ниже и средње музичке школе, шта је, по твом мишљењу, пресудно за изградњу здраве самокритике и високог степена освешћености, као извођача?  

Мислим да то највише зависи од професора. Са својим професором имам баш добар однос. Када сам дошла овде, он ми је увек био као други родитељ, баш смо пријатељи. Зато то не могу сада толико да поредим, јер он мени стварно помаже и око гитаре и око свега, буквално.

Али, када погледам остале професоре у школи, има их различитих. Има оних који помало врше притисак, па те доводе до несигурности, а има и оних који су мање заинтересовани, па то некако пусте да иде својим током. Опет, има и оних који су посвећени на прави начин. 

Anđela Mišić i profesor Dragan Nikolić
Анђела Мишић и проф. Драган Николић (фото: Дино Хукић)

Мој професор је сасвим отворен према мени. Када је то добро, он је опуштен, а када није, каже ми – То не ваља. Седи и ради. И ја знам да је до мене. С друге стране, он уопште није превише амбициозан, штавише није уопште амбициозан, чини ми се. Никада не прави притисак због такмичења, награда. Сваки пут скрене пажњу на извођење, али никада није било никаквог притиска, чак и када је у питању неко важније такмичење попут Републичког, или ГитарАрт-а. 

То је јако важна ствар. Он је и иначе јако посвећен свима нама и врло нам је близак, баш у оним тренуцима када је то највише потребно. Мислим да је већина професора у музичкој школи баш пријатељски настројена према својим ученицима. Има мало и тог дистанцирања професор – ученик, али већина је их је опуштена, у том смислу. 

Дакле, можемо се сложити да је поверење можда и кључна ствар на релацији професор – ученик? 

Да. Мора да постоји један тренутак када ученик почне да има поверење у свог професора. Ако то не постоји и ако ученик не верује професору, мислим да не може настати добар  однос. Да ја немам толико поверење у свог професора, мислим да он не био толико присутан и доступан у сваком тренутку.  

На почетку разговора си ми споменула фламенко. Професор Драган Николић се такође озбиљно бави и овим музичким жанром. Када се у теби пробудило интересовање за фламенко

Да, мој професор је фламенко гитариста. Он јесте завршио класичну гитару, али се озбиљно бави фламенком већ дуго. Још негде у основној школи је он нама помињао и слушали смо, поред неких врхунских гитариста класичара, Ане Видовић, Давида Расела,… и Пака ди Лусију. С почетка ми је то било толико страно, где ја у сред Милића да слушам Пака ди Лусију?!…

Мислим, одрасла сам ту, под Романијом, тако да тада нисам то могла да слушам. Е, онда сам мало касније, почела да га слушам, док читам неку књигу, на пример. Мало по мало, што сам га више слушала, заправо сам схватала колико та музика вреди. 

Онда сам већ касније пожелела и да га свирам, мада је било претешко. У једном тренутку ми је професор рекао да бих сада могла већ нешто да почнем да свирам. Онда сам ја сва срећна прво преслушавала како бих одабрала шта ћу да свирам, међутим било ми је тешко. Оставила сам га пар месеци и поново се вратила.

Kада сам видела да то може да иде лепо, прелазила сам на нове композиције и то је постало као нека атракција међу људима. Мада, овде класични гитаристи и не воле нарочито фламенко. Али, временом су то некако сви прихватили. 

Доказ да труд увек буде адекватно награђен је и то што си добила прилику да свираш за светски аудиторијум, такорећи. Како је дошло до идеје за твоје видео спотове?  

Пошто готово све идеје долазе од мог професора, он је предложио да снимимо пар композиција за ЈуТјуб што смо и урадили. Тако да је један од тих видеа завршио и на немачком Сикас гитарс (Siccas guitars) ЈуТјуб каналу, једном од најзначајнијих за област класичне гитаре у Европи. Доста људи је то погледало, јер је реткост да шеснаестогодишњакиња свира фламенко. И, било је, мислим око 100 000 прегледа, што је за овај наш свет гитаре доста. За неког ЈуТјубера, попут Бака прасета и Муђе свакако није. 

После тога су они објавили још један мој видео, а онда се родила идеја да им пишемо, па ако се сагласе, да одем тамо и у њиховом студију снимим нешто. Села сам, саставила им писмо, послала и тако смо мој професор и ја завршили у Немачкој, у студију чувеног Сикас гитарс-а. Намеравам да се опет понови тако неко снимање… било би лепо. 

Анђела Мишић – Концерт класичне гитаре (извор: YT SiccasGuitars)

Имала сам дивну прилику, опет са својим професором Драганом, да отпутујем у Шпанију, пошто у Кордоби има један од највећих гитарских фестивала. Заправо отишли смо да ја мало истражим свет фламенка, да стекнем утисак какве су им школе тамо. Обилазили смо и неке чувене градитеље гитара и ја сам тамо, пробајући све те инструменте по мало свирала и сви су били одушевљени што неко из Србије свира фламенко

Упознала сам и једну професорку из Мадрида, са којом сам остварила добар контакт и размишљала сам чак о школовању у Шпанији, али немам финансијску могућност за сада. Она је тада баш прокоментарисала како су, уопште људи са Балкана веома успешни у свету класичне гитаре. Чак је потврдила да су на нашим просторима много виши стандарди, него код њих у Шпанији и стварно јесте тако. 

На основу свега што си сада казала, могу да закључим да си веома отворена за усавршавање у иностранству, је л’ тако?

Да. Она ми је чак и рекла, да можда од следеће године покушам. Не знам, можда се укаже нека добра стипендија. Искрено, сада нисам имала времена да се потрудим око тога, а фалило је мало и храбрости, али што да не, ако нешто искрсне. У сваком случају је одлично што имам контакт са њом. Један градитељ је исто био одушевљен мојим свирањем фламенка. Он је млад човек, а веома је добар у томе што ради, тако да ми је и то познанство врло значајно. 

Да се вратимо мало на почетак. Како си проживела период адаптације на нову средину? 

Супер. Оног тренутка, када су моји родитељи отишли, било је ту и суза, наравно… Међутим, када сам затворила врата за њима, имала сам осећај као да ја ту живим сама већ пет година. Бивало је и неких тежих тренутака, наравно. Па су чак они и долазили по мене, па ме возе у Милиће, али није било много таквих ситуација. Супер су ме прихватили у школи и другари и професори.

Пошто нисам имала никакво претходно знање из солфеђа, а камо ли теорије музике, јер сам ванредно завршавала нижу музичку, заиста су ми сви излазили у сусрет. Стварно нисам то све могла боље ни да замислим. Све те људе у мом разреду као да сам знала читав свој живот. Све време смо били заједно и није било неког раздвајања током школовања. 

Шта мислиш, како је на твој лични развој утицала баш та и таква средина, мала, одабрана? Помислиш ли некада, где би данас била да си уписала неку другу средњу школу?

Сјајно је било то што сви пролазимо кроз исто, од самог почетка. С друге стране, ја нисам знала да деца долазе у школу неспремна на часове. Нисам знала да је то уопште могуће. Нисам имала то искуство које су они прошли кроз основну музичку школу. Тако сам ја кроз њихова искуства и приче упознавала све то.

У суштини, нас је задесила и та корона, па смо дуго били и раздвојени, успут се доста и променили, а сада, када погледам, опет смо сви дошли на исто. Могуће је сада, на крају испратити развој свакога од нас седморо појединачно. 

Какве су твоје везе са родним крајем? Уживаш ли подршку својих људи?

Да, они су то супер прихватили. У почетку је, нормално, било мало ишчуђавања, као – шта сад ова то свира?… Али су на крају прихватили то с радошћу и нису затворени према ономе чиме се бавим. Често ме позову да нешто одсвирам на неком догађају, манифестацији и сл. и ја се увек радо одазовем. Мислим да им је драго када неко из те наше мале средине нешто уради. 

Колико си до сада успела да прозреш сличности и разлике између менталитета твог родног краја и људи овог поднебља? Јеси ли размишљала о томе? 

Начин на који сам ја одгајана у малој средини и начин на који се овде гаје деца, а нарочито у још већим градовима, је потпуно другачији. Самим тим различит је и приступ у бављењу овим стварима. Тамо нисам имала много тога понуђеног. Није моју пажњу могло да одвуче стотину неких различитих активности, што безазлених, што бесмислених. Играла сам се у природи са оним што нађемо у њој. Нисмо имали луна парк, балерине и аутиће на сударање… 

Имала сам то да седим и свирам, идем у школу и да се играм напољу. Мислим да је то баш значајно за мој садашњи фокус у раду. Мислим, здравија је средина. Од почетка сам јела домаћу храну, пила чисту воду. Зато можда и мало више ценим оно што нуди Ваљево, или неки други већи град, јер нисам то имала. Људи одавде су опет одрасли у свему овоме.  Другачије је… једноставно. 

Да се вратим на менталитет. Мислим да суштински нисмо много другачији. Мада, у Босни су људи ипак много опуштенији и отворенији. Кажу ти лепо, може ли или не може. Овде се врло често ништа не зна, ништа не може да се обећа и све буде на том неком нивоу. Не толико овде у Ваљеву колико сам у другим градовима то приметила. 

Како ти појмиш слободу и колико су, по теби млади људи свесни важности слободе избора? Нарочито они који бирају уметност за свој позив. 

Морам да кажем нешто што и није популарно. Али, мислим да млади данас немају никакву слободу. Мени то није јасно – Човече, како могу сви да имају исто мишљење?! Искрено, мислим да они све што знају, заправо им је неко други рекао, а они сами нису ни до чега дошли.

Мислим и одрасли и млади се служе само неким туђим сазнањима, а вероватно се и ради на томе. Преузимају нека наметнута мишљења, у вези било чега. Не разумем, како ти можеш нешто да причаш о религији, или, не знам… о систему, а да ништа нарочито о томе ниси прочитао,  или немаш никакво искуство? На пример. 

 А сада да се вратим на слободу. Мислим да је то једини начин функционисања. Једино што ме данас фрустрира су ти тренуци када ми неко узима слободу. Чак и на тај начин што ми се намеће шта би требало да свирам на пријемном испиту за Академију. Хоћу да свирам оно што ја желим. Као и ово са ковидом, мислим да је то узимање физичке слободе.

Али, мислим да је слобода давно одузета људима, у глави. У овом друштву је немогуће имати потпуну слободу, то је очигледно. Ако хоћеш да радиш, да издржаваш породицу, ти у неком тренутку мораш да поклекнеш, да се повинујеш томе. 

Што се тиче музике и свирања, стварно не могу да функционишем ако нешто мора. Слобода је одговорност. Не у смислу да сад ја могу да радим шта ја хоћу, већ одговорност да се бринеш о себи и кад ти је тешко. А не, е сад ћу да се вратим тамо где ми је сигурно и где, уствари нема слободе. 

Muzička škola gitara
Анђела Мишић – Кордоба, Шпанија (фото: приватна архива)

Слобода је способност за преузимање одговорности за сопствени живот.” То сам прочитала код Ошоа, то није моје мишљење и не бих то никада умела тако да срочим. Како сам напунила ових осамнаест година, то не значи само то да си пунолетан, већ те стварно сачекају ствари које ти то докажу. У последње време сам се сусрела са много тренутака у којима могу да изаберем да будем слободна, или да прихватим то нешто по цену да ће ми касније бити одузето оно што ја сматрам слободом.

Тако да, верујем да ми тек предстоји период у коме ћу ја морати себи да докажем да ли сам у стању да будем слободна,  или не. Засад се не дам. Поготово кад је у питању уметност. Мислим, и то је постао некакав клише – уметност, уметник… Превише људи то изговара да би то имало неког смисла. 

Зашто мислиш да то нема смисла? Због тог неког мејнстрим мишљења које постоји, или из неког другог разлога? 

Ограничени људи који живе по наметнутим правилима су почели да се користе тим изразима – Ми смо сад уметници, бавимо се уметношћу, итд. Па онда, уметнички израз… А, немаш уствари ништа своје. Све си научио и наметнуто ти је од некога са стране. Тако да више ни уметност не може да се користи за оно што заправо јесте. 

Шта је за тебе уметност? 

Живот. Ово сад звучи као да имам седамдесет година. Али, мислим да стварно јесте. И овај тренутак сада и овде, ова река која жубори, она кокошка која је ту малопре дошла,… Није то само неко бављење, стварање неке музике, или чега већ. Мислим да је то стварно начин живота. Не можеш да будеш уметник док се бавиш тиме, а после будеш обичан човек. То не иде.

А ти, баш такви себе називају уметницима. То су ти самопроглашени уметници. У тренутку када човек почне да се бави уметношћу како би постао признати уметник, он је већ у старту све промашио. Док год постоји само уметност као таква, има неке шансе. Чини ми се да се данас превише прича, а слабо се долази до суштине. 

Љубав?

Љубав? Па, то је исто што и уметност. Сваки тренутак у дану.

Осећаш ли је у свом окружењу? 

Мени не недостаје љубави. Покушавам да схватим како живи овај свет, искрено. Можда је разлог баш тај што сам одрасла у Милићима, у малој средини, а можда и није. Не знам. Упознајем све више различитог света и види се одмах на човеку када је незадовољан својим животом. Претпостављам да је то недостатак љубави према животу. Мада, не мора човек да очекује љубав другог човека. Довољна је љубав ове реке, оне мачке,… природе саме. 

Колико ти значи породица? На који начин ти доживљаваш њену позицију у данашњем друштву?

За мене конкретно она много значи. Заправо, схватила сам, гледајући и друге људе, да је однос који имамо са родитељима, са оцем и мајком, пресудан за формирање личности. Раније нисам тако мислила. Али, када сам чула различите животне приче од других људи, онда ми је све било јасније.

Увек сам имала миран и чист однос са својим родитељима и, стварно не бих могла ни да изаберем боље. Толико су ми слободе пружили, жртвовали се за мене и то све сам схватила тек када сам дошла у Ваљево. Они су у сваком тренутку били ту за мене. Сам тај чин, што су ме пустили саму да дођем овде је толико велики, да више ништа и не морају да ураде за мене. 

Некад сам то олако схватала, јер су они увек доступни, кад год имам неки проблем, прво њих зовем. Сада је тај наш однос другачији, сазрео је, јер сам се и ја некако пронашла, а и они су старији и мудрији. 

Да ли си некада помислила какав би твој пут био да ниси већ после основне школе, практично отишла од куће?

Дефинитивно сам убеђена, да не бих спознала толико ствари. И даље би ме отац возио у школу кад пада киша, а ја не бих уопште схватала колико то значи када те неко одвезе до школе. То је такав гест од стране некога! Тако да, свакако бих била размаженија. 

Овако, много и лепих и ружних тренутака сам морала да пребродим сама. Сада могу да приметим како сам очврснула. И сам страх од такмичења, самоконтрола и неки изазовни моменти… мислим да је то све удуплало моју снагу да се снађем у друштву, уопште. 

Можеш ли да посаветујеш децу, која одаберу неки инструмент? Шта је по теби најважније?

Свет музике је потпуно другачији од онога са којим се ми до тада сусрећемо. То је нешто потпуно ново и другачије. Зависи од личности како ће доживети тај сусрет. Све што је ново, барем мени, мислим на све што има суштинску дубину, у почетку није превише занимљиво. Зато што не може да се схвати на прву. Мора да прође неко време да би се спознало како то уствари јесте. Поготово кад је класична музика у питању. Коме ће сад пасти на памет да поред ове данашње музике слуша Баха?!… 

Мислим да свако мора да увиди да ли је способан да уради нешто најбоље што може, иако му се то нешто не допада. Време ће показати да ли јесмо или нисмо створени за нешто. Само не треба радити ништа половично. 

***

Није лако носити бреме дара који нам је дат на располагање. Нити једног. Анђела Мишић својом једноставношћу, скромношћу и посвећеношћу вешто успева да повеже жице одговорности и жара за слободом стварања. Њен дух је испреплитан дечјом радозналошћу, радошћу живота и неопходном озбиљношћу ка сопственом избору.

Гледајући и слушајући је како свира, човек је препуштен свој лепоти постојања. Туга бива излечена, недоумица разрешена, а душа ослобођена и најмањег дамара. 

Када би се идентификовала са неком композицијом, то би била ”Tio sabas” – Paco di Lucia – e. Тренутно. Верујем да ћемо имати прилику да чујемо како ће је Анђела Мишић изнети једнога дана. До тада, нека су јој све звезде наклоњене, а пут обасјан чистотом, истином и љубављу. 

Јована Л. Мирковић је дипломирана глумица. Ради као уметнички директор ПАРАДОКС групе и координатор Студија Кадар 24. Удата за Немању са којим има сина Михаила.

Лијана Крунић у ОШ „Нада Пурић”
Тотал

ЛИЈАНА КРУНИЋ – ХРИСТОС НАС ЈЕ ПОЗВАО ДА СЛУЖИМО ЈЕДНИ ДРУГИМА

Лијана Крунић православље доживљава као дар који јој је дат. Увидевши колико је живи Бог у сваком тренутку био ту за њу, определила се за студије теологије, како би и на тај начин могла да Му служи у потпуности. Више од деценије, посвећена је раду са децом кроз часове верске наставе, у основној школи.

Марија Савић
Тотал

МАРИЈА САВИЋ – ДЕЦИ СЕ МОРА УКАЗАТИ ПОВЕРЕЊЕ

Марија Савић је школски педагог, тренутно запослена у ОШ „Свети Сава”, у Попучкама. Кроз дугогодишње професионално искуство, до сада је радила у различитим основним школама. Упркос свему, свој позив бескрајно воли и ужива у њему.

Iskra Sabo u predstavi školskog pozorišta u Oslu
Крупан план

ИСКРА САБО – БОРБА ЗА ПРАВДУ ЈЕ ВАЖНА

Своје предивно детињство је, заједно са породицом „понела” у Осло, не тако далеко од Ваљева, како каже. Одрастајући на северу, не заборављајући своје „јужњачке” корене, непогрешиво процењује оба система. На прагу студија права, талентована, одлучна и храбра, наша гошћа – Искра Сабо.

Још неке приче...

Тотал

Лијана Крунић православље доживљава као дар који јој је дат. Увидевши колико је живи Бог у сваком тренутку био ту за њу, определила се...

Тотал

Марија Савић је школски педагог, тренутно запослена у ОШ „Свети Сава”, у Попучкама. Кроз дугогодишње професионално искуство, до сада је радила у различитим основним...

Крупан план

Своје предивно детињство је, заједно са породицом „понела” у Осло, не тако далеко од Ваљева, како каже. Одрастајући на северу, не заборављајући своје „јужњачке”...

Крупан план

Јаков Јакић је ученик петог разреда ОШ „Нада Пурић”. Када бисте затворили очи и слушали га како говори, рекли бисте - немогуће. Сићушне грађе,...

Total
0
Share