Анђела Павић нам је дошла у правом тренутку. У данима када се спремала за полагање завршног матурског испита, нашла је времена да се упознамо и поразговарамо. Није одавала утисак детета које је под стресом, због важних испита који су били пред њом. Можда и из разлога што је она већ положила неке испите зрелости, које многи њени вршњаци још увек нису. Није крила колико јој је то све важно, јер има своје циљеве и жеље.
Тиха, повучена, изузетно пријатна и љубазна девојчица дивног осмеха је Анђела Павић. На моменте оставља утисак прерано сазрелог детета, које вас својим начином размишљања и погледом на свет остави помало затеченим. Па се запитате – Како је могуће да оволико паметне и самосвесне деце имамо, а оволико смо заглибили као друштво?! Одговор обично не стиже на време.
Она је дете које воли школу и не сматра је оптерећењем. Посвећена је учењу, јер јој је јасно да је то њен главни задатак у овом периоду живота. Од свега, издваја књижевност и српски језик, мада у сваком предмету пронађе нешто занимљиво и лепо.
На Књижевној олимпијади је освојила треће место. То је велики успех, обзиром на захтевност овог такмичења, које изискује познавање градива из књижевности од петог до осмог разреда. На нивоу целе Србије, Анђела Павић је једна од троје најбољих. Са својом професорком српског језика, Наташом Антонић поделила је ову велику, заслужену радост.
Анђела Павић је посебно дете. Смерна, тиха и за ово данашње време необично дете, свакако вредно пажње. Ниједну оцену сем петице нема у дневнику, као ни један изостанак.
Марија Ножица, професор физичког васпитања и разредни старешина
Тако је казала професорка физичког васпитања у Петој школи и разредни старешина Анђелиног одељења. И заиста је то истина.
Овога пута гошћа Портала Кадар 24 је једна изузетна девојчица, са којом би се о неким суштинским, животним стварима могло сатима разговарати. Није да је то баш уобичајено у тим лудим годинама. Привилегија за такво друштво свакако јесте.
Тако мисли и говори Анђела Павић
Нешто о себи самој…?
У слободно време волим да цртам и читам. Омиљени предмет ми је српски језик и књижевност. Ту се осећам као своја на своме и то је моја шољица чаја. Јако волим школу. То ме испуњава и срећна сам. Лепо ми је. Нисам особа која јури провод и забаву. Више волим да се фокусирам на ствари које су мени тренутно најважније, а то је школа.
Увек се нађе времена и да се погледа нека серија, или да се изађе са другарима. Али, зна се које су ствари важне и шта би требало ставити у први план, а шта би могло и да сачека. Мада се то данас и не вреднује толико. Више се вреднују неки други квалитети. На пример, изглед.
Ипак, сматрам да је најважније оно што се има у глави, образовање, поштовање. Јер, изглед буде и прође, а на крају нам остане само знање, као и васпитање – оно што долази из куће. То је, такође, веома важно и то нам остаје од малих ногу до краја живота. Углавном гледам шта ћу даље у будућности, да не буде после да сам пропустила нешто што сам желела. Да храбро и сигурно корачам ка своме циљу.
Важно ми је и да останем оваква каква сам, да не дозволим да ме окружење много промени. Желим да задржим свој став и своје мишљење и да се држим неких својих вредности, којима сам научена. Хоћу да останем своја и да ме нико не поколеба по питању онога у шта верујем и што мислим. По мени је најважније каква си особа, које вредности цениш. Није битно оно што је пролазно.
Како си изградила овакав начин размишљања?
Родитељи су ме тако одгајали. Учили су ме да не доносим одмах суд о другоме, већ да сагледам како се та особа понаша и према другим људима; како се опходи у различитим ситуацијама, па тек онда да изнесем неки свој закључак. Ја не бих могла да се дружим само са неким ко је, на пример, добар према мени.
Често важи оно правило – С ким си – такав си. Углавном те сви тако и окарактеришу, на основу тога са киме се дружиш. Одмах ти доделе етикету. Та прва слика и јесте негде важна, јер углавном људи на основу ње и доносе закључке.
После је јако тешко да промениш ту слику која постоји о теби. Зато ми је и битно да видим како се та нека особа понаша и у друштву и какав став има, какве планове и размишљања има о животу. Веома је важно и у каквим ситуацијама се налази. Како бих се ја, на пример, понела у таквим ситуацијама. Да ли је то добро, или лоше, или бих ја можда другачије поступила… Тако онда градим слику о некоме, па можда понекад и одбрамбени став према тој особи. Али, трудим се да са сваким поразговарам и сама видим ко ја та особа, да не слушам приче других људи.
Важно ми је да знам да су квалитетни људи око мене и да знам ко ми је прави пријатељ и шта могу од кога да очекујем. Пуно пута сам се разочарала у неке људе. Сваки пут верујем – промениће се, биће то боље, тражим оправдање… Али, углавном се та сламка спаса не одржи. То су само неки моји изговори и јасно ми је да ти не можеш никога променити. То је оно што долази из куће.
Јако је важно да родитељи посвете време детету. Сада је брзо време и они много раде, али зна се шта је приоритет. Да васпиташ дете и да га изведеш на прави пут, а не да јуриш неку каријеру и тај новац. На крају, новац ти ништа не вреди ако ти је дете, да кажем скренуло са неког пута и није то оно што си очекивао. Мислим да је то једно од највећих разочарења, када човек испусти своје дете и заправо га не упозна. То је најстрашније.
Посебно волиш српски језик и књижевност?
Одувек сам волела српски језик и књижевност. Када га радим, не представља ми никакво оптерећење. Увек ми је било занимљиво то размишљање и доношење закључака, на основу тога што си прочитао. И свако има неко своје мишљење. То дељење мишљења са другима и дискусија о нечему прочитаном ми је увек занимљива. Самим тим што можеш, на неки свој начин, да схватиш нешто и да то буде прихваћено.
Увек су ми најинтересантнији часови када се обрађује неко дело. Тада цело наше одељење учествује у томе, па онда те наше препирке када се сви укључимо… То волим и никада нам није досадно и монотоно.
Волим да читам. То ме највише опушта у слободно време. Немам неки омиљени жанр, свашта читам. Волим да, док читам, стварам неке своје слике у глави и маштам. Јер, док гледам неку серију или филм, ту ми је све дато на тацни и немам шта да измаштам. Осим можда другачији крај.
Поред књижевности и цртања, чиме испуњаваш слободно време?
Тренутно се не бавим никаквим спортом. Тренирала сам око седам година карате. Јако сам то волела и уживала. Освојила сам и пар медаља. Међутим, некако се променило то окружење и сав мој досадашњи утисак се променио. Свашта се издешавало и променили су се односи… Почела су да се издвајају нека деца и да им се посвећује више пажње, на основу неких других карактеристика.
Осећала сам се омаловажено, јер та подела није била на основу способности. Не кажем да сам ја нешто претерано способна. Али, то је већ прешло неке границе. Колико год да сам ја обожавала то и колико год да ми је било жао да бацим све те године, нисам се више осећала лагодно.
Лакше ми је било да одустанем, него да мучим себе у том окружењу које ми више није одговарало. До тада сам одлазила и враћала се са тренинга срећна. Једноставно нисам желела више да будем несрећна и одлучила сам да се склоним.
Волим да се бавим нечим, па сада гледам шта бих друго могла, а да буде негде приближно томе. Волим и испуњава ме рекреација и друштво, али морам одабрати нешто. Мало је незгодно и прилагодити се сада неком новом окружењу и почети опет испочетка.
Ипак, ја немам више пет-шест година… Требало би се уклопити у све то. Након тако великог разочарења није баш лако ући поново у нешто ново. Имаш неки страх, размишљаш да ли да се поново упустиш у тако нешто, да се не би опет разочарао…
Колико школа заиста пружа, по твом мишљењу?
Сматрам да је наша школа јако добра. Још увек негује неке праве вредности. Мислим да се ми овде још увек некако више боримо да стекнемо право и трајно знање. Обзиром да је овде и живот некако тежи, лошији је стандард, ми морамо више труда да уложимо да изађемо на прави пут. И то можда и није лоше за нас.
У зависности од детета, неки само јуре оцене, не обраћајући пажњу колико стварно знају. Јер на крају, једино што ти остаје јесте знање које имаш. И није добро учити само за оцену. Некада је добра и тројка, ако смо сигурни у оно што смо научили. Бар ће остати нешто што знаш, а ниси само набубачио да би добио неку оцену. Касније се мора и употребити то знање.
Веома је важно знање, да би после могао да радиш и да се истичеш баш по томе. Треба се трудити и радити, јер без тога нема ничега. Мада, мислим да се нигде више знање не цени као што је то пре било. Овде је важније како се снађеш. Битно је да ти убедиш некога у нешто, иако можда и немаш знање које неко други има. Самим тим ће ти неко поверовати. Као да је то нека сигурнија карта данас да успеш.
Важно је имати свој став
Шта мислиш о слободи избора? Колико је заступљена међу децом и младима?
Углавном постоје две групе. У једној су они којима се намећу избори од стране породице. На неки начин они желе да деци наметну оно што они сами нису постигли у животу. Да све те фрустрације које имају и неостварене циљеве остваре преко детета, да би им било лакше.
С друге стране, имамо ту групу која је слободна. Не могу да кажем да се родитељи не брину за њих, али их некако пуштају, иако су неки избори можда и погрешни – да сами виде и науче на својим грешкама. Када осетиш на својој кожи, некако прихватиш то. Схватиш да је то заиста тако, у односу на то када ти неко нешто прича, па ти баш и не поверујеш у то. На једно уво уђе, на друго изађе.
Каква су стварно пријатељства међу децом и младима данас?
Мени није толико тешко да се уклопим. Али, када видим окружење и те вредности које су данас приоритет, некако не могу да се ту пронађем. Не могу да прихватим неке ствари које други сматрају нормалним. То се углавном односи на то из које породице неко долази, где му родитељи раде, какав телефон има, ко је како обучен, да ли излазиш, да ли и шта пијеш… Ја сматрам да ту нема пријатељства. Ту се ради о обостраној користи, где једна страна искориштава другу и обрнуто. То није другарство, како ја мислим да би требало бити.
Даћу један пример везан за друштвене мреже. Битно је да ти окачиш слику, да се види да ти је ту другарица, да се шета по граду, да се путује, да се види да си ти популаран у друштву… То је неки баналан пример. То је та корист – да се види да си ти, наводно, прихваћен у друштву. У школи исто.
Ја не могу некога са киме се не дружим и ван школе да сматрам пријатељем. Пријатељ је неко ко је увек уз тебе. И када ти је добро и када је лоше. Не да буде ту само када је њему нешто потребно. Зато ја не могу то да прихватим. Мислим да ниси добар човек, ако гледаш само материјалне ствари. Када видим како продају једни друге, не могу да верујем. Тајне се не чувају. Зато је јако тешко наћи нормалну особу којој можеш да се повериш и која ће те прихватити онаквог какав ти заправо јеси. Изгледа да су та моја очекивања превелика. Не знам…
Постоји ли довољно међусобног поштовања и разумевања у односима деце и одраслих?
Мислим да би деца требало више да поштују одрасле. Пре је тога било више него данас. Данас деца чешће имају став да им родитељи соле памет и намећу им неке ствари које им нису занимљиве у том периоду. Више поштују то друштво и њихова мишљења и савете. Више се окрећу томе да слушају шта им кажу пријатељи, а не најближе особе из породице, које им желе само најбоље. Родитељима је стало да се деца што мање разочарају и да им после не буде тешко. Али, деца то углавном тренутно не разумеју, јер родитељи размишљају на дуже стазе. Говоре о неким последицама које су могуће.
Што се разумевања тиче, када су родитељи у питању, мислим да га има довољно. Сматрају да ће се деца временом променити и сазрети. Прихватају то што се са њиховом децом догађа и приписују то неком тренутку у одрастању. Мада, може се десити да у неким ситуацијама и погреше. Друштво има превелики утицај, па можда буде и касно за било какве промене.
Мислим да је родитељима тешко да се прилагоде на неке нове околности, у односу на оне које су биле док су они били у овим годинама. Деца то све лако прихватају. Јер, нама је данас много лакше него што је њима било. Мада, мислим да дете мора то све некако највише само да прође. Мора само да покуша да пронађе свој пут и одабере шта жели.
Колико се толерише поседовање различитог мишљења?
Када имаш различито мишљење у односу на већину, ти се не уклапаш. С њихове стране, ниси у праву. Па, чак и када та већина види да си ти ипак у праву, неће то после ни да признају. Омаловажавају те, јер имаш неки свој став и своје мишљење и не желиш да се мењаш у односу на околину.
Дете се тада углавном осећа одбачено. У већини случајева које сам видела, та деца подлегну притиску, да би се уклопила. Веома је тешко бити јединка у друштву и опстати такав – какав си. Да не би били усамљени, на неки начин се прилагоде тој већини. Можда они и даље имају тај неки свој став, али га потисну и климају главом на размишљања и ставове те већине. Ја мислим да је у тој ситуацији и боље остати сам, али задржати свој став, јер тај неко сутра може опет да ти окрене леђа и останеш опет сам.
Није битно. Временом ће се наћи једна – две особе које ће те прихватити. Не можеш имати хиљаду пријатеља. Са свима можеш бити добар и поштовати их, али пријатељ не можеш бити са свима. Сви ми другачије размишљамо. Јесте да када си у групи осећаш се јачим. Али, када те та група притиска и одустајеш од свог става, то није баш тако. Опет си усамљен и није добро ни теби, ни другима.
Како нам се пише?
Има ли у Србији преспективе за младу особу?
Мени је доста више тог омаловажавања наше земље у односу на остатак света. Мислим да је то претерано. Утицај са стране и тих слика идеалног живота које нам стижу са друштвених мрежа је посебно видљив. Али, нигде није идеално. Где год да смо морамо уложити труд и борити се да бисмо нешто постигли. Зато је, по мени, претерана та подела. Али, генерално гледано, ја мислим да ми не заостајемо толико за тим светом. Ми смо ту негде, само што тај притисак на младе њима ствара слику да је свуда боље него овде и да треба да се бежи.
А ја мислим баш супротно – да је овде живот најлепши и најлакши. Овде си безбедан. Јер, када одеш у другу државу – ти си странац. Ти си за њих само радник и доприносиш њиховој држави. Они тебе не гледају као вредног, једнако као што су и они. Мислим да се тамо човек не може осећати лепо, јер они увек нас доживљавају као да су изнад нас. Самим тим, такав став ти не може гарантовати да ћеш се добро осећати и да ћеш радити најбоље што можеш у таквом окружењу.
Да можеш, шта би поправила у овом друштву?
Тај систем вредновања. Медији и друштвене мреже представљају ту неку идеалну слику, којој млади теже. Конкретно, код девојчица када је изглед у питању. На крају се много тога заврши лоше. Физички изглед који је сада најважнији ће проћи, јер ћемо сви једнога дана остарити. Затим, материјалне ствари. Неприхватљиво је тако посматрати свет, јер не може свако да приушти себи све. Потребна је људска реч и да човек буде ту, а не нека његова ствар. Човек је потребан.
Покреће ли љубав свет?
Више новац покреће свет… Недостаје љубави. Када гледам окружење, углавном ту љубави и нема. Материјалне ствари покривају те неке аспекте као што су љубав и срећа. Сви мисле – ако имају новац, да ће бити срећни. Али, он не може надоместити најважније ствари, јер је обичан папир који нам је само потребан за живот. Мислим да је пре било више љубави, док се теже и живело. У том јурењу за новцем, некако прође живот. Сада је то постало толико битно да се све остало занемари.
Како изгледа твој свет?
Када си дете, све је лакше. Сви се брину о теби, поготово када си јединица. Сви те мазе и пазе. Блажи су према теби и осећаш се посебно. Када си дете, сви ти проблеми заправо и нису неки проблеми, јер неко други брине о томе. Имаш само једну обавезу – да учиш. Све остало је мање важно. Можеш да се опустиш, за разлику од родитеља који морају да стигну на све стране и имају много обавеза.
Сви путеви су ти отворени, док си дете. Можеш да машташ и бираш на коју ћеш страну. Када одрастеш тај круг је мањи и многа врата су затворена. Мораш да се определиш за једну ствар у којој ћеш бити добар.
Можеш ли да замислиш где ћеш бити за неких десетак година?
Знам која су ми интересовања и шта бих волела да радим у животу. За сада ми је најзанимљивија криминалистика. Тај део форензике и детективског посла, истраживање, закључивање… То ме јако привлачи. Пре сам се двоумила између тога и права, али криминалистика је превагнула. Али, сада је ту и српски језик и књижевност. Мада сам ово прво желела још од првог разреда. То је оно о чему размишљам и што тренутно желим. Видећемо…
***
Анђела Павић је у овако раним годинама већ схватила неке кључне ствари које живот чине богатим и вредним свакога секунда. Нека нас речи ове тако одрасле девојчице врате на почетак и подсете ко смо и где желимо бити. Једноставно је. Потребно је да само мало дубље уронимо, ван оквира лелујавих избора и одлука. Док не буде касно.
Анђела Павић Анђела Павић Анђела Павић Анђела Павић Анђела Павић Анђела Павић Анђела Павић Анђела Павић Анђела Павић Анђела Павић Анђела Павић Анђела Павић Анђела Павић Анђела Павић Анђела Павић Анђела Павић Анђела Павић Анђела Павић Анђела Павић Анђела Павић Анђела Павић Анђела Павић Анђела Павић Анђела Павић Анђела Павић
