Добро друштво :)

Ћао, шта те занима?

Крупан план

ХЕЛЕНА СТОЈНИЋ – КАДРО ДЕТЕ ЗА КАДАР И ЈОШ МНОГО ТОГА

Хелена Стојнић је изузетно важан део Студија КАДАР[24]. Не само зато што је већ неколико година са нама, већ и што је заиста један од фактора стабилности међу Кадровцима. Она бескрајно добро уме да осети тренутак, као и да се безрезервно да са киме год да ради и какве год околности биле.

Helena Stojnic naslovna
Хелена Стојнић на снимању (фото: Студио Кадар 24)

Хелена Стојнић је ученица прве године Ваљевске гимназије, смер – Обдарени ученици у математичкој гимназији. У Гимназију је закорачила још у седмом разреду из ОШ „Андра Савчић”, јер је осећала потребу да учи и ради више у области математике. Тако је избор даљег образовања био само логичан след њеног интересовања. Иако она тврди како је ништа посебно и тако много не занима, заправо и несвесно следи своју интуицију. 

У Студио КАДАР[24] је дошла прилично мала. Била је трећи разред и желела је да се бави глумом. Онако сићушна и мршкаста, углавном увек стидљива, никада није скидала осмех са лица. Њен пут је добар пример, како би дете требало да напредује и развија се, из часа у час. Подразумева се да је заинтересовано. Без икакве пресије и било каквих очекивања. Тихо и ненаметљиво, она се заправо наметнула својим односом према часовима и читавом том окружењу, а понајвише храброшћу да све проба и максимално се отвори. 

Врло брзо, а и данас је тако, Хелена Стојнић је постала један од најпожељнијих партнера на сцени. Апсолутно свако у групи зна, да када је она ту, осећаће се сигурно и сценска игра ће бити занимљива, најчешће духовита. Да, она је необично духовита и има моћ да те насмеје онда када се најмање надаш. Иако смо мање – више навикли на то. Није јој проблем да покуша да уради и нешто што можда неће функционисати, али ће се она добро забавити. 

Хелена Стојнић и Милош
Милош Степановић и Хелена Стојнић у филму m_123 (фото: Студио Кадар 24)

Из тог угла гледано, заиста су ретка деца која дођу са толико урођене слободе да кажу, ураде, осмисле. Код Хелене је то на потпуно детињем нивоу, оном најчистијем могућем. Зато и јесте њен глумачки дар заправо најчвршће ослоњен на смелост да машта и игра се колико год може. Она ужива у томе и права је радост гледати је, чак и када је уморна и није јој баш неки дан. 

Хелена Стојнић не говори превише. Али, врло добро осећа све око себе, фантастично запажа детаље и не либи се да каже оно што мисли. Веома интелигентна и поштена, према себи уме да буде понекад неправедно строга.  

Разговарале смо, јер она то апсолутно заслужује. Она није од оне деце која освајају бројне награде на такмичењима, јер није тај тип детета. Својим спонтаним и искреним залагањем, начином размишљања и свим оним што је чини таквом каква јесте, наша је срећа што је имамо. Хелена Стојнић је кадро дете, у сваком смислу.

 Хелена Стојнић – први интервју

Ти си тренутно, поред Јасне, најстарији Кадровац, по стажу, такорећи. Била си мала када си дошла у КАДАР[24]. Након две године си направила паузу, па си нам се поново вратила. Шта је то што те толико дуго држи уз нас? 

Волим да глумим и да се играм на овај начин. Овде је све опуштено и не морам да мислим ни о чему другом када сам овде. Чак и када нешто погрешиш, нема неког притиска и слично. 

На сцени си врло интуитивна. Да ли је тако и у животу? Колико се ослањаш на сам тренутак и оно што се дешава? 

Генерално све радим спонтано и не размишљам много унапред. Пошто на већину тога ја не могу да утичем, једноставно само одреагујем у датом тренутку, у складу са ситуацијом. 

Шта је за тебе слобода? Мислиш ли да је има довољно у друштву чији смо део, нарочито међу твојим вршњацима? 

Мислим да уопште нисмо слободни. Чини ми се као да су нам мозгови у неким „оковима”. Не знам због чега. Можда због школе, због интернета. Сви некако гледамо право и не мислимо слободно, не знам како бих то објаснила. 

Helena Stojnic sinopsis
Хелена Стојнић на снимању филмских вежби (фото: Студио Кадар 24)

Опажаш ли међу младим људима одлучност и храброст да стану иза неких својих идеја, или се побуне против нечега што не ваља?

То све зависи од особе, али генерално, бојим се да је то недовољно. Проблем је што један човек не може ништа да промени и сви то знамо. И, онда мислим да је то проблем зашто некако не реагујемо сви заједно кад се деси нешто лоше. Одустанемо, јер мислимо да се не може ништа урадити. Мада, у мом одељењу, на пример, није ни било до сада неких нарочитих проблема, да бих могла да говорим о томе. 

Каква је ситуација са одраслима, по твом мишљењу? 

Одрасли обично спусте поглед и трпе. Мислим, ћуте и трпе, надајући се да неће бити горе. Већина њих. То, наравно није у реду, али ја стварно не знам како би се то могло променити. 

Шта је за тебе породица? 

Ја то доживљавам као неке блиске људе које нисмо бирали и сасвим природно их волимо. Да кажем, безусловно. Мени породица јесте ослонац и знам да ће ме подржати у свему. Мада ја више волим да сама дођем до неких ствари и не тражим од њих много. 

Хајде да се дотакнемо школе, јер си у годинама када ти је то најважнија обавеза. Шта те је навело да седми разред наставиш у Гимназији, у специјалном одељењу за надарене ученике у области математике?

Само сам хтела да напредујем више, нарочито што се математике тиче. Мислим, у школама је, генерално низак критеријум и слично. Видела сам да стагнирам, да нема никаквог напретка и једноставно сам помислила да бих тамо могла више да напредујем. 

И, какав је био општи утисак? Колико си заиста успела да напредујеш? 

Поприлично. На пример, док сам била у основној, никада нисам вежбала за тест из математике. Било ми је сасвим довољно то што сам усвојила на часовима. Док сам у Гимназији морала да прођем кроз свеску, кроз све те задатке и примере, да бих могла да достигнем петицу. 

Онда си сигурно поправила приступ, па мало више вежбаш?

Не колико би требало. Искрено. Још увек вежбам само пред тест. Надам се да ћу то успети да поправим у скорије време. 

Какав је твој став о томе што се од деце стално очекује да се определе за нешто што воле и чиме би желели да се баве? Како се носити са свим тим очекивањима?

Да, мислим, чињеница је да ми са својих 14 – 15 година већ, на неки начин бирамо отприлике чиме ћемо се касније бавити. И можемо баш доста да погрешимо, да кажем. Још има ту и доста притиска од родитеља, на пример, и онда не можеш да одабереш шта ти заправо желиш, шта те истински занима. 

Ја сам се водила тиме шта је то што не волим. Чињеница је да не бих могла да се бавим језицима, не волим историју, тако да ми остају природне науке. 

Постоји ли нека врста притиска од стране професора, понекад? 

Од мојих професора не. Стварно. Када су и нека такмичења у питању, они некако имају нормалан однос према томе, и увек кажу да није битно какав ће резултат неко остварити. 

То је лепо чути. Чини ли ти се онда да тај притисак, ипак у највећој мери долази од родитеља?

Да. Тако ми то делује. Мислим, ја немам тај проблем. Али препознајем неке случајеве када је дете, на пример, изузетно талентовано за језике, или неку уметност, а они су убеђени да је надарено за математику. Онда га шаљу на безброј додатних часова и то дете не успева да направи никакав помак, једноставно не може толико да издржи. Али они не желе то да виде. Као да им није довољно што је талентовано за те неке друге области. Не знам… Мислим да је то баш проблем, у појединим случајевима. 

Шта ти запажаш код такве деце, колико они реално могу да напредују?  

Генерално, ако не волиш нешто, или ти не иде просто, не можеш бити добар у томе. Неће ти помоћи ни сто додатних часова. 

Шта се дешава на тој релацији, математика – физика – Хелена? Шта ти је привлачније од ове две науке?

Зависи, како кад. Из физике волим кинематику. Из математике немам ништа специфично. Заправо, не могу да кажем ни за једно ни за друго да бих села да радим, јер много волим. Али, није ми никакав проблем да седнем и урадим то што је потребно. Искрено, лења сам и највише волим да ништа не радим. Радије бих нешто читала, гледала и слично… Волим, рецимо, да погледам баш добар филм и бирам шта ћу да гледам. 

Да, али код тебе је очигледна и та уметничка жичица?

Не знам. Волим да глумим и то ме некако ослобађа. Опет, мислим да не бих била баш добра у режији. Можда бих могла добро да се снађем у писању сценарија. Видећемо. 

Film m 123 foto 1
Хелена, Филип, Магдалена и Јасна у филму m_123 (фото: Студио Кадар 24)

Мислиш ли да овај систем школства можда не мотивише децу довољно? Чини се да сте преоптерећени градивом. Какво је твоје виђење свега тога? Да ли би нешто мењала, да си у прилици?

У неким предметима има исувише много информација и од нас се очекује да их запамтимо. На пример, географија и историја. Мислим да би та два предмета требало да буду писана са много мање неких детаља. Проблем је што ми то углавном научимо напамет и када прође то одговарање, тест, зависи шта је, ми то све заборавимо. А то је зато што је стварно немогуће запамтити све то на неки дужи период.

С друге стране, ови неки природни предмети, то ако си разумео – разумео си и остане ти негде „забележено”, али ово остало… Не разумем чему толики подаци? 

Добро, а да ли је критеријум оцењивања реалан и како се уопште данас гледа на оцену?

Мени је оцена мерило тога колико си „набубачио” градиво. Скоро сви предмети могу да се науче напамет и да добијеш 5 као од шале. Зависи и од професора, наравно. На пример, ја сам у основној школи учила немачки језик. Данас, ја мислим да не умем ни две реченице да саставим. Зато што сам сваки пут учила напамет граматику, или шта је већ требало и добијала петице. И чим то прође, ја све заборавим. Ако смо имали састав да пишемо, обично смо добијали теме унапред, ја то напишем код куће, научим напамет, дођем у школу и испишем на папир. 

Мислим да је то баш велики проблем, јер не умемо да употребимо то што научимо. Делује ми као да се углавном учи за оцену, а мало знања нам остане. Зато по мени оцена уопште није мерило стварног знања. 

Не би требало то генерализовати, али мислиш ли да су професори постали блажи и мање захтевни?

Нису баш сви. Још увек има строгих и захтевних професора. 

Јеси ли размишљала о томе, шта би требало променити у школству?

Мислим да би од свега требало знати понешто и стећи ту неку општу културу и образовање. Али, морало би се мало више пажње посветити и деци појединачно, у смислу да се више ради са онима који су баш талентовани у различитим областима. Чињеница је да су школе исте већ сто година и зато друштво и не може више да напредује. Тако ми се чини. Не знам… Кад паметнији од мене не знају како то да ураде, како ја да знам? 

Не знам да ли се тога сећаш, али си у једном од наших необавезних разговора на часу Студија КАДАР[24] рекла да би волела да студираш три – четири факултета. Држи ли те то размишљање и даље?

Јао, ја мењам мишљење сваки дан… Искрено, можда и бих. Рекла сам да бих волела да одаберем природне науке, тј. математику. Генерално ме јако занима и психологија. То ми је занимљиво и можда бих је завршила касније онако због себе, чисто да знам и боље упознам ту науку. Не да бих се после бавила тиме стварно. 

Колико је важно да се свако заиста потруди да тај ниво образовања који стекне не буде само пуко поседовање дипломе? 

По мени је јако важно да се свако потруди да буде најбољи што може у професији коју одабере у животу. Немамо сви исти потенцијал, нормално. Али, ваљда би требало да дамо свој максимум у ономе што радимо, да будемо бар солидни и да други људи имају користи од тога што радимо. 

Да, то си лепо рекла. Кад погледаш своје вршњаке и то неко најближе окружење, примећујеш ли да се размишља о тој врсти „користи” коју си поменула, или се најчешће уочава лични интерес?

Мислим да генерално млади људи данас највише бирају професије по томе колико ће касније моћи да зараде од тога. Као да није битно колико ћеш ти стварно знати кад завршиш тај факултет, или средњу школу, него како ћеш себи обезбедити тај неки лагодан живот. 

Не разумем стварно како неко ко је, на пример, платио докторску диплому и не зна ништа мисли да ради? Како ће тај неки лекар, на пример сутра да оперише некога, а нема довољно знања? То је баш озбиљан проблем. 

Па, шта ћемо да радимо с тим у вези? Имаш ли ти неки савет? 

Не знам. Мислим да би људски морал и етика морали баш да се поправе. 

Да ли би овај свет опстао без љубави, шта мислиш?

Без љубави не би постојала ни мржња. Без иједне емоције ми бисмо уствари били само као неки роботи… У природи човека је да осећа и срећу и тугу и љубав и мржњу. А нисам никад размишљала о томе шта би стварно било без љубави. 

***

По свој прилици, наша Хелена Стојнић још увек савршено балансира између својих година и друштва у коме одраста. Иако већину ствари види и врло добро дијагностикује, не инсистира на томе да баш све јавно изговори, што заслужује велико поштовање. Знам је у душу, што би наш народ рекао и дубоко верујем да ће израсти у врло интересантну личност, чврстог интегритета, јер она је већ довољно своја

Здраво васпитана, посебне одмерености и тог детињег шарма којим обоји свако сивило, напросто је немогуће да је човек не воли. Никада нећу заборавити загрљај који ми је приуштила, када смо се једном случајно среле након дуго времена. Било је то пре пар година.

И дан данас осећам топлину тог радосног срца које је исијавало у њеном погледу. Непроцењиво и незамењиво… Једна је и непоновљива наша Хелена. Верујем да ће имати снаге да сачува то радознало, разиграно дете у себи.

Јована Л. Мирковић је дипломирана глумица. Ради као уметнички директор ПАРАДОКС групе и координатор Студија Кадар 24. Удата за Немању са којим има сина Михаила.

Лазар Лазаревић
Крупан план

ЛАЗАР ЛАЗАРЕВИЋ – О ЧЕМУ МИ ПРИЧАМО?!

Лазар Лазаревић је дубоко везан за Бранковину, у којој је одрастао. Вероватно је већ тада успоставио тајну везу са природом и њеним наукама. Најбољи ђак Ваљевске гимназије и учесник Међународне Мендељејеве хемијске олимпијаде у Шенжену. Један сасвим једноставан младић, наочит, финих манира, који мисли својом главом.

Лијана Крунић у ОШ „Нада Пурић”
Тотал

ЛИЈАНА КРУНИЋ – ХРИСТОС НАС ЈЕ ПОЗВАО ДА СЛУЖИМО ЈЕДНИ ДРУГИМА

Лијана Крунић православље доживљава као дар који јој је дат. Увидевши колико је живи Бог у сваком тренутку био ту за њу, определила се за студије теологије, како би и на тај начин могла да Му служи у потпуности. Више од деценије, посвећена је раду са децом кроз часове верске наставе, у основној школи.

Марија Савић
Тотал

МАРИЈА САВИЋ – ДЕЦИ СЕ МОРА УКАЗАТИ ПОВЕРЕЊЕ

Марија Савић је школски педагог, тренутно запослена у ОШ „Свети Сава”, у Попучкама. Кроз дугогодишње професионално искуство, до сада је радила у различитим основним школама. Упркос свему, свој позив бескрајно воли и ужива у њему.

Још неке приче...

Крупан план

Лазар Лазаревић је дубоко везан за Бранковину, у којој је одрастао. Вероватно је већ тада успоставио тајну везу са природом и њеним наукама. Најбољи...

Тотал

Лијана Крунић православље доживљава као дар који јој је дат. Увидевши колико је живи Бог у сваком тренутку био ту за њу, определила се...

Тотал

Марија Савић је школски педагог, тренутно запослена у ОШ „Свети Сава”, у Попучкама. Кроз дугогодишње професионално искуство, до сада је радила у различитим основним...

Крупан план

Своје предивно детињство је, заједно са породицом „понела” у Осло, не тако далеко од Ваљева, како каже. Одрастајући на северу, не заборављајући своје „јужњачке”...

Total
0
Share