Прошле су године откако сам упознала њену мајку, Славицу Сабо Трипковић, тада новинарку ваљевског листа Напред. У кратком ћаскању, покрај драге нам песникиње Десе, остала сам под снажним утиском њене харизме, срчаности и врцавог хумора. Зато и не чуди што је Искра Сабо баш њена ћерка. Ова изузетно мила девојка ужива да разговара са људима. Правдољубива је и не либи се да упадне у било какву деликатну ситуацију, када су истина и правда у питању. „Борба за правду је нешто што ми је јако важно.”, рекла је на самом почетку разговора.
Једном приликом ју је екипа норвешке државне телевизије (NRK) зауставила на улици ради кратког интервјуа, што је она без оклевања прихватила, одговаравши на различита питања. Искра Сабо воли да јасно и гласно каже шта то није у реду и шта не функционише. То јој не представља проблем, када зна да ради исправну ствар.
Жеља јој је да у будућности створи себи прилику да може да помаже другим људима. Откако се одселила, има нарочиту потребу да на неки начин помогне и људима у свом родном граду. Није сигурна како, нити шта конкретно, али верује да ће успети у томе.
За Ваљево је везује много драгих људи, њених бивших школских другара, са којима одржава контакт, родбине, маминих и татиних пријатеља… Зато увек воли да дође у град из кога је потекла.
Дар и потреба за сценским изразом су део њеног хабитуса. Док је учила у ОШ „Сестре Илић”, учествовала је у школским представама, а такође је веома успешно похађала и СМШ „Живорад Грбић”, на одсеку за гитару. Жар за глумом је тињао и Искра је успела да избори своје место у школском позоришту, врло запажено и аутентично. О свему томе и још неким важним темама за младог човека данас, из Осла право у Ваљево, матуранткиња „Oslo katedralskole“ – Искра Сабо.
Тренутно радиш на једном занимљивом задатку, видео раду, у коме се бавиш и темом бомбардовања Србије 1999. године. О чему се тачно ради?
Мислим да је то на нивоу целе Норвешке, а ако не, онда у Ослу, постоји то такмичење, као неки конкурс где је тема Моја породица. То је веома велики задатак где свако ко жели треба да направи рад о некој особи у својој породици. И не само о њој, већ и о неком важном догађају са којим је та особа на неки начин повезана, значи мора се мало ући и у историју.
Постоји неколико могућности за избор медија и формата у коме желите да одговорите на задатак. Може да се пише текст, да се ради подкаст, видео рад,… Доста сам причала са другом децом и размењивали смо идеје и ја сам схватила да мени то не значи ништа посебно. То су неке приче које су њима овде важне, наравно, али мени то није довољно.
Пошто немам много сазнања о својим бабама и дедама, о њиховом животу, одлучила сам да урадим причу о мојој мајци. Знам да је она прошла много тога у Србији, па сам желела да направим докуметарац о томе како је она проживела бомбардовање у Ваљеву. Пронашли смо разне слике и снимке у неким архивама, радићу интервју са њом и још неке ствари, да би та прича била потпуна.
Мислим да је та тема јако важна и да људи у Норвешкој треба да знају истину о томе шта се заправо десило у Србији. Норвежани генерално не знају много о другим културама, ни млађи, а ни старији. Имам друга који се бави снимањем, па ми он помаже да урадимо овај докуметарни филм.
Који је разлог том слабијем познавању других култура, по твом мишљењу?
Конкретно у Ослу, мислим да то зависи у ком делу града неко живи. Има делова где живи много људи који потичу из разних крајева света, као и оних где живе јако богати Норвежани. Стицајем околности сам одрасла у крају где живе управо ти богати Норвежани. Откако сам пошла овде у школу, приметила сам да деца немају пуно сазнања о томе како је то када си из друге културе.
Некима је то било фасцинантно, а другима се то није свиђало. У почетку ми је то сметало и нисам то разумела, али после када сам кренула у средњу школу, где има деце из свих делова Осла, схватила сам да је то јако важно. Норвежани су прилично отворени за друге, али ипак има дискриминације. Зато мислим да би требало да учимо једни о другима, да упознајемо наше културе, како не било онога – Ми и Они.
Сада, због Шведске има много приче о криминалитету међу младима, јер се Норвежани боје да ће се и код њих то дешавати. Само зато што све више људи са стране долази. По мени је то глупо, јер није важно одакле је ко, већ како држава успе да их интегрише у друштво. Зато мислим да је Норвешка у том смислу мало затворенија, тачније људи су. Мени лично то више није страшно, барем у мојој школи, али знам за људе који и дан данас имају проблема, нажалост. И млади и старији.
Верујем да није било лако на почетку. Ти си, колико схватам, прилично добро превазишла период прилагођавања и то те је ојачало. Је ли тако?
Било је тешко, да. Поготово у тој школи у коју сам дошла. Ту је било баш проблематично то одакле сам ја и колико пара људи имају. Пошто су деца имала баш доста пара. Мени је тада чак било и криво што ја нисам као и они. Међутим, како сам одрасла, скапирала сам да ми је важно да они схвате ко сам ја, јер је некима то једнако интересантно, као и они са њиховим вилама, јахтама,…
Како је бити средњошколац у Ослу?
У Ослу има много средњих школа и стручних и гимназија. Овде је систем образовања много другачији него у Србији. Ја идем у Гимназију и моја школа је мало мања. Оно што ми се овде свиђа јесте што ја могу да бирам предмете које желим. Има их много мање него у Ваљевској гимназији, како су ми причали. Има их укупно шест. Овде свака средња школа траје само три године и већ на другој години деца бирају нека три своја предмета.
Језик мора да се има, историја и физичко, на пример. Па, онда неко бира физику, психологију, социологију… Пошто ја већ имам српски, нисам морала да бирам још један страни језик. Раније сам имала шпански, а ове године сам морала да одаберем само један нови предмет, јер сам имала неке додатне поене због српског језика. Изабрала сам предмет који се зове историја и филозофија, јер ми је то много интересантно.
Овде се ради другачије. Ми имамо могућност да много тога радимо сами, да пишемо текстове, да мислимо сами. Нисмо толико зависни од наставника.
Претпостављам да си ти већ донела одлуку о избору факултета?
После гимназије имамо могућности да похађамо различите више школе и факултете у Ослу. Мене је заинтересовала криминологија и право и желела бих да студирам право. Мислим да ћу тиме постићи оно што желим и да ће ми то пружити шансу да се борим за правду на много вишем нивоу.
Искра Сабо – Љубав према сценском изразу
Интересантно је то што се кроз школовање бавиш глумом и донела си одлуку да студираш право. Како то доводиш у везу?
Увек сам волела да кажем шта мислим и говорила сам гласно. Али, нисам имала толико могућности да се бавим тиме. Имала сам прилику нешто мало у основној школи, пред Божић, на пример. Можда је то и зато што тада нисам толико добро знала норвешки, па су ми наставници давали мање улоге. То је мене увек нервирало, зато што сам баш желела да покажем шта умем.
Када сам пошла у средњу школу открила сам да имају своје позориште. То је најстарије аматерско норвешко позориште. Не знам колико тачно већ траје. Пре неколико година су у школи направили велику салу. Ту се одржавају конференције, али и ми можемо да је користимо као сцену.
Пошто ми овде имамо распуст у фебруару, тада деца долазе у школу како би средили ту салу за позорницу. У другом разреду сам долазила да гледам шта раде и сада у трећем сам одлучила да се пријавим на аудицију. Ту су били „шефови” школског позоришта, који су деца. Они сваке године ангажују неког професионалног редитеља.
На аудицији сам радила монолог и добила сам још неке задатке. Урадила сам то што су тражили и отишла кући. Мислим, ја никада нисам размишљала о томе да ћу бити глумица, да желим то. Волела сам гласно да причам и није ми био проблем да изађем пред људе и говорим. Добила сам ту улогу, то је лик Еме, жене главног мушког лика. После сам сазнала да су они већ тај дан донели одлуку, али су ми јавили тек после три недеље.
Какве импресије носиш из свог првог „озбиљног” позоришног процеса?
Радили смо „Шпанску мушицу”. Ту је било свега. Ја сам се била разболела, па сам се једва изборила да ми не узму ту улогу. У почетку ми није било толико занимљиво, то читање текста. Имам срећу што јако брзо памтим, па ми је било лако. Али, нисмо имали ни костиме ни сценографију и било ми је то мало досадно, јер нисам имала могућност да почнем да улазим у тај карактер како сам замислила. У суштини, то јесте већ улога и мени је требало мало времена да ја скапирам ко је она као особа.
Ту је био укључен и школски бенд. Они су свирали током представе и у паузи. И све буквално су деца радила. Неки су радили на сцени, сценографији, неки су шили костиме, тако да је то стварно супер. Кад се све то уклопило, ја сам схватила да ми се све то свиђа. Премијера је дивно прошла. Добила сам лепе комплименте.
Како то све функционише, колико је деце укључено у рад вашег позоришта?
Мислим да око педесеторо деце учествује у продукцији. Сви су задужени за нешто. За светло, тон, сценографију, костим, као што сам малопре рекла, за храну, па онда шминку… Неко се бави маркетингом, на пример. То је јако лепо зато што ту и родитељи буду са нама пре извођења, заједно се дружимо. Најзанимљивије од свега је што пуно родитеља није знало колико је то озбиљно, у ствари, као право позориште.
У Ослу постоји та лепа култура школских ревија, где се праве разни скечеви и нешто слично, али то није позориште. Ово је баш добро осмишљено и урађено и некако изгледа професионалано. Много људи је гледало ову представу, јер смо играли неколико дана, некада и по две представе. Гледали су нас и неки важни људи из града, што је такође лепо.
Кажи ми, како позориште успева да се одржи?
Наша школа је у власништву једне организације и одваја се велики део новца за разне потребе. Такође и деца која су у том школском, па то је нешто као ђачки парламент, добијају одређена средстава којим располажу. Део тог буџета иде и позоришту. Један дан у фебруару увек имамо фестивал, где долазе увек неки познати бендови и новац од продатих карата такође иде за позориште.
Не знам, та деца кажу да тај буџет и није тако велик, али, мислим да би за неку школу у Србији то било баш значајно. Мислим да су то ипак велике суме, јер кад ви купите намештај, сав материјал за сценографију, костиме, платите редитеља… Срећа је што овде постоје организације које дају средства за овакве ствари.
Наша школа је позната по томе да имамо та школска друштва где се скупљају људи који се занимају за различите ствари и дају новац за то. Позориште има и своје спонзоре.
Ти си потекла из једне потпуно другачије средине од оне у којој сада живиш. Какав је твој утисак, колико и једно и друго друштво заиста брину о деци и младима, у сваком сегменту?
Деца у Норвешкој се од малих ногу питају за мишљење. Као особа која долази из Србије, где сам видела како се држава односи према деци и младима, могу да кажем да то не може да се пореди са овим овде. Свака партија у норвешком парламенту има и партије за децу. Млади који су у некој партији, имају важну улогу и често се састају. Влада много пажње посвећује младима, даје им много могућности и пуно тога се организује за њих у Ослу, стално. Пре свега, млади људи овде имају више слободе него у Србији.
Оно што је мени много тужно, што ја видим је, да деца и млади то често не могу да виде. Они би желели још више слободе, поготово у школи. Овде је школа много слободна. Невероватно је. Ја знам унапред за сваки тест током целе школске године и све што се дешава. Нема толико тестова, не постоји то да мене наставница сад пита из неког предмета. Али, они то не виде.
Који је разлог томе, по теби?
Имам утисак да оволика слобода у одлучивању ствара још веће проблеме, а ми који је нисмо имали у тој мери видимо ту децу као незахвалну. Користе ту слободу максимално да не раде ништа, јер наставници су толико дивни, ту нема никакве строгоће, као да смо у првом разреду основне. Неће, на пример, да раде физичко и разне друге ствари. И онда они, у недостатку мотивације, окривљују школу.
Мени је то мало тужно и размишљала сам много о томе. Веома је велика разлика између младих у Србији и Норвешкој што се тиче школе и правде. Вероватно бих и ја више разумела само једну страну да нисам упознала обе културе. Не знам колико деце у Србији иде на протесте испред парламента, дневно, или недељно. Овде је то веома често.
Какав је твој став о томе колико деца и млади заиста мисле својом главом? Колико је важно развијати и неговати критичко мишљење?
То је исто једна ствар која разликује Србију и Норвешку. Овде је увек веома отворено. Од првог разреда основне школе, деца се уче да кажу своје мишљење, да размишљају сама и то чини да ми израстемо у друштво које је врло отворено. Деца се увек буне за неке ствари и треба да кажу када нешто није ок. Много је отвореније све за неке нове ствари које долазе и дешавају се.
Док сам у Србији често била шокирана колико је све затворено за неке нове ствари. Медији и култура су генерално другачији. Тако да мислим да је то јако важно, да деца схвате шта им се свиђа, или не свиђа.
Малопре си поменула да деца избегавају да раде физичко. Колико пажње се посвећује физичком здрављу деце и младих, које је подједнако важно?
Док сам била у Србији, физичко је било веома важно и скоро сва деца су ишла на неки организован спорт. Док овде, углавном на почетку основне школе већина деце иде на неки спорт, углавном фудбал – и девојчице и дечаци. Али, имам осећај да је овде то постало мање важно. Све мање деце има жељу да се бави неким физичким активностима. У мојој школи је јако мало деце која хоће да раде физичко, на пример, већ оду да раде задатке.
Мислим да то постаје проблематично, док у Србији то није случај. Некако се очекује од деце да се баве спортом. Овде све више деце не води рачуна о свом физичком здрављу, почињу да једу тону слаткиша… и то није добро.
Како ти доживљаваш постојање слободе избора која је дата деци и младима у Норвешкој? Да ли она можда може бити и контрапродуктивна?
Ми растемо и хоћемо да се бавимо нашим стварима, а то што школа даје прилику да ми бирамо чиме ћемо се бавити чини да деца не знају шта желе, јер школа није нешто што је интересантно. То је последица те слободе избора.
Мислим да то онда лоше утиче на децу, јер кад крену у средњу школу и морају мало више да раде, настају проблеми, или касније, када крену да раде. Она уопште неће знати да морају нешто да ураде. Овде се до осмог разреда деца само играју, малтене и нема оцењивања. Па, сећам се када сам тек дошла из Србије. Тамо смо стално имали неке тестове, а овде бисмо изашли напоље да играмо фудбал – јер, зашто бисмо нешто учили?… Онда, кад дође осми разред, доста деце има проблема са оценама, јер нису стекли радне навике. Наравно, то зависи много и од школе.
У чему највише уживаш када имаш слободног времена?
Укапирала сам да је то – Ако нећеш, не мораш то да радиш. – мало утицало и на мене. У Србији сам ишла у Музичку школу, на гитару, ишла сам и на такмичења и то ми је било јако занимљиво. Кад смо се преселили у Норвешку, овде није постојало ништа слично организовано, а пошто сам ја мало лења, нисам наставила са гитаром, јер нисам морала. Зато деца у Норвешкој имају много мање хобија.
Много волим да сам напољу и проводим доста времена, поготово када је лепше време. Доста тренирам сама. Волим да скијам. У почетку нисам волела Осло, али сада ми је прелеп. Обожавам да се дружим са децом и овде се стално организујемо за пикнике и разне друге ствари.
Шта се сада дешава са твојом гитаром?
Она сад овде углавном скупља прашину. Понекад се тако сетим да ја умем да свирам гитару, па узмем неке ноте и одсвирам нешто. Али, нажалост, овде то није толико важно и немам никакву корист од тога. У Србији сам баш пуно времена посвећивала музичкој школи, али овде то није толико битно. Кул је ако неко нешто зна да одсвира и то је све.
Драстична промена средине није једноставна ни за децу, ни за одрасле. Колико ти твоја породица значи?
Обзиром да сам одрастала у Србији и да су се моји родитељи бавили мноме, научила сам да не будем себична особа. Научена сам да бирам шта ја желим и да увек покушавам да то и остварим. Мени је то јако значило и помогло ми је да постанем храбрија. То је исто дивно са мојом породицом, јер су ме на неки начин „терали” да се бавим школом, да не падам под овај систем – да не морам. Зато сам увек имала добре резултате у школи, научила сам да будем вредна и то ће ми помоћи и даље на студијама.
То је мени јако занимљиво што смо ми као породица из друге културе и заједно све учимо, и једни друге учимо о стварима из норвешке културе.
Шта је то што те везује за Ваљево и шта би ти желела да урадиш за овај град?
Сваки пут када дођем видим како се град мења, постаје све запуштенији и пропада. Кад погледам ону зграду у којој је био Напред и где сам као дете долазила код мајке, буде ми јако тужно. Та зграда, као и моја гитара, скупља прашину, а толико је лепа. Толико ствари је уништено и могућности за младе су некако нестале. Зато мислим, да колико год једног дана будем зарађивала овде, да ћу имати могућност да нешто средим и урадим за Ваљево. Јер је моје одрастање у Ваљеву било дивно и зато ми баш много значи.
Постоји ли жеља да се некада вратиш у Србију?
Сада мислим да не бих могла да живим и радим у Србији, али не бих имала проблем да дођем на дужи временски период. Зато што много волим да дођем ту. Људи су пријатељски настројени и отворенији су према другима него овде.
***
Искра Сабо достојанствено, у сваком погледу стоји иза свог имена. Иако веома млада, поседује невероватан ниво емпатије и врло свесно сагледава друштвене прилике. Бројне таленте који су јој дати, користи спонтано, слушајући свој унутрашњи глас, са циљем достизања истине и испитивања сопствених граница. У свему што ради, настоји да изнађе корист за опште добро, што је ретким људима својствено. Тако ће, сигурно и њен дар за музику једнога дана поново наћи пут и бити потпуно ослобођен. Баш као што је, у свом случају потврдила наша гошћа Александра.
Непоколебљивог карактера, изузетне осећајности и смелог духа, Искра Сабо већ сада пркоси свим погрешно устројеним нормама социо – културног аспекта и једног и другог друштва, чији је део. С друге стране, врло децидно и поштено подржава сваку и најмању добробит и хуман однос, које било Норвешка, било Србија несумњиво пружају својим грађанима, понајвише деци и младима.
Разговор са овом младом дамом је ипак остао недовољан, јер смо отвориле простор у коме Искра Сабо стоји чврсто и самоуверено. Није случајно што је одабрала баш студије права. Памећу, сугестивношћу и шармом који је красе, дубоко сам уверена да ће њен глас постајати све артикулисанији и усмеренији. Овај дивни, луди свет је већ одавно богатији за једно прелепо биће, чаробну Искру.
