Највећи део свог слобоног времена Кристина Гаврић посвећује цртању и сликању. Себе већ сада види као будућу наставницу ликовног, уметницу која ће излагати своје радове у многим галеријама и потрудити се да пробуди овај град, по том питању. Ужива и у бојењу, пресликавању… Има велику жељу да научи што више. Школу не запоставља и сматра да јој је то тренутно најважнија обавеза, којој приступа врло озбиљно. Када је неко и назове штреберком, то је не вређа, јер, каже: „Сви они који се тако шале дођу код тог неког штребера да им помогне, јер нешто зна боље од њих.”. Доживљава то као шалу.
Опушта је добра музика, као и фотографије природе и животиња, којима је врло привржена. Обожава их, али и оне њу. Постоји једна интересантна прича о томе како је једино она успела да припитоми старог овна, на сеоском имању својих баке и деке. Том овну нико није смео да прилази исувише близу, осим Кике, која га је на крају и размазила.
Зато и не чуди њена апсолутна преданост лепоти и природности, у потрази за сопственом сврхом. Њена млада личност већ сада наговештава стабилност, без икакве претворљивости и лажних контура. Она је то што јесте – искрена и стамена. Стидљива, не нарочито причљива у непознатом окружењу, заправо врло добро све опажа. Благе и нежне природе, богате и незауздане маштовитости, најпрецизније се изражава линијом, обликом, бојом.
Кристина Гаврић није почела да црта још и пре него је проходала, али је до те оловке сама дошла. Сама је уронила у свет ликовног израза и баш у њему се пронашла. Ако се тако озбиљно може донети закључак о избору једног детета. Напротив, можда је уметност њу одабрала, као поузданог мисионара. Време је пред њом и сувишно је о томе и мислити. Чињеница је да је Катарина Маринковић препознала Кикин неоспоран дар и, што је још важније, улаже енергију, како би јој то путешествије учинила што узбудљивијим и сврсисходнијим.
„Кристина има дар се у групи осами и урони у свој свет. Зрелост њеног талента је већа од година које има. Сигурна сам да ће јој тај таленат бити значајна потпора, без обзира чиме ће се бавити.”
Катарина Маринковић, дизајнер и ликовни педагог
Како ти својим дечјим очима видиш овај свет који те окружује?
Мислим да се свет много променио, у лошијем смислу. Људи много загађују природу. Многе животиње су почеле да изумиру, да нестају. Сматрам да би то требало да се промени и да човек не може да мисли само на себе.
Има ту и лепих ствари, наравно. Има предивне природе око нас и било би лепо када бисмо се мало више посветили томе. Верујем да већина људи хоће да направи свет бољим. Али, та технологија као да је све залудела.
Мислиш ли да технологија колико нам помаже, толико може и да нам наштети на одређени начин?
Мислим да да. Много нам телефони и све те ствари одвлаче пажњу. Нарочито деци, од учења, на пример. Деца су се много променила. Пре су некако много више излазила напоље и играла се. Није било толико свађа, ни неког ометања. Данас се више друже преко интернета, играју игрице, као да се не друже баш довољно. Некако су тотално изоловани од света.
Шта је по теби најважније за једно дете, које су то вредности?
Важно је да дете буде опуштено, да буде упорно и не одустаје; да се труди да оствари неке своје циљеве. Мислим да је битно и да деца буду добри и искрени људи, а не неки људи који ће да те изневере, повреде, или оставе.
Колико свега тога што си навела примећујеш код својих вршњака?
Моје одељење је стварно добро, добра су деца, искрено речено. Нису баш толико затворени. Друже се, воле да се играју и шале. Има и ситуација кад се посвађамо, наравно, али то све брзо превазиђемо и заборавимо, као да се није ни догодило. Бринемо једни о другима. Али сам приметила да то другима понекад изгледа чудно, што смо ми толико сложни. Не кажем, и они су некако сложни, али свако има своје мишљење, па буде ту разних коментара.
Кристина Гаврић – Важно је изразити своју креативност
Шта за тебе значи машта?
Мени је машта много важна и ја маштам скоро сваки дан. Тада можеш своје мисли да ослободиш и пустиш да луде, да замишљаш свашта и тако пустиш своју креативност на слободу, више него у стварности.
Да ли деца данас довољно маштају?
Мислим да деца данас више прикривају своју машту и не воле то да показују. Ваљда мисле да ће их неко онда сматрати детињастим. Остали онда сматрају да су они другачији, мисле да је то чудно, а неки други мисле да је то нормално. Мислим да свако треба своју машту да пусти из себе, да каже своје мишљење и да изрази своју креативност. Када би сви то урадили, то би било најлепше.
Када се код тебе пробудила љубав према сликању и цртању? Шта те је подстакло?
То је почело негде у трећем разреду. Подстакло ме је то шта све људска рука може да направи и што постоје разне ликовне области које могу да учине рад још лепшим. Гледам како људи цртају и стварају и желим и ја то да радим. То ми изгледа много лепо, као магија. И то ме је подстакло да кренем и да код куће највише вежбам. У школи такође вежбам, када имам прилику; када имамо неки занимљив план и програм. Тако сам данас овде и намеравам да тако и наставим.
Колико те стварање испуњава и шта све оно буди у теби?
Осећам се веома слободно. Сву своју машту, мисли и осећања могу да пустим у тај рад. Не морам да се бринем да ли ћу погрешити, већ могу да се опустим, јер све може да се исправи. Само се опустим и моја машта ме води.
Постоји ли нека техника коју највише волиш?
Највише волим цртање и сликање. Покушала сам у школи са вајањем, али, искрено, веома ми је то тешко. Гледала сам и како се то ради и волела бих и то да усавршим. Не знам шта се деси, вероватно ја не растворим ту глину како треба и онда све пуца. Али, ја опет почнем и урадим, па на крају испадне лепо. Пробала сам код куће са другарицом и сестром да правимо неке фигурице и није испало лоше.
Када имаш највећу инспирацију за цртање? Да ли те одређено расположење више или мање подстиче на креативан рад?
Могу у било каквом расположењу да цртам. Кад сам тужна, могу сва своја осећања да ослободим и опустим се. Заборавим на ту тугу и настављам даље. Када сам срећна и почнем да цртам, тада ми машта још више проради и некако само добијам идеје и могу много боље да радим. Мислим да су ми радови тада много бољи.
Постоји ли нешто што те ипак највише инспирише?
Највише волим да цртам и сликам мртву природу, па пејазаже, животиње… неко своје окружење, нечији портрет…
Користиш ли неке туторијале, или књиге за вежбање?
Да. Гледала сам доста тога, на пример за цртање лица. Пошто, искрено речено, код цртања ми најтеже иде цртање руку. Имам много страна на којима сам ја то вежбала и гледам да научим своју руку да црта неке објекте, делове тела… Да стекнем већу способност за то, јер мислим да је тело човека, или животиње најтеже нацртати. Треба много времена и труда да се то усаврши, али ако неко има жељу, он ће то да постигне.
Да ли те некада замори дуготрајно вежбање?
Не. Тако када седнем да вежбам, прође и два сата, а ја и не осетим да је толико времена прошло. Немам осећај за то. Сматрам да после дуго вежбања, и после дуго времена, ако неко хоће, он ће тај свој таленат унапредити и биће бољи у томе што воли да ради. Не треба одустајати. Ако си већ почео, онда доврши.
Како ти се чини рад у групи, овде у Студију „Индиго”?
Мени је овде јако лепо. Ту сам се сусрела са много више ствари о којима нисам пре ништа знала, са много више могућности како би нешто могло да се уради. Свиђа ми се како овде радимо. Када радимо неки рад, Каћа ће са тобом да ради, корак по корак и да ти помогне. Да ти покаже где грешиш и да те наведе на прави пут, да знаш шта следеће да радиш. Ја сам овде једна од новијих ученика и, искрено речено волела бих да наставим, барем до краја осмог разреда.
Какво је твоје виђење предмета ликовна култура у школи? Да ли је, по теби, то довољан број часова?
Па, ликовно је као и музичко и физичко мало запостављен предмет, ја мислим. А то су некако креативни предмети, физичко нам треба због кретања и сви они некако опуштају дете. Не знам, људи сматрају ваљда да је то мање битно од других предмета, који су важнији из неког разлога.
Искрено, мислим да је ликовна култура највише запостављена. Ја имам дивну наставницу, Добрилу, која ми пуно помаже. Када је чула да ја желим да будем наставница ликовног, као и она, одушевила се.
Је ли школа за тебе уточиште, или само обавеза, коју сви морамо испунити?
Сматрам да је то обавеза, која мора једном у животу да се обави, да би ти своја постигнућа могао да развијаш даље, да би могао да постанеш нешто. Опет, школа је и неки део живота где се ми упознајемо, стичемо праву сврху живота, можемо да се опустимо, али мора и да се зна ред и дисциплина. Уствари, у школи учимо како да се снађемо у животу. Ту се дружимо, стичемо још више пријатеља и дружење је најбоље од свега у школи.
Какав је твој утисак до сада, колико школа може да помогне детету да развије своје потенцијал и таленат који поседује?
Сматрам да може. Наставници се труде да деца стекну што више знања и буду паметнија. Има деце која баш то и не желе, јер их не интересује. А наставници се и даље труде да и њима помогну и да их наведу на тај пут који је њима лакши.
Основна школа те научи тим неким основним стварима, она те надахне, а после ти бираш свој пут и за шта ћеш да се определиш.
Има ли данас довољно другарства и пријатељства међу вршњацима?
По мом мишљењу другарство је када се уздамо једни друге и чувамо леђа једни другима. Тајне које делимо. Сматрам да, ако смо пријатељи не треба да издајемо једни друге. Ако се и деси да неко уради нешто лоше, он увиди ту грешку и то се превазиђе.
Осећаш ли да деца довољно разумеју једни друге и уважавају туђа интересовања и мишљења?
Мислим да понекад и не довољно. Они имају неко своје мишљење и интересовање и сматрају да би за тебе било боље нешто друго, а не то што ти волиш, радиш, итд. Што не значи да те они не би подржали у томе. Десе се тако неки неспоразуми, само зато што неко више воли нешто и сматра да је то битније од нечег другог, на пример.
Можда данас деца мало више гледају себе, али не у неком лошем смислу. Неко се боји можда да га неко не повреди и онда се ослања на себе највише. Али ту је за друге којима верује.
Шта мислиш колико се родитељи и деца данас разумевају?
Сада није као што је пре било и ми, деца растемо у овом свету. А родитељи, мислим да васпитавају своју децу онако како су њих њихови родитељи васпитали. Сад је то можда чудно, сматрају да би то требало да буде другачије и некад ту буде неспоразума. Али, мислим да то све на крају може да се разјасни и реши.
Колико теби значи породица?
Мени је моја породица пријатељ. Њима могу све да кажем и они ће увек бити уз мене, да ми помогну да решим сваки проблем, да сваку препреку пређу са мном, да ме разумеју,… Да ми дају подршку, ако ми је тешко, да ме охрабре и дају ми неки савет.
Мислим да све битне ствари морају да се кажу родитељима и да то сва деца раде. Али, неке ситнице, које су неважне и некако су део живота, па чак и неке тајне, које ми другари делимо, не кажемо родитељима. Када се деси да те неко вређа, или ако има интернет насиља, то треба рећи родитељима. Јер, ако се не каже, може да настане већи проблем.
Споменула си интернет. Да ли ти користиш друштвене мреже?
Користим ЈуТјуб, Вибер и Снеп чет. И користим Пинтерест због ликовне уметности. Тамо налазим пуно занимљивих ствари и неких радова, који ме баш интересују.
Да ли деца превише времена проводе на интернету?
На пример, дечаци највише времена проводе играјући игрице, док су девојчице више на друштвеним мрежама, објављују слике, дописују се… (То стално сликање баш и не разумем.) Можда дечаци то некад схватају озбиљно, не знам како бих рекла… Некако ми се чини да су понекад више у том виртуелном свету, него у реалном. Играју заједно онлајн и знам да више то користе као забаву. Е сад, вероватно то на некога утиче лоше, а на некога не. Зависи од детета.
Ти си кроз љубав према цртању и сликању схавтила, да је за све потребно време и стрпљење. Колико су деца стрпљива у данашњем свету?
Па нису довољно стрпљиви. Сви би некако све одмах и сада. И одрасли и деца. Стално неко негде жури и мисли да се све може добити, или постићи одмах. А не може. Мислим да би све требало мало успорити. Прво да завршимо школовање, да имамо у глави шта желимо да будемо једног дана и онда, корак по корак. Полако.
Где би ти желела да стигнеш за, рецимо десетак година? Како замишљаш себе у будућности?
Замишљам себе као уметницу, која је на свом путу, ка још већем успеху; која ће да се бори за децу која желе да своју уметност усаврше, у свету који то баш и не подржава.
***
Када Кристина Гаврић са својих дванаест година констатује да би овај свет требало доста поправити; да људи вероватно то и желе, али само га још више уништавају, намеће се питање – Шта ми то радимо? Ако једно дете чистог срца осећа и запажа да је уметност скрајнута, да се, како она каже – доживљава само као неки хоби, то сасвим довољно говори о нама.
О нама одраслима, а недораслима сопственој деци. Младо биће, коме се чини да људи углавном нису задовољни, заправо веома добро чита окружење чији је неодвојиви део.
Кристина Гаврић је убеђена да се људи морају много више посветити природи и једни другима. Просто и једноставно, изрекла је истину, на свакодневном нивоу уочљиву. Ова изузетно драга, даровита и вредна девојчица својим примером дискретно указује на здрав и логичан избор. Испратимо је.
