Лазар Лазаревић је рођен у Ваљеву, али је првих неколико година растао у Бранковини, што посебно наглашава. Бивши је ученик Прве основне школе, а сада већ и Ваљевске гимназије. Матурант Специјалног математичког одељења. Најбољи. Иза себе има богату ризницу високе успешности на школским такмичењима свих нивоа. Најважнија прекретница у његовом досадашњем животу, била је, како каже на преласку из шестог у седми разред. Тада је донео одлуку да своје школовање настави у гимназијском Специјалном одељењу, иако није имао никаквог искуства са републичких такмичења, за разлику од неких својих вршњака. Просто је осетио да би му та атмосфера више пријала. Желео је више и даље, за шта није било реалних могућности у основној школи.
Његови родитељи нису били нарочито одушевљени том идејом. С разлогом. Баш као што је био случај и са Софијом Мићевић, нашом давнашњом гошћом. Свесни тежине те одлуке, коју Лазар тада није ни могао да доживи на такав начин, подржали су га и он је постао део одељења у коме је уживао, учећи и растући на један здрав и подстицајан начин. Сагледавајући своје школовање уназад, мисли да му је управо тај период, седмог и осмог разреда био најдрагоценији у многим аспектима.
Жеља за сазнавањем је оно што га покреће. Ипак, тврди да је немогуће само учити. Човек мора да се одмара, да ужива. Веома је дружељубив и отворен, те највише воли да седне и исприча се са драгим људима. Ужива у читању, али натенане. Лектиру не воли због рокова. Музику слуша готово увек, и док ради задатке. Редован је посетилац Истраживачке станице Петница, јер је она за њега савршен спој науке и доброг дружења. У прилично исцрпном и подугачком разговору, који је одвео и у неке непланиране смерове, Лазар Лазаревић је отворио и теме неспецифичне за његов узраст, што овом разговору даје нову димензију. Верујемо, на корист и омладини и одрасломе свету.
Подстицајна атмосфера је важна – Лазар Лазаревић
Које су предности похађања специјализованог одељења седмог и осмог разреда у Ваљевској гимназији?
То није уобичајен систем по коме се математика ради у седмом разреду. Ми смо је имали подељену на алгебру и геометрију. Дакле, два професора су нам предавала математику, што је такође значајно. Затим смо имали и већи фонд часова физике, добио сам хемију, наравно, што је важно за мој будући развој. Ја јесам заволео физику у шестом разреду. Али, ваљда ни ја нисам тада довољно сазрео, атмосфера је била другачија, јер професор не може да буде толико посвећен ученицима који желе више да уче и раде. Он мора да се бави и оним ученицима, којима тај предмет и не иде добро, што је и логично.
Зато сам ја веома захвалан својим професорима за све, а нарочито за тај седми и осми разред. Мој садашњи разредни, професор Вељко Ћировић ми је предавао алгебру, геометрију професорка Маријана Стефановић… и не спомињем их сада ради реда, већ зато што ми је то битно. Онда, професорка Милка Нинковић, која ми је предавала физику тада, без које не знам да ли би ми ова наука била толико занимљива. Јер, она има неке невероватне методе како да придобије ученика. Увек нам је давала неке тешке задатке, за које, ако их урадиш ти добијеш петицу. И просто смо се ми утркивали ко ће да реши задатак, али то је било некако здраво и позитивно такмичење.
Када упоредим са хемијом коју ми је предавала професорка Славица Милић, од седмог разреда до треће године, са оним што су моји другари учили у основној, то је један потпуно други ниво. Сасвим природно сам после наставио у Гимназији, са већином тих људи са којима сам већ био две године, за које смо се прилично добро упознали и атмосфера је била дивна. Доласком нових људи, само смо надоградили то све. Сви ти нови предмети које смо добили, да не набрајам сад све, учили су нас да размишљмо на другачији начин. Гледајући, на пример какав је програм за програмирање на ЕТФ-у, какви су испити… упоређујући са оним што је нас професор Лакан учио на првој и другој години, ја се уопште не бринем за своје одељење које уписује ЕТФ.
Е сад, средњошколска хемија је нешто сасвим другачије, такмичења су далеко озбиљнија од основношколских. У седмом разреду сам освојио прву награду на републичком такмичењу из хемије. Професорка ме је питала касније, да ли желим да се такмичим и у средњој школи. Ја сам рекао да бих да покушам. Упозорила ме је да су такмичења много захтевнија и сложенија. Она је из искуства знала да ретко ко уради нешто на републичком из хемије. Просто је такав систем бодовања, да често буде само три до пет ученика са наградом, отприлике. За разлику од физике и математике, рецимо, где се награђује далеко већи број ученика. Али сам изненадио професорку, у првој години сам освојио другу награду и ту креће тај неки мој пут што се тиче хемије.
Кад је физика у питању, професорка Марија Сиришки је са мојом другарицом из одељења, Софијом и са мном одржавала толико додатне наставе, да је то било невероватно. То је жена захваљујући којој сад не морам да полажем пријемни за ЕТФ. Породицу да не спомињем. Сви знамо да без подршке породице нема ничега.
Хоћу да кажем да за то какав сам постао, у том неком академском смислу, најзаслужнија је та атмосфера у школи, ти професори. Наравно, далеко од тога да је то све савршено, јер је то немогуће, али, просто постоје професори који се издвајају по томе колико су посвећени ученицима и мимо редовне наставе, колико добро мотивишу ученика… и то је нормално. То је нешто што бих желео да истакнем.
Дотакао си се већ добре атмосфере у оквиру свог одељења. Да ли мислиш да је то оно што, уз свесрдну посвећеност и ангажман професора, прави ту разлику и доприноси далеко већем остварењу потенцијала ученика?
Мотивација је јако битна ствар за учење. То је на неки начин уметност, пре свега професора, на који начин ће да пробуди интересовање код ученика. Професор није најодговорнији за атмосферу, јер увек постоје и неки ученици које просто не занима одређени предмет, иако су сјајни ђаци, а има и оних који су залутали на неки смер. Тако да је та атмосфера која вуче на горе веома битна.
Када се рад прожме и игром и смехом, пре свега, ми смо се стварно много смејали од почетка до краја школе. То је нешто што буди, не само те академске, мање битне аспекте личности, него људске. Духовитост, ти односи једних према другима, то је оно што је много битније. Да би човек уживао у школи, много је битно да он то жели због одељења пре свега.
Оно што мене привлачи одељењу су међуљудски односи, који нису савршени нити могу бити. Али, та нека пријатељска помоћ и мотивација, групна учења, помоћ када неко не зна нешто да уради, па и сад за пријемни… Просто знам да, мој друг Михаило Лекић, који је генијалац за математику – ја знам да можеш да га питаш шта год желиш у вези тога. Увек ће ти одговорити, нимало надмено, без трунке сујете, иако је он ове године био други на републичком из математике. Дакле, поред целе Математичке гимназије. Мени је то прелепо. И сам се трудим, да кад мене неко пита нешто, будем што пријатнији. И ето, то је оно што вуче човека напред.
Како се, по теби млад човек данас сналази у овом и оваквом друштву?
Трудићу се да будем што објективнији и да заобиђем политику. Али, знате како, када упалим Гугл и кад крену да ми искачу вести које служе само да привуку кликове, наслови написани великим словима који не говоре ништа и не служе ничему, ја једино могу да блокирам те вести. Трудим се да у мору тога што је лоше потражим и видим нешто паметно. Свако ваљда тражи оно што му је потребно.
Не знам, то ћу ваљда тек видети кроз живот, али изгледа да се све своди на новац. Па је то онда и код тих медијских кућа главни циљ, хиперпродукција свакаквих садржаја, вести… Не могу ни да кривим те новинаре. И они вероватно имају своју породицу о којој треба бринути. Тако је како је, а да је добро – није. Срећа, па постоје и садржаји који нису такви и све је ствар избора.
Мислиш да медији имају страшно велики утицај?
Оно што је проблем код тих медија, код тих телевизија претежно са националном фреквенцијом, јесте што је то неки мејнстрим. У реду је, оне треба да постоје, људи то гледају, али мислим да то не сме да буде оно главно што се пласира и да то није права слика друштва у коме живимо.
Колико је сваки наш избор у животу условљен начином васпитања, по твом мишљењу?
Лично се слажем са ставовима многих психолога који тврде да су заправо најбитнији ти почеци. Онај период када је дете просто отворено ка томе да буде обликовано. Мислим да је васпитање много битно, јер колико год да смо ми друштвена бића, колико год да смо ван куће, на крају се враћамо кући. Када ти од рођења ти твоји људи говоре нешто за твоје добро, тога је тешко одрећи се.
Када дете одрасте и постане свој човек, када сам бира и шта ће да ради и шта ће да гледа, слуша… основа остаје. Тако да, мислим да је васпитање оно што усмери човека или на добар, или на лош пут. Све долази из куће, у то сам се уверио. Просто, ти неки обрасци понашања се могу уочити у породицама и то није случајно.
Може ли се сачувати личност тинејџера, са свим својим посебностима, у мору којекаквих трендова и наметнутих вредности?
То је све индивидуално. Мислим да то у некој мери и зависи и не зависи од васпитања. Друштво уме да буде и окрутно, незахвално и да намеће разне ствари. Од лошег понашања и опхођења према другима до психоактивних супстанци. Друштво је склоно томе да постоји ситна група која управља већом групом. То је као неки образац. Тако је од учитељице, и у основној и у средњој, па и у држави. На појединцу је све. Колико је неко спреман да остане свој. Е, ту је можда улога васпитања важна. Где треба повући границу, у којој мери се треба прилагодити друштву, а у којој мери остати свој. На крају крајева, човек одлучује сам за себе.
„Нисте криви, али сте одговорни” – Лазар Лазаревић
Какав је твој утисак, да ли су млади људи свесни одговорности која је пред њима?
Питање одговорности, је по мом мишљењу једно од најважнијих питања. Посебно у нашој држави. Често се овде власт поиграва са терминима кривице и одговорности, и уопште друштво у целини. Често можемо да чујемо – Ми нисмо криви, за то и то… Да, али сте одговорни! Најгоре је што смо ми засути са милион информација са разних страна. И млад човек, и ако има један став, није му увек лако да остане при томе. Често се запиташ, па добро, да ли је исправно то што ја мислим? Ови говоре једно, ови друго, они треће. С тим се стално сусрећемо.
Што се одговорности тиче, мислим да сам исувише млад да стопроцентно одговорим на то питање. Пунолетан сам и на неки начин ми је драго што треба да постанем одговоран за свој живот. За мене је то био леп тренутак, кад сам ја коначно могао да се потпишем у своје име, за стипендију, рецимо. Када сам добио личну карту, возачку дозволу. Јер, од тог тренутка човек више не може да криви друге за нешто, већ мора буде одговоран за сопствени живот и оно око себе, тј. друштво. Само што то није увек лако. Али, што каже Ганди: „Буди промена коју желиш да видиш у свету.”. Мислим да ка томе треба ићи, свакако.
Најбољи си ученик Ваљевске гимназије. Како размишљаш о српском образовању?
Чињеница је да је у очајном стању и да је уништено. И то не би смело бити тако. Главни показатељ знања је случајни узорак, какав се примењује на ПИСА тестирању. Ми ту остварујемо срамотно лоше резултате. А то већ, на тако великом случајном узорку не може да буде кривица појединца или детета, већ система.
Срећа је, па има неких вредних појединаца који се боре да нешто промене. Као што је професор Рајовић, поменули смо малопре професора Кавчића… Људи предлажу нешто, имају неке идеје како би ствари требало променити на боље. Зашто да не пробамо? Ако не функционише, идемо даље, на нешто ново. Па, чекајте, нама би требало по Уставу и да је бесплатно образовање, а то нема везе с реалношћу.
Ипак и у том и таквом руинираном систему се уздижу фантастична, вредна, талентована деца. Како то објашњаваш?
Када је квалитетно образовање у питању, то се квантификује неким просеком – колико је неки просек задовољавајући. Е сад, наравно да постоје поједници који уче из неке жеље да сазнају и разумеју више. За то је, мислим, претежно заслужна унутрашња мотивација. Док, би школство требало да се труди да свима пружи барем неко минимално знање. Колико је то минимално, о томе се може причати, али да појединцима није лако, слажем се, да је у другим државама лакше, слажем се. У некима је још теже, нажалост. Опет, не треба на све гледати црно, јер смо људи. Човек није робот. За човека је штошта битно.
Пошто сам већ годинама у Истраживачкој станици Петница, имам додира и са студентима и професорима, који ту долазе. Неки утисак који сам стекао тамо о томе зашто људи одлазе из земље, интелигентни, јако образовани, јесте да неколицина свакако одлази због новца. Али оно што је и по мом мишљењу много битније, то је достојанство и услови за рад.
Причали су ми људи који су одлазили на мастер, или докторске студије, у Немачку рецимо. Ради се о односу према научнику. Тамо је систем постављен тако да ради за појединца, а не да га мучи на сваки могући начин. Ево, на пример причали су како функционише набављање хемикалија. Код нас да би наручио неку супстанцу која ти треба за неку синтезу, треба да се распише тендер, па док се набави то прође месец, два и три, а у Немачкој кажеш шта ти треба и то стиже сутрадан. Ето! Зато је немачка наука на завидном нивоу.
А онда ви овде прочитате у новинама да се декан Хемијског факултета жали да ће морати да затворе зграду, јер не могу да плате комуналије. Па, знате, кад то види неко ко би желео да студира хемију, на њега ће то деловати јако демотивишуће. Мора се нешто и улагати. Да се вратим на достојанство. Овде је немогуће не дотаћи се суштинског проблема наше државе, а то је корупција. Ја сам млад, па још увек само слушам те приче. Могу да замислим како је то!
Сведоци смо шта се све дешава у целој земљи. Какве везе има да ли си ти политички активан, да ли припадаш некој партији, са тиме колико ти знаш, умеш и колико желиш да помогнеш држави и свом народу?! У неку руку, то је трагикомично.
Колико су твоји вршњаци заинтересовани за политичке прилике у нашој земљи и стање овог друштва?
Многи млади људи су потпуно аполитични. Њих то не интересује, не знају шта се дешава. Мене занима, али, опет и разумем то с једне стране. Млади људи су преморени од гомиле информација које им стижу. Од једног те истог круга људи на власти, већ годинама уназад, од тих шизофрених информација, дијаметрално супротних. И онда како човек, нарочито млад да не буде збуњен и како да га то не замара? Зашто се он не би бавио својим животом?
Разумем то и тога има, али данас или сутра ће ти то закуцати на врата. А онда ћеш се жалити и – шта онда?… Ту се сад дотичемо још једног проблема. Рецимо да млада особа изађе на изборе и не зна за кога да гласа. Просто, нико му се не допада. Нови људи се појављују, али опет се поставља питање колико је избор неког новог ефективан. Колико ће то променити стање у друштву?… Не знам. Тешко је. То је закључак.
Хајмо још мало да се вратимо физици и хемији. Шта те је увукло у свет тих наука и иза себе имаш врло респектабилне резултате?
Од малих ногу, мени је то све било јако занимљиво и привлачно. Стално сам тражио од родитеља да ми купе те неке сетове за мале научнике, иако ја појма нисам имао о чему се ту ради. Онда, разне енциклопедије… Оно што суштински мислим и што сам се више пута запитао, мислим да је то што ме вуче жеља за сазнавањем и упознавањем свега што се налази око нас. Кад су у питању и физика и хемија. Нарочито хемија, јер она у многоме није још истражена.
И даље, када радим задатке са неких претходних олимпијада, који су обично тематски, много се лепо осећам када видим да је изоловано нешто ново, из неке биљке, на пример. А оно што је најлепше, јесте што физика и хемија дају многе одговоре.
Као, на пример и важне одговоре на то шта може да нам се деси, уколико дозволимо да се Србија прекопа уздуж и попреко, зарад рудних истраживања и експлоатације руда? Занимаш ли се за ту тему?
Да. Оно што је мени било занимљиво, када сам наишао на задатке са републичког такмичења, од пре десетак година отприлике, спомиње се јадарит као новооткривени минерал. Тада још није било свести о томе колико ће он промена изазвати. Мој став о свему томе је да смо сведоци какав је ваздух у Ваљеву, а ми хоћемо још и земљу да затрујемо.
У Србији се толико не води рачуна о животној средини, да је то страшно. Ми хоћемо у којекакве уније, отварамо неке кластере и не знам шта, а када прођем улицом до мог деде, који живи у близини депоније, тамо не може да се дише. А да не причам о аерозагађењу зими, када се не види прст пред оком. О чему ми причамо?! О неким потпуно небитним стварима, о националним стадионима и којекаквим пројектима који коштају милијарде евра, а не можемо да решимо основне људске потребе – ваздух, воду и земљу.
Не знам да ли људи верују да ће да виде неке огромне паре од тог литијума?… Људи ће да се иселе. Наш систем се не бави кључним питањима. Ми смо, по последњем попису изгубили пола милиона становника. Мени је то језива чињеница, али је и очекивана. Залуђујемо се неким новцем, а ко ће то и да потроши, да живи од тога, ако нас нема?
Постоји ли нека „чаробна формула” за решавање свих ових проблема којих смо се дотакли?
Не. Не постоји чаробна формула, нити нешто што ће нама сутра моћи да обезбеди бољи живот. Мислим, људи јесу на неки начин стрпљиви, по мени. Опет се враћам на те неке основне услове и достојанство, пре свега. Материјално ће доћи, то није проблем. Али, често се постави то питање, да ли овде уопште може да буде боље? Четрдесет – педесет година овде генерације причају о томе када ће бити боље. И човек просто губи наду.
Мени стално говоре – Још си млад, па си оптимистичан, видећеш касније… Ја стварно верујем и надам се да може да буде боље. Волим ову земљу и овај град, моју Бранковину… Све волим! Али, не знам колико има вајде од тога. Не у материјалном смислу, већ у оном о чему смо говорили.
Назиреш ли јасне контуре неког свог будућег пута?
Не волим баш много да планирам, јер никад не знаш шта носи дан, шта носи ноћ. Ја не знам где ћу бити за десет година. Постоје, наравно неке контуре онога што бих ја желео да буде мој пут. Волео бих да буде нешто где бих ја могао да испољим и своју креативност, у научном смислу. Неки посао који ће захтевати решавање проблема, јер у основи, то је оно због чега ја и волим такмичења. Надам се да ће тај предиван осећај који имаш када решиш неки проблем, бити део мог посла.
Нарочито бих волео да то буде нешто што ће бити од користи овом друштву, што ће донети неку промену. Не знам како, али волео бих да се једнога дана одужим својим родитељима, граду, можда и држави и свету. Не зато што осећам обавезу, него из љубави. Сматрам да је то веома једноставно. Није потребно много да би некоме улепшао дан и учинио нешто добро.
***
Много тога је једноставно, када човек одлучи да тако буде и доследно прати свој наум. Лазар Лазаревић, узорни матурант, диван младић је већ доста тога пружио своме граду, а верујем да та нит неће бити прекинута. Својом непосредношћу, ведрим духом, истински жељним учења и откривања нових сазнања, нарочито плени изузетном рационалношћу. За своје године и више него довољно свестан тренутка и околности којима је окружен, улива талас непоправљивог ентузијазма и лепоте живота.
Неспорно је да је улога његовe породице непроцењива. Првенствено родитеља који су, сасвим очигледно одгајили једно комплетно и врло самосвесно младо биће, на темељима суштинских вредности. Лазар Лазаревић је имао и ту срећу да учи и развија се у инспиративном окружењу унутар школе.
Када се све те коцкице сложе, немогуће је да мозаик његове личности не буде неко вредно уметничко дело. На њему је да постојеће сачува, а неке нове комадиће уклапа искључиво сопственим одабиром. С љубављу и једнаким детињим, истраживачким жаром. Једначина је већ постављена.
Јована Л. Мирковић је дипломирана глумица. Ради као уметнички директор ПАРАДОКС групе и координатор Студија Кадар 24. Удата за Немању са којим има сина Михаила.