Најзанимљивија ствар, коју Марија Ђурић, по својим речима, дели са Љубом Поповић, јесте то да није Ваљевка. Тачније, јесте рођена у Ваљеву, али је одрасла и живела је у Остружњу, покрај Осечине, где је најлепше небо у Србији. Та врста слободе коју јој је само поднебље отворило и утиснуло у будућу личност, сличност је какву је и сам Љуба понео кроз своје одрастање у малом селу, у околини Тузле.
Додуше, његова средина је била богатија за мултиетничност и стално је препричавао фантастичне приче које је слушао од тамошњих Муслимана, својих комшија. За Марију не постоји ништа драгоценије од шансе да растеш у природи, окружен животињама и слободно дишеш. Зато се труди да што дуже задржи у себи ту топлину, често одлазећи у родни крај како би акумулирала добру енергију.
Марија Ђурић је прва која је из Осечине кренула у ваљевску Музичку школу, нижу, а затим и средњу, коју је успешно матурирала на два одсека – теоретски смер и виола. Управо ова школа ју је увела у величанствени свет уметности. Према њој гаји посебне емоције и велико поштовање. Свакодневно је путовала у Ваљево и никада јој то није представљало проблем, као ни њеној мајци, пре свега. Одгајена је тако да је увек веровала да је све могуће.
Први сусрет са Модерном галеријом, Марија је доживела у средњошколским данима, када их је професорка Наташа Кристић довела у посету. Први утисак који памти јесте да се осећала, као да је у Лувру. Била је моментално опчињена. Живот који је тада живела, као тинејџерка, памти као неку паралелну реалност, која јој се догађала. Такмичења, упознавање људи из разних области уметности, насупрот сасвим уобичајеним активностима и обавезама једног детета опредељеног за музику.
За разлику од најближе околине, која је сматрала да је музичка академија логичан наставак њеног школовања, Марија Ђурић то није доводила у питање. Историја уметности је била сасвим природан избор. У року је завршила основне и мастер студије на Филозофском факултету у Београду и обезбедила себи шансу да ради посао који највише воли.
Професија историчара уметности и дан данас уме да буде доживљена као нешто компликовано и свакако непрофитабилно. Људима често није баш најјасније, који је ваш посао?
Када ме људи питају шта сам завршила и кажем им, најчешћа реакција је – Јао, па то је тешко! Има пуно информација које морају да се памте, имена, године… Историја уметности је често потцењена, сматрају нас делом историје, а заправо смо посебна наука, већ неколико векова. Али, ми морамо добро да познајемо историју, војну, ратну, освајачку… паралелно имајући информације шта се дешавало на уметничкој сцени. И, стварно није ништа тешко кад се воли.
Мени то ништа није представљало проблем. Није ми било тешко да обилазим библиотеке, архиве, да долазим до потребних информација. Хвала Богу, имамо и тај интернет, па је све доступније и лакше. Зато мислим да би људи требало да прате ту своју љубав, да се занимају за то што воле и временом ће све доћи.
Нисам ни ја с почетка мислила да ћу пронаћи посао у струци. Мислим да око 20 до 30 људи годишње дипломира на историји уметности и од тога можда њих двоје – троје добије посао у Србији. Али, мене то није занимало и мој одговор је био да ћу ја четири године студирати оно што ја волим. Тачније, пет година, пошто сам одмах и мастер завршила.
Брзо сам схватила да ја не могу да чекам посао, већ да га сама нађем. Мислим да би свако требало тако да размишља. Не може се млад човек ослањати на посао у државној институцији, иако сам и ја сама, игром случаја доспела у једну такву.
Пошто сам имала неког искуства из Београда, јер смо се ми студенти међусобно повезивали и организовали разне догађаје и изложбе, када сам дошла у Ваљево, упознала сам људе из ВАКУМ мреже. Повезала сам се с њима и мислим да је сјајна ствар то што су баш они одбранили Дом војске од продаје.
Ту је већ тада било актуелно доста њихових идеја и акција, са циљем да се побољша уметничка сцена у граду. Придружила сам се прво Оградној галерији и то је био диван пројекат. Заправо то је преузета идеја уличне галерије у Београду – да, пошто већ живимо у оваквом времену, људи немају времена, или интересовања да улазе у галерију, онда ће она да изађе на улицу.
Ту је било дивних изложби, искључиво младих савремених уметника. Невероватно је било то, да кога год смо контактирали, апсолутно сви су пристали. Нико није имао проблем са тим што ће њихови радови, од којих су неки били и изузетно скупи, бити практично незаштићени, изложени у тим кутијама на отвореном. Они су сви веровали у нашу енергију и свидело им се то. Потрудили смо се да Ваљеву прикажемо све врсте уметности на тадашњој ликовној сцени.
Да ли је то био прави путоказ ка Модерној галерији?
Мислим да су ме ту и запазили. Тадашњи директор, Душан Јовановић је на наш позив отворио изложбу плаката Душана Арсенића и онда ме је питао, да ли бих ја дошла у Галерију да волонтирам, што ја ни у сновима нисам могла да замислим. А желела сам то. Наравно, пристала сам.
Међутим, то се све дешавало у данима када је Љуба преминуо. То је једна тешка и компликован прича, које мислим да Ваљевци и нису довољно свесни. Јер, када неко тако велики оде, нема се много времена да се реагује правовремено и није лако организовати комеморацију, сахрану, обзиром да је он био светски признат уметник.
Знам да се многи Ваљевци не слажу са тиме где је он сахрањен, али мислим да је то место идеално и да би он сам био задовољан. Баш када сам, једном приликом разговарала са Љубином ћерком, рекла је да мисли да је он тамо баш у миру, сам – како је често волео бити, гледа на своје Ваљево и Брђане, где је одрастао. Наравно да мислим да би то требало да буде уређеније и да град учини нешто конкретно по том питању.
Ти си врло млада дошла на одговорну и захтевну позицију директора Модерне галерије. Средином прошлога века историја уметности јесте била резервисана за жене, углавном и била је више ствар престижног образовања. Данас их је још више, али ме занима, колико заиста оне имају могућности да се развију на прави начин? Не у неком феминистичком контексту, већ практично гледајући.
То јесте занимљиво. Када сам уписала студије, схватила сам да су 90 посто уствари жене, а већина професора су мушкарци. Мене је прво копкало то, шта се деси са свим тим женама? Да ли су ти мушкарци паметнији, способнији, не знам… или су пре педест година историју уметности више студирали мушкарци? Онда ми је један професор дао добро објашњење. Рекао је да, када је он студирао, тада су историју уметности бирали углавном мушкарци и жене које су школоване да буду жене амбасадора.
Мени је то звучало прилично увредљиво. Рекао нам је и да ми, ако желимо да будемо жене амбасадора, довољне су нам шестице и не морамо да се трудимо, а ако желимо више, морамо мушки да учимо. Када сам почела мало да истражујем и када сам почела да радим, схватила сам да је много жена завршавало и историју и академију, али су оне просто нестајале.
Ту је био проблем средине и неразумевања, јер жена се одлучи и да буде супруга и мајка, па се никада није схватао озбиљно тај њен посао. Небитно шта је у питању. Самим тим жене су ограничене у напредовању, а да не причам о питањима која се постављају када се запошљавају. Што је законом забрањено(!).
Лично сам имала велику срећу што сам дошла у Галерију. Јесам ја волонтирала у почетку, пар година, али заиста никада нико није имао проблем што сам ја и мајка. Веровали су у мене. Посао мора да се уради. Да ли ћу ја оно што нисам стигла, да урадим када успавам дете, или ћу да радим од куће, није битно.
Естетски укус и сама потреба за контактом са уметношћу и уживању у њој се гради од малих ногу. Шта те је мотивисало да отвориш врата Модерне галерије за децу различитог узраста, кроз Дечји клуб?
Негде на првим годинама студија сам отишла код тетке у Холандију. Прво што сам желела да посетим, били су, наравно, музеји. Ушли смо у један завичајни музеј у том граду, била је нека средњевековна поставка и ја сам тамо видела гомилу деце, која седе на поду на јастучићима и нешто црткају. Мени је то тада било фасцинантно – Боже, неко седи у музеју(!).
Ми смо одрастали тако да музеје и галерије доживљавамо као нека светилишта. То је као да идете у цркву. Значи, ту мора да буде апсолутна тишина. Нама ту јесте пријатно, осећамо се лепо, али је помало хладно. То је била тадашња филозофија музеја.
Кроз нека истраживања и разговоре са људима, схватила сам да доста људи и не зна где је Модерна галерија, или знају, али никада нису ушли унутра. Зато што се људи плаше да не испадну глупи. Као да ће их неко ту пропитивати шта знају о неком уметнику, делу,… а не да смо ми заправо ту да им пружимо што више информација. Такође, неки мисле како то није за њих, а камо ли за децу.
До тада су углавном долазили средњошколци, или старији основци, са својим професорима. Млађа деца, никако. Желела сам да се она слика из холандског музеја преслика у Ваљево. Прво смо контактирали школе, а потом и вртиће. Наишли смо на леп одзив.
Деца су почела да долазе, кроз игру их упознајемо са делима која су овде изложена. Правимо им разне игрице меморије, тако што им, на пример, направимо сличице и онда они имају задатак да трагају којој слици припада тај делић. Па они шетају около, траже, буде им то интересантно, али и запамте нешто. А не да их проведемо за 10 минута кроз галерију и они све забораве чим изађу.
Покренули сте и читалачки клуб?
Да. Покренули смо те радионице читања. У сарадњи са Удружењем Дециметар (Дечија културна географија) из Лазаревца, имали смо тај један читалачки клуб, где су они читали Ненадовићеве „Путописе” и „Празничне приче”, деца су легла, буквално, овде у Љубином спомен атељеу, ставила руке испод главе и уживала. Тада сам рекла – Ево, коначно су се ослободили.
Требало ми је пар година рада са њима, да бих схватила шта им је потребно, шта им држи пажњу, шта им је досадно. Ком узрасту је која тема занимљивија. Било је ту много радионица и тек онда сам се ја усудила да кренемо са клубом. Сва та деца која су долазила с почетка, била су мало стегнута. Али, временом су се опуштали.
Циљ нам је да упознају мало Љубино стваралаштво, саму Галерију и свој Град, јер смо их изводили и у шетње. Упознавали смо их са историјом Града, споменицима, обилазили Музеј… Јер, сматрам да тек када упознаш своје, моћи ћеш да га заволиш и поштујеш.
Онда је та наша првобитна идеја прерасла у тај читалачки клуб, јер смо увидели њихов проблем да се вербално изразе. Они би нама много тога рекли, али немају фонд речи за то. Мислим да је проблем што деца јако мало читају. Они не умеју да саставе просто-проширену реченицу, а камо ли да нам испричају неку причу. Зато смо одлучили да бар једном месечно одржавамо радионице читања, како бисмо их мотивисали да више читају.
Драго ми је што Градска библиотека већ неко време ради на томе јако лепо. Исто тако, педагошка служба Народног музеја одлично ради. Често организују разне радионице, где деца имају прилику и да се упознају са креативним ствараоцима нашег града. Тако да се ја баш радујем да се овакве ствари дешавају широм Србије. Стварно се ради на томе да се програми прилагоде деци, а не да им се то представља као неки баук.
Не мање важно је и реализовање концерата ученика Музичке школе. Како то утиче на децу, али и на саму Галерију?
То је за њих јако важно. Сећам се, док сам и сама била у Музичкој, када је требало да имамо концерт у Дому културе, то је нама било као да ћемо свирати у миланској Скали. Тако и они исто. Њима то много значи. Они се припремају за тај наступ, свечано се обуку, доносе цвеће, стварно озбиљно то схаватају. Осети се одговорност у звуку те деце.
Ова сарадња је јако лепа и ми смо желели да поред деце, покушамо да увучемо и њихове родитеље. Увек их позивамо и на отварања изложби и мени је предивно, када и једно од те деце из Музичке школе дође на неку изложбу, на пример. То је по мени успех.
Процес је дуг. Морамо мењати свест, а то траје. Очекујем да ће тек за неких десетак година тај однос ваљевске публике према осталима, да тако кажем, бити, бар 40 према 60 посто, уместо садашњих 20 према 80 посто. Да заиста људи сами дођу, јер желе нешто да погледају и уживају, а не да они долазе ту због некога.
Имамо ли као друштво довољно свести о важности очувања културног добра, о неговању саме историје нације, не само у уметничким оквирима?
То јесте проблем. Прво, у школском систему тога нема. Деца уче историју и то је дивно. Али, зар не би требало да се бар једно полугодиште посвети историји свога града? Деца морају да се упознају са сопственом историјом, јер им је то блиско. Они сваки дан пролазе поред неких важних места, споменика, не знајући ни ко је био тај неко и зашто је важан.
Чини ми се да млади људи немају свест о томе да је познавање историје битно, јер – то је прошло. Да бисмо схватили, на пример, да су неки људи дали свој живот, подносили огромне жртве да бисмо ми сада били овде. Сад да ли нам је добро, или није, то је до нас. Питање је колико смо научили из те историје, ако правимо исте грешке.
Али, мора школа да се бави тиме. Не можемо ми да дођемо до сваког детета. У Дечји клуб долазе деца чији родитељи посећују Модерну галерију. А нама требају и она друга деца. Деца су по природи радознала, а ми их некако уклапамо у тај шаблон и гушимо их. Постоје дивни начини да они нешто сазнају и запамте, што је најважније. Али, морамо и да их питамо нешто. А не само да их засипамо информацијама.
Шта они заправо мисле? Нико њих не пита. И у моје време је врхунац, на крају неког часа био – Има ли неких питања? Па, мислим, шта ме сад на крају питаш, кад си ме засуо информацијама? Ти прво мораш да усвојиш све то, па да размислиш о томе да би знао које питање да поставиш. И, онда, наравно нема времена.
Друга ствар је и појава ове псеудо-историје и којекаквих теорија завере. Поготово је наш крај специфичан по томе. Ми морамо да познајемо сваку страну приче да бисмо умели да донесемо прави суд. Мислим да је у Србији превише људи изгинуло и да ми уопште нисмо заслужили своје претке.
Положај уметника није нимало завидан. Има ли наде за неке суштинске промене?
Уметност је одувек била у проблему. Увек смо имали уметнике који су стварали и живели од уметности. Знамо још од ренесансе, имали су мецене и стварали су оно што су им наручивали. И дан данас је тако. С тим да, ми овде увек причамо о децентрализацији уметности, а то је једна велика лаж. Приватне галерије се отварају у великим градовима, а то су Београд, Нови Сад и Крагујевац. Тако да, права уметност још увек егзистира у државним установама. Иако многи сматрају да су државне галерије само трошак у буџету, самим тим што немамо никакву корист од тога. Ви у приватној галерији морате да изложите оно што ћете продати, оно што је такозвани укус јавности.
Зна се који уметници имају одличну продају и у питању је хиперпродукција. Нисам сигурна да ће се за 10 – 15 година, њихова дела исто тако добро продавати. Када дође нова мода, нове идеје, то се мења. Зато се то и не може сматрати правом уметношћу, јер она не сме да нестане са променом трендова. Има врло квалитетних стваралаца, који су препознати у стручним круговима, али они не могу да живе од своје уметности.
Имате људе који кажу – Да, то је јако добро, али не бих то држао у својој кући. Самим тим, то нико неће да купи. А ви се не можете стално уздати у то да ће вам нека државна галерија откупити дело, обично преко конкурса Министарстава културе, на којима се јако тешко пролази. Онда ту настаје проблем. Вас неко препозна, призна, цени ваш рад, али нико неће то да плати. Тада морате да уђете у неки систем, да се запослите као професор, или да живите од нечег другог.
Какву поруку такав систем шаље младом уметнику?
Тешко јесте. Али, мислим да млади људи треба да проналазе нешто што је карактеристично за њихов период, па из тога да стварају. Чисто и посвећено. Сигурна сам да ће то некад бити препознато. Оно што данас видим, јесте да, ако се испостави да се на некој изложби откупи доста радова, уметници онда наставе да следе ту линију и тако, заправо не могу да се развијају, јер се понављају. То је проблем система.
Пре су уметници бар добијали атељеа, могли су да имају и нека примања преко струковних удружења, а већ дуго тога нема. Имали су бар здравствено осигурање и могли су да стварају са мање оптерећења. Мислим да је то велики проблем и да то може да врати уметност уназад. Више него вештачка интелигенција и та потрошачка култура.
Колико је тај укус јавности уско повезан са тешким конзумеризмом, који се разбокорио у ери капитализма?
Уметност је ту последична веза читавог тог конзумеризма. Најбољи пример, по мени је то, ко данас код нас има новац, ко има власт? Када бисмо погледали те статистике, ко су најбогатији људи у Србији, каква уметничка дела они купују, то су врло често људи који никада у животу нису ни ушли у неки музеј или галерију. Тако они изаберу неког уметника који им се свиди и он ће да живи, јер је ушао у тај круг.
С друге стране, ми када организујемо изложбу, у 70 посто случајева радове узимамо од колекционара, ређе од самих уметника и институција. Јако је интересантно то да, уметници које ми излажемо, њихови колекционари су најчешће људи, интелектуалци, који живе врло скромно. А опет купују уметничка дела и стварају своје мање, или веће колекције. И то је уствари права елита. Ти људи су истински љубитељи и познаваоци уметности.
Како размишљаш о утицају савремених технологија на уметност? Да ли се мрсе конци уметности, можда чак и спуштају критеријуми, или то није случај?
Последње две године се много прича о вештачкој интелигенцији. Пишу се научни радови о томе, одржавају се конференције… сви причају о томе како ће технологија потпуно уништити уметност и многа занимања. Моћи ћемо да укуцамо неке одређене параметре и да добијемо шта год пожелимо.
Мишљења сам да вештачка интелигенција ту ништа не може. Она нема душу, нема срце. Ви можете њој да задате да наслика Љубину слику, на основу јабука као задатог параметра. Али она не може да унесе те мисли које је Љуба уткао у слику док ју је стварао; његова животна искуства, знање које је имао… То вештачка интелигенција не може да покупи ниоткуда. Јер, то је техника. Када нас једног дана фрижидер буде одушевио шта је урадио, тада нас можда дотакне и нека „њена” слика. Што не значи да сам против свега тога.
Дизајн је настао на рачунарским функцијама и то је сјајно. Оригинални уметници ће се увек задржати на платну. Можда ће млађим генерацијама, којима су сви ти процеси, попут сликања спори, тај проблем белог платна, размишљања, промишљања… требати више времена да сазру како би схватили вредност свих ових уметничких дела. Вероватно ће они прибегавати тим лакшим решењима, али свако ко буде хтео озбиљније да се бави уметношћу, мораће да научи слова, како би знао како нешто настаје, да би могао и да употреби ту вештачку интелигенцију. Тако да, ја се тога уопште не плашим.
Какав је наш легат за будућност?
За почетак, морамо све ово да сачувамо. Што се Модерне галерије тиче, Љуба се 20 година борио за њено отварање, а онда је 31 годину бринуо о њој. Одавно је говорио да смо ми прерасли овај простор и ову средину. Његови пријатељи настављају са очувањем његове идеје и верујем да ћемо успети да се развијамо. Ово је благо Ваљева. А није једино.
Ми морамо да се потрудимо да сачувамо људе које имамо. Постоји толико бисера и дивних људи, који имају енергије да нешто добро донесу и промене. Јако ми је драго када чујем да се неко вратио у Ваљево да живи. Као што је, на пример Саша Обрадовић, који има толико знања и искуства и требало би га слушати. Много је деце и младих људи, који и не знају једни за друге, а ту су у истом граду. Требало би да се сви ујединимо, полако, корак по корак и онда бисмо били толико јаки, да нас не би нико могао тако лако срушити.
***
Не догађа се баш често у Србији да се на водећим позицијама, у било којим, а нарочито културним институцијама, нађу млади људи. Ако изузеци потврђују правило, онда је Модерна галерија, али и Марија Ђурић, доказ да би друштво морало да покаже више одлучности и поверења, да управо младим, образованим људима са покрићем, пружи могућност већег утицаја. Довољно је да им се да довољно простора и адекватне подршке да своје идеје спроведу у дело.
Љубав према уметности и ставралаштву одавно су одредили на каквим стубовима ће Марија подизати своју кулу од снова. Енергичност, страст и понекад луцидна смелост, зачињена вером у то да је све могуће, већ сада је воде световима какве је одувек прижељкивала. Смерна пред прошлошћу и заоставштином коју нам великани остављају, достојанствено и одговорно чува од заборава бисер који јој је откривен, на неко време.
Марија Ђурић мисли и говори слободно. Воли много да прича и сматра да је потребно да размењујемо мишљења и идеје далеко више него што то чинимо. Направила је значајан искорак отворивши врата Галерије за најмлађе суграђане, покушавајући да им заједно са својим колегама улије љубав према уметности и разбије институционалне табуе којима смо сви изложени, а не само они.
Свако би требало бар једном да закорачи у овај фасцинантан простор, чак и ако га неке слике уплаше. Фантастични реализам којим је чувени Љуба Поповић бојио своје време, заузима значајно место у светском сликарству. Не морамо бити ликовни експерти да бисмо ценили оно што нам је оставио. Волимо оно што нам је дато.
Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић, Марија Ђурић,
