Добро друштво :)

Ћао, шта те занима?

Тотал

МАРИЈА САВИЋ – ДЕЦИ СЕ МОРА УКАЗАТИ ПОВЕРЕЊЕ

Марија Савић је школски педагог, тренутно запослена у ОШ „Свети Сава”, у Попучкама. Кроз дугогодишње професионално искуство, до сада је радила у различитим основним школама. Упркос свему, свој позив бескрајно воли и ужива у њему.

Марија Савић
Марија Савић, педагог (фото: ОШ „Свети Сава” Попучке)

Марија Савић обожава децу. Педагогију је одабрала из љубави. Након Ваљевске гимназије, отиснула се на студије у српску престоницу, на Филозофски факултет. Када год је наилазила на свима нама добро знане моменте личног преиспитивања, увек је долазила до истог закључка и потврде да је одабрала праву професију. Ниједног тренутка се није поколебала, иако је у овдашњем систему образовања и васпитања неопходно бити истрајан и храбар, поред апсолутног владања својим позивом и неизмерне љубави према деци. 

Педагогија је у најранијем периоду настајала у деловању филозофских мислилаца. У научном смислу, она је тек седамдесетих година XIX века доживљавала праву афирмацију и њено ширење је добијало све већи замах. Постављена је као наука која истражује образовање на много вишој – теоријској основи.

Много је личности, нарочито светских филозофа, а касније и педагога, заслужно за укупан допринос развоју и утемељењу педагогије као засебне науке. Аутор једне од првих целовитијих педагогија, је Чех, Јан Амос Комненски (1592-1670), кога многи сматрају и оснивачем дидактике. Његова „Велика дидактика” је предмет изучавања генерацијама уназад, а управо он је најзаслужнији за увођење разредно-предметно-часовног система наставе. 

До дана данашњег педагогија се непрестано развија и, како каже Марија Савић, чини се да ће тако увек и бити. Идући у корак с временом и различитим приликама у којима генерације одрастају, неминовно је и њено прилагођење тренутку. Образовно-васпитни процес је кључан за свако друштво, јер је он полазна тачка за све одреднице које ће једну нацију и државу учинити слободном, сувереном и способном да пружи најбоље из својих редова. Једино на тај начин је могуће обезбедити преспективан и смислен развој будућим генерацијама, базиран на суштинским вредностима достојним слободно мислећег човека. 

Школски педагог је одувек био важна карика на релацији између школе, детета и родитеља. Марија Савић тренутно има привилегију да ради у сеоској школи са малим бројем ученика, тако да може да спроводи много креативних програма, за које у великим градским школама често нема времена.

Педагог Марија Савић
Марија Савић са ученицима (фото: ОШ „Свети Сава” Попучке)

Наш образовни систем, који је у перманентном реформисању, из године у годину само затрпава наставни кадар и стручне сараднике иновативним, савременим идејама и обавезама, које ускоро неће имати ко да реализује. Као и свако ко реално сагледава функционисање српске просвете, Марија Савић у одбрану своје професије несебично износи проблеме који се морају решавати, за добробит деце и квалитетнијег образовања. 

Можеш ли направити кратак осврт на педагошку науку у њеним зачецима и оно што је педагогија данас? 

Кроз студије педагогије смо се, наравно бавили свим најбитнијим филозофским мислиоцима и утемељивачима педагошке науке, од Пијажеа, преко Виготског, до Марије Монтесори и других важних личности. Како ког аутора сам проучавала, тако сам трагала за најближим идејама и теоријама које би ми касније у раду биле од помоћи. И готово свугде сам наилазила на неке корисне ствари. 

С друге стране, сваки од професора увек мало више инсистира на неком свом теоретичару. Ја сам углавном имала старе, искусне професоре. На пример, чувени проф. Живорад Цветковић ми је предавао дидактику, а он је био ученик Виготског. Он је већ тада био врло стар. 

Што се тиче паралеле између некадашњег приступа педагогији и овога данас, разлике су свакако драстичне, јер се педагогија као наука развија стотинама година. И, ако гледамо са тог аспекта, чини ми се да не постоји прави рецепт за њу. Она је жива наука и стално се мења. Када се само осврнемо на сам развој детета у неким прошлим временима и сада, на  васпитање, какав третман је дете имало некада, у породици, школи, па и у друштву, јасно је да је промена значајна. Данас сви причамо о „хеликоптер” родитељима, о презаштићивању деце… и то све има последице на генерације које долазе. 

Које су то области педагогије које се изучавају на професорским смеровима? 

На професорским смеровима, а ту спада и учитељски, се изучавају различите гране дидактике, понајвише методика наставе, неколико грана психологије… јер су неопходне за образовање наставног кадра. Тако да, педагогије има много у свим тим професијама које су заступљене у школама. Мада, у неким струкама је и нема довољно.

Обзиром да се све чешће срећемо са проблемом недостатка наставничког кадра, дешава се да долазе људи који уопште нису изучавали педагогију на својим факултететима, као што је, рецимо случај са саобраћајним факултетом. Онда су они приморани да додатно полажу разне испите из области педагогије и психологије, како би добили одговарајућу лиценцу за рад. 

Педагог има важну улогу – Марија Савић

Да ли се данашња школска педагогија, па евентуално и предшколска, ослањају на идеју и методе Валдорфске педагогије? Обзиром да је у њеном фокусу првенствено дете и његове потребе.

Што се предшколског система тиче, сада су актуелне такозване Године узлета, које се, чини ми се, враћају на ту идеју – да је дете, у центру, да оно има право избора према својим жељама и склоностима. Тога је и раније било, па су неки вртићи тако функционисали донекле.

Какво је искуство праксе, да ли је могуће да дете са пет – шест година уме да препозна шта тачно жели? 

То ћемо тек видети са овим програмом, за коју годину, па ћемо моћи да упоредимо са претходним генерацијама. С тим што, све то што се кроз наш образовно-васпитни процес покушава урадити, све те реформе и новине, нису до краја разрађене. Ми немамо услове за многе од тих ствари. Почев од вртића. Ни материјално, ни кадровски. Имам утисак да се то само преузима из иностраних модела, а ми немамо све те ресурсе. 

Што се тиче тог питања – да ли је дете способно да препозна шта жели – ја верујем да свако има одређене таленте. Нарочито је то видљиво код деце, јер ми одрастањем заборављамо на све своје жеље и љубави из најранијег периода живота. Систем нас једноставно укалупи у неки очекивани ток. Он не развија довољно дечије таленте, слободу мишљења и изражавања. Програми су превише оптерећујући. Учи се за оцену, масовно се иде на такмичења, али ту често нема довољно здравог такмичарског духа. 

Колико год се ми трудили, а и даље верујем да је огромна већина у просветном систему ту заиста из љубави, да смо заиста посвећени деци јер их волимо, ми морамо да нађемо неку равнотежу. Неке колеге су мање, а неке више успешне у томе свему. Управо ту је улога педагога и педагогије. Сви ти програми које ми спроводимо и током обука наставног кадра, заиста су неопходне. 

Људи често поистовећују улогу психолога и педагога у школама, па чак и деца. Можеш ли нам приближити посао школског педагога? 

Да, то се дешава, заиста. Раније је то било много другачије. Данас се сви ми трудимо да деца схвате да не долазе код нас по казни и колегама то покушавамо да објаснимо. Ако они пошаљу дете које је немирно, омета наставни процес… шта се тиме постиже? Они тиме руше сопствени ауторитет и показују сопствену немоћ да владају тим одељењем, јер су искључиво они одговорни за дисциплину и атмосферу на часу. 

Лично се заиста трудим да имам добру комуникацију и да тимски радим са својим колегама, да ме ни они ни деца не доживљавају као неку контролу, или некога ко спроводи одређена правила. Ми педагози смо обавезни да учествујемо у наставном процесу, да помажемо његовом унапређењу, да правимо разна дидактичка средства. Имамо одређени протокол за посматрање часа, морамо да испратимо све што је законом прописано – прати се уводни део, ток часа, временска артикулација, мотивација ученика за рад, однос ученик – наставник, и тако даље. 

Данас је то доста другачије јер имамо и тимове за самовредновање, у обавези смо да вреднујемо све те области квалитета рада и стандарде. Једна од области је и настава и учење. На основу тога, ми када одлазимо на час, имамо такозвану чек листу коју попуњавамо. По мени лично је то непотребно, јер нема нарочиту сврху. То се све архивира и када вам у школу дође екстерна просветна инспекција, која је сада баук у свим школама, ви сте у обавези да им отворите сву ту документацију.

Међутим, то не би требало да је тако. Они су људи који раде свој посао, ми бисмо требали потпуно нормално да радимо свој посао као и свакога дана, јер је њихова улога саветодавна. С друге стране, колико они уопште могу да виде за два дана посете школи, посебно је питање. 

Споменула си важност ауторитета наставника. Он је, нажалост, веома урушен разним утицајима. Без обзира на све то, да ли он још увек има апсолутну аутономију да организује свој час како жели? 

Наравно. Наставник мора да прати децу и њихове потребе и може да одступи у извесној мери, ако сматра да је неопходно. Сви они пишу своје глобалне годишње планове, па на крају године радимо евалуацију – шта би требало мењати, унапредити… Јер је немогуће држати се тог плана строго и стриктно, то није природно. На томе и инсистирам, да они прилагођавају своју наставу деци. Уосталом, то и закон предвиђа. Наставник је тај који процењује да ли му за неку наставну јединицу треба више часова, за другу мање. То колеге раде и то није никаква тајна. 

Промена система је кључна – Марија Савић

Шта се онда деси, када наша деца на ПИСА тестирању постигну лоше резултате, а систем је наводно усмерен искључиво ка детету и његовим потребама, уз све евалуације, аналитику и оцене? 

То је мањкавост овог система. О томе се све више прича у нашим круговима. Проф. Ранко Рајовић стално говори о томе – потребно је развијати критичко мишљење код деце, одбацити репродукцију знања, која се огледа у томе да се научи за оцену и потом се највећи део тог градива заборави. Ја то видим и по својој деци. Таква су онда постигнућа и на завршном испиту. Не треба нама ПИСА. Наставници коментаришу како је срозан ниво знања. Деца уче много више, садржаји су преобимни, јер се градиво само нагомилава. Зато  смо у ситуацији да се од шуме не види дрво. Нема селекције најбитнијих ствари при учењу. 

Много више мора да се инсистира и на амбијенталном учењу, на учењу из искуства, из конкретних примера. Оно што дете само уради и до чега дође, најбоље ће запамтити. Уведене су све те новине, а настава је остала традиционална. Не можемо да образујемо и васпитавамо зет генерацију ex cathedra, да их обучавамо фронтално, да су то у највећој мери предавања. 

У последње време инсистирамо на томе да имамо више групног рада, да дете буде укључено и у планирање наставног процеса. То највише раде учитељи, управо из оних разлога које сам поменула, да они кроз своје образовање усвајају доста педагогије и психологије, методике наставе… и они су цео дан сами са децом. Зато они највише и успевају у томе, да пусте дете да се развија слободно. 

Онда, када се пређе у пети разред, лагано почињу да се осипају те нити. Наставнику је потребно време да упозна сву децу, нарочито када морају да раде у две – три школе. У нашој школи је то, рецимо проблем. Ми имамо само два наставника са запослењем од 100%. И то је најчешће главни недостатак малих школа. Самим тим је немогуће брзо решавати неке проблеме. Мени је лично био проблем, јер сам седам година била запослена у две школе – у Седмој и у Попучкама. То је огроман посао и одговорност. Наравно, ја нисам једина, многе моје колеге тако раде и то је заиста тешко и бесмислено. 

ОШ Свети Сава Попучке
Вежбе моторике (фото: ОШ „Свети Сава” Попучке)

Ипак, колико год изгледало да смо скренули са правог пута, ја негде верујем да наставници углавном успевају да успоставе неки баланс. Сви ми тежимо ка томе да дете буде срећно и задовољно, уз што мање притиска и фрустрације због превише обавеза. Има заиста сјајне деце, која постижу много. Али, чињеница је да систем морамо мењати и прилагођавати данашњим генерацијама. 

Како функционишу односи на релацији школа – дете – родитељ? 

Данас се често сусрећемо са тиме да се сви у све разумеју и како се васпитава, образује дете; разумеју се у рад наставника, мешају се, дају себи за право да коментаришу и предавање и оцењивање. За сарадњу са родитељима је предвиђено много начина. Савет родитеља је само један од тих видова, где родитељ може сугерисати и шта би евентуално могло да се мења. То је право родитеља, да укаже на неке недостатке. 

С друге стране, родитељски састанци су доста другачији данас. Пре је све било много отвореније, наглас су се читале оцене и износили се конкретни проблеми, ако постоје. Данас имамо електронски дневник, оцене се штампају на папирићу, а родитељ само индивидуалним разговором са наставником може доћи до детаљнијих информација о своме детету. Родитељи сада имају стално увид у оцене и изостанке детета и онда се можда и због тога не одлази често у школу. 

Наравно, та сарадња зависи од школе и свих нас, који радимо са дететом, али и од родитеља. Само родитељ може да нам пружи детаљне информације, уколико се, рецимо нешто дешава са дететом, постоје проблеми и слично. Мислим да би требало да имамо више колективних родитељских састанака. Нарочито већ на самом почетку, када се деца припремају за полазак у школу, или када се припремају за средњу школу. 

Можеш ли да процениш ефикасност сарадње између школе и родитеља? 

То све зависи и од родитеља и од наставника и стручних сарадника, првенствено  психолога и педагога. Данас је постао тренд, углавном у градским срединама и већим школама, да родитељи бирају учитеље. Стручни сарадници праве одељења на основу педагошких критеријума који морају да се испуне. Након тестирања и разговора са родитељима, доносимо одлуку, ком детету би који учитељ највише одговарао, на основу свих прикупљених података. Зато мислим да тих ургенција не би смело да буде. 

Најважније је да дете има апсолутну подршку у породици, да је обасуто љубављу, лепо васпитано, да се родитељи заиста баве дететом. Темељи се постављју у најранијем узрасту, ми смо само надоградња на оно што дете понесе из куће. Школа се бави васпитањем и образовањем, али не може се поправити нешто што је од старта лоше постављено. Развој детета до пете године је кључан. 

То не сме да се заврши на фразама попут оних – Слушајте децу, причајте са њима(!)… Родитељи морају озбиљно да се посвете одгајању деце, да имају разумевања, да им буду ветар у леђа, па да их сви заједно оспособимо за живот. Време проведено са децом, кога је све мање, нажалост, мора бити квалитетно. Морамо увек имати у виду да смо им ми узори, да деца највише уче из искуства, уче по моделу. Ми нисмо ни свесни колико они упијају све што ми радимо и све оно што их окружује. 

На основу којих параметара настаје данашња перцепција да је насиља у школама све више и више? Било га је увек. Да ли су инструменти сузбијања и саме превенције сада другачији? 

Стално се о томе прича. Медијски је та тема врло експонирана и некад имам утисак као да се само чека да се тако нешто догоди, да би се о томе причало. Траже се кривци, било у школству, или породици. Проблем настаје и у класификацији насиља, требало би разграничити шта се све под тим подразумева. Ми смо ту стално на мети, нарочито после свих страшних догађаја који су нас задесили. О томе, наравно мора да се разговара и да се налазе решења за превенцију. 

Драмска радионица превенције вршњачког насиља – Јован Петровић и Дамњан Баждар (видео: Марија Савић)

Мада у многим случајевима, нарочито у млађим узрастима деце, десе се неке ситне чарке које смо сви ми пролазили и деца умеју сама да их реше, без икаквих проблема. Међутим, када се умешају родитељи и ствар се беспотребно закомпликује, онда вам је потребно време да повратите поверење и да односи међу том децом поново профункционишу. Зна се када је неопходно да реагујемо на вишем нивоу. 

Мислиш ли да различити креативни процеси могу да допринесу решавању те врсте проблема?

Питање је колико школа има капацитета за тај облик рада. То је могуће на неком индивидуалном плану. Често се и примењује у пракси, кроз радионице и неке ваннаставне активности. Сигурно је да ефекат постоји. У суштини, деци се мора указати поверење, јер се они тако осећају прихваћено. Увек су позитивна критика, похвала и било који вид уважавања добар начин да се дете осети важним. То је много битније од кажњавања. Некада је казна неопходна, али она не мора носити негативну конотацију. Постоје разни начини за подстицање доброг и лепог понашања. 

За крај желим да те питам, како балансираш између маме и педагога

Стално се преиспитујем колико и сама грешим, да ли сам добар родитељ… Свакодневне обавезе нас стварно мељу и јако се трудим да што више будем ту за своју децу. Код куће сам мама и педагогија нема ту много утицаја. Сигурно да утиче све оно што сам кроз образовање и радно искуство понела, али првенствено им преносим оно што сам ја стекла од својих родитеља. Покушавам те вредности и идеје да им пренесем и све радим интуитивно, срцем. Играње, константно ослушкивање деце и љубави, љубави, љубави… никад доста. 

***

Поред образовања, школа би требало да је и други дом, који децу учи животу, између осталог. Наше школе су препуне дивних, стручних педагога који и даље исијавају ентузијазмом и љубављу која их је увукла у овај позив. Мислим на све професионалце који су свакодневно у контакту са децом, било да су васпитачи, учитељи, професори, стручни сарадници. Они најбоље знају како се професија брани и с каквом чашћу и дигнитетом се стаје пред ученика. Исто тако, пред родитеља, колегу, или неког надређеног. 

Марија Савић, условно речено, припада управо тој групацији педагога, чија љубав и вера у исправност добрих намера, уз неопходну адекватну стручност, надилазе озбиљне недостатке нашег система образовања. Имајмо на уму да и поред преоптерећености разним беспотребним пословима, има много даровитих, до крајњих граница посвећених и упорних бораца у свакој школи, предшколској установи и вртићу. 

Људи, којима је наше дете приоритет када уђу у учионицу – његов радознали, танани дух, који вапи за љубављу, пажњом и здравим ауторитетом који ће му отварати путеве ка новим сазнањима. Бити просветитељ изискује можда и највећу одговорност. Они којима је дато да буду мисионари будућим генерацијама, а свој посао раде часно, заслужују највеће поштовање. Самим тим морају имати и највиши статус, јер су срце и плућа сваког друштва. Чувајмо их. 

Јована Л. Мирковић је дипломирана глумица. Ради као уметнички директор ПАРАДОКС групе и координатор Студија Кадар 24. Удата за Немању са којим има сина Михаила.

Лазар Лазаревић
Крупан план

ЛАЗАР ЛАЗАРЕВИЋ – О ЧЕМУ МИ ПРИЧАМО?!

Лазар Лазаревић је дубоко везан за Бранковину, у којој је одрастао. Вероватно је већ тада успоставио тајну везу са природом и њеним наукама. Најбољи ђак Ваљевске гимназије и учесник Међународне Мендељејеве хемијске олимпијаде у Шенжену. Један сасвим једноставан младић, наочит, финих манира, који мисли својом главом.

Лијана Крунић у ОШ „Нада Пурић”
Тотал

ЛИЈАНА КРУНИЋ – ХРИСТОС НАС ЈЕ ПОЗВАО ДА СЛУЖИМО ЈЕДНИ ДРУГИМА

Лијана Крунић православље доживљава као дар који јој је дат. Увидевши колико је живи Бог у сваком тренутку био ту за њу, определила се за студије теологије, како би и на тај начин могла да Му служи у потпуности. Више од деценије, посвећена је раду са децом кроз часове верске наставе, у основној школи.

Iskra Sabo u predstavi školskog pozorišta u Oslu
Крупан план

ИСКРА САБО – БОРБА ЗА ПРАВДУ ЈЕ ВАЖНА

Своје предивно детињство је, заједно са породицом „понела” у Осло, не тако далеко од Ваљева, како каже. Одрастајући на северу, не заборављајући своје „јужњачке” корене, непогрешиво процењује оба система. На прагу студија права, талентована, одлучна и храбра, наша гошћа – Искра Сабо.

Још неке приче...

Крупан план

Лазар Лазаревић је дубоко везан за Бранковину, у којој је одрастао. Вероватно је већ тада успоставио тајну везу са природом и њеним наукама. Најбољи...

Тотал

Лијана Крунић православље доживљава као дар који јој је дат. Увидевши колико је живи Бог у сваком тренутку био ту за њу, определила се...

Крупан план

Своје предивно детињство је, заједно са породицом „понела” у Осло, не тако далеко од Ваљева, како каже. Одрастајући на северу, не заборављајући своје „јужњачке”...

Крупан план

Јаков Јакић је ученик петог разреда ОШ „Нада Пурић”. Када бисте затворили очи и слушали га како говори, рекли бисте - немогуће. Сићушне грађе,...

Total
0
Share