Добро друштво :)

Ћао, шта те занима?

Крупан план

МАРИЈА УРОШЕВИЋ – ТРЕНУТАК КАО НАДАХНУЋЕ

Она је Мара. Каже, то је довољно. Слика, свира свашта и пише. Учи пољски, чешки и фински језик. Сама. У последње време је не заобилазе награде за писање.

Marija Urosevic naslovna

Марија Урошевић је једна од оних ликова које, када упознате, питате се где су били читав овај живот. Заправо сте срећни што су се појавили, у било ком тренутку. Ученица је трећег разреда двојезичког одељења Ваљевске гимназије. Завршила је нижу музичку школу, смер хармоника. Самоиницијативно је почела да свира и клавир, на коме се усавршава.

Помало свируцка гитару, када јој се укаже прилика. Од свих уметности, најпре је почела да се бави ликовном. Од цртања по зидовима у најранијим данима детињства, прешла је на сликање воденим и уљаним бојама. Мада, тренутно преферира водене, из техничких разлога. Врућина је за уље. 

Залаже се за неговање и очување српског језика. Труди се да, како у говору, тако и док пише, користи што мање позајмљеница и страних речи. Не воли пренесена значења. Иако пише. Истину воли. Љубав би у животу човека требала да се подразумева, по њеном мишљењу.  Мада, каже, има људи код којих то није случај. Допада јој се све што је необично и лудо, па самим тим и Тарантино. 

На нашу велику радост и задовољство, Мара нам је дошла у госте. Упркос тмурном, кишном дану, оборили смо све рекорде трајања интервјуа. Толико тема се отворило, а она је саговорник за пожелети. Ведра, расположена за шалу, свесна онога што зна, али и не зна. Опрезна и врло изричита када је у питању изношење ставова о било чему. 

Марија Урошевић
Марија Урошевић „Једнакокрачни трокути” 2022. (фото: приватна архива)

Очигледно је да је Марија Урошевић вишеструко надарена млада особа. Њена радозналост не дрема ниједног трена. Иако тврди да не размишља превише, она врло зрело промишља о разним стварима и појавама. Куд ћете лепше проведених пар сати од разговора са таквим младим човеком! 

Надугачко и нашироко је бивао сваки Марин одговор. Не зато што су јој мисли расуте, већ што из свих углова сагледава конкретне ствари. При том, увек наглашава да је то само њено скромно мишљење. 

Колико ти је музика значила у личном развоју? Мислиш ли да је она генерално важан чинилац у сазревању личности?

Свиђа ми се то питање. Негде сам прочитала да професор који предаје неки инструмент најбоље познаје свога ученика у односу на све друге наставнике. Ту бих се негде сложила. Не верујем да ће ме и један наставник познавати тако добро као моја наставница хармонике. С једне стране уметност изискује доста пажње и стрпљења. Тиме се истренирају живци и после то има утицаја на то како примате неке ствари. Уметност вас учини сталоженијим човеком. Смиренијим. Све оно што се деси касније не доживљавате тако трагично. 

Кроз та нека прва разочерања, када вас наставник изгрди, у позитивном смислу, јер нешто нисте навежбали, ви се потрудите да то поправите. Или, рецимо, усклађивање времена са основном школом и музичком. Приметила сам да су деца која су уписала музичку школу и гимназију, или неку другу средњу школу, способнија да се организују. То не важи само за децу која су ишла у музичку школу, већ и за децу која се баве спортом, или било којом ваннаставном активношћу. 

Мислим да би требало да се развија тај неки смисао за уметност. Постоје тренуци када смо изгубљени, не знамо где се налазимо и као да смо одстрањени од физичког света. Мисли су нам празне, али можемо да обављамо моторичке службе. Тада је лепо када човек може да седне да свира, пише, слика…

Музика може нужно утицати на развој појединца, али и не мора. На нас, свакако утиче и избор музике коју су слушали наши родитељи. Тако се и изгради неки укус. Ја, на пример не слушам много музику. То је вероватно зато што свирам, и онда се човек ваљда мало и засити. Рецимо, када ми се нешто баш слуша, ја одаберем само једну нумеру и њу непрестано слушам неких пола сата. 

Откуд љубав према писању и потреба за том врстом израза?

Човек има природну потребу да се изрази. Он се може изражавати тако што ће причати са неким о нечему. Мени је некада јако тешко да причам са људима. Колико год људи мислили – Она пише, самим тим уме са речима. Али, некада је мало теже изразити мисли на такав начин. Или исувише лете или негде на тренутак залутате. То су сад и неке психолошке ствари. 

Али, то је једна од основних човекових потреба. Није важнија од воде и хране, али је неопходна. Постоје људи који никада не доживе шансу да се изразе у толикој мери као они у земљама првог света, али опет преживљавају. Сада је питање да ли се они не изражавају, или је то у њиховим културама мало другачије. 

Marija Urosevic Art08
Марија Урошевић ”Слика без наслова” 2022. (фото: приватна архива)

Мислим да сам негде открила шта ми иде. Можда би ме неко назвао лицемером, по том питању. Али, видела сам шта најбоље пролази код других, а да ја радим. То би обично било писање. Оно је у основној школи изгледало много другачије. Иако не могу да поредим тај период са овим сада. Мислим да сам тада могла мало више.

И данас сматрам да увек могу више. Али то ипак није као онај импостер синдром. Знам када радим добро, али увек мислим да се могу усавршавати и да увек могу боље да искомбинујем речи у реченици. Некако имам тај осећај да та нека опна, која ограничава моје идеје, пуца. Када пукне, то је одлично. Значи да идемо даље. 

Моје писање и није баш тако добро пролазило до друге године Гимназије. Десило се да је са причом „Шинама” некако кренуло. Ја сам се до тада бавила и поезијом и прозом. Од свих мојих радова који су објављени, мени се уствари ретко који јако, јако свиђа. Ту бих за сада издвојила „Плаву гробницу”, рад који је освојио другу награду за најбољи писмени задатак. Али, сви остали су били баш патетика. 

Приметила сам да на свим конкурсима, када су женске особе у питању, фаворизују патетику. Моја награђена прича „Љубав”, коју бих ја рангирала на неки нижи средњи ниво, је управо таква. Видела сам да то има доста добру прођу. Текст је првобитно имао наслов „Лабудица”. Била је инспирисана балетом „Лабудово језеро”. 

Посебно ме је, за писање, инспирисао Мајаковски. Руски писци су мени, а и свима нама некако омиљени. Русија је земља уметника, иако је и земља војске. Мајаковски ми је ту запао за око, јер је имао своје револуционарне песме. Он говори о том олошу и после о црвеној буржоазији. Јер, они у суштини никада њу нису ни победили.

Сви они који су били богати за време цара, они најљигавији су се провукли и постали црвена буржоазија. Мени је његова техника писања много занимљива и ја сам то пребацила у једну своју песму. Та песма ми је, рецимо много дража од поменутог састава, али она није прошла. Она описује љубав на један други начин. Непатетични. 

Тако да је мој закључак, да код женских писаца патетика пролази. Мислим да то није случај са мушким писцима. 

Шта у теби изазове писање?

Некада и ја изазовем писање. Обично буде најтеже у почетку, али после се најлакше заврши, кад само седнете и кренете да пишете. Не могу ја стално чекати да ме надахнуће стрефи. Мада опет не мора да значи да, када седнем да пишем, да се надахнуће није појавило. 

То вам је као са судбином. Неко може рећи да је све записано муњом у камену и да је све предодређено нашим генима. А други ће опет рећи – Да, али ја ћу да бирам хоћу ли сада узети кафу или фрапе. А онда би поборници теорије о судбини рекли – Али, то је записано. И заправо никада не можемо знати шта је ту тачно. Тако је и са надахнућем. Оно ми је потребније када пишем поезију, рецимо. Мада се ја и у прози често ослањам на нека моја поетичка сазнања. 

Почела сам да примењујем неке специфичне технике и када се то прочита, може да звучи генијално. Не зато што сам ја то написала, да ме не схватите погрешно. Мене обично задивљују те неке техничке ствари у поезији. Шта је искоришћено, да ли се стихови негде понављају,… са те неке стране.

Marija Urosevic Art06
Марија Урошевић ”Портрет без наслова” 2021. (фото: приватна архива)

Обично ме надахне тренутак. Једном је то био цвет. Разликовао се од других. Хтела сам да га уберем, али сам одустала јер сам знала да ће он ту и сутра изгледати много лепше, него код мене. То је била бела рада, међу милион других, али је у том тренутку она мени значила нешто посебно. То ме је надахнуло, на пример.

Не дешава се то само онда када немам ништа да радим. Деси се и када, на пример заливам башту или чистим по кући, и док су ми мисли усмерене на нешто конкретно, што ће ми после требати. 

Тако да, није искључиво да надахнуће не може постојати ни у оним најтежим тренуцима за човека и да само постоји када немамо шта да радимо. Пре сам мислила да људи стварају из досаде, само онда када немају шта да раде. Сад ми је јасно да није тако. У суштини, за мене је то било јако лепо сазнање и надам се да ће још неком помоћи. 

Понуда и утицај медија. Како то видиш? 

На мене нема неки нарочити утицај то што ми се нуди кроз медије. Не морам ја да прихватим све што ми се нуди, или да одбијам све. Верујем да већина људи тако размишља. Па, добро, постоји то нешто, сутра ћу можда и заборавити да постоји. Ми смо, на пример на геополитици разговарали о тој, такорећи медијској шкољци, где ми пливамо у мишљењима која се подударају само са нашим мишљењима. Често не можемо да чујемо мишљење друге стране, које се разликује. 

Чист пример су ове вакцине, рецимо. Е сад, људима који су за вакцину, чешће ће се дешавати да буду окружени својим медијима, чланцима који су у складу са тим ставом. И обрнуто. Ни једна ни друга страна обично неће сагледати све аспекте. Најгоре у свему томе је што људи све схватају лично. Ако сам ја против нечега, не значи да сам против тебе. Не, ја имам своје мишљење и ја тебе волим, иако не мислимо исто. Ја, лично своје мишљење о овоме не желим да изражавам. 

Људи реагују на различите начине. Често су ти неки људи склони нападу, када им се супростави неко мишљење. Уствари, они се тада бране. Умеју и да поцрвене, да се расплачу,… али, то се обично дешава са личностима које нису целовите. Нажалост, тих људи има доста. Особа која има целовиту личност ће то прихватити. Ја поштујем твоје мишљење. Е сада, различито је ако ја поштујем што имаш мишљење и да ли ја поштујем то твоје мишљење. А то је све невезано за тебе. 

Слобода мишљења – осећаш ли је? Шта је са Декартовим „Мислим , дакле постојим.”?

Ја могу да причам о томе у овом тренутку. Али ја када дођем кући, ја морам да оперем чарапе. Мене је, на пример у другом разреду страшно занимала биологија – генетика. Мислила сам да се ту крије та нека истина. Добро, суштина живота се не може никада наћи. Није нам можда дато. 

Причала сам тада са мајком. Она ми је рекла: „Маро, ја могу сада о овоме да мислим, али ја ћу после морати да оперем сав прљав веш.” И то је највећа истина, у суштини. Шта год ја овде мислила и рекла, ја ћу код куће после морати да орибам патике. Били ми професори, доктори, каква год звања имали, ми ћемо сви лећи у кревет, или ћемо ићи до тоалета. Хоћу да кажем да обично ми и не размишљамо толико. 95 посто свог времена не размишљам толико, као сада. Морам то нешто да завршим и шта сад ја имам о нечему толико да размишљам. 

Већину времена, мислим да младе не занима толико шта нам се нуди на Инстаграму или на Фејсбуку. Мислим да постоје покушаји наметања неког мишљења, чак да ми сви негде намећемо своје мишљење. С друге стране, мислим да је наметање мишљења било од еволутивног значаја за самог човека. У смислу да смо увек преживљавали у групама. И, уколико ја поштујем мишљење вође, ја ћу преживати, остаћу у том чопору

Marija Urosevic Art01
Марија Урошевић „Слика без наслова” 2020. (фото: приватна архива)

Стога нам је врло битно поштовање неког ауторитета, а ауторитети су увек наметали мишљење. Тако нам је од првих дана, родитељи нам намећу своје мишљење. Али не мислим то у неком лошем смислу. Морамо да их послушамо, да би нам касније било лакше иако у том тренутку то не схватамо. То су све неке ствари о којима не размишљамо, оне су просто ту. 

Неко каже да је наша школа мало отворенија, јер нам се не намећу никакви ставови. Ни политички, ни било какви други. Шта ако је неко неке друге вероисповести? Ја га сигурно нећу напасти. Рецимо, наишла сам на то да много људи не разуме, да ако ја, на пример имам лоше мишљење о Муслиманима, а не радим ништа лоше против њих. Чак и не причам о томе. Ако ме неко пита и ја кажем шта мислим, никога не вређам у том говору.

Иначе, ја лично не мислим ништа лоше о њима. Али, зашто би се то моје негативно мишљење о нечему сматрало опасним?! Зашто бих се ја, ако не подржавам ЛГБТ заједницу, а не радим, нити говорим ишта лоше, сматрала опасном јединком? То је оно либерално друштво. Колико је оно заправо либерално, ако вас ограничава да имате неко мишљење? Не, ви морате да подржавате све, што вам се, употребићу ту реч – наметне. Да ли је то слобода?…

Колико се твоја генерација осећа слободно?

Можда је има и превише, ако слободе може бити много. То је звучало јако мудро… Моје неко друштво обично и није из Гимназије. Слободоумни сви генерално јесмо из генерације. Нема ту неких конзервативаца. Не дружим се са онима који иду у неку крајност по питању слободе, али их има доста у мом окружењу. Са те тачке гледишта могу о томе да причам, јер не могу о ономе што ја лично не познајем. 

Најчешћи проблем јесу критике на рачун одевања у нашој генерацији. И код дечака и код девојчица. Девојчице долазе у мини сукњама или топовима, где су им стомаци голи, а дечаци у шорцевима, на пример. Сада се поставља питање да ли је то у реду, зар се тако долази у школу? А онда они кажу – Али, то је наше право. С друге стране имамо мишљење – Али, ово је школа, образовна установа

Требало би да се зна како се иде у школу, на улицу, у позориште, на концерт,… Када кажем зна се – поставља се питање, да ли ико од нас заправо зна та нека правила. Добро, постоје у школском правилнику. Али, како сада дефинисати шта је пристојно, а шта није. И шта је, скоро па подсмевање. Један професор је то занимљиво запазио. У Гимназији, испод слика Десанке Максимовић, Мике Аласа… пролазе девојчице у изразито кратким сукњама и мајицама на бретеле. Какав је парадокс то срести у Гимназији. Слободоумно одевена деца! 

Лично и не размишљам нешто о томе. Немам ништа против тога. Али, да ли би онда требало забранити и неке друге симболе, који можда некога вређају? Не знам… Можда би требало да постоји поштовање према том нечему, када је у питању облачење, рецимо.

Слобода често може да прерасте у безобразлук. 

Колико млади данас иду за својим сновима? 

Не знам. Мислим да смо сви ми ту прилично неодређени. Има оних које нешто држи од прве године и то мене стварно задивљује. Највише сам сретала случајеве где је постојала немогућност да се нешто оствари, а потом туговање због тога. Треба човек и да тугује. Нисам против тога, јер уме да буде лековито и делотворно. Као, на пример у романима Боре Станковића. Он пише о тим ликовима који нису могли да остваре нешто у младости, па тугују због тога у старости. Некако су неиспуњени. А мени је то помало и смешно. По мени, они то схватају превише трагично, јер у толико малим годинама нису нешто остварили. 

Тако је и са младима. Ту постоји и наметање мишљења од стране родитеља. Или, на пример – Рекао ми је неко, да ја не могу уписати Академију, и то је одмах туга. 

Marija Urosevic Art03
Марија Урошевић „Слика без наслова” 2020. (фото: приватна архива)

С друге стране, некада и треба бирати сигурнији пут. Обично су у тим сферама успешнији они чији родитељи су већ у тим неким круговима, мада има изузетака и њима свака част. Али, већина нас не припада тим изванредним појединцима, нити ће икада моћи. Имамо можда жељу да се крваво боримо за тај свој успех. Али, многи на том путу могу и да изгубе, у односу на оне чији је пут био некако утабан. Чешће доживљавају разочарења. 

Можда је зато боље ићи тим неким сигурнијим странама. Обично се људи за то и определе. Да ли је то добро или није, о томе заиста сада не бих. 

Образовање у Србији?

У односу на неке друге земље, можда смо заиста напредни у том неком смислу. Можда не по самом систему образовања, колико по људима. Јесте да сам родољуб, али нема то везе са тиме, што ја мислим да смо доста паметни. Добро, шалу на страну. Већина Срба у односу на Европу јесте у неком тежем положају.

Али зато ћемо се можда више борити од некога ко живи у Енглеској, Немачкој или Француској. Можда смо чвршћи у том неком смислу, јер за нас никада ништа није сигурно, у оквиру Србије. Да ли ћемо ми проћи у свету или у земљи? Ко има већи мотив он успева. Да ли ми успевамо и због тога или само због школе, због толиких обавеза које имамо, питање је. 

Многи старији тврде да је образовање данас много лабавије него пре. Професори су попустљивији него што су некада били. Што се оцењивања тиче, мислим да се јуре оцене због бодова на факултету. Као што се и у основној школи нешто радило због бодова за средњу школу, после. 

Проблеми одрастања. Колико пажње се придаје томе?

Опет говорим о примерима које сам ја сусретала. Мислим да је тога у нашем народу таман толико колико би требало да буде. Опет, у психологији има толико неких примера и гледишта која мало оду и у крајност. Када се то све некако сузи, испада да би дете требало држати као мало воде на длану. 

Мислим да би дете требало пустити и да се повреди. Да му се каже – Хеј, погрешио си. И није то сад ништа фатално. Није страшно ни ако заплачеш. Страшно је ако будеш био сувише тужан, може да ти буде лоше. Али, не можемо ми сад малом детету причати о депресији, на пример. Како му то објаснити? Можемо то рећи старијем детету. 

У западним земљама су, чини се некако нижи критеријуми по питању те неке патологије. Као, не сме се викати на дете. Али, како ће онда дете да одрасте и да прихвати тај други свет? Оно мора да схвати да не сме све примати к срцу. Сигурно ће се некада неко продрати на њега. Можда му је тада био лош дан, или не знам шта друго. Ето, уместо да пишу, они се иживљавају на другима.

Требало би дете некада можда и ударити. У смислу васпитних мера. Никако се не иживаљавати на детету, на тај начин. Мене лично никада нико није изударао, па можда и нисам баш на месту.

Мој отац је био војник, па сам ја имала неке војничке мере. Нешто не желиш Марија да урадиш, слободно уради 10 склекова. Али, после се не бих бунила зато што је стварно било глупо и неоправдано. Тако ти укажу да нема потребе да се буниш без разлога. Неким људима не можеш речима објаснити. Мени, рецимо никада ништа није могло речима да се објасни. Али склековима јесте. 

Шта мислиш, куда иде овај свет?

Како каже она ентропија – све иде у хаос. Па, можда и иде. Имам осећај као да ће бити неког захлађења по питању изума. Мислим да се и раније чинило људима да се нема шта измислити. Можда ипак и има, али ми тога нисмо свесни, не можемо то да замислимо. Тешко да је човек из седамнаестог века могао замислити телефон или лап – топ. 

Сигурно ће бити неких нових изума. Сада, да ли је тај правац нужно добар или лош, видећемо. Мислим да ништа није ни добро ни лоше, него просто постоји. Немам неко мишљење о томе. Увек ће нас очекивати и ратови и глади, док буде постојао један човек на планети. Просто, имаће човек рат са самим собом, ако ништа друго. Док самог себе не уништи, или шта већ да му се деси. Чекаће нас све оно што се већ дешавало. Историја се понавља. 

„Чашу меда јошт нико не попи што је чашом жучи не загрчи, чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију.”

П. П. Његош

Цитатом из „Горског вијенца”, П. П. Његоша, Марија Урошевић је заокружила овај разговор. Убојито и искрено. Чињеница је да смо је исцрпели, али има ту још много простора. Наше дружење са сјајном Маром ће сигурно доживети још много реприза. 

Заинтригирала нас је својим писањем, а онда нам је открила свој таленат за сликарство. 

Назовимо ово тек уводом. 

Јована Л. Мирковић је дипломирана глумица. Ради као уметнички директор ПАРАДОКС групе и координатор Студија Кадар 24. Удата за Немању са којим има сина Михаила.

Наталија Јовић на Коларцу
Крупан план

НАТАЛИЈА ЈОВИЋ – НАЈВИШЕ МЕ РАДУЈЕ ДЕЧЈИ ОСМЕХ

Наталија Јовић је флаутисткиња, доктор музичке педагогије и први сертификовани наставник Александер технике у Србији. Рођена Ваљевка своје ученике бескрајно воли и несебично им се даје. То препознају и деца и родитељи, јер када је нешто чистом љубављу проткано, ту грешке нема.

Калина Крупниковић на терену
Крупан план

КАЛИНА КРУПНИКОВИЋ – ЗАИГРАЛА БИХ ЗА СРПСКУ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈУ

Калина Крупниковић је пре петнаест година рођена и живи у Шведској, у Стокхолму. Дубоких српских корена, она не крије своју љубав према Србији, земљи своје мајке и оца. Тренутно је играч шведске јуниорске репрезентације и има неописиву жељу да заигра за српску кошаркашку репрезентацију. Ова једноставна, интелигентна и врло осећајна млада дама је и гост прве епизоде наставка веб серијала „Перспектива”.

Андрија Живојиновић
Крупан план

АНДРИЈА ЖИВОЈИНОВИЋ – ПОПУСТИ ДА БИ ПОБЕДИО

Андрија Живојиновић нам је стигао из Лазаревца. Потпуно неочекивано, али не и случајно. Срели смо се на аудицији и одмах је било јасно да је овај вишеструко талентовани дечак, широког спектра интересовања, прави Кадровац.

Још неке приче...

Крупан план

Калина Крупниковић је пре петнаест година рођена и живи у Шведској, у Стокхолму. Дубоких српских корена, она не крије своју љубав према Србији, земљи...

Крупан план

Јасна Матић је тренутно најстарији Кадровац, по „стажу”. Као мала је дошла у Студио КАДАР[24] са изразитом жељом за бављењем глумом. У међувремену је...

Ракурс

Нова сезона у Студију Кадар 24 се наставља. Након две и по године паузе, узроковане разним пандемијама, настављамо деценијску мисију - лепота ће спасити...

Тотал

Снежана Ђурђевић је професор физичке културе и васпитања, у Ваљевској гимназији. Уствари, она је и више од тога. Увек насмејана, не штедећи се да...

Total
0
Share