Милица Пантелић је рођена и живи у малом селу, Стрмову, крај Лајковца. Тренира карате од своје једанаесте године. Одабрала је тај спорт, због свог физичког и менталног здравља и да би имала неку додатну активност, поред школе. Међутим, то је временом прерасло у љубав. Није имала нарочите амбиције, нити је очекивала да ће њено бављење каратеом имати овако респектабилан резултат.
Тренирање је започела у лајковачком КК „Димитрије Туцовић” и уз тренера, Миодрага Мију Јевтић закорачила у ову борилачку вештину. Кратак период, од неколико месеци се обрела и у ваљевском КК „Заншин”, где ју је водио тренер Јован Богдановић. Милица Пантелић је тренутно потпуно посвећена учењу и припремама за упис на Медицински факултет у Новом Саду. Стога је морала да се одрекне тренинга, на неко време. Ипак, када год је у прилици, мора да уради неки покрет ногом, или руком, како би остала у форми. Каже, карате је саставни део њеног бића и то јој је постало сасвим природно.
Здравог резона, бистрог погледа, чврсто ослоњена на земљу, разумна и изузетно осећајна, Милица Пантелић је, у сваком смислу млада личност за пример. Праве вредности, које људски живот чине смисленим и достојанственим су уткане у њено биће, од малена. То је заслуга њених родитеља, свакако. Али, сигурно је и она сама одабрала баш тај пут, интуитивно. Препознавајући и прецизно одвајајући добро од зла, истину од лажи, као будући лекар ће засигурно наћи најбољи пут до својих пацијената.
Разговарале смо о разним темама. Отворено и врло одмерено, Милица Пантелић је без устезања изнела своје виђење разних проблема и појава.
Одрастање и прве важне одлуке
Како је изгледало твоје детињство у Стрмову?
Одрастала сам у патријархалној породици, где постоје те неке норме, у смислу мушко – женских послова. Све је засновано на поштовању и лепом васпитању. Просто, када неко живи у малој средини, доста брине о свом угледу. То је важно. У малом месту се сви знају. Мислим, ја сам тако васпитавана – да водим рачуна о свом понашању, о опхођењу према другима… што је касније деловало на мене да се развијем као особа.
Мислим да сам ја на селу имала много више слободе, него нека деца у граду. Слободно могу да кажем, да су често деца на селу у много већој предности него деца у граду, нарочито када су у питању и физички и психички развој. Са једне стране, живе много здравији живот.
Како се данас буди и организује свој дан једна успешна каратисткиња и будући здравствени радник?
Знате како, ја иначе устајем рано, негде око шест – пола седам, како кад, да бих могла да постигнем и учење и путовање. Пошто је моја бака увек ту, код куће, обично она спрема доручак, оброк и чисти кућу, а ја се трудим да ускочим кад год могу, да јој бар мало помогнем. Јер, моја породица ми је стварно велика подршка. Не бих могла да се посветим ни учењу ни тренирању, да није било њих.
Да ли је медицинска школа била твој једини пут при одабиру даљег образовања?
Није била мој једини избор на листи, али је медицинска школа била нешто што сам ја пре свега хтела да упишем. Све остало је било план Б – у случају да не прођем, да имам то нешто у резерви. Имала сам тај један моменат, пошто је моја мама полагала разлику предмета и ја сам тада била са њом, па сам упитала професорку Милицу Китић, какав је то смер, а она ми је рекла: „Па, леп.” Ја сам рекла да бих и ја волела да упишем онда то, али када сам јој рекла који сам разред – а била сам тада пети – она је на то прокоментарисала како још има времена и до тада се могу још пуно пута предомислити. Међутим, то се није догодило.
Значи, ту негде лежи главни мотив и твоја жеља за бављењем медицином, или, постоји још нешто?
Мислим да је то ствар која такође потиче из породице, јер су углавном здравствени радници. Мама, тетка, бака, прабака, чукунбака, стриц… Вероватно, да су одабрали неке друге професије, и ја бих. Међутим, кроз њихову причу, када су они заједно, па разговарају о послу, то је онда и мене заинтересовало. Чак сам од малих ногу и сама показивала интересовање за медицину.
Претостављам да су вам претходне две године биле додатно отежане. Колико сте у таквим околностима успевали да се бавите суштином и практичном наставом, нарочито?
Јесте. Добро, ја сам закачила другу година, а она је углавном настава кабинетског типа. Ту учимо какао да користимо, на пример, шприцеве и остале ствари у примени терапије и раду са болесницима. Међутим, то је захватило и трећу годину, што је доста отежавало све. Јер, просто када смо старији, имамо то неко искуство, па се лакше снађемо.
Када смо ми у четвртој години стигли у болницу, било је помало чудно, а знамо да се приближава крај и велика матура…Има мало тензије, али се надам да ћемо успети то све да савладамо и надокнадимо неке ствари. Јер није исто бити у кабинету и са стварним пацијентима.
Какав је твој утисак о спремности професионалаца из болнице да вам пренесу знање и упуте вас у посао? Да ли то можда више зависи и од тога колико интересовање ви ученици покажете?
Мислим да је то некако обострано. У том смислу и сами људи умеју да оцене ко је какав – попут оног хало ефекта. Да ли је ученик заинтересован за рад, или није. Ми смо и учени да оставимо тај први добар утисак, да водимо рачуна о уредности, па се ту надовезује наш рад и понашање. Дакле, и васпитање. Не можемо ми било како да разговарамо са пацијентом. Тим првим обраћањем, када приђемо пацијенту, поздравимо га, он већ има неки увид каква смо ми личност.
Које проблеме си запазила кроз досадашње школовање, и да ли би ти интервенисала да си у тој позицији?
Да. Мењала бих неке ствари. Постоје професори који су врло захтевни и детаљни, дивни и упорни, док постоје и они који нису такви. И, то је већ свима добро познато. Волела бих када би такви професори мало више радили. Ево, на пример, у периоду короне имали смо професоре који су максимално користили то да не предају и углавном су нам слали материјал. То је било мало напорно, јер сам се ја, на пример, доста мучила да научим неке лекције и то ми је сметало.
Карате – љубав и посвећеност
Од 2015. године тренираш карате. Колико те је овај спорт обликовао и помогао ти на личном плану?
Знате како, карате је доста компликован спорт, иако се чини да је ту све некако лако. Није баш тако. Зато што се кроз карате доста тога учи – стрпљење, редовност, одрицање… заиста има много ствари које кроз карате могу да се примене у свакодневном животу. Опет кажем, ја нисам заиста о томе много размишљала, само сам хтела нешто ново. Поготово што сам ја тиме почела да се бавим у селу. Нисам ни имала неки избор. Временом сам схватила да се то мени јако свиђа и да не мора особа бити нарочито груба, или јака да би била способна да нешто уради.
Оно што сам временом научила, пошто сам ја борац, нисам каташ, приликом уласка, пре саме борбе се мора показати поштовање према противнику и судији. Имамо ми ту борбу; јесте то врло напорно, имамо контакте и дешавају се повреде, али најважнија ствар јесте да увек пружимо руку противнику и кажемо – Свака част! Без обзира да ли смо победили, или изгубили.
Након толике енергије, па и агресивности испољене у борби, особа мора да се смири на крају, да се поздрави са противником и честита му. Тако да је то врло, да кажем – комплексно, с једне стране. Особа која је до тог тренутка испољавала неки вид агресије, имала је праву борбу. Тада се лучи адреналин, хормон стреса који изазива контракције мишића и свашта нешто… Дакле, на неки начин се бори за опстанак.
Међутим, након пар минута, 2 – 3 колико траје борба у мојој категорији, такмичар мора да буде потпуно миран. Просто, борбе су ме научиле да ја психички након тога будем мирна и наставим даље. То је често врло тешко, зато што људи после таквог стања не могу лако да се смире. Остане то осећање. Тако да, кључна ствар у каратеу јесте смиреност.
Можеш ли нам мало појаснити, како се врши категоризација у борбама, пошто си ти на последњем светском првенству освојила три златне медаље?
Да. Често ме људи питају – Како то, ти си добила три медаље, а радиш само у борбе? Постоји више дисциплина у борбама у смислу да постоји одређено време. Ја сам радила такозвани Шобу ипон, који представља борбу без рукавица у трајању од минут и по. Ипон представља тај један бод. Он се састоји од 2 вазарија, односно 2 полубода. Онда сам радила Шобу санбон. Ту треба 3 бода и он траје 2 – 2,5 минута, нисам сигурна. Такође сам се такмичила и екипно, где сам наступала са још две девојке, које су заиста биле сјајне. Искрено, да није било њих, мислим да не бисмо ни успеле.
Успеваш ли ту спортску дисциплину да примениш у приступу медицини, и животу, уопште?
Да. То ми стварно много помаже. То ме држи да не одустајем. Постоје моменти када човек психички падне, када је демотивисан и просто се не осећа лепо. Тада би требало да се сети да још мора да ради на себи. У нашем менталитету је то фасцинантно, да ми Срби често волимо да окривљујемо околности. Међутим да би неке кључне промене настале, врло је важно да радимо на себи. Само тако можемо да утичемо и на друге.
Што се тиче медицине и самог живота, врло је корисно познавати карате. Увек можете да се одбраните. Пошто у медицинској школи има доста тешког градива, уз које некад стварно посустанете, не можете више да учите, тада мени та стабилност и сва учења кроз карате дају снагу. Схватам да морам да наставим даље. Тако и у животу. Нормално је да се деси нека борба која неће бити наша, изгубићемо. Али, када се то заврши морамо да идемо даље, јер нас чека нешто другачије. Не смемо дозволити тај континуитет падања.
Како се млади људи, који немају изграђену ту врсту дисциплине боре са изазовима? Да ли се довољно говори и брине о менталном здрављу деце и младих?
Код млађих генерација постоји свест о менталном здрављу, али, не на начин на који би требало да се води рачуна. Него, у смислу, ја имам анксиозност, ја имам депресију… и они сами себи постављају дијагнозе. Мислим да је кључна ствар свих проблема менталног здравља, заправо и лењост и та нека велика доступност разних ствари. На пример, имамо продавнице, на сваком кораку и доступна нам је храна. Храна представља један вид хедонизма, уколико се она злоупотребљава. У смислу, имам хране колико хоћу и могу да поједем и више од онога што ми треба. Причам о оној страни која се тако понаша.
Самим тим што деца имају много више, него што могу да створе, долази до те психичке лењости, удобности, ушушканости. Сматрам да би деца можда требало да буду укључена у неки вид процеса стварања хране. Мислим да свако дете у Београду, или било ком већем граду, може, на пример, да држи неку саксијицу воћа, или поврћа. Тада би имали бољи увид у то како неке ствари функционишу. Дакле, презасити смо. Да ме не схвати неко погрешно, говорим о случајевима неког нормалног социјалног стања. Наравно да има много деце која су гладна, нажалост.
Пошто постоје све ове нове технологије, постоји велики број деце која ће своје време провести уз рачунар, или телефон, уместо да се играју, или, паметније да га проведу. Тако опет долази до лењости. Мислим да она изазива главне психичке проблеме. Зато што деца нису продуктивна. Они немају где да усмере своју енергију, самим тим она опада. Њихови мишићи слабе, па тако не долази до лучења хормона који изазивају срећу.
Јер, људи без циља се врло лако изгубе. Изгубе себе.
Да, али чини се да се данас деца масовније баве спортом, јер је све већи број најразличитијих школица спорта, и сл. Где се онда крије проблем?
Опет ћу се дотаћи града, где доста људи гледа само профит и бројност деце, а не квалитет. Мени то делује као веома негативна страна тренирања, зато што они лично не подстакну децу на рад и труд. Сматрам да то и није неко решење. Деца крену да тренирају и врло брзо прекину. Разлог је то што не успеју да се пронађу у том неком спорту.
Сваки почетак је тежак. Поготово, ако нема подршке тренера. Деци која тек започињу је то неопходно. Међутим, углавном се ради рутински. Мени се то не допада. Када бих ја била тренер, то не била група од педесеторо деце, већ до дведесеторо, највише, да бих могла да им се посветим. Али, све зависи ко има какав интерес.
Којом брзином се крећу лептирићи у стомаку када станеш на светски трон и зачујеш химну своје земље?
Сам осећај припадања репрезентацији је непоновљив. Када смо у Србији, ми међусобно имамо те такмичарске односе. Међутим, када наступамо за репрезентацију, тада ми више нисмо клубови, тада смо ми Србија. То јединство, тај адреналин који ми сви делимо, то дружење – то је нешто неописиво.
Сам одлазак на постоље за доделу награда јесте диван, пун среће и поноса, али ни близу свега онога што се дешавало пре тога. То навијање за своје је најлепши осећај. Дружење, пријатељство… Заиста сам доста људи упознала кроз карате, различитих националности и вера. То је непоновљиво искуство, јер тако упознајете и себе и друге.
Да ли та златна медаља ствара додатну одговорност и одређену дозу баласта? Имаш ли амбицију да сачуваш своју тренутну позицију?
Да, нарочито када је у питању прво место, мислим да се негде очекује од те особе да и даље буде тако добра. Постоји велика одговорност, чак и још већа трема. Размишљам, да ли ћу ја оправдати то што сам освојила. Није толико тешко достићи врх, али је тешко остати на њему.
Пошто тренутно паузирам са тренизима, нећу се ни такмичити. Када завршим са свим припремама, и када видим какав ће исход бити, планирам да наставим са каратеом. Већ сада ми много недостаје.
Вредности и врлине
Сусрећеш ли често код људи врлине попут скромности и осећања стида?
Имала сам разних искустава. Упознавала сам људе који нису из света спорта и врло су скромни, фини, културни. С друге стране, сретала сам и спортисте, који би требало да буду такви, али су они били изузетно егоцентрични, пуни себе… Мислим да је скромност врло важан део понашања човека. Јер, када је особа пуна неког лажног самопоуздања, мислим да тако пуни себи главу нереалним идеалима.
На овом свету не постоји нико ко је савршен и има толико много ствари које сви можемо да научимо. Што би наш професор рекао: „Особа која каже да зна све, знајте да нема појма ни о чему.” Знам колико не знам и колико још морам да учим. Људи би требали бити мало више скромни, али не и лажно скромни. Већ, да буду искрени према себи, да буду свесни да морају још више да раде на себи и усавршавају се.
Шта је за тебе пријатељство?
Веома сам дружељубива и познајем много људи. Али, могу да кажем, да имам само пар правих пријатеља. Истина је да се ја дружим са свима, али они људи за које могу да кажем да су ми прави пријатељи – то је јако, јако мали број људи. Свесна сам да кроз масовно дружење постоји и та нека тамна страна, да тако кажем – неко је љубоморан, завидан.
Откако сам дошла у мало већу средину, приметила сам да је то још више заступљено и да многа деца немају никакве пријатеље. Моји прави пријатељи јесу они са којима сам одрасла и који су са села. Деца у граду некако само гледају како да се изборе за себе, на било какав начин да се истакну.
То, по мени, код правих пријатеља не постоји. Они су ту да вам свакога дана помогну и да се заједно развијате и растете, када је тешко да вам стварно пруже психичку подршку. А понекад и физичку. Имала сам и ја моменте, када сам веровала људима и због тога сам јако зажалила. Такви људи као да чекају тренутак ваше слабости и онда то искористе против вас. То можда сад звучи мало пренаглашено, али се дешава. У реду је, сви смо различити. Зато мислим да је некада боље имати једну праву особу крај себе, или ниједну, него да вам неко држи нож иза леђа.
На којим вредностима ти градиш свој животни пут?
То су породичне вредности. Схватам да има људи који не желе да имају породицу и то је сасвим у реду. Али, ја сам неко ко воли своју породицу и где год била, увек ћу бити окренута ка њима и никада нећу одустати од њих. Сматрам да је она увек била и биће мој темељ, без кога не бих могла даље. Увек би се требало осврнути на ту страну одакле смо потекли.
На чему млади људи данас темеље своје вредности, по твом мишљењу?
Мислим да има доста површности. Али, деца нису томе крива. Кроз интернет и друге медије деца стварају погрешну слику о начину живота, моралним вредностима, свему што има везе са нечим што би требало да остане нормално. Сматрам да није нормално да се неко карактерише на основу његовог изгледа, облачења, материјалног стања. Свако би требало да гледа другу особу на основу њене личности, понашања, опхођења према другима…
Није ми нормално да неко осуђује некога за нешто на шта та особа не може да утиче. Већина моје генерације сматра да је материјално стање изузетно важно. Све је некако извештачено, па тај луксуз који нам се сервира, скупа кола, куће, не знам… то је све чиста глупост. То није битно да би човек био срећан. А ми смо се изгубили управо због те површности…
Колико се млађих генерација уопште тичу друштвени проблеми и да ли имају потребу за променом?
Опет полазим од васпитања. Већина нас има неко лоше гледање, као – Тешко је опште стање у држави… Да ли можемо нешто да променимо? Па, не… ко нас шта пита?! И тако даље. Одатле већ почињу те грешке. Када бисмо ми мало другачије размишљали и ангажовали се, онда бисмо можда и дошли до неког решења.
Не знам… и наши су тако васпитавани и учени, као да се то пребацује с колена на колено. А то незадовољство исто остаје. Тако да, морамо да мењамо своју свест.
Можеш ли да видиш себе за неких десет лета?
Видим себе. То је оно што ја желим и ка чему тежим. Надам се да ћу до тада завршити своје студије, пре свега да ћу успети да студирам. То је неки терен који не познајем. Сматрам да је тај период кључан за младог човека, када се највише остварује. Надам се да ћу за десет година бити успешна у томе што радим и да ћу постати родитељ.
***
Милица Пантелић можда није наслућивала да ће стићи до светског трона спорта који воли и бескрајно му је посвећена. Али, тамо ју је одвео рад и пожртвовано залагање. Наравно да су и звезде учиниле помало, да јој помогну и обасјају пут. Бити шампион није једноставно. Нити је свакоме дато. Зато заслужују да им се ода почаст, или, макар укаже минимално поштовање.
Каратисти су помало другачији људи – то је посебна филозофија и начин живота. Древни источњаци су изродили толике борилачке вештине, које константно доказују свој благодатни утицај како на физички, тако и на ментални развој деце и младих. Па, зашто ли онда толики новци одлазе у фудбал, питам се? Зашто се ти неки интереси не окрену мало и на неку праведнију и логичнију страну? Толико је других спортова, тако неправедно скрајнутих.
Многи талентовани, вредни млади људи, као што је и Милица Пантелић сигурно неће напустити своје снове. Већ су изградили чврст и одлучан дух, који је увек само за дивљење. Научили су то кроз спорт. Било би необично лепо, хумано и корисно, када би они који одлучују и имају задатак да брину о младима, учинили то суштински, а не туристички.
Милица Пантелић, Милица Пантелић, Милица Пантелић, Милица Пантелић, Милица Пантелић, Милица Пантелић, Милица Пантелић, Милица Пантелић
