Наталија Јовић је засигурно једна од оних особа, у чијем присуству бисте провели сате и сате, упијајући њену добродушност, позитиван и широк дух богат знањем и дубоким разумевањем људске душе и тела. Као музички уметник, рађала се и развијала у ваљевској музичкој школи. Студије флауте је завршила на београдском ФМУ, а потом се одметнула у још посвећеније и ангажованије истраживање свог позива. Желећи да што конкретније и даље проникне у суштину бављења музичком извођачком уметношћу, пре свега — телесни аспект бављења инструментом, сусрела се са Александер техником. Потом су дошле специјалистичке, а затим и докторске студије из области музичке педагогије. У ОМШ „Марко Тајчевић”, у Лазаревцу, наша гошћа ради као професор флауте, уживајући и радујући се сваком новом сусрету са својом децом.
Од раног детињства, Наталија Јовић је имала жељу да постане учитељица. Касније, размишљајући о томе зашто ју је баш та професија привлачила, схватила је да је то била заслуга њене учитељице у Четвртој школи. „Наша Ружа је била такав узор. Она је мене инспирисала, она ме је мотивисала, она нас је подржавала. Онда сам ја, некако и саму себе видела у тој улози – да ја мотивишем, подржавам, да ја инспиришем, да водим и да будем некако са децом, да и мене тако доживе. Мислим да је то било кључно за моје окретање ка деци.”
Разговор са овом чудесно инспиративном младом женом, чији избор је један од најплеменитијих позива, је довољан окидач да, свако ко пажљиво прочита речи које је Наталија Јовић безусловно поделила са нама, пожели неку промену на добро у свом бивствовању. Бар је мој утисак такав…
Наталија Јовић – Љубав ка деци
Рад са децом ти доноси?…
Рад са децом је увек нов. Ти се, као временом навикнеш на свој посао, али не навикнеш се, зато што теби увек долазе нова деца. Сви су различити. Настава флауте је индивидуална, тако да је мој рад додатно индивидуализован, са различитим генерацијама и децом која долазе. А тиме, ја мислим да је он увек на свој начин посебан, јер пружа задовољство сусрета, откривања, начина како ћеш да подучаваш. Не реагује свако дете на исти начин на све оно што ми њему нудимо.
Тако да си ти увек у врсти креативног процеса – како ћеш, на који начин пренети знање. Не дозвољава ти да се затвориш, да се препустиш. То све те тера да и ти останеш свеж, млад. Они су велики мотиватори да ти радиш на себи, како би са њима остварио најбољу комуникацију.
Као мајка и педагог, како видиш и осећаш данашње клинце?
Мислим да се један сегмент не мења. То је емоционални аспект личности. Колико год они покушавали да се носе са реалношћу, чак мислим да је то и превише озбиљно. Некако, прерано постану велики и прерано им се ставе обавезе за које нису сазрели. Али, као што сам рекла, емоционални аспект се не мења. Деца су и даље осетљива, нежна и једноставно се прилагођавају стварности на свој начин.
Заиста немам проблем са децом 21. века, али само сам свесна тога. Они су од првог дана живота изложени другачијим стимулансима, него што је то био случај код моје генерације. Зато мислим да не можемо посматрати, нити подизати децу на исти начин на који смо ми били одгајани. Морамо да идемо са временом, да се значајно мењамо и да их само што више ослушкујемо. Моје двоје деце су потпуно различити.
А данашњи родитељи, где су они у целој тој причи?
Мислим да данас, због те бриге о понашању деце, родитељи узимају превише значајну улогу у њиховим међусобним односима. То мешање сад прави забуну – да ће доћи маме и тате и све решити, с једне стране, а с друге стране од њих се очекује да иду на енглески од пете године и сл. Као да се ми одрасли нисмо снашли да деца одрастају на други начин.
Преузели смо на себе, не дозвољавамо да они самостално пролазе неке своје фазе, међусобне односе и само тумачење комуникације. Њихова комуникација није иста као наша. Зато се трудим да ја останем некако са стране и да пуштам ток њиховог развоја да иде самостално; да сам ја ту подршка, а не неки светионик и неко ко гура у одређеном смеру мислећи да је тај живот једини исправан.
Какво је твоје искуство у односу на родитеље ученика, кроз дводеценијски педагошки рад?
Мој однос према сваком детету је са поштовањем, уважавањем и са пуно љубави. Ако ја имам управо такав однос према њима, онда то и деца и родитељи препознају. Сматрам да дете када уђе у моју учионицу, оно би требало само да учи од мене. Све. Морам поменути један пример – иду улицом дека и унук и ходају на исти начин. Па неко каже – Види, он је исти његов деда. Не, он није исти његов деда. Он га копира и учи по моделу свога деде.
То учење по моделу, у тој невербалној комуникацији је мени јако важно. Желим да дете, када уђе у учионицу жели да копира све што ја пружам, а то да буде од начина како ја комуницирам, како му се обраћам, на који начин му преносим знање. Желим да ученик жели да дође на мој час следећи пут.
Сматрам да јесте велика одговорност школе и да свако ко улази у учионицу треба да представља узор детету. Реализација наставе је само један сегмент – то је неко стручно знање које смо ми стекли, а педагогија је много више од стручног знања.
Мислим да те компетенције које се тичу педагогије, рецимо психолошке педагогије, морају бити на много вишем нивоу код запослених у просвети. По мени је подједнака одговорност и родитеља и школе у одгоју младих генерација. Када се те две ствари потпуно сложе и када имамо исти циљ у начину одгоја, онда је то супер.
Заиста, ја до сада нисам имала проблем са родитељима. Добро, ја радим са одабраном децом. То су деца која су сензитивнија и музичка школа је већ селекција за себе. Ту не жели свако дете да долази. То су већ деца која се другачије носе са ситуацијама и другачије доживљавају реалност.
Е сад, да ли се ми разумемо, или је то стално неко пребацивање лоптице… то је већ друго. Мислим да ми као нација имамо проблем у комуникацији. Причамо истим језиком, али се врло често уопште не разумемо у довољној мери. И када поставимо неки критички став, он буде најчешће сматран као увреда, а не као – хајде да то издвојимо, па да радимо на томе.
Сусрет са Александер техником
Одавно си сертификовани учитељ Александер технике. Како си је открила?
Први пут сам се сусрела са Александер техником још на студијама. То је било на часу енглеског језика, кроз неки текст о томе. Мени је то остало негде прибележено као нешто интересантно и другачије. Када сам била у иностранству сусрела сам се са другим извођачима који су у свом начину свирања имали одређену дозу природности, коју ја овде нисам до тада препознавала.
Ми смо се увек трудили да одсвирамо добро и тај труд је био у неадекватној мери ангажовања. Односно, увек је било додатне тензије у начину свирања. Код некога је та тензија резултирала боловима, а код некога повредом, као што се и мени десило. Ја сам изгубила функцију десне руке, прикљештила сам нерв у раменом појасу, у трећем разреду средње школе. То се десило када сам ја своје сате вежбања подигла са просечног на дупло више.
Значи, када сам ја себе изложила психо – моторном стресу, повредила сам се. Имала сам добру терапију и то је прошло за седам дана. Хоћу да кажем да сам ја већ тада била свесна да ја радим нешто на погрешан начин. Није било резултата у оној мери колики је мој потенцијал. Осећала сам да не могу да остварим све што замислим, да моје тело не може то да изнесе у удобној зони комфорности и природности, да бих ја могла све то да искажем.
Завршила сам факултет, а и даље ме је држала та мисао о Александер техници. Одлучила сам да одем на десет дана у Будимпешту и то је потпуно променило мој живот. Тамо долазе увиди шта сам све радила на погрешан начин, колико ја са својим телесним аспектом апсолутно нисам у контакту. То јесте проблем нашег школовања, те фазе менталног развоја, основна школа, средња, све је у идеји, интелектуализацији, све је у знању. Па, када се том знању дода још и уметност, у мом случају музичка, где сам ја у апстракцији и експресији, и тада потпуно искључим телесни аспект.
Љубав према Александер долази од сусрета са собом. Тада сам први пут била са собом после дуго времена. Ми смо такви као деца, али изгубимо природност током школовања. Када сам открила колико сам присутна у телу, колико сам способнија, отворенија, спремнија, поузданија… Ма, све се изменило. Ја сам тада дошла као потпуно друга особа. Али, то је само начин како ја доживљавам себе у мом животу, на неки начин. Одатле та љубав. Од препознавања шта је то природност, како је то када су сви аспекти мога живота једно, како одатле ја идем кроз живот присутна.
Шта подразумева суштина Александер технике и колико је тренутно заступљена у нашем региону?
Кренућу од краја. У Србији има неколицина наставника АТ, који се школују у иностранству, па сад, да ли остају, или одлазе, зависи. Што се тиче Србије, има нас троје. Ја сам, практично прва завршила и донела АТ у нашу земљу. Да није случајност говори и чињеница да је други школовани наставник АТ- а такође из Ваљева. Она је Ивана Малић и такође је ишла у Четврту школу. И, постоји још један дечко, Драган Патаковић. Постоји замајац у Словенији, Хрватској, ми одлазимо спорадично у Македонију и Црну Гору. Прво нама најближе место где има велики број наставника је Мађарска, а европски центар је Лондон.
Главна одлика Александер технике јесте трагање и препознавање оних лоших навика у нашим обрасцима понашања. Оних лоших навика које се косе са природношћу психо – моторног аспекта живота. Тако да, када се ради са Александер техником, ради се на телесном, а ефекти иду много дубље. Зато људи најчешће дођу на часове, јер их боле леђа, врат. Заправо, неки репетитивни модели понашања у толикој мери остављају за последицу те неке непотребне тензије и ангажовање, да често не знамо како то да отклонимо.
Ова техника нас учи како да се регенеришемо и како да успоставимо тај постурални оптимум који је близак природности нашег функционисања. Када ми дођемо до препознавања како наше тело реагује на одређене стимулансе, онда, каже АТ – можда постоји бољи начин да одреагујеш. Тако да се уствари овде подучава концепт добрих смерница. То су наша усмерења – како да ја организујем себе да бих функционисао што квалитетније.
Како сам одмицала дубље као практичар – 2009. године сам добила сертификат и почела да радим у АТ студију у Београду, ја бих тада говорила да је то неки вид реедукације. Међутим, временом сам схватила, кроз рад са људима да, заправо у едукацији идем на одучавање. Када ми схватимо да смо дошли до тога да нешто потпуно другачије радимо, а то схватимо као знање и нешто што познајемо. Онда је мој посао у великој мери одучавање.
Александер је направио концепт неких основних принципа који су база технике и они сви имају за циљ да нас наведу да застанемо. То је принцип инхибиције, да промислимо како нешто радимо. Е, онда ја не искористим ту могућност да схватим, када сам већ застао, већ наставим до циља не размишљајући о путу до тог циља. Као, на пример, дођем увече кући, преморен и легнем да спавам. Ја ћу се ујутро опет пробудити уморан, јер нисам учинио ништа да се обновим и регенеришем. И, онда из такве тачке , ја крећем у нови дан, и то радим континуирано већ дуги низ година, пут назад је много дужи. Ако, пак усвојимо те принципе, онда ми заправо смислено радимо на начину како употребљавамо своје сопство.
И то је то, та употреба и функција, крајњи циљ, пут до циља, инхибиција – да застанемо и усмерења су тих пет принципа на којима се гради. Ми заиста, од једноставног седања и устајања са столице које се ради, где је покрет укључен, препознајемо цео тај циклус и дајемо смернице како да подржимо било коју радњу и кроз рад на столу, у стању мировања, успевамо да освестимо све те промене у нашем телу. Јер, ми смо толико навикнути на разне тензије, да када се наше тело врати у стање природности ми се осећамо опуштено. А, опуштеност је заправо још даље од природности.
Интересантно је да је глумац, Фредерик Матијас Александер утемељивач ове технике, а толико је широк спектар људи којима ова техника може бити од велике помоћи. Са којим си се ти све, условно речено, категоријама људи сретала кроз едукацију?
Моја специјалност је рад са музичким извођачима. Поред тога сам радила са различитим профилима и професијама. Волим да то буду што различитији људи, јер што су професије специфичније, то је приступ телесном аспекту другачији. Што се тиче глумаца, радила сам са Адамом Девенпортом. Он је дошао у Београд из Њујорка и отворио свој студио овде. Ради са неколико глумаца и они се заправо припремају за аудиције за иностране продукције, које долазе у Београд да снимају. Своју школу води он и два наставника Александер технике, који су такође глумци.
Он долази овде код мене, а његови глумци имају онлајн АТ. Е сад, онда мени долазе ти глумци, који иду код њега на часове, зато што им је прилично апстрактно да уче онлајн. Е сад, шта је занимљиво – у Америци је за сценску уметност Александер техника на првом месту. Код нас то иде полако. У свету је заиста заступљено, јер је препозната корист, јер је ова техника заиста прагматична.
На који начин је конципирана сама техника и да ли је поента у искључиво индивидуалном приступу?
Сваки наставник има, у принципу, неки свој концепт рада. Када су индивидуални часови у питању, иде се од препознавања како неко ради и праћења промена код свакога понаособ. Када се реализују групни часови, онда улазимо у оно што је најчешће хабитуално код свих нас – оне неке уобичајене грешке које сви правимо, јер имамо сви сличне обрасце понашања и тиме мењамо начин коришћења свог тела.
Постоје општа места на које може Александер да делује и та специфична места, према ономе ко дође на часове. Наравно да је квалитетнија настава један на један, јер је усмеренија, она је циљана и бржа, јер је ту укључен и додир наставника. Тај принцип додира је у великој мери олакшавајућа околност, из разлога што се иде у телесно препознавање, а не само кроз истраживање, за шта треба много више времена.
Александеру је требало четири године да спозна шта то он ради на погрешан начин и осмисли на који начин да дође до промене. Јер, ми увек мислимо – е, ја ћу ову лошу навику да заменим неком новом навиком. На првом месту морамо да престанемо да радимо оно што смо радили и да онда у том ослобођеном простору донесемо свесну одлуку и намеру, како ћу ја сада да одреагујем. То су у животу делићи секунде, то није пуно времена, али доводи до проширивања поља пажње на начин да знам како ја нешто радим. Онда избегавамо ту аутоматску реакцију.
Тако да, када је групни рад у питању, одлази се у самопрепознавање, јачање сталне подршке у раду, а када се ради са наставником, онда је он тај који подржава, води, објашњава, инспирише… и брже се напредује у савладавању технике. Она је заиста јако примењива, јер сви савети могу да се примене одмах. Да обратимо пажњу као седимо, где сам ја у односу на лавабо, судоперу, нпр…
Колико су људи заиста спремни да изађу из сопствене зоне комфора, када је у питању баланс телесног, емоционалног и умног сегмента личности? Интроспекција никада није једноставна…
Постоје, могла бих да кажем, две категорије људи који дођу на часове. У прву категорију спадају људи који дођу када су већ толико добро заборавили себе, да су тегобе са којима дођу, малтене непремостиве. И онда донесу одлуку да нешто промене. Јер, када ми то све више и не помињемо, значи да смо дошли у фазу да и не мислимо о томе. Не обраћамо довољно пажњу, већ само анализирамо последице. То су болови, то су тегобе, болести које се јављају, јер је наша унутрашња и телесна подршка ослабљена.
Друга категорија људи размишља унапред, што није својствено нашим људима у Србији. Ми немамо однос према себи, да ја сада уложим у себе за наредних десет – петнаест година. Превентива није наш начин живота. Због тога је неообично да, највећи број људи који код мене долази су странци. Они знају да у свом годишњем буџету имају одређену суму новца коју улажу у своје здравље. Не када се јавио проблем, већ да се проблем не би јавио.
Свака промена и враћање уназад је процес, зато је потребно време и због тога је Александер техника едукација, то нису третмани.
Александер техника је својевсрна саморегулација – Наталија Јовић
Како твоји ученици реагују и прихватају елементе АТ – а које примењујеш у настави? Занимљиво је да си успоставила чак и свој модел, такозвани СВВ – за самостално вођење вежбања?
Александер техника је својеврсна саморегулација. Ја подучавам људе да саморегулишу начин свог понашања, односно битисања. Размишљајући у том смеру, како ја регулишем себе, схватила сам да ми, па и наши ученици, немамо квалитетно регулисано самостално вежбање. Зашто кажем самостално? То је, мислим, негде кулминирало у оном периоду Ковида, када ми нисмо имали јасне увиде; да, када деца остану препуштена себи, у смислу да немају ментора у тој мери у којој су навикли да га имају, да су у сталној вези… деца не знају сама да регулишу, у овом случају, вежбање инструмента.
Онда сам ја размишљала, који је мој концепт вежбања, који је мени сада, као одраслој познат. Да ме је неко питао као ученика, ја бих рекла – па, ја сам вежбала. Као неко ко је из Александер технике ушао у ову тему, у науку, желела сам да наука буде практично примењива. Тако да је СВВ акциони план, који ученицима помаже да знају шта раде у процесу вежбања. Он подразумева упитник, односно Дневник вежбања, где они пратећи кораке могу да организују своје вежбање и могу да прате његов ток. Тако да имамо и хоризонталну и вертикалну линију праћења тог тока. То је чак и на нивоу факултета, у мом истраживању било превише захтевно.
Студиозно бављење темом интересовања, у мом случају флаутског извођача, не значи да ћу знати да саморегулишем свој процес вежбања. Самим тим сматрам да ми као педагози подбацујемо у начину како их подучавамо да вежбају и показује се да ми, заправо све више вежбамо са њима. То су генерације које ми подржимо на начин да час изгледа као вежбање, а не подучавање. Наша деца добијају пуно готових производа. Зато је самостално вођено вежбање један леп модел како ученици да без одраслог да их води, промишљају и налазе начин како да напредују и савладавају било који музички проблем на који наиђу.
Да ли је наш образовни систем у извесној мери ригидан и крут по питању усвајања неких нових модела и приступа учењу?
Оно што ја примећујем је да систему треба много времена да се промени. Ми годинама уназад имамо неке реформе, али то су све неки трагови, неки покушаји и идеје које се на блиц пусте, па да ли прођу, или, не… Много је тешко мењати цео систем. Оно што педагошки замерам, када су музичке школе у питању, јесте, што ми едукујемо даровиту децу. Та даровита деца би требало да допринесу овом свету својом креативношћу, а ми јако мало простора дајемо за те ствари.
Јер, школе за даровиту децу се третирају као опште школе. Комплетни програми, у смислу одређене документације и начина реализације наставе подводе се под неке шаблоне који морају бити када је групна настава и општи програм у питању. А и ту су некако наша деца презасићена. Превише се иде у ширину, а не у суштину, што је својствено нашем школству. Али је једна олакшавајућа околност да, када ја уђем у своју учионицу и мени моје дете дође на час, ту сам ја главна и тај креативни процес нико не може да ми оспори.
Начин рада кроз игру, кроз боје и звук, кроз пробање и експериментисање, кроз размену и дијалог. Али, то је опет моја предност што је то музичка школа. Често кажем, ово др испред имена ми даје слободу да било ко да дође на мој час може само да ужива и да му буде лепо. Мислим да ми индивидуално треба да се боримо да допринесемо школовању, да ми дајемо свој максимум. Не можемо против система, али можемо у својој учионици. Нико ми не може ускратити да ја свој рад испуним креативношћу и свиме што мислим да је вредно и важно.
У педагогију заиста улазе ентузијасти, не људи које занима профит. Наравно, причам о оним људима који заиста воле децу, што су ту из љубави и свим срцем се дају. Таквим људима не би требало ништа ускратити, већ им дати све што им је потребно, широм им отворити врата.
Шта те радује и чини срећном?
Дечји смех. Осећај среће и задовољства, када је школа у питању, да они напредују, када успеју да ураде нешто што су мислили да не могу… Та радост! То ме радује. Да деца буду задовољна оним што су постигли. Не волим када их неко критикује. Увек издвајам то што је добро, позитивно и мотивишуће за даље, и онда пратим њихов прогрес.
Како видиш расплет овог филма који нам се догађа?
Када си родитељ онда размишљаш позитивно, јер желиш да сви исходи буду позитивни. Са друге стране, трудим се да код деце негујем способност прилагођавања и спремности на све. Мислим да је времена било којекаквих и да ће их још бити, а да на то као појединци, опет не можемо да утичемо. На нама је да будемо отворени и флексибилни, те да ћемо тако моћи на тај стимуланс, на ту ситуацију која се деси, да одреагујемо најквалитетније могуће по нас и наше ближње. Човек је много снажнији, вреднији и способнији него што му се дају заслуге.
Док нисам спознала Александер технику, ја сам живела до своје дијафрагме. Била су ми важна моја плућа и моје руке које свирају. Од дијафрагме на доле ја нисам била присутна у своме телу. Оног тренутка када сам пронашла своје ноге, када сам стала на земљу тим својим ногама, мене више нико није могао да помери. Тада сам постала сигурна у себе. Више нисам морала да се наслањам ни на кога. Схватила сам колико ја могу, колико сви ми можемо. Мислим да се све ради да ти заправо ниси свестан своје снаге, могућности, јер онда могу да те усмерим тамо, тамо… и лако се манипулише људима. Зато је и најлепши осећај у студију када се деси да човек схвати да може.
Наталија Јовић, сертификовани наставник Александер технике
***
Какво ли би овај свет место био, када бисмо свако мало могли да се сусрећемо са великим бројем људи, као што је Наталија Јовић?! Ето, питам се… Вероватно би се неке рајске птице населиле подно овог бескраја… Све би функционисало далеко складније него сада. Хуманије. Постоји у нашем народу она изрека да, само отворена шака може и да прима. Тако је чини се и са отвореним духом – када је размена све директнија и слободнија, немогуће је не осетити оплемењујућу благодат такве комуникације. „Човек је човеку вук.”, врло често у данашњим околностима, али одувек је човек сам себи био највећи џелат.
Неспремни на промену, можда и из страха да увидимо шта то тачно шкрипи у нашем индивидуалном постојању, тиме се врло често олако одричемо лепоте коју овај живот носи – лепоте самоспознаје. Но, и то је људски. У суштини, никад није касно да се вратимо себи. На дохват руке нам је Наталија Јовић, на пример, која ће нас свесрдно пригрлити и повести пут себе самих, онаквих какви заиста јесмо – посебни, другачији, моћни и чврсто ослоњени на споствене ноге.
Има ли ишта лепше и угодније од савршеног пријатељства са самим собом! Звучи сулудо, али је тачно. Тај, наизглед далек и неизвестан пут не мора бити толико страшан и мучан. Када истински желимо и волимо, границе се бришу…
