Петар Гајић је тренутно у родном граду, те смо спојили два добра и у опуштеној, органској атмосфери снимили још једну епизоду. Тачније, још две – Петар Гајић биће гост и шесте епизоде. Разговор је протекао и више од очекиваног.
Када смо пре пар месеци радили интервју, остало је још много отворених тема за разговор са овим сјајним младићем. И сада је тако, али наставили смо даље. Веома отворено, млади Гајић нам је рекао доста тога и зато му посвећујемо две епизоде. Сем тога, ово је прва епизода снимљена на будућој локацији Свако добро коју ће покренути Студио Кадар 24.
Ретки су људи који имају огромну потребу да своја сазнања деле са другим људима. Петар је један од њих. Чистог срца, јасних и добрих намера врло искрено говори о свему. Одмерен, сталожен и лепо васпитан, одаје утисак особе која на моменте као да не припада овом суровом свету у коме обитавамо. Сваки одговор промисли, пре него што ишта каже. Кратко, али врло прецизно и садржајно. То је вероватно дар за егзактне ствари који му је дат.
Љубав према природним наукама
Још у школи је заволео биологију и хемију. И сам тврди да ни у Ваљевској гимназији није имао проблема са тиме. Са неким другим предметима није било тако, али то је ипак било искључиво до њега. Због специфичних околности у том периоду одрастања, он лично се није нарочито добро адаптирао на школске обавезе.
Четврту годину средње школе је завршио у Америци. Ни мање, ни више него у Бронксу. Сви имамо неку слику о Бронксу из америчких филмова и она није много различита од реалне. Управо ту је наш Петар Гајић био битке са својим страховима, које сваки млад човек у том добу мора да добије. Ново окружење му није лако пало, али уз подршку породице је пребродио све кризе и потешкоће.
Америчко школство је другачије устројено. За разлику од Србије, тамо далеко, пре уписа на медицински, или правни факултет морате да завршите колеџ. Зато је наш домаћин одабрао студије биологије и завршио их са највишим оценама, за шта је и награђиван. Члан је најстарије америчке академске заједнице – Phi Beta Kappa Society. На време је схватио да се рад и труд вреднују и да су најважнија карика у свакој професији. Како и сам каже, постао је вреднији.
Управо свест о томе га је и довела до остварења једног од својих снова. Међу 12 000 кандидата, он је један од 200, који су примљени на Њујоршки медицински факултет. То је евидентан успех. Понајвише за њега самог. Али и за његову дивну породицу, која је увек ту да охрабри и пружи љубав и потпору. Петар Гајић има и млађег брата Павла, који је такође врло успешан студент.
Пријатељство на даљину
Петар Гајић је изузетно посвећен неговању пријатељстава, нарочито са својим школским другарима из Ваљева. Док говори о њима очи му сијају. Јасно је колико му је то важно и да се ту не ради о неким површним односима. Његови пријатељи су такође разлог зашто успева да прескочи сваку препреку. То је вредност са којом се, мислим човек рађа и расте. Њему је чврсто усађена и она је непроцењиво благо његове личности. А они свакако имају стабилан ослонац у њему.
Данас се чини да је та категорија сведена на тек пуке обрисе једног комплексног односа, који се гради годинама. Међу младима и старијима подједнако. Али, изузеци потврђују правило. Генерације се мењају, усвајају неке нове вредносне системе и намећу своје апекте. Мада, бело је увек бело. Љубав је љубав. Човек је човек. Са малим или великим Ч. Петар Гајић већ сада носи баласт тог великог Ч. Његов вредносни систем има тежину и покриће.
Иако своје пријатеље виђа врло ретко, јер последњих 8 година живи у Америци, одржава комуникацију са њима. Очигледно је да је то све могуће, јер је искрено. Он сам најбоље зна како то све балансира. Тужан је када се из Србије враћа у Америку.
Љубав према човеку
Није случајно што је Петар одабрао медицину. Сигурно да је имало утицаја и то што су му родитељи лекари. Али, љубав према човеку и потреба да када му је најтеже будеш ту за њега, то је оно што је превагнуло при његовом избору. Брига и свест о људској немоћи у одређеним тренуцима, оно су што краси карактер овог будућег лекара. Алтруизам којим зрачи није никаква маска. Он то осећа и живи, а тек ће да делује у свом пуном потенцијалу.
Петар Гајић ужива да проводи време дружећи се. Жели да помаже људима. Не само у смислу пружања здравствених услуга. Он сматра да је медицина много више од тога. Зато и јесте срећан и задовољан, јер је прокрчио себи пут ка звездама које су његове.
Не либи се ни да изрази дубоку забринутост за човечанство које срља у погрешном смеру. То опет чини брижно и са много оптимизма, без обзира на све. Уверен је да ће људи одбацити све што је погрешно и деструктивно по њих. Да ли је утописта, или не – видећемо. Он има веру и чврсто се држи свог пута, што је најважније за човека. Када је тај пут прави, наравно.
Мисли да би деца и млади требало више да се окрену једни другима. Игри, живом контакту и природи. Примећује да је утицај друштвених мрежа лош, јер нуди и ствара лажну слику о људима и њиховим животима. Такође уочава и велику подељеност, нарочито међу младима на америчком континенту. Политичке и друге прилике су учиниле да млади људи изражавају висок степен нетолеранције према неистомишљеницима. Схвата да је то погубно за свако друштво и верује да неће остати тако задуго.
Петар је у неким моментима размишљао да се бави и политичким наукама. Међутим, каже да је то исувише „прљава” ствар, те да се он такав какав јесте не би снашао у тој сфери. На сву срећу, одлучио се за медицину и верујем да није погрешио.
Обожава историју и то му је главни хоби. Посебно преферира одређена историјска раздобља и фасциниран је развојем технике и технологије којим је живот човека знатно олакшан. Развојем медицинских наука такође. Заинтересован је и за практичан и за научни рад, који је свакако неодвојиви део током студија. Амерички систем образовања му нуди више у смислу неговања практичног рада и верује да ће му управо на Њујоршком медицинском факултету донети много искуства. Велики град, ипак, отвара далеко више могућности од мањег, у сваком смислу. Иако му за живот више одговара мањи град, свестан је да су му могућности много веће управо у Њујорку.
Петар Гајић наставља свој пут. Радозналост и радост у његовом погледу доказују његову истинску посвећеност и спремност на учење и максимално предавање одабраној професији. Жели да се врати у Србију и своја стечена знања подели са својим људима. Идеалан модел за њега би био када би периодично радио и у својој земљи и у Америци.
Нека га здравље и срећа послуже да истраје у остварењу снова. Лекарска струка ће сигурно бити богатија за једну топлу душу, пуну разумевања и саосећања према човеку. Како каже Петар, медицина је љубав према човеку.
