То је било прво, такорећи, институционално позориште у, тадашњој Кнежевини Србији. Мада, трагови позоришног живота у нашој земљи датирају још од много пре. Нису ретка појава била ни путујућа позоришта, која су и у најтежим временима стизала у неке “забачене” делове. Чак су крајем 18. века гостовала из других, оближњих земаља, Аустрије, Мађарске, Бугарске, Румуније… Данас се то не догађа често, нажалост.
Са аспекта данашњег степена развоја цивилазије, било би логично да и сваки мањи град има свој професионални театар. То није случај код нас. Многе власти су се смењивале деценијама уназад, али ниједна није нарочито марила за то. Стога ни друштво само не препознаје стварни значај постојања већег броја позоришних кућа. Јер, како би?
Добре и лоше навике се стичу од малих ногу. Тако је и са неговањем публике. Не можемо очекивати да деца и млади трче на представе, ако их гледају два пута годишње, или никако. Зашто би? Пажњу ће им одвући садржаји који су им лако доступни. Само ће и даље одзвањати негодовање и грдње на рачун њихових интересовања и понашања. Утроба ће се окретати сваки пут када искочи неко неко мало, бахато чељаде са својим непристојим добацивањем. Па чак ни понеки лепо васпитани млади човек неће моћи да ућути када се завеса дигне, јер не зна да је такав ред. Након представе, једног културног догађаја, теткице ће имати прегршт посла са разним ђубретом, услед некултуре. Зато што је то некоме “промакло”.
ПОЗОРИШТЕ ЈЕ ХРАМ
Свако ко је икада у свом животу погледао бар једну добру изведбу, осећа и зна колико је то важно за духовно здравље. Сам тренутак уласка у зграду позоришта је већ посебан чин. Одвајате се од уличне свакодневице и закорачујете у простор који говори хиљаде језика и крије реку суза и осмеха. То је заиста посебан осећај. Театри одишу специфичном атмосфером, па и мирисима. У њима је све чаробно. Истргну вас на неко време од свог терета који носите и испуне блаженством. Зато они и јесу храмови. Јер доносе, спознају, мир, уточиште и божанствено лече. Чак и када вас помере из лежишта неком истински храбром глумачком бравуром, репликом, редитељским решењем, музиком, чиме год. Напослетку, натерају вас да се запитате, па што да не и преиспитате или пак осудите. Подсете вас да сте од крви и меса.
Ти неки мање или више талентовани људи, црпе сву своју енергију у потрази за уметношћу. Несебично вам огољавају своја срца и дају истину. Тешку, комичну, мрачну,… Ма каква да је, она увек исцељује. Посвећени глумац на сцени распакује своју душу и тело, наизглед као кофер после дивног одмора. Изгледа лагано и лепршаво у својој игри, а до тога сигурно није тек тако дошао. Понекад ће вам гурнути и прст у око, разбеснети вас, згадити вам све, али с љубављу. Све за публику.
Управо и због тога, позориште јесте храм. Заслужује посебан однос и поштовање.
Зна се како се на таква места иде и какво понашање је прихватљиво или не. Никако из помодарства и јефтиних “статусних” поена. Већ ради сопствене душе. И не улази се у њега као на сплав или фудбалски терен, већ пристојно и одмерено. Сви ми можемо имати ту меру.
ДАЈ НАМ ПОЗОРИШТА!
Када би господа на власти хтела да виде даље од својих конформизмом обавијених глутеуса, они би нам дали више уметности. Бринули би о некој деци из малих и мањих места, која не знају шта је добра позоришна представа. Овако им ускраћују то задовољство, као и хиљаде других. Стасавајући без довољно лепих и надахнутих садржаја, њихове потребе се сужавају. Неће их интересовати оно што не виде, не осете, не дотакну, не омиришу. Ако не доживе чаролију, за њих она неће ни постојати. Тако је и са музиком, филмом, књижевношћу, сликарством,… Између једног познатог и једног новог слаткиша, дете ће радо узети оба. Одрастао човек ће чешће бирати овај први.
Позориште убризгава невероватну енергију. Чини вас лепим, срећним, тужним, љутитим, али вредним пажње. Једноставно – човечним.
Оно није само за елиту. То је био покушај подвале.
“У сваком случају, боље је гледати живот у позоришном комаду, него гледати позоришни комад у животу.”, рече ономад наш велики Бранислав Нушић.
