Софија Мићевић нас је уверила у тачност поменуте мисли. Девојчица божанствених, паметних очију и прекрасног осмеха била је наш гост четврте епизоде веб емисије “Перспектива”. Домаћин снимања и настанка овог видео издања, поново је била , јер је Софија и њихов ђак. Похађа четврти разред смера клавир и одлично јој иде. Ученица је шестог разреда Прве основне школе. Вредна, талентована и одличан ђак.
Одрастање у здравој средини
Одрасла је у једној, чини се веома здравој и отвореној породици. Уз сестру, која је много старија од ње, вероватно је и сама имала потребу да се угледа на њу. Јер, сестре и браћа су увек узори млађима. То је природно. Расла је, како њена мајка Вера каже, у окружењу старијих.
Од малена је имала потребу да пребраја, распоређује и закључује. Почевши од бројања и препакивања суђа, до ређања и бројања лешника и сличних ствари на степеништу сеоске куће. Велики део детињства провела је на селу, што је јасно из њеног брижног односа према природи. Није случајно да се већ сада определила за природне науке – математику и физику.
Софија Мићевић ће своје школовање наставити у Ваљевској гимназији, у специјалном математичком одељењу. Неки људи ни са 30, 40 година не знају шта заправо желе, што није случај са њом. Она је одлучна да иде даље, а одабрала је математику и физику. То је љубав, каже. Ради по неколико сати дневно и није јој тешко. У томе јој помаже мајка, као и наставници у школи. Иза себе има неколико успешних такмичења, која су јој увек изазов. Не толико због самог такмичења, већ, како каже – због личног напретка. То је чини срећном, јер је стално тера на размишљање. Већ сада је врло свесна да човек мора да мисли својом главом и да има свој став.
Софијин избор је заиста само њен. Ни у једном тренутку није имала притисак од стране родитеља по питању било чега. Није да нису покушали да је одврате од неких ствари, не би ли је заштитили од прераног одрастања и гушења у обавезама. Међутим, она је била неумољива.
Додир са уметношћу
Веза између ћерки и очева је специфична. Неретко можемо чути, како су ћерке очева деца. Можемо се ми мајке и љутити, али нека тајна веза ту постоји. Софија Мићевић је уз свог оца откривала благодети музике, јер он се управо за своју душу и бави музиком. Звуци хармонике, клавијатуре и гитаре су често прожимали дом ове породице, те је Софија пожелела и тај свет да открије. Када је саопштила то родитељима, помислили су да ју је то само тренутно окупирало и да, као и свако дете жели свашта да проба, али не задуго.
Са овом девојчицом није било шале ни у овом случају. Прошло је доста времена, али њена жеља није ишчезла. Сазнала је за неки концерт у Музичкој школи и из своје матичне отишла у суседство, како би видела о чему се ради. Без знања родитеља. Игром случаја, наишла је на директорку Сузану Перић – Радовановић, која ју је упитала, како може да јој помогне? Знала је да Софија није њихова ученица. Она је рекла да жели да се упише у Музичку школу.
Наравно, без родитеља то није било могуће. Убрзо се уписала на клавир, али пошто је мало закаснила, прва два разреда је завршила ванредно. За годину дана је успела да положи све предмете и наставила са својом генерацијом. И то јој је пошло за руком, јер је имала јак мотив. Заљубила се у клавир и музику доживљава као нешто прелепо што је испуњава и чини срећном у сваком смислу. Због свог опредељења не посећује често музичка такмичења, а ову школу похађа из чисте љубави. Одлична је и на овом пољу и не запоставља свирање.
Софија Мићевић има и оштро око. Обожава да фотографише, а изражава се и ликовно. Неки радови су јој чак и награђивани. Инспирацију најчешће проналази у природи и најближем окружењу.
Опробала се у глуми и фолклору. Неколико година се активно бавила тиме. Скоро је престала да одлази на часове глуме код Катарине Вићентијевић. Јасно јој је да не може свему да се посвети до краја, уколико јој је пажња расута на неколико страна. Тај вид слободе израза јој недостаје, али стоички то подноси. Траг који је глума оставила је итекако препознатљив. Софија нема никакав проблем док јавно говори и има сјајан однос са камером. Врло је елоквентна, а мисли су јој потпуно артикулисане.
Софија Мићевић – Знање је неопходно
Некада је проценат одличних ученика у школама био неупоредиво мањи него данас. Софија Мићевић је међу њима. Али, она је жедна знања и сваким даном га осваја све више и више. Није од оне деце која јуре петице, по сваку цену. У њеном случају, оне су заслужене.
Не осећа се увек пријатно када наиђе на било који вид омаловажавања од стране другара. И није једина која то трпи на својој кожи. Учити, радити и вредно достизати добре резултате није популарно. Сада су актуелне неке друге вредности, које то заправо и нису. Софија Мићевић се већ одавно не обазире на то. Тврди да се деца од ове појаве морају бранити. Требало би да не одустају од онога што желе и да имају свој став. Да не подлежу утицају такве средине.
Чини се да ова дивна млада особа већ поима моћ знања и слободу коју оно пружа човеку. Можда је и прерано схватила неке кључне животне ствари. Ипак, она је још увек само дете, разиграног погледа и духа који већ сада стреми истини и суштини.
Жуди за временима у којима ће се деца опет играти по ливадама и бескрајно се смејати. Запажа да овај свет иде у погрешном смеру и да недостаје слоге и међуљудског разумевања. Радо би иницирала акцију у којој бисмо очистили овај град и вратили му стари сјај.
Када се сусретнете са овако стабилном, а коначно неоформљеном личношћу дванаестогодишњакиње, жмарци праћени кнедлом у грлу вас не заобиђу. Запитате се, како је могуће да у овом хаотичном друштву, огрезлом у небризи и страху од суштинских промена, расту оваква анђеоска бића? А расту и одолевају свим притисцима запарложене средине, која на површину избацује углавном оно што заслужује бити на дну.
Они су борци и за њих вреди уложити сваки атом енергије, како би их било што више. Софија Мићевић је једна од њих. Хвала јој што постоји и што већ сада овај свет чини бољим и племенитијим местом за живот.
