Статусни симболи у школским клупама су, у различитим фазама нашег друштвеног развоја, бивали разнолики. Пошто смо деценијама у неким транзиционим покушајима и фазама, вероватно се у складу с тиме и ове ствари синхронизују. У зависности од периода и трендова, и код нас су се те неке „морати имати” заповести запатиле, с времена на време.
На срећу, или на жалост, стандард нам никада није био јача страна, па смо у том смислу и заостајали за западним трендовима. При том, не мислим искључиво на модне трендове, који су сасвим легитимна појава. Маса је увек вођена, о којој год сфери друштвеног деловања да је реч.
Посебно је интересантно како се то све рефлектује на децу и младе. Свесно или несвесно, ми одрасли имамо пресудан утицај на своју децу, првенствено. Околина свакако, али тек мало касније преузима примат. Оно што „понесу из куће” чини темељ њихове личности њихових будућих избора, опредељења, па и одлука које ће у складу с тиме доносити.
Телефон се полупа, а патике поцепају – остаје оно што јесмо
Кроз честе разговоре са децом и младима, готово увек смо могли чути једну исту реченицу, која доказује да су статусни симболи итекако важни. „Данас је најважније ко има какав телефон, какве патике носи… да ли је популаран у друштву.”, казала нам је дивна Софија у веб емисији „Перспектива”. На сву срећу, Софија има одличан темељ, најпре стечен васпитањем, те схвата шта је заиста важно. Њој је стицање знања на првом месту, као и Анђели, која нам је била гост у интервјуу. Девојчица и дечака попут ње и Софије сигурно има много. Али, не могу сви бити апсолутно свесни да, у том осетљивом добу, разлуче битно од небитног у оваквом друштву чији су део.
Зато у многим случајевима деца бивају скрајнута, па чак и потпуно одбачена од стране вршњака, ако се не уклапају у актуелне трендове. Немојмо мислити како ће то проћи и како су они у таквим ситуацијама преосетљиви и све их дотиче. Истина је да ће те фазе проћи и да ће они временом схватити да су неправедно бивали изругивани или изопштавани из друштва. Међутим, то има одређене последице. У најмању руку, питање је колико ће се лако прилагођавати у непознатом друштву, колико ће постати рањиви и који степен самоуверености ће успети да изграде. То су врло важни параметри, када је у питању здраво сазревање личности.
Кога се тиче колико деце у школу одлази нерадо, јер трпи омаловажавање и вређање од стране вршњака? Зато што немају најновији модел неких тамо патика, које иначе у било којој западној земљи коштају три пута мање него у Србији. Или зато што немају Ајфон, или неки други телефон најновије генерације. Или, било шта друго што су актуелни статусни симболи – нешто скупо и одраз имућности. Та појава погађа искључиво децу, па и родитеље. Често деца о томе и не говоре у кући, што је посебна тема. А боли их то, сигурно. У тим узрастима много интензивније преживљавају све.
Поставља се питање, ко ће помоћи тој деци која ће засигурно имати последице на личну самосвест и самопоуздање?! Где је ту одговорност друштва, најпре кроз институцију школе, да уради све да се деца осећају пожељно и сигурно док тамо бораве? Све се то да лако уредити, ако се има воље. И то нам је јасно. Али, пошто немамо ту срећу да се сви сложимо и гласамо за добробит заједнице, због наше деце понајвише, остаје нам да се боримо малим корацима.
Не, није битно какве патике и гардеробу носиш. Важно је да си уредан и чист. То је одраз основне културе и поштовања према себи и другима. Није важно хоћеш ли уопште имати мобилни телефон, а камо ли који је бренд у питању. Он је само средство комуникације и ништа више од тога. Потпуно је беспотребно осећати се лоше, ако те нека фаца у друштву исмева, јер се не уклапаш у неки шаблон. Ко то одређује? Нико. То би требало схватити као нечију пролазну фазу и ићи својим путем. Није пријатно, наравно, али у будућности ћете се сигурно негде и срести. Тај неко ће вероватно увидети где је ипак грешио. Време је увек најбољи показатељ свега добро и лоше учињеног.
Много је празних глава и срца у скупоценом руху
Најскупље патике и телефон никоме нису помогли када је у питању знање, нити решавање новонасталих, или проблематичних ситуација у животу. У суштини, то су смешни статусни симболи. Никоме нису донели пријатељство за цео живот или љубав. Осим ако се игром судбине нађете у истој радњи за мобилне телефоне или некој спортској, па се лудо заљубите. Тада би повод одласка у ту неку продавницу имао неког дубљег смисла.
Можда звучи као да имам нешто против скупе робе. Не, никако. Али још како имам против категоризације човека на основу робе. Нарочито детета! Јер, то је све само роба. Скупља или јефтинија, значи само утолико што ће дуже или краће да нас служи, а сврха јој је иста. Ако човека меримо на основу робе коју носи или поседује, плитки су нам духовни домети. Много је празних глава и срца у скупом руху и обрнуто. Част изузецима, увек.
А шта ћемо друго оставити иза себе, него траг личног дела, а не одела. Тешко да ће се наш школски друг за неколико деценија сетити да смо у школу долазили у најскупљем Ермаксу, са Ајфоном. Сетиће се како смо се ружно или лепо опходили према некоме. Каква смо млада особа тада били, да ли смо били спремни да помогнемо, да поделимо нешто са својим другарима… Па, ваљда је лепше и здравије остати неким људима у лепом сећању, него их одбити од себе.
Медијска (б)рука је моћна
Медији сносе можда и највећи део одговорности за пласирање садржаја којим се намећу трендови упитног естетског, па и моралног карактера. Статусни симболи долазе из њихове кухиње. С друге стране, медије чине и њима управљају неки људи. Још увек не роботи. Значи, ти неки људи који нешто створе, па затим они који то пусте у етар и на крају, они који то прихвате – то је тај ланац исхране медијским садржајима. „Гутање” којекаквих садржаја у било којој форми, само је наш избор. Али, мали број људи у складу с тим и поступа. Моћ медија је огромна. Често не можемо ни да појмимо ту снагу и утицај. Најчешће лош, нажалост.
Чињеница је да свако има право да каже: „Па, чекај, промени канал, или једноставно не гледај и не читај такве садржаје.” Да, али људи углавном имају велико поверење у медије. У телевизију нарочито. То би требало да буде сасвим нормално, да се деловање тих медија не своди на пропаганду и манипулације. Они који медијима управљају то јако добро знају и користе за формирање јавног мњења. Главни интерес није објективно обавештена јавност.
Пошто је већ тако како јесте, ваља се одупрети на све могуће здраворазумне начине. Свему што ограничава, затупљује и омаловажава људски интелект. Није све тако црно. То што много деце и младих конзумира неке испразне ствари путем друштвених мрежа није њихова кривица и одговорност. Као што вода увек нађе најкраћи пут, слично и детињи дух путује кроз све што га окружује. Ако га окружите лепим и добрим садржајем, он ће се заинтересовати. Никога лепота, чистота и истина не остављају равнодушним.
Хајде да живимо!
Стварно, хајде да живимо. То значи да се боримо и стварамо боље околности. Никад није лако и ниједан добар посао се не обавља без муке. Ниједно дете не заслужује тугу у погледу, јер га неколицина сматра мање вредним због онога што има на себи и код себе. У реду је да постоје неке дечије чарке, по разним основама. Све је то природно и део је одрастања. Свако мора да научи како да се избори за своје место под сунцем.
Када нам сјајни десетогодишњи Петар каже да је он сам имао проблем, јер су га деца одувек због нечег исмевала, а да он више и не обраћа пажњу на то – то је успех. Огроман лични успех тог дечака. Њега више не интересује то што му се неко смеје, јер он обожава да прича на енглеском. Опет, његов другар се диви са колико дара и умећа Петар црта, или свира клавир. То је оно Лепо и Добро које увек победи.
Статусни симболи су одувек имали одређени утицај и променљиви су. Проћи ће и ови трендови јефтине естетике и бесмислених садржаја. Знање је увек једини исправан и логичан пут. Чега год да се дотакнемо, без онога што знамо – ништа смо. Требало би томе да учимо децу, на сваком кораку. Добрим примерима да се боримо против лоших. У неком тренутку ти статусни симболи више неће имати важност коју данас имају међу децом. Појавиће се неки нови, другачији.
Деца су оно што им ми пружимо, љубав којом их окружимо и руке којима их грлимо. Ако је то све супротно од наведеног – ни добро друштво не може баш много исправити ствари. Желимо ли здраву, перспективну средину за своје најмлађе, учинимо све за тај – највиши циљ. Корак по корак. Лепота, истина и слобода се освајају.
Статусни симболи, Статусни симболи, Статусни симболи, Статусни симболи.
