Начин да се изразимо, било да су то лепе или ружне стране нас. Једно дело може да се протумачи на безброј различитих начина и свако може да пронађе нешто себи блиско. Ипак, те „лоше“ ствари су често запостављене, иако чине кључни део живота.
Хорор је жанр који представља управо то. Насупрот ономе што многи верују, хорор није само вриштање и крв. Нажалост, доста новијих филмова се може тако окарактерисати, али то није једини жанр који се ослања на јефтине трикове који ће шокирати публику и самим тим отворити врата ка већем профиту. То је чиста злоупотреба елемента изненађења, који се може постићи на много боље начине уз мало маште.
Да би настао квалитетан хорор, потребно је разумети најдубље и најмрачније делове људског ума и истакнути их, што уме да буде заиста тешко, али то је само доказ да је за стваралаштво потребна вештина. Сваки верни филмски фан ће вам рећи исту ствар, а то је да су старији хорор филмови много бољи од новијих, упркос модерним условима. Постоји одређена чар у филмовима који су настали пре него што је технологија постала оно што је данас. Што се људи више ослањају на специјалне ефекте, то ће мање труда стављати у своја дела.
Култни хорор филмови
Неке од мојих препорука су The Silence of the Lambs (1991), Carneval of Souls (1962), Frankenstein (1931), Dead of Night (1945), као и многе адаптације приче о чувеном вампиру, грофу Дракули. Оно што је интересантно код сваког овог филма, је специфична атмосфера коју стварају. Овај ефекат се не може постићи чистим насиљем и ови филмови су са разлогом сматрани непревазиђеним. Чак и људи који нису љубитељи хорора морају да цене јединственост и комплексност радње и ликова, јер се често испод површине крију ствари које представљају ова дела у сасвим новом светлу. Наравно, не кажем да је сваки нови филм лош.
Доста ових филмова су заправо адаптације књига. Сматрам да је хорор у писаном облику још већа вештина, јер је много теже самим речима направити ту језиву атмосферу која чини хорор. Наравно, сви смо чули за имена попут Едгара Алана Поа или Оскара Вајлда, али ни писци попут Александра Пушкина, Николаја Гогоља, Антона Чехова, па чак ни Милована Глишића, нису били странци хорору. Ова дела нису у потпуности садржај за читанке, али је тужно што скоро нигде никада нису споменута, јер не вреде ништа мање од њихових познатијих дела. Шта би са оним чувеним, „Не суди о књизи по корици“?
Ипак, једно дело које бих морала да истакнем је, већ споменути Франкенштајн, који је објавила Мери Шели 1823. године. Мери је све своје несигурнсти и страхове претворила у створење које знамо као Франкенштајново чудовиште, док се налазила у јако лошој ситуацији. Овиме је настао цео нови жанр, научна фантастика, али је такође започета феминистичка револуција у књижевном свету. Нажалост, неки је још памте само по њеном мужу. Ово је прави пример суштине хорора и доказ да ствари могу да буду много више од онога на шта се своде.
Страх са истока
Да ли сте се икад питали шта би се десило када би спирале преузеле цео свет, или када би се појавили мистериозни балони са ликовима својих будућих жртава, или можда када бисте живели читаве животе сваки пут када заспите? Јапански манга уметник Џунџи Ито у својим делима има одговоре на сва ова питања. Ова врста хорора је мало бизарнија од претходно поменутих примера и дефинитивно није за људе са слабим стомаком, али нису чак ни ове језиве илустрације оно што чини ове манге толико чудним.
Начин на који је прича представљена нам даје утисак као да смо заробљени између корица, без излаза. Ако сте љубитељ игара ума, дефинитивно препоручујем да прочитате неке од његових ствари. Сасвим друга прича од вампира, духова и вукодлака, мада се ни то не треба потцењивати. Џунџи Ито је чак обрадио Франкенштајна, на свој начин наравно.
Мислим да је време да превазиђемо стереотипе који постоје. Не само по питању хорора, већ било ког другог жанра. Уметност је створена да буде контраверзна и да превазилази границе којих се већина људи плаши. Толико дела не добија пажњу коју заслужује само зато што народ бежи од свега што није конвенционално. Ништа вас не спречава да сами стварате своје укусе, независно од онога што други мисле.
