У част истинској борби и посвећености екипe фестивала Ваљевски филмски сусрети (ВФС), разговарали смо са младом Нађом Мандић – ФТВ продуцент и Драганом Јаковљевић – драматург, мастер продукције.
Драгана је од самог почетка део тима, а Нађа се прикључила 3 године касније, још као ученица Ваљевске гимназије.
ВФС се изродио из (мини) фестивала Паркоскоп, који је био нека врста лакмуса за ваљевску публику, показавши да јој је филм итекако потребан. Како су изгледали почеци Ваљевских филмских сусрета?
Драгана: 2010. године је одржан летњи фестивал, тачније Маратон кратког филма, Паркоскоп. Била је то сјајна идеја и право освежење за Ваљево, обзиром да је годинама уназад било без биоскопа.
Група младих ентузијаста, углавном свршених студената различитих профила, понајвише филмаџија, родом из Ваљева, окупила се кроз Организацију ВАКУМ (Ваљевска културна мрежа) 2014. године. Сматрали су да би требало одговорити на проблем непостојања биоскопа. Управо на њихову иницијативу, фестивал је и покренут.
Позајмљен је назив Паркоскоп, а пројекције су се одржавале у чувеном Централу. Уз такмичарску селекцију кратког метра, као и аматерског филма, прво издање је било изузетно успешно и програмски шаролико. Баш овде је своју домаћу премијеру дебитантског филма ”Непослушни” имала и редитељка Мина Ђукић.
Условљени простором, схватили смо да постојећи назив неће моћи да се одржи, те прионули на грађење новог бренда. У том неком периоду је урађено и истраживање на тему 101 проблем Ваљева, где је управо недостатак биоскопа заузео прво место.
То нас је додатно мотивисало, да наставимо у истом правцу, како би идеја о поновном враћању биоскопа Ваљеву што пре била конкретизована. Организујући разне стручне трибине, са неким дистрибутерима из Београда, као и службеницима градске управе, планови су се развијали. Заправо, то је с почетка и био главни циљ ВФС-а. Од 2016. године када је отворен Биоскоп 85, и фестивал је кренуо искључиво узлазном путањом.
Шта је то што га издваја и у некој мери разликује од свих постојећих филмских фестивала у нашој земљи?
Нађа: Отприлике у исто време, потпуно непланирано, у Србији су се родила три фестивала филма. Панчево, Башта фест и Ваљевски филмски сусрети. У суштини, оно што их разликује јесте тај њихов локални карактер. ВФС се издваја по такмичарској селекцији која је одскора регионалног карактера. Дакле, укључује ауторе из свих земаља бивше Југославије. Та имплозивност младих ствараоца који су веома различити, оно је што се трудимо да очувамо.
Поред главне награде Слободан Голубовић Леман, имамо и награду Млади аутор која се додељује за другу позицију у филмској екипи. Жири награде Млади аутор чине тројица филмских уметника из Ваљева, који живе и стварају у иностранству. То су Зоран Ђорђевић, редитељ и фотографи и сниматељи Душан Ђорђић и Ненад Стевановић. До сада су награђивани сценариста, директор фотографије… а ове године награда ће припасти некоме од монтажера.
Ко су људи који су најзаслужнији за његово покретање, па и опстанак?
Нађа: Из године у годину, екипа ВФС- а је уз мање измене углавном константна. Неки људи су отишли у иностранство, створили своје породице… То су људи из Ваљева. Професионалци из различитих области филмске индустрије, као и из неких других струка, чак и не блиских уметничким. Сваком издању фестивала се прикључе и нови волонтери.
Људи који су најзаслужнији за фестивал Ваљевски филмски сусрети су Бојана Андрић – директор фотографије, Драгана Јаковљевић – драматург, мастер продукције, Милица Јокић – ФТВ продуцент, Јелена Поповић, Марија Ђурић – историчар уметности, Иван Дивљак – стоматолог. Од млађих ту смо Тамара Токић – историчар уметности и ја.
Такође, читава екипа људи из ВАКУМ-а су перманентна подршка, увек спремни да прискоче у помоћ. Од нових људи, ту је Катарина Радмиловић као вођа волонтера, Софија Урошевић – студент продукције, Марија Максић, задужена за дигитални маркетинг, Василије Ристовић – сниматељ и Бојана Ђурић – фотограф. Кинооператер Жиле је, такође наш незаобилазни члан екипе сваке године.
Које градске институције су препознале ову идеју од самог почетка и какав је њихов удео?
Нађа: Град Ваљево је један од покровитеља фестивала. Од важних партнера издвајају се Ваљевска гимназија, Истраживачка станица Петница, Филмски центар Србије, Центар за културу Ваљево, многи привредници, угоститељи, разне штампарије као и приватна лица. Са ваљевским медијима имамо одличну сарадњу. Портал Колубарске су наш медијски спонзор сваке године.
Подршка не изостаје и веома смо захвални свима који су део наше велике ВФС породице.
Да ли је количина средстава коју фестивал добије од града Ваљева и Министарства за културу и информисање адекватна за овакав догађај? Мислите ли да, обзиром на развој и стални напредак, из године у годину, ипак ВФС завређује већу подршку?
Драгана: Ми смо се од самог старта довијали на разне начине, јер – пара никад доста. Министарство је од почетка додељивало веће новчане износе него град Ваљево. У складу са тим, ми смо се управљали. Фантастично је то што су аутори дугометражних филмова препознали наш ентузијазам, те смо добијали филмове без икакве надокнаде. Улаз за посетиоце је одувек бесплатан.
С друге стране, Град нам је помогао уступањем биоскопске сале и рекламног простора, на билбордима и аутобуским стајалиштима.
Свакако да би требало више улагати у ВФС, јер он у неком ширем културном и туристичком аспекту има велики потенцијал за град. Нарочито, од када има регионални карактер.
Сви мање – више знамо да код нас није једноставно снимити филм, као ни организовати фестивал. Обзиром да су кључне особе у организацији ВФС-а млади, колико је тешко или пак лако долазити до људи, самих аутора, а нарочито средстава за квалитетну реализацију? Шта вам је искуство олакшало, а са чиме се и даље борите?
Нађа: До аутора такмичарске селекције долазимо директно путем конкурса за младе филмске ствараоце. Наравно, пре самог расписивања, успостављамо контакт са свим Академијама у Србији и окружењу. Одзив је задовољавајући већ годинама уназад. Посебну сатисфакцију нам причињава када аутори присуствују фестивалу. Врло често неки од њих буду и ментори или предавачи у оквиру едукативних радионица, као и трибина. У зависности од актуелне тематике, често ангажујемо и наше колеге – студенте да одрже радионице за млађе полазнике.
Од тренутка када је ВФС почео да укључује ауторе из региона (бивша СФРЈ), добија нову димензију. Свакако постаје и далеко захтевнији подухват. Шта бисте интересантно издвојили везано за тај сегмент и какав је одзив аутора из других држава, генерално?
Нађа: То је с почетка деловало помало застрашујуће, јер је деловало као врло крупан залогај. Мада, било је сасвим природно да се прича рашири и да отворимо могућност још већем броју младих филмаџија да прикажу своја дела. Самим тим и конкуренција је добила нови облик, постала богатија за различитости које нам сваки нови филм донесе. Људи се пријављују, неки чак и по неколико пута. Велику радост нам причињава могућност да угостимо наше колеге из суседних земаља. То су увек дивна и непоновљива искуства.
Такмичарски програм сваког фестивала је увек узбудљив, нарочито за учеснике. Из године у годину је, сигурно све више пријављених филмова. Гледајући из једног општег плана, какав је квалитет филмова свих тих младих филмаџија? Колико је присутна аутентичност израза и поетике сваког младог редитеља понаособ?
Нађа: Свако од њих има неки свој ауторски печат и филмове никада не можемо да упоређујемо по жанру. Имали смо врло интересантних пријава, од арт-хауса, експерименталног филма, документарних, анимираних филмова. У сваком случају, такмичарска селекција кратког филма је жанровски разнолика и теме су увек другачије.
Студентски филмови су сваке године све квалитетнији и занимљивији. И уопште, сви ти филмови који су рађени са малим буџетима су стварно посебни.
Сам процес селекције филмова је увек тежи део посла. Који елементи ипак превагну у коначном одабиру, обзиром да су тематски веома различити?
Драгана: Након завршеног конкурса, окупљамо се, заједно гледамо и дискутујемо о свим пристиглим радовима. Филмови јесу, заиста сви тематски различити. Буде ту и филмова остварених професионалаца, који се квалитетом издвајају од студентских филмова. Али, ту заправо нема неког правила. Настојимо увек да наградимо труд, да су испоштоване основне законитости филмског језика, да филм задовољи и неке естетске стандарде. Препозна се то, једноставно.
Када је у питању дуги метар, другачије је. Током године посећујемо разне фестивале, гледамо различите филмове, занемарујући личне афинитете. Обзиром да Биоскоп 85 има свој репертоар, трудимо се да ми доведемо филмове који овде нису до тада приказивани. Сада је и то један од критеријума. Стало нам је да то буду неки ауторски филмови, мало слободнији у форми.
Фестивал посебну пажњу посвећује едукацији младих, грађењу и неговању филмске публике. Каква су ваша искуства са децом и младима који су били укључени, било кроз радионице или као волонтери?
Нађа: Тај сегмент нам је веома важан и трудимо да сваке године обогатимо програм едукативних радионица као и стручних трибина. Стало нам је да се што већи број деце и младих укључује. Теме су различите, из године у годину, као и едукатори. Успели смо да кроз конкретан пројекат одржимо радионице филма за заинтересоване ученике неколико школа у ваљевским селима. Веома занимљива и успешна је била сарадња са улцињским фестивалом филма, где су средњошколци имали прилику да размене искустава и стекну нова, практична знања и вештине.
Неки од досадашњих полазника су се и придружили нашем организационом тиму, као волонтери, тако да је и то додатна вредност. Охрабрује и то што се све више младих интересује за нека занимања у области медија.
Постоји ли довољно заинтересованих за филмско образовање?
Нађа: Интересовања увек има. Узрасти деце су различити. Средњошколци су ипак мало одређенији у смислу да већ знају шта их занима, тако да се сходно томе и пријављују на радионице одређеног типа. Дешава се да деца и по неколико пута учествују на радионицама ВФС-а.
До сада сте сарађивали са неколико различитих партнера у области едукације. Да ли ВФС већ има неку стратегију по питању неформалног образовања што већег броја младих, у будућности?
Нађа: За сада то још увек планирамо за сваки фестивал посебно. Процењујемо шта би им могло бити занимљиво и пре свега корисно. Трудимо се да покријемо што више аспеката стварања филма и што више жанрова. Ове године организујемо радионицу документарног филма, која ће бити отворена за све узрасте, што је новина.
Колико је оно значајно за генерације које долазе и можда се одлуче за неку професију из филмске „индустрије“?
Нађа: Филм је заиста једна огромна индустрија и обухвата најразличитија занимања. Зато ове радионице могу бити од велике помоћи. Никада се не зна да ли ће се неко заинтересовати за режију, снимање, историју или теорију филма, нпр. Двоје полазника се већ определило за неке од филмских студија.
Уме ли Ваљево довољно да цени овако важан фестивал као што су Ваљевски филмски сусрети?
Нађа: Ваљевска публика се постепено регенерисала и вратила у биоскоп, што је најважније. Из године у годину интересовање је све веће и шири се круг људи.
Највећа вредност његовог постојања је…
Нађа: Сама чињеница да се четири дана за редом окупљају љубитељи филма, гости, колеге и неки од учесника је довољна. Дружење, размена утисака и искустава је природни део сваког фестивала Ваљевски филмски сусрети. Атмосфера је увек пријатељска и веома топла.
ВФС за 10 година…
Нађа: Свакако нећемо стати.
