Филип М. Марковић мисли да није лако говорити о себи. Он је дете са села и, како каже, научио је да вредно ради, улажући максималан труд у све чега се дотакне. Небитно да ли је у питању учење, музика, или помоћ оцу у радионици. Родитељи су му увек пружали безусловну подршку, уз јасно постављене границе како би научио да истраје у свему што чини.
У тренутку када је у трећем разреду основне музичке школе пожелео да одустане од даљег школовања, родитељи су му ставили до знања да тај круг ипак мора да затвори, како год. Као послушно и марљиво дете, Филип је тако и урадио, упркос недовољном афинитету ка класичној музици, на којој је школски програм базиран. Сада им је захвалан због тога, јер, како каже – ко зна где би данас био?!
Основну школу је завршио у Попучкама, а учитељица Светлана Аксентијевић му је остала у најлепшем сећању. Филип М. Марковић већ неколико година активно свира. Имао је много наступа и концерата, а од прошле године је члан оркестра ЦЗНТК Абрашевић. Поред свега, успева да се позабави и спортом. Од 2020. године се активно бави фудбалом. Тренутно је у голман у ОФК Дивци. Пре тога је био у Полету и у Радничком. На позицију голмана је дошао стицајем околности, још у основној школи. На часу физичког је често бранио, па је тако стекао тај неки посебан осећај за чување мреже.
Са сјајном екипом својих другара, део је школског бенда Технички акорд. Његова сарадња са Петром Ускоковић, младим Ваљевцем познатим по својим музичким (и ништа мање другим) постигнућима, заузима специфично место. Свирке и дружења са њиме су оно што га веома испуњава. Филип М. Марковић је једино уз гитару сасвим сигуран у себе, каже, иако његово отворено срце и ведар дух плене, односећи пред собом сваки трачак негативне енергије.
Свестран, једноставан, чист и врло озбиљан у својим нахођењима, он је заиста права благодат за своје окружење. Радије свира него што говори, али успели смо да извучемо из њега „понешто”. Шалу на страну, пред вама је портрет једног златног дечка.
Како гледаш на своје досадашње школовање?Јеси ли размишљао о томе, које си све предности ти имао у својој школи, која је и мања од градских школа, а сигурно је и атмосфера мало другачија?
Школа ми је била близу и ништа ми није представљало напор. Моја учитељица Светлана је пре свега једна дивна и добра душа. Ми јесмо тада били мали, да кажем, али опет, све смо учили, а што је најважније, учили смо кроз игру. То сам највише волео. Много сам тога научио код учитељице и обожавао сам тај период. Жао ми је што се завршио, али добро, шта да се ради, идемо даље. Лепа су то била времена и најдуже ћу их памтити.
Тада и нисам имао баш толико утисака о основном школовању, као што их имам сад. У основној школи се некако најбоље учило. Од куће сам понео то, да ја, шта год да узмем да радим, трудим се да дајем свој максимум. Учио сам, био сам Вуковац. Тренутно сам и овде у Техничкој школи одличан.
Тако да, мислим да није нека велика разлика, али то да је у некој приградској школи мирније – јесте. И нисам имао никакве проблеме у основној школи. Био сам онако и доста повученији. Док ми овде сада све одговара. Некако осећам да имам много више слободе и могућности у овој школи.
Шта те је највише мотивисало да се определиш баш за мехатронику?
Мој отац је у средњој школи завршио смер аутомеханичар. Он има своју радњу код куће, и стално ме је учио да поправљам нешто, да летујем, да варим, и разне друге ствари. Тако да сам већ имао ту неку везу са машинама и електроником. Зато сам се и пронашао у овоме, јер мехатроника има елементе електронике и машинства, што мени баш одговара.
Филип М. Марковић – О музици увек могу да причам
Када и како се музика, а после и гитара појавила у твом животу?
У четвртом разреду основне школе су биле неке аудиције у Основној музичкој школи у Ваљеву и ја сам се пријавио. Иако сам тада већ мало и закаснио, јер обично се бар годину дана раније ђаци уписују. Отишао сам на ту аудицију и примили су ме одмах. Тако да сам ја успео све то да надокнадим и завршио сам школу, у класи професора Драгана Николић. То је било претпрошле године.
Када сам дошао у средњу, сећам се, баш те прве недеље нам је стигло обавештење за музичку секцију, односно школски бенд. Ја сам ту видео одличну прилику да се покажем и пријавио сам се.
Окупили смо се сви ту и од тада је постало другачије – живот ми се окренуо, да тако кажем. Професор Александар Живковић, који предаје машинске предмете је један диван и посвећен човек. Он је и покренуо идеју о школском бенду, а после ме је упутио и на Абрашевићев оркестар, пошто је и сам њихов дугогодишњи члан. Много сам тога сам научио. Од јануара прошле године сам почео да се бавим бас гитаром, тј. да је свирам. Мало по мало сам учио и одлично ми иде. Пронашао сам се у томе и баш уживам док свирам.
Имао сам пар концерата и у Центру за културу, у УК Вук Караџић у Београду, са Абрашевићем. Овог лета сам имао турнеје, ишли смо у Бугарску, Чешку, Словенију. Сјајно сам се и тамо провео, тако да, моја животна жеља и јесте да се озбиљно бавим тиме у животу.
Интересантно. А, ипак ниси желео да упишеш средњу музичку школу?
Па, нисам се баш нашао у свему томе, јер у музичким школама је све базирано углавном на класици. А ја је баш и не осећам потпуно. Више волим неке друге музичке жанрове.
Далеко од тога да мени све то што сам научио није користило. Много ми помаже да се ја снађем и даље у музици, да могу сам да радим нешто, свирам, правим и тако даље. То је био одличан почетак да ме погура да ја тражим свој неки пут у музици.
Професор Драган је стварно сјајан професор и много тога сам научио од њега. Обожавам га стварно. Захваљујући њему сам научио технику свирања гитаре. Теорију музике, коју сам такође научио у школи, сада користим. Одабрао сам бас гитару, јер ми се јако допала и све је то исти принцип, само је техника свирања мало другачија. У Абрашевићу учим да свирам и на контрабасу и доста добро ми иде. А, пре четири године сам почео и бубњеве да свирам уз оца, пошто их је он у младости свирао. Не знам, вешт сам са инструментима и најбоље се осећам док свирам.
Проналазиш ли везу између мехатронике и музике, како спајаш то све? Пошто и музика и мехатроника носе доста математичких образаца.
Па то јесте. Математике има и у музици. Нисам много размишљао томе, али ја, рецимо волим да се бавим и озвучењем, око тих кутија, појачала, миксета… тако да ми електроника помаже, то везивање и све некако и повезујем једно с другим.
Фреквенције такође. Ту сам нашао неку повезаност између електронике и музике.
Колико креативности мехатроника захтева, а колико дозвољава? Јеси ли размишљао можда о томе?
Па, потребно је и ту мало креативности. Пошто се мехатроника садржи и електро и машинске елементе, у машинству треба добро познавати те елементе, делове тих машина, али и физику. У електроници, на пример са везивањем тих неких компонената, треба бити и креативан помало. Затим, код програмирања исто…
Мислиш ли да вештачка интелигенција може заменити програмере једнога дана? Да ли је ви користите у школи и колико говорите о свему томе?
Па, у предметима, овако, на часовима не користимо уопште. Све радимо сами. Али, када радимо нешто код куће, неке домаће задатке, када тражимо објашњење за неке појмове, служимо се вештачком интелигенцијом (ВИ). Не знам како ће све ово ићи и развијати се, али мислим да ВИ не може заменити човека у много области. Сигурно је да хоће у многим пословима, али чини ми се да људски мозак не може ништа да замени нити надмаши.
Хајде да се вратимо на школски бенд. Да ли се сами организујете, колико вам професор помаже, како бирате репертоар?
Професор Алекса је ту од почетка настанка бенда. Ми сви радимо заједно и нико се ту не истиче нарочито. Само је професор Алекса одувек водио ту групу. Што се тиче репертоара, сви предлажемо песме, па кад се сложимо сви за ту једну песму, убацимо је у програм.
Професор стално предаје, тако да ни он нема много времена. Ми сами углавном имамо пробе у међусмени, а он кад стигне присуствује пробама. Једни другима помажемо и сналазимо се како знамо и умемо. Али, нема никакве фрке нити неког притиска, веома је опуштена атмосфера.
Тренутно нас има десеторо, ја мислим, у бенду. А још увек су отворене пријаве за нове чланове. Од инструмената имамо клавијатуру, две хармонике, бубњеве, две гитаре, од тога ја свирам бас гитару, или бубњеве, по потреби. Затим имамо два вокала и мислим да је то то. Ове године, на пример има доста девојчица, што је супер, по мени.
Пошто си ти један од добрих примера да хоби живот значи, чиме се још бавиш када ти време и обавезе дозвољавају?
Да, па стварно волим да радим разне ствари. Скијам годинама уназад, такође. Сваку зимску сезону одем, или на Јахорину, или на Копаоник. Прошле године сам имао прилику да одем у Италију и баш сам уживао. Мој отац је исто скијао, тако да је и мене научио. То је много леп спорт и осим што стварно уживам, ја се и одморим док скијам.
Пошто сам већ годину дана и више у фолклорном ансамблу, много сам заволео и фолклор. Почео сам озбиљно да размишљам да почем и тиме да се бавим. Баш бих волео да заиграм. То је такође јако добро и у физичком смислу, а и у музичком, такође.
Да ли ти осећаш да ова средина, овај град, па и ова држава на крају, могу да ти пруже довољно могућности да напредујеш и развијаш се како би ти желео? Колико овај систем подржава младог човека, по твом виђењу?
Искрено да Вам кажем, стварно ме пуно тога ограничава. И не само мене. Тренутно нигде не свирам, због ове ситуације, и стварно не знам шта ће бити. Подржавам све што је против свега овога како ми живимо. Доћи ће кад-тад крај, поправиће се све то, ја верујем. Али мени овај период средње школе није нимало сјајан.
Кад сам се придружио блокадама, створио се тај јак осећај јединства. Та лепа атмосфера коју је ова генерација донела јесте изненађујућа, у позитивном смислу. У почетку сам редовно учествовао у блокадама и подржавам све то 100%, али сам престао да одлазим у задње време, јер имам много обавеза са стране. Путујем сваки дан и незгодно ми је мало и због превоза. Жао ми је што не могу све да постигнем, али, тако је.
Мислим, ја обожавам Србију и овај град. Не могу предвидети шта ће се дешавати даље, али се надам да ће ово све ићи на боље. Јер, све има свој крај. Кад постоји воља и љубав према људима, ту нема предавања.
Колико, заправо, разумевања имате од одраслих људи?
Па, мислим да доста старијих, говорим сада само за људе са моје стране, мисли да је моја генерација незрела за своје године. Ја упорно покушавам да докажем, да сам способан за много активности. Трудим се, опет кажем, да дајем максимум од себе у свему што радим. И многи људи моје генеарције, млађи и старији, знам да исто то раде. Па, ваљда ће и ти неки старији људи разумети једног дана наша размишљања .
Куда даље?
Па, ја само о музици могу да причам, у сваком тренутку сада и убудуће. Планирам да у будућности наставим школовање, да се усмерим на програмирање.
Видећу за који тачно факултет ћу се определити. Морам се образовати, то је темељ свега, да имам ту неку базу. А после ћу се ја лако преоријентисати на музику.
***
Дечака попут овог – насмејаног и непосредног је много широм наше земље, али овај, непоновљиви Филип М. Марковић, само је један. Иако је до скора био у одељењу са имењаком и презимењаком, нашим Кадровцем, који је своје сидро за сада спустио у Словенију. Фића, наш гост не размишља много о одласку из земље, али не искључује ту могућност. Његова детиња вера у људе и живот не дозвољава му да ствари гледа тамније но што његове очи сијају сваки пут када помене музику.
Свестан да ће га само вредан и посвећен рад, уз стечено знање, одвести тамо где зажели, он одраста на један прилично здрав начин. Колико је то могуће у овим ишчашеним околностима. Истражујући и поштујући све око себе, не либи се да се опроба у многим сферама, непрестано обогаћујући свој хабитус.
Другар и пријатељ за пожелети. Делује као да својим осмехом и радошћу константно балансира између жељене и ове наопаке реалности. Филип М. Марковић стреми ка својој будућности. Не знајући шта га све чека, верујем да је космос за њега спремио узбудљиве тренутке, у којима ће моћи да досегне своје неслућене висине. Дуг је пут. Нека му је Богом дат.
Филип М. Марковић, Филип М. Марковић, Филип М. Марковић, Филип М. Марковић, Филип М. Марковић, Филип М. Марковић, Филип М. Марковић, Филип М. Марковић, Филип М. Марковић, Филип М. Марковић, Филип М. Марковић, Филип М. Марковић, Филип М. Марковић, Филип М. Марковић, Филип М. Марковић, Филип М. Марковић,Филип М. Марковић,
