Али шта ако тај темељ почиње да се круни? Шта ако учитељи морају да бране оно што би требало да буде неупитно – достојанство знања, право младих да уче, право наставника да подучавају у систему који их поштује?
Ово није борба за лични статус, или привилегије – ово је борба за смисао. За школу која није само зграда, већ простор у којем се учи како да се мисли, како да се постављају питања и како да се гради друштво које верује у правду. И у тој борби, професорка Јасна Пантић подиже свој глас. Њене речи нису тек говор, већ одјек свега онога што образовање у Србији данас представља – изазов, отпор, али и наду.
Данас стојим пред вама као наставница, као ваша колегиница, као суграђанка, као неко ко дели ваше бриге, ваше наде и вашу борбу. Желим са вама да поделим и то да припадам оним колективима који су у обустави наставе, конкретно Ваљевској гимназији која је, да подсетим, у непрекидној обустави од децембра месеца прошле године. Такође, и Основној школи „Милован Глишић”, чији је мањи део колектива у непрекидној обустави од прве половине фебруара ове године. Kада кажем мањи део колектива, у питању је 8 до 10 наставника који су у овом граду, када су у питању основне школе, једини показали заједништво у оваквом виду борбе.
Много сам срећна што радим са храбрим и достојанственим људима који жртвују своју егзистенцију зарад онога што сматрају да је много важније, а то су образ и борба за оно у шта верују. Храбре колеге и колегинице из Музичке школе „Живорад Грбић”, као и из Медицинске школе „др Миша Пантић” су, такође, у непрекидној обустави наставе од краја јануара ове године и, наравно, једна колегиница, вероватно најхрабрија међу нама, из „Пољопривредне школе са домом ученика”, која је месецима сама у обустави. Не смем никако заборавити да поменем и три храбре колегинице из мионичке основне школе.
Све до ове недеље, у непрекидној обустави наставе, која је трајала више од 4 недеље су били делови колектива Техничке школе и Економске школе у Ваљеву, као и две колегинице из Основне школе „Драгољуб Илић” у Драчићу Опростите ми ако сам било кога заборавила да поменем.
Ова обустава наставе није само чин протеста – она је наш вапај, наш знак упозорења да више не можемо ћутати. Наше друштво је у тешкој ситуацији. Многи људи једва састављају крај с крајем, а међу њима смо и ми, просветни радници, који опстајемо у овој професији захваљујући ентузијазму и љубави према позиву којим смо одабрали да се бавимо. По мом мишљењу, најлепшем позиву. И нисмо једини, али смо, чини ми се најупорнији.
Годинама уназад је наша професија системски и систематски деградирана, до те мере да млади људи не желе да уписују професорске смерове на факултетима, а свакако не желе да се баве овим послом, што полако, али сигурно води ка томе да будуће генерације неће имати ко да учи. Kао друштво смо доведени до апатије и безнађа, до осећаја немоћи, што резултира егзодусом младих који више не виде будућност у својој земљи.
Међутим, у том мраку појавила се светлост! Генерација младих људи – наши ученици и студенти – подигли су свој глас против неправде, против система који их гуши. Они су постали снага која покреће талас наде. Својим оптимизмом и борбом за праведније друштво показали су нам пут и ми смо им се придружили.
Неоптерећени прошлошћу, без страха од неизвесности и могућих последица, бунтовно дижу свој глас против познатог стања и свих оних који су га створили.
Ти млади људи су упалили ватру наде којом су обасјали Србију па је она, одједном, постала видљива у целом свету. Подигли су народ својим оптимизмом и својом борбом за бољу будућност. Улоге су се промениле. Наши ученици су сада учитељи – учитељи солидарности, културе, родољубља, учитељи поштења и одговорности. Они не одустају, а ни ми не смемо! Наша дужност није само да их учимо математици, језику, историји – наша дужност је да им помогнемо да постану људи. Људи који знају да се боре за себе, за своје пријатеље, за своју земљу. Већ четири месеца они не одустају, а ни многи просветни радници са њима.
На овом месту морам истаћи наше, ваљевске ученике, нашу ваљевску младост, чија је ангажованост, посвећеност, емпатија и заједништво, код нас, просветних радника, изазвало огромну радост. И ми смо стали уз своје ђаке!
Ту смо да их штитимо и помогнемо. Да знају да у нама имају велики ослонац.
А, људи који су против овакве активности средњошколаца и студената, никако да схвате са каквом младом генерацијом се суочавају. Генерацијом која је недвосмислено показала да је способна да буде мотор темељних промена у друштву. Захтеви које ова младост поставља су заиста елементарни – праведно друштво, друштво без корупције која је, нажалост, почела да односи недужне животе наших суграђана.
Међутим, неки од нас су се уморили, а ови други нису схватили да је улога просветног радника да, пре свега, помогне младој особи да постане човек, па тек онда стручњак у некој области.
Овим другима се не бих обраћала! Они имају свој вредносни систем.
ОБРАЋАМ СЕ УМОРНИМ ПРОФЕСОРИМА, НАСТАВНИЦИМА И УЧИТЕЉИМА са поруком да једни другима не треба ништа да замерамо! Сви знамо да је притисак огроман. Знамо да многи имају децу на студијама, болесне родитеље, рачуне које треба платити. Знамо да је тешко. Знамо да су плате ускраћене да би нас обесхрабрили. Ми не тражимо милостињу. Тражимо оно што смо зарадили. Ако власт схвати и прихвати ове часове достојанства – добро. Ако не прихвати – опет добро. Преживећемо достојанствено и никога нећемо молити. Јер, образовање није милостиња. Просвета није на дну ланца исхране. Ми смо темељ друштва, стубови будућности. А, они који мисле да ће наша младост одустати – варају се. Они су изабрали свој пут – са нама, или без нас.
Исто тако желим да истакнем, да ова борба не зависи само од нас и наших ученика. Она зависи од свих грађана. Зато се такође обраћам свим добронамерним људима, а у претходним данима и месецима се показало да их у нашем граду заиста има много. Иако су ови млади људи сјајни, не може се очекивати да они сами, са својим наставницима, доведу до институционалних промена које су неопходне. Оне зависе и од других грађана и професија.
Свако ко жели промене мора се укључити и овај данашњи збор грађана града Ваљева је један од начина за активно учествовање у неопходним променама које ће неминовно доћи.
До тих промена могу довести једино они који имају легитимитет и подршку народа, а то су у овом тренутку једино студенти и њихови професори. Зато, са овог места, предлажем да студенти са својим професорима формирају универзитетску Владу која ће испунити њихове захтеве.
Останимо уз њих и будимо им подршка и ослонац.
(Професорка Јасна Пантић на првом „Ваљевском збору”, одржаном 26. марта 2025.)
Образовање у Србији – пут у нормалност
Овај тренутак није случајан. Није ни пролазан. То је она тачка у времену када се постављају питања на која сви морамо да одговоримо: Хоћемо ли дозволити да знање постане небитно? Хоћемо ли гледати како учитељи губе своје место у друштву које више не чује њихов глас? Хоћемо ли допустити да школа буде место у којем се учи резигнација, а не слобода мишљења?
Професорка Јасна Пантић нам данас не доноси само речи – она доноси позив. Позив да се сетимо шта значи бити наставник, шта значи бити ученик, шта значи бити грађанин који верује да је образовање темељ, а не додатак друштву. Ова борба је тек почела, али њена суштина је вечна. Јер кад браниш знање, браниш више од једне генерације – браниш идеју да мислити значи бити слободан.
Образовање у Србији Образовање у Србији Образовање у Србији Образовање у Србији Образовање у Србији Образовање у Србији Образовање у Србији Образовање у Србији Образовање у Србији Образовање у Србији Образовање у Србији Образовање у Србији Образовање у Србији
