Имајући у виду у каквом времену живимо и све пошасти које свакодневно око нас вребају и сва искушења кроз која пролазимо – сви понекад стекнемо неку врсту слепила за оно што је остало у великој мери добро. Понекад почне да нам се чини да се светло негде изгубило и да сва дата доброта нема превише смисла, јер се она ретко враћа. Наравно, глупаво би било веровати у такву идеју да овај свет није заиста диван, као и да у њему има више ружних него лепих ствари, само јер се тренутно тако чини. Управо зато што увек негде постоји то мало светло промене.
Ко је та мала искрица на гимназијском небу која чини да све опет добије боју и да се сивило окрутне свакодневнице разбије? Одговор већине заједнице наше школе био би исти – ученица четврте године билингвалног смера – Марија Туфегџић.
Марија Туфегџић је и заменик председника Ученичког парламента. Као матурант Ваљевске гимназије има јасне амбиције и зна тачно који факултет жели да упише и чиме све поред основног занимања жели да се бави. То су код ње рано препознали њени професори, подржали су је у њеним намерама и усмеравају је ка остварењу свих њених жеља, пружајући јој све неопходне алате којима би могла да барата, док храбро корача напред ка блиставој каријери психолога.
Сав труд и залагање ове гимназијалке у школи, прошле године су крунисани Светосавском наградом. На међународном такмичењу SchulerWettbewerd, које је организовано са још две државе (Немачком и Словачком), 2023. године је освојила прву награду за главну улогу. Члан је фолклорне, еколошке, литерарне и фото секције. Фолклор је њена највећа љубав, па је тако заслужни члан ЦЗНТК „Абрашевић – Ваљево“, у којем води и пробе дечјим групама. Учествовала је и на Републичком такмичењу из психологије у Нишу. На 23. литерарном конкурсу „Вуково звоно”, Марија Туфегџић је освојила награду у категорији кратке приче.
Попут својих вршњакиња, Марија Туфегџић излази, иде у кафиће, у шопинг, учи, али и волонтира. Она је организатор бројних хуманитарних акција, волонтер у Дневном боравку за особе са сметњама у развоју. Донирала је своју косу и планира то да понови и ове године. Поред своје школе, врсних успеха у њој и свих петица у рубрици, она стиже и да повремено ради и зарађује за џепарац.
Овај разговор ће вас можда подстакнути да се запитате колико је један дан заправо дугачак и шта све може да се постигне у току једног дана, без да вам се види кап умора на лицу. Па чак и када је умор видљив, над њим преовладава осмех задовољства. Девојка са којом сам разговарала многима ће постати инспирација, бар за неке мале промене које могу да утичу на нас да постанемо бољи људи, превасходно за себе, а затим и за заједнице у којима се свакодневно крећемо.
„Прозор у свет” – Марија Туфегџић
Како би описала свој први „прозор у свет”?
Основна школа је за мене била први „прозор у свет” — први корак ван породичног окружења и људи на које сам навикла. То је било моје прво упознавање са пријатељима који не живе близу мене, прва искуства у заједници, први пут да сам се осетила као део нечег већег.
Имам брата близанца који је увек био поред мене, али и поред тога, свако од нас се посебно прилагођавао околностима, учио на свој начин и градио сопствени пут. Основна школа је за мене била време када сам први пут почела да упознајем себе и људе око себе.
У одељењу смо сви били добри другари — заиста нисам могла да издвојим само једну особу као „најбољег друга“. Атмосфера је била пријатељска, подржавајућа и пуна разумевања.
Што се тиче наставника, морам да споменем моју учитељицу Љубицу, која је прва препознала неке моје посебне склоности и таленте, и која их је од самог почетка неговала. Затим моју разредну Борку, која нам је била разредна од петог до седмог разреда. Када је отишла у пензију, замениле су је професорке Богдана и Маја Вачић. Те три жене су биле наша стална подршка, неко коме смо се прво обраћали ако имамо проблем или нешто лепо да поделимо. По мом мишљењу, нисам могла да пожелим боље наставнице, бољу подршку кроз све те године школовања.
Посебно бих издвојила и професорку која је у школу унела један „гимназијски дух“ – дисциплину, али и другачији начин рада. Била је веома професионална, али истовремено и пуна разумевања и љубави према свом предмету. Та њена посвећеност ме је касније инспирисала да размишљам о гимназији и о томе да наставим да учим у том смеру.
Посебно бих се осврнула и на нашу библиотеку и библиотекарку Милу, моју верну сапутницу кроз свих осам година школовања. Сати проведени у библиотеци, на нашој познатој секцији „Библија и Тањица“, односно у читалачком клубу, били су ми веома драги. Тамо сам први пут почела озбиљније да читам књиге прилагођене мом узрасту, али и да разговарам са старијим ђацима о прочитаном. Простор библиотеке био је једно од мојих омиљених места у школи — мирно, топло, пуно књига и прича. Мила је, као што јој и само име каже, била заиста мила, стрпљива и пуна разумевања.
„У њеној личности сабране су све вредности људског постојања. Као разредни старешина одељења IV-6 Ваљевске гимназије, Марију бих издвојила као посебан одељењски стуб, ослонац који свакоме несебично помаже. Пажљиво бира начине како да обрадује свакога ко јој је драг, као што бира речи када пише писмени задатак из српског језика. Увек су то смислени задаци, јер она никада ништа не ради површно. Марија је онај изабрани појединац који ће својим радом засигурно допринети човечанству.”
-професорка српског језика и књижевности Анђелка Јеремић, Маријина разредна
Потом наступају гимназијски дани. Како је изгледао сам почетак и како си се снашла у новој средини?
Па, било је много мање стресно него што сам очекивала. Још кад сам схватила да ћу уписати ту школу, једва сам чекала да дође тај дан. Мислим да је за мене гимназија само наставак оног пута који је почео у основној школи – у смислу свих мојих интересовања и ствари којима тежим. Гимназија ми је проширила видике и пружила нове прилике.
Иако сам се много радовала, у почетку сам била и веома уплашена. Мало мојих другара је уписало Гимназију, па сам бринула како ћу се снаћи, да ли ћу се уклопити. Све је било исто, а опет другачије и помало стресно.
Међутим, оно што ме је највише охрабрило било је што ме је у школи дочекало једно сигурно лице – особа на коју сам одмах могла да се ослоним, која ми је показала да Гимназија ипак није тако страшна као што сам мислила.
Када си се коначно осетила потпуно сигурно у новој средини?
То се десило у другој години, када сам добила предмет психологију. Тада сам схватила да сам на правом месту. У првој години сам још увек тражила себе, била сам некако невидљива – и себи и другима. Трудила сам се да не упадам у очи док не видим како све функционише.
Како је време пролазило, полако сам се ослобађала. У литературну секцију сам ушла већ прве године и корак по корак постајала сигурнија. Психологија је била мој први заиста нови предмет и донела ми је осећај да сам тамо где треба да будем.
У другој години све је постало много топлије и ближе. Познала сам људе, знала сам како све функционише, и коначно сам осетила да припадам тој школи.
,,Моја прва асоцијација када је Марија у питању – искрено – јесте осећај радости и поноса. Поносна сам што у свом окружењу имам младу особу са таквим квалитетима. Њене најупечатљивије особине, по мом мишљењу, су неисцрпна доброта и жеља да је пренесе и подели са другима. Њен алтруизам је нешто што се не виђа често – она не даје да би нешто добила заузврат. Срећна је кад види да је неком помогла, обрадовала га или само била ту. И верујем, заиста верујем, да ће јој се све то што несебично даје једног дана вратити – кроз љубав, искрене односе и један испуњен живот.
Она је једна од оних личности која већ на први поглед остави импресију да има нешто посебно. То „нешто“ је комбинација племенитости, интелигенције и зрелости која је ретка, нарочито у тим годинама. Поред тога што је добар човек, Марија је и изузетно вредна и дисциплинована – што се, наравно, одражава и на њен академски успех. Није само одличан ђак, већ и активан члан заједнице – увек нешто покреће, организује, реализује. Искрено, волела бих да знам колико Вибер група има у телефону – мислим да ни сама не зна тачно!
Све што до сада показује, говори ми да ће једног дана бити сјајан психолог – онај који неће само „знати“ науку, већ ће искрено осећати људе. Знаће како да приђе, да слуша, да препозна и разуме – и оне којима ће то бити лековито, а и оне који ће је упознати кроз живот. За многе ће, сигурна сам, бити инспирација.”
– проф. психологије Гордана Аврамовић, Маријина менторка.
Који ти је омиљени део гимназијског школовања? Да ли су то секције, настава или слободно време с пријатељима?
Све ми је лепо! Сваки дан, сваки час, свака анегдота – све је посебно. Посебно волим дух који влада у школи, осећај када пролазиш ходницима између часова. А секције… Гимназија има секцију за све што можеш да замислиш.
,,Марија Туфегџић својом посебношћу, унутрашњом вишегласношћу, богати литерарну секцију од првог разреда гимназије.
Њен допринос секцији видан је током часова креативног писања, осмишљавањем радионица кроз које се боље упознају вршњаци, при гостовању писаца, током размене читалачких утисака, кроз подстицања ученика да се укључе, пишу, говоре, прате књижевне сусрете. Увек прија Маријина смирена разиграност и кад стихове лако ниже, кад прозном речју свет боји и кад загрљаје милине дели и прима.
Када кроз стваралаштва сагледава себе, Марија истиче да „једино што је битно је оно што у нама, у души, у срцу, невидљиво, а тако осетљиво. То је оно наше ја, које нико не може да одузме“. Видно је њено саосећање са књижевним ликовима као и позив читаоцима да се смело суоче са етичким, психолошким и егзистенцијалним проблемима.
Од Марије се учи како се укључено слушају потребе, вешто мотивише за читање и стварање, језгровито износе ставови, радознало и сигурно иде кроз свет уметности и науке. Ненаметљиво, благотворно, целим бићем, посвећена је свему што је у служби добра, племенитости, спајања, напретка…”
– професорка српског језика и књижевности Милена Милисављевић, литерарна секција
Марија Туфегџић – Страст која не престаје
Уметност је оно што покреће, спаја и ствара људе. Она је језик који сви разумеју, улаз у неки нови свет пун ствари које тек треба открити. Марија је као своју уметност одабрала плес, тачније фолклор. Њиме се бави од малих ногу. Захваљујући Абрашевићу, њена личност је добила још један занимљив пут којим се развија.
Споменула си да си чланица фолклорног ансамбла Абрашевић – Ваљево. Можеш ли нам нешто више рећи о том искуству – како је све почело?
Фолклор сам почела да тренирам 2013. године. То је била моја прва ваншколска активност. У почетку сам кренула више због брата – он је дуго желео да иде, а мени је било свеједно. Као и свакој девојчици, у почетку ми је балет деловао занимљивије. Међутим, како он није отишао, помислила сам: „Хајде да ја пробам, чисто због њега, да му пружим подршку. Ако ми се не допадне, лако ћу одустати.“
Међутим, већ на првој проби схватила сам да је то – то. Повезала сам се са тим људима и до данас се нисмо раздвојили. Подвор, сала, балетанке, ципелице – све ми је постало део живота. У фолклору сам прошла и лепе и тешке тренутке. Тамо сам научила да живим, да се сналазим и бринем о себи.
Неки кажу да је фолклор само „играње у кругу“. Шта ти мислиш о томе?
Мислим да је то потпуно погрешна слика. Фолклор није само играње – то је један мали живот са вршњацима. Кроз путовања по Србији и кроз бројне турнеје, стекла сам пријатеље за цео живот, чак и будуће кумове, или партнере.
По мом мишљењу, фолклор је нешто што ниједан други спорт, ниједна уметност не може да пружи на исти начин. Могу слободно да кажем да је то једна од најбољих одлука које сам донела у животу, и то још у најранијем детињству.
Како изгледају ваше турнеје и дружења?
То изгледа тако што родитељи, већ кад напуниш седамнаест година, пусте своје дете да оде на море са групом вршњака. На тим путовањима сам научила како да бринем о себи, али и о другима – да водим рачуна о заједници, да функционишем у групи.
Фолклор ме је научио да нисам увек најважнија ја и моје потребе, већ да постоји двадесетак других људи са којима треба сарађивати.
Поред свих тих обавеза, наравно, најлепши део су наступи. Када на концерту покажеш све оно што си увежбавао данима, када публици пренесеш енергију и љубав која те води – то је посебан осећај.
Да ли је било тешко ускладити фолклор са школом и приватним животом?
Јесте, али кад нешто волиш, све се може. Многи моји пријатељи нису разумели зашто пропуштам рођендане, изласке или дружења због проба. Али они који нису у фолклору не могу да схвате тај осећај. Код мене се увек прво гледа када су пробе – па тек онда све остало.
Сада и ти држиш пробе млађима. Како изгледа та нова улога?
Да, већ неколико година водим млађу децу. То је једна потпуно нова димензија. Сада више нисам ја та која пита: „Можеш ли ми показати корак?“, већ мени прилазе деца и траже помоћ. То је диван осећај – кад схватиш да сада ти преносиш своје знање и љубав према фолклору на неке нове генерације.
Пре неколико година сам ја била баш као они, а сада видим себе у улози учитељице. Мислим да је то најлепша животна прича – када нешто што волиш можеш да пренесеш другима.
Да ли фолклор има неко посебно значење за тебе данас?
Апсолутно. Фолклор није само хоби, већ део мог идентитета. Испод ока имам тетоважу без мастила – то је успомена на све године, на све људе, на енергију и љубав које сам добила кроз овај плес и заједништво.
Куда се Марија Туфегџић запутила?
Себе у будућности видим као психолога, професора психологије у Гимназији у Ваљеву, али и као стручњака који ради са децом и младима са сметњама у развоју. Желим да радим са људима, посебно са децом, јер сам у другом разреду средње школе, када сам први пут имала предмет Психологија, открила колико ми та област природно лежи. У почетку нисам схватила да је то мој позив, све док нисам имала прилику да са професорком посетим Дневни боравак у Ваљеву за младе са сметњама у развоју.
Тада сам први пут осетила нешто што бих описала као дубоку унутрашњу повезаност и љубав према том раду. Пре тога нисам ни знала да у Ваљеву постоји такво удружење, а када сам га открила и упознала те младе људе, њихову енергију, топлину и искрену радост, нешто се у мени променило. Видела сам колико су посвећени, колико им је стало да напредују и колико могу да пруже љубави, много више него већина људи који живе без икаквих ограничења. Тада сам схватила да је рад са њима нешто чиме желим да се бавим – да им помогнем, али и да кроз тај рад учим о животу, стрпљењу и искреној срећи.
Одакле тај алтруизам у теби?
Одмалена сам веома алтруистички настројена и испуњава ме када могу да помогнем другима. Посебно када видим групу људи којима је помоћ заиста неопходна – то ме мотивише и радује. Живимо у друштву у ком су особе са инвалидитетом често одбачене и непрепознате, где се тек постепено ради на инклузији. Ја желим да допринесем промени тог односа, да подигнем свест и приближим ту тему другима, да покажем колико су ти људи искрени, храбри и снажни.
Када видим њихову вољу и спремност да се боре за живот, учење и стварање, иако имају бројне препреке, то ме инспирише. Подсећа ме да и ја имам све предуслове – здравље, способности и прилике – и да би било погрешно то не искористити. Њихова упорност и радост због малих корака подсећају ме колико ми често не ценимо оно што имамо.
Мој животни циљ, мој телос, јесте да постанем особа која у сваком тренутку може да учини некога срећнијим, да својим присуством, разговором или радом помогнем људима да буду бар мало бољи него што су били пре. Верујем да је суштина среће једноставна, али да је ми сами компликујемо. Људи који живе са сметњама у развоју то најбоље показују – у њиховој искрености, чистоти и захвалности крије се оно што ми често губимо из вида.
Кроз студије психологије, које планирам да упишем на Филозофском факултету у Новом Саду, желим да стекнем знање које ће ми омогућити да помогнем тим људима на стручан начин. Већ сада волонтирам у Дневном боравку више од годину дана, и видим колико је тај рад испуњавајући. У будућности бих волела да, као психолог, својим знањем и трудом помогнем да и они остваре свој пуни потенцијал, јер чврсто верујем да је њихов потенцијал много већи него што друштво мисли.
У суштини, желим да радим оно што већ радим – само са више знања, више могућности и са још већом снагом да променим нечији живот на боље.
„Са Маријом је од самог почетка било задовољство сарађивати и упоредо испратити њен развој у свестрану, поуздану и брижну особу. Лако се повезује са људима око себе јер слуша, разуме, промишља и показује искрену заинтересованост за друге. Топла је и нежна, а истовремено стабилна и сигурна у себе. У школи је често тиха подршка свима – ненаметљива, али незаменљива.“
– проф. психологије Невена Лучић
Која је твоја порука за крај?
Суштина свега би била да је живот заправо врло једноставан и да је на нама само да искористимо све што нам он пружа. Да из сваке ситуације извучемо нешто лепо и позитивно, јер у свакој ситуацији тога има, само ако ми то желимо да видимо. Верујем да је сваки човек вредан и посебан на свој начин, и ја ћу се трудити – ако не професионално, онда барем лаички – да овај свет буде лепше и безбрижније место, све док имам прилику да га мењам.
***
Свесни смо да времена у којима живимо нису нимало блага према онима који размишљају другачије, који не пристају да ћуте и не желе да иду повијене главе пред неправдом и злом које вреба иза сваког ћошка. Ипак, срећом, наша омладина показује да искра доброте и даље гори у овом друштву. То су млади људи великог срца, чистог образа и блиставог осмеха, који желе да од ове земље, али и од целог нашег дивног света, створе место где ће свако моћи да живи слободно, без страха, у миру и достојанству.
Знамо да нико не може са сигурношћу рећи колико ће све ово потрајати, нити какве нас све буре још очекују. Није нам лако, није пријатно гледати неправду, али нада – та тиха, упорна, непоколебљива нада – и даље живи. Постоји та ведрина која испуњава срца, та искра која враћа осмехе на лица и подсећа нас да нисмо сами. Сви идемо ка истом циљу – ка друштву у ком ружно и зло више неће имати своје место.
Скоро сви средњошколци, гимназијалци, студенти и млади широм земље данас корачају истим путем, не само фигуративно већ и буквално. Пешачење које је у последњим недељама постало свакодневна слика наших градова и вароши, више није само протест – то је манифестација упорности, слоге и вере у боље сутра. Видети стотине младих који, без страха и умора, корачају улицама са транспарентима, песмом и осмехом – то је слика нове наде. Они корачају за правду, за истину, за пристојну земљу у којој ће желети да остану, да уче, да раде и оснивају своје породице.
Многи од њих још увек верују да не морају напуштати своју земљу да би живели достојанствено. Баш зато се труде, раде и боре, не из ината, већ из љубави. Из љубави према овој земљи, према својим пријатељима, комшијама, породици – према свему што их је обликовало и што желе да сачувају.
Али, упркос свој тој лепоти младалачке упорности, тој снажној слози која се прелила и на све добре људе жељне промена, на оне који јасно и гласно желе да кажу „не“ неправди, још увек постоје и они чија нас небрига боли. Њихова равнодушност често оставља ожиљке дубље него што бисмо желели, и тера нас да се запитамо – да ли заиста тако мисле, или све то чине несвесно, из страха или навике?
Марија Туфегџић је, нажалост, недавно искусила тренутак у ком је њен доскорашњи став да у свакоме постоји нешто добро – ма колико се то некад чинило тешко веровати – био скрхан. И сама је признала да јој је било тешко да прихвати да доброта није увек довољна да мења људе, али је додала и нешто драгоцено: да то не значи да треба одустати. Напротив, управо због таквих тренутака треба још више корачати, још чвршће држати главу усправно и гледати напред, ка светлости која нас све повезује.