Фестивали су одувек доносили посебну енергију и атмосферу, било да су у питању градови или мања места. Нарочито када се тичу културе и уметности. Зато је њихов значај за једну ширу заједницу огроман.
Седма уметност окупља најразличитије профиле публике, јер је и све оно што се њоме зове врло често све, само не уметност. Стваралачко трагање не мора нужно и да се заврши налажењем те чудесне магичне честице, неопходне нашем духу. А, машинерија забаве мора да опстане. Људи су, по својој природи, махом отворенији за садржаје који не изискују много размишљања, а камо ли промишљања. Желе да буду релаксирани и ослобођени терета свакодневице, што је разумљиво.
Насупрот томе, међу нама егзистирају и они жељни покретних слика које ће их потпуно заокупити и оплеменити неким новим размишљањем, сагледавањем одређене теме из другачичијег угла, неочекиваним редитељским, визуелним средствима; пре свега, занимљиво испричаном причом, подразумевајући да је она у основи добра.
Када се млади људи окупе око идеје која пркоси мејнстрим потребама и укусима већине, тада се рађа нешто величанствено. Самим отпором према исувише питким и лаганим садржајима, чини се довољан напор ка освајању слојевитијих и квалитетнијих дела. Ауторски филм то, свакако јесте.
Ваљевски филмски сусрети су загазили у другу деценију, што је за град попут Ваљева вредно далеко веће пажње. Фокусирани управо на ауторски филм, на студенте и младе ауторе, превасходно, није претенциозно ставити их у раван са подвижништвом. У данашњој Србији, у локалној средини која тихује вапећи за квалитетним културним догађајима, неправедно сведеним на минимум, витешки је залагати се за лепо, за добро.
Зато апсолутно сви млади људи, чијим ентузијазмом, спремношћу и умешношћу Ваљевски филмски сусрети постају сваке године све бољи, заслужују другачији третман. Део ове посвећене екипе је Софија Урошевић, мастер студент ФТВ продукције, једна од кључних особа у организацији фестивала. О току једанаестог по реду ВФС-а и још понеким темама, разговарали смо када су се утисци већ довољно слегли.
(фото: Катарина Радмиловић)
Ко се сусреће на Ваљевским филмским суретима?
На Ваљевским филмским сусретима се сусрећу грађани Ваљева са Ваљевцима, који су део филмске индустрије, сусрећу се филмски радници из целе Србије али и из региона. Сада се, ево и деца поново сусрећу са филмском уметношћу, кроз радионицу. То смо имали и пре, али смо направили паузу, па поново вратили тај вид едукације младих. Сусрећемо се, заправо у послу, али и у дружењу, јер нас спаја љубав према филму.
Каквог тинејџера можемо очекивати од Ваљевских филмских сусрета?
Мислим да су Ваљевски филмски сусрети већ ушли у тинејџерске године. Још увек нису толико бунтовни, али, полако… Да крене да поставља много озбиљнија, још креативнија питања, да буде радознао… Очекујемо још више дружења. Желимо да вратимо и музички програм, који је постојао пре две године, тако да ће постати прави тинејџер, у сваком смислу речи.
Колико вас је ВФС до сада водио кроз неке кризне моменте, који су неизоставни део организације овако захтевног догађаја?
Наравно. Свега тога је било, што је нормално. Међутим, као и сваки тинејџер који има добро васпитање и добар утицај, то се све превазиђе и он на крају постане добар човек.
Ваљевски филмски сусрети – Ствараоци из Ваљева у фокусу
Овогодишње издање фестивала је обележио карактер локалног. Могу ли Ваљевци бити познати и признати и у својој средини?
Да, Ваљевци су признати у Београду, ван Ваљева, ван Србије, по целом свету, дефинитивно. Да ли могу бити признати и у Ваљеву? Надам се да ћемо и ми моћи томе да допринесемо. Сада је баш био акценат на Ваљевцима, па се надам да ћемо из године у годину то да ширимо све више и више.
Одакле вам та потреба, која узгред буди речено делује органски, такорећи? Ретко се то може срести у срединама где је успех скоро па неопростива категорија…?
Не знам. Мислим да смо се много раштркали ван града. Мислим да бисмо чешће требали да се враћамо Ваљеву. Ми волимо Ваљево и вероватно имамо ту потребу, јер сву ту подршку коју смо ми имали одрастајући овде, желимо да вратимо деци и младима који долазе после нас. Да просто ти млади људи знају да имају на кога да се ослоне.
Рецимо, када сам ја одрастала, имала сам много различитих интересовања, али нисам имала где то да артикулишем. Мислила сам како волим филм, волим уметност, али од тога се не живи. Онда сам на крају схватила да тиме итекако може човек да се бави и да живи од тога, радећи оно што воли. Тако да, то нешто што ми нисмо имали у тинејџерском узрасту, желимо да пружимо овој генерацији. Да они знају да је и то опција.
Такође, волела бих да вратимо Ваљево у она стара времена, какво је било кад сам ја била баш мала. Да се филмска, позоришна, ТВ – индустрија и уметност, генерално врате у овај град онако како он то заслужује. То је и забавно и корисно, едукативно, а такође и исплативо за живот.
Какав је твој субјективни осећај, како на то све реагују аутори, пореклом Ваљевци, а како овдашња публика?
Реагују веома добро. С тим да су аутори из Ваљева ту на домаћем терену, па можда и не могу да имају објективан осећај. Док су аутори који дођу са стране заиста били позитивно изненађени, обзиром да су навикли да обично посећеност буде врло ниска, када је кратки метар у питању.
Публика је све заинтересованија. Ове године је било много више посетилаца. Неколико пута је сала била пуна, чак смо додавали и помоћне столице. Ми имамо ту неку публику млађих људи, који долазе редовно сваке године, такође и мало старијих. Полако се тај круг шири. Можда би то могло и мало бржим темпом, али се шири, што је битно. Такође смо вратили и филмску радионицу за децу и мислим да су реакције родитеља јако позитивне.
Чини ми се да морамо да искористимо предност друштвених мрежа, како бисмо допрли до још већег броја наших људи, а такође и до публике. Некако се она тешко осваја. Мислим да је у Ваљеву најделотворнија препорука, да тај вид комуникације највише доприноси ширењу саме приче. Тако да, требало би, свакако да се ни током године не заборави на фестивал. Мада смо ове године баш задовољни како је прошло све.
Постоји ли нека невидљива нит која повезује све те младе ауторе чији филмови су ушли у селекцију такмичарског програма?
Заправо не знам шта их повезује. Ми се трудимо да филмови буду са свих академија, да они буду жанровски различити, тематски разнолики, почев од социјалних па до политичких. Можда је та главна веза међу свима њима, заправо квалитет. То су филмови веома младих и мало старијих аутора, који пре свега воле то што раде.
(фото: архива фестивала)
Колико су, по теби аутентичне идеје и естетски израз који нам млади аутори данас пружају? Јавља ли се на моменте и нека криза идеја, можда?
Мислим да у неким тренуцима долази до те врсте кризе и да већина аутора игра на „сигурно”, али ми је драго да до нас стигну филмови који нису само то. До нас стигне доста експерименталних филмова и сваке године покушавамо то да уврстимо. Стиже, наравно и доста документарних филмова. Како време пролази, заправо схватам да људи постају некако храбрији, када су идеје у питању, да се све више излази из сејф зоне и то ми је баш супер.
Чини ли ти се да су спремни на бескомпромисан пут до свог филма?
Мислим да јесу. Тешко је то и наилази се на свакакве препреке, али мислим да се увек снађу. Наш факултет, рецимо доста помаже, што није случај у другим школама. Зато мислим да су студенти, али и млади ствараоци јако храбри. Није редак случај да се улажу сопствена средства, само да би филм био завршен.
Успевате ли да идете одлучним корацима ка изградњи коначног идентитета и самог концепта фестивала?
Да, то је добро питање. Наша идеја је да пустимо добре и квалитетне филмове, који су помало андерграунд и нису мејнстрим, што у такмичарском, што у ревијалном делу. Да то буду филмови које ваљевска публика није имала прилику да погледа, нарочито када је у питању ревијални део програма. То су, свакако ауторски филмови, нису комерцијални и, као што сам већ рекла, жанровски су врло различити.
На неки начин си се већ дотакла следећег питања, а оно је везано за утицај ВФС-а на младе ауторе. Како ти то сагледаваш?
ВФС још увек није у могућности да финанскијски подржи младе ауторе. Али их подстиче да се њихов филм види, ван Београда, Новог Сада, Загреба, Љубљане, или било ког другог града у региону. Самим тим, круг њихове публике се шири. Други вид подстицаја јесу управо награде које се додељују, које саме по себи имају уметничку вредност. Тако је и њихов филм заправо доказ да су они на путу уметности.
Наравно, размена енергије и искустава са свима њима који нам дођу у госте има посебну вредност. Људи радо долазе, стварно. Имамо неке људе који долазе већ трећу годину за редом и стварно уживају.
Како анимирате млађе Ваљевце да се укључе у организацију фестивала?
Претходних година је то ишло доста тешко. Није чак помагало ни то што смо им рекли да ће добити оправдања за изостанак из школе. Али, ове године се баш много волонтера пријавило, тако да смо презадовољни. Мислим да је и њима било занимљиво и лепо ово искуство. Добро, и ми се трудимо да будемо кул према њима, да их не смарамо којекаквим стварима, којима су волонтери иначе изложени по разним фестивалима. Некада се заиста претерује у одређивању тога шта су њихове обавезе. Код нас није тако.
Надам се да и они сада мало боље увиђају значај волонтирања. Рецимо, ја се кајем што нисам више волонтирала у тим годинама и, генерално што нисам мало више радила. Добро је све то проћи, то је драгоцено искуство које може значајно да прошири видике.
За кога радите?
Ми заправо не радимо. Ми волимо, радећи за све нас.
Радите за опште добро?! То је непопуларно.
Да, па ево ми ћемо радити на популаризацији тога.
Има ли неког гласнијег одјека подршке локалне заједнице, узевши у обзир све структуре? Привреду, медије, градску управу…?
Највећа подршка долази од Ваљеваца, који су почели да се интересују и долазе на Фестивал у већем броју. Такође је битно споменути и подршку ваљевских медија и културних институција из Ваљева. Што се осталог тиче, култура, нажалост, у нашем граду, али и држави, је нешто што заслужује много већу подршку. Надам се да ће структуре које не схватају значај културе ускоро схватити, али и поред великих изазова, ми се трудимо да култура увек нађе свој пут.
Како је могуће да се помогне младим ауторима и утиче се на промену њиховог положаја у земљи Србији?
Требало би да буде много боље, нарочито када је реч о производњи кратких филмова. Може им се помоћи кроз дистрибуцију њихових филмова, што по биоскопима, затим телевизијама. Јер, они заправо једино фестивалски живот и познају. Постоје неки фондови за финансирање кратких филмова, али то не дође до већине. Јако је битно да се подигне значај краткометражних филмова, као што је у Европи случај. Могла би да постоји нека платформа на којој ће то бити доступно.
***
Када смо пре три године разговарали са Нађом и Драганом, једном од оснивача фестивала Ваљевски филмски сусрети, било је јасно да они неће стати. Нису – на свеопште задовољство и радост свих љубитеља доброг филма, у нашој малој касаби. Штавише, направили су крупан искорак чином сабирања Ваљеваца, који су део еснафа.
Сасвим је очигледно да је ова генерација студената и ђака далеко освешћенија и храбрија да иступи ка јачању заједништва и солидарности. Истински, не декларативно. И одлично им иде!
Студенти, као и млади редитељи, сниматељи, монтажери, сценаристи, продуценти, глумци… уживају, када их Ваљевски филмски сусрети угосте. Љубав и изгарање за филм су заиста посебна димензија стваралаштва. Практичну реализацију и све могуће и немогуће препреке, које се изроде током процеса, само људи који су у томе познају.
Стога је сваки вид конкретне подршке, првенствено онима који су на путу учења и проницања у суштину и тајне филмских делатности, од кључног значаја. Софија је навела неке од могућности. Сасвим сигурно је да у нашој земљи постоји апсолутно довољан број веома образованих, искусних стручњака, професора, али и одлучних, неустрашивих младих људи који би умели да ствари поправе и поставе на заслужујући ниво. У Ваљеву, такође. Ипак је ово град у коме је Чаплинов „Диктатор” имао своју европску премијеру. Игром случаја. Премда, ништа није случајно.
