Лука Давидовић је потомак Солунаца и носилаца Албанске споменице – војника Југословенске војске у отаџбини. На то је посебно поносан и намеран је да оправда њихову жртву и завете. Бивши је гимназијалац природно-математичког смера, а данас студент Правног факултета Универзитета у Београду. Поред свих ванредних околности, успео је да положи све неопходне испите и упише другу годину. Не резултатом који је желео, али наставља даље.
Васпитан је и одгајен на исконским вредностима. Његов карактер је обликован баш онако како би сваки савестан родитељ пожелео за своје дете. Доследан, разуман, енергичан, храбар, паметан, духовит и веома емотиван. Нема проблем са тиме да се стави на располагање људима, зарад општег добра. Управо то и потврђује својим ангажманом у студентској борби, од самог почетка.
Био је са колегама на Правном факултету, када су их први пут напали… Немам адекватну реч. Следећи пут, када је нарушена аутономија факултета од стране жандармерије, опет. На срећу, Лука Давидовић није међу оним студентима који су претрпели тешке физичке повреде и малтретирања од стране полицијских „снага”, током протеклих годину дана. Међутим, „довољно” је све оно кроз шта пролази, да осети сав терет лажи и безнађа претходних деценија које су узроковале и ових задњих тринаест година. „Довољно” да поремети баланс и распрши искре животних радости једног двадесетогодишњака.
Упркос свему, Лука Давидовић је насмејан, надахнут љубављу Божијом, не либећи се да изговори најтеже речи и изнесе непопуларно мишљење, уколико је истинито. Као и да истог часа реагује на неправду. Свестан окова погрешно донесених одлука у прошлости, он ипак припада генерацији неоптерећеној тим баластом. Уверен је да је промена могућа и многе проблеме види као решиве. Можда и једноставније од свих сати проведених учећи хемију у осмом разреду, јер се стицајем околности пребацио у школу, у којој је његова мајка предавала овај предмет.
Како ни у једном тренутку не би довела ни себе ни Луку у позицију, да било ко од деце помисли да је он у повлашћеном положају, инсистирала је да учи више. На крају су га другари и „спасавали” од дуготрајних одговарања. Али, то су вероватно лекције које су Луку додатно изградиле, као стабилну младу личност, која поштује и лични и туђ интегритет.
Сања да се врати на село и обнови своју прадедовину и чукундедовину. Планира да, након студија одслужи и војни рок, са тенденцијом да приступи 63. падобранској јединици, или 72. специјалној бригади. За „сваки случај”, како каже. Интересантно, али не и необично, јесте да је поред Правног, Лука Давидовић положио пријемни испит и на Богословском факултету, но тас је превагнуо на право.
Заљубљеник је у историју и георгафију и са огромним жаром говори о најчаснијим и најчистијим раздобљима српске историје. Освајао је награде на такмичењима, између осталог и треће место на Републичком такмичењу из историје. Заинтересовао га је и фолклор. Додуше, тренутно је све личне расположиве ресурсе, уложио у грађење своје и перспективније будућности својих вршњака, али и својих потомака.
Размишљаш ли већ о опредељењу за одређени правнички позив?
Ако бих био тужилац, определио бих се или за организовани криминал, или за крвне деликте. Зато што бих се тада баш трудио да све те људе затворим. Дао бих све од себе да што више њих заврши у затвору, са што већим казнама. А, као адвокат, да дођем у ситуацију да заступам неког ко је силоватељ, ко је убица… не бих могао. Определио бих се за привреду, где нема свега тога.
Проблем је и када погледамо на провинцију, имам утисак да адвокатура ту пропада. Људи обично гледају на то, као – има адвокатура пара, кад се суде, не знам, сељаци око њиве, ко је коме ушао у двориште… Е, па, нема више сељака! Нема више ни ко да се суди. То је прошло. И стварно не бих могао да живим од туђе беде, да продужавам ја процесе, да ме неко не плаћа и слично. Нажалост, има доста таквих адвоката. Али има и много часних, што је најважније.
Како изгледа твој идеал врхунског правника? У три речи.
Ја бих то ставио у једну реч – да буде хришћанин. Али сад, у ком смислу? Он ако се штуро држи закона, не ваља, јер никад закон не може да обухвати баш све. Никад не може закон да предвиди сваку ситуацију, сваку мисао која је том човеку, рецимо, убијајући, прошла кроз главу. Да ли је из нехата, или неког другог мотива… А да га „тумачи” и изврће руглу закон, то имамо данас.
Мора да постоји неки сет морала, да тако кажем. Али, то је јако танак лед. Ако не посматрамо кроз хришћанство – шта је добро, а шта је лоше? То су личне преференције. А морал друштва, не посматрајући хришћански је, по мени колективизација. Шта неком колективу мање, или више одговара. Добро је како се ми сложимо да је добро и лоше – како се ми сложимо да је лоше.
Док, хришћанска начела постављају праве моралне вредности. И зато је, по мени, најбитније да правник буде хришћанин. Самим тим ће гледати да све буде истинито, да буде поштено и праведно. Ако је човек направио било какав преступ, да се осуди. Ако га брани, не сме да доводи лажне сведоке, тражи лажна вештачења и шта им све не падне на памет.
Системски је створено мртво море – Лука Давидовић
Да ли, по теби, човек у овим околностима у каквим живимо, може да дозволи себи да буде аполитичан? Је ли то морално?
Сматрам да немамо право на то. У Грчкој, на пример, имају обавезно гласање где, ако се не изађе, одузимају вам пасош. Значи, нема изласка из земље и има ту, чини ми се, још неких пропратних отежања, али нисам сигуран. То бих и код нас увео. Па, да видимо да ли неко има рачун да седи 4 године и да ћути. Или, да изађе само тај дан и заокружи одређени број, по својој савести.
То сам баш учио, скоро. Ми имамо грађанске изборе, у смислу да нико никога не тера да изађе. Ако хоће, грађани изађу и определе се. А када је нека национална идеја у питању, хајде да видимо шта каже нација. На пример, у Србији је сад случај, да л’ ћемо у Европску унију, или нећемо? Да л’ ћемо с Русима, с Кинезима, с Американцима и тако даље? Не бих сад улазио у то, али, то је нешто где је битно да сви изађу, јер ће сви живети на основу тога, или ће ући у проблем због тога. И онда је ред да видимо шта сви желе.
Такође бих смањио праг година за гласање на 16 година. Много је мање младих него старијих. Нажалост, таква је ситуација. С друге стране, напуштају земљу. ’Ајде бар да им пружимо прилику да, пре него што је напусте учествују у неком доношењу одлука. То је старији малолетник. Законски гледано, ако има кривичну одговорност, дао бих му и право гласа.
Мислиш ли да су грађани Србије спремни да сносе апсолутну одговорност за сопствене одлуке? При том, овде не убрајам људе који су због социјалне угрожености, или непросвећености подложни манипулацији политичара.
Разумем. Многи људи живе, испод сваког достојанства људског живота и пристају на све. Али, не знам, ја више не могу ни то да браним. Нажалост. Јесте, људи су уморни од свега. Дођу кући после напорног рада и, наравно да немају живаца за политику. Нисам за то да се кука… Ставили су шапу на медије, нису слободни и то све стоји. Али, ако човек жели да буде слободан, нису ту битни ни медији. Нажалост, чини се као да наш народ није за демократију.
Системски је прављено мртво море и далеко смо од просвећености. Више је народ био демократски опредељен за време краља Петра, него данас. То је једна страшна чињеница. Комунизам нам је као донео неку слободу, жене добиле право гласа, „успостављене” су разне грађанске слободе и тако даље. Ми више, генерално не знамо шта хоћемо. Сви су добили одрешене руке и сад седе код куће и ћуте.
Можда да нађемо неког, попут Доситеја, да иде по Србији да просвећује људе. Не знам шта друго да радимо, али треба нам неки талас просветитељства. Има толико златних примера у нашој прошлости. Ти Срби, који су ишли по Мађарској и Аустрији, школовали су се и враћали се у Србију. Они су нас учили. Ми смо били, нажалост, као „стока” под Турцима – није било учених.
Држава је стипендирала људе да се школују по Француској, Немачкој, али да се врате у Србију. И враћали су се, тиме вративши и дуг Србији. Јер су они доносили промене. Они су доносили примере закона. О томе треба да се прича… Понекад имам утисак као да није више модерно бити Србин, бити прави националиста и родољуб. Имали смо тренутак када је могао да се просвети народ. Ту је била прилика да се скину ланци комунизма, а ми опет ни данас не можемо да их се ослободимо. Да коначно устанемо!
Зашто се код нас у јавном дискурсу национализам често изједначава са шовинизмом?
Не знам. То је катастрофално, по мени. Волим своју државу. Шта друго да радим и како да живим у њој, ако је не волим?! И онда ова потпуно друга страна, која гади национализам и то пореди са не знам чиме све. Помињу га са највећим гађењем. Француски и не знам који све национализам којих држава и народа не смета, али српски смета. Не разумем у чему је проблем.
Шта је тебе највише подстакло да се укључиш у ову борбу, обзиром да си тада био студент прве године? Да ли си спочетка мало зазирао?
Одмах сам се укључио. Нисам присуствовао том првом пленуму, јер сам био одсутан, али чим су се оформиле радне групе, ја сам се прикључио. Тако да, од првог момента блокада смо ми изашли на врата. Оно што ме је тада мотивисало, то ме и дан данас држи. Чиста мржња према овом режиму. Мржња према оволикој издаји народа, државе, историје, предака, па и потомака.
Подразумевам све то под – мржња према „једном човеку”. Ту убрајам све његове слуге, све људе који га гласају, зато што они аминују то што он ради. Не би он могао ово да ради, да њега не гласа више од милион људи. Мислим, хајде и украдено је, наравно. Него, људи и даље гласају. Проблем нашег народа је што се неки продају за 1000 динара. Толико то кошта.
Да није мржња ипак претешка реч за некога попут тебе?
Не знам, ја мислим да је баш чиста. Па, сви смо ми грешници. Ни хришћанство не прашта нешто издају.
Студенти као лучоноше – Лука Давидовић
Терет пређашњих генерација, које су биле недовољно одлучне и апатичне сада је пао на ваша, студентска плећа. Јесте ли били иоле свесни где ће ово одвести?
Велика већина није била свесна. Зато што опет људи заборављају да смо ми, ипак деца. Неко је желео да се укључи, неко није. Али, ви не можете да очекујете да је свако свестан прилика. Не желим заиста никога да вређам. Доста студената је и лево оријентисано и из градова, и стварно немају представу шта је некоме у Лукавцу потребно и шта му фали. Много је велика разлика између ситуације на терену и онога што студенати мисле на блокадама. Знају сви, наравно да је тешка ситуација, али немају баш праву слику.
Али и то је већ много, много боље него на самом почетку, захваљајући многим акцијама које смо спровели.
Изненадили сте све и већина људи није очекивала да сте способни за врхунску организацију и овакву истрајност. Ко сте ви у ствари? Како је настала та чудесна алхемија студентског покрета?
Све је било брзо и спонтано. Генерално гледано, лево оријентисани људи воле да кукају, воле да се буне, њима ништа не ваља и то је био неки жар, јер је доста таквих студената. Требало је времена да то сазри. У јануару, када је настала фора за Вучића, да није надлежан – и „на папиру” стварно није, велики део студената није био свестан да је он заправо на челу сваке злоупотребе у земљи. Тако да је то и нека врста парадокса око његове надлежности, ако знамо да се умешао у свако домаћинство, у сваки приватни посао, државни; у свако јавно предузеће, у националне паркове, градилишта… и доноси скоро сваку одлуку.
Тада сам већ схватао да је негде морало да се заврши, да се политички уобличи. Добро, ми тражимо да испуни захтеве, и – шта даље? Требало је неколико месеци да дођемо до одлуке за захтевом за расписивање избора. Изашло је саопштење и, сада кажем – хвала Богу што сам студент Правног. Од нас је кренуо и чувени документ Директива, који су направили старији студенти.
Истина је да је доста људи ушло у покрет због друштва. Било је на почетку занимљиво, новина, и у том тренутку су многи били незаинтересовани, несвесни и недовољно информисани. Нису знали како функционишу ствари, него, као – Идемо да блокирамо. Сада је потпуно другачије и људи су свесни свега. Верујем да сви ми у студентском покрету гутамо неке кнедле да бисмо остали уједињени – до краја. Што је и нормално. Пред нама је озбиљан посао који ћемо завршити.
Да ли те је ова борба лично променила за ово кратко време? Јеси ли размишљао о томе?
Не знам ни сам. Више сам се утврдио у вери, да пођем од тога. Променио сам се и што је сигурно – сада познајем механизме за изборе, за надлежности. Свакако, то сам морао да учим као правник, али генерално нисам још морао да учим овако детаљно изборно право, за ово што се спрема. Некако сам много свеснији ситуације на терену.
Размишљао сам баш о томе да овде неће бити боље док не дође до потпуне смене генерација, јер старији имају ту неку визуру, како су ствари функционисале пре. Међутим, ствари су тотално промењене, све је брже 300 пута, нови је, да кажем, софтвер, а они су остали у старом. Нас видим као прелазну генерацију, тако да ће тек моја деца и унуци моћи да кажу – сад је добро, кад ја будем био на помолу пензије. Ако је и буде било.
До сада је општи утисак да, наводно имате недвосмислену подршку професора. Какав је твој лични утисак о томе и шта мислиш о чињеници да махом једни исти професори иступају јавно?
Ја бих то поделио на трећине. Прва трећина апсолутно подржава и то су они који су нам рекли на почетку блокаде, да су спремни да не приме плату уопште. Нема плате и – ћао; снаћи ћемо се за живот, продаћемо ауто, продаћемо стан, па ћемо изнајмити… Идемо на све, или ништа. Друга трећина подржава како дува ветар. Ако смо у бољој ситуацији, они ће – Браво студенти, ’ајмо! Ако нисмо – Па да, требају нам плате… а неки од њих возе по три аутомобила, имају стан у центру и требају им паре. Па, продај један од три аутомобила и имаћеш паре! До краја године. За две, за три године.
Трећа трећина је, просто – режимска. И онда они и не учествују. Ако дођу на седницу наставног већа гласају против нас, причају против нас и тако даље, али нико се не меша, немају однос према нама, уопште. Али, та прва трећина… Сећам се сцене, кад смо ми прогласили блокаду и целу ноћ сам остао на вратима са колегама. Сутрадан ујутро, у седам сати улази професор Бојан Спајић носећи, не знам колико картона пите, три пакета јогурта и још једну пуну кесу, држећи је у зубима. Нико му то није тражио. Тако да, има ту сјајних људи који су уз нас, у сваком тренутку.
Али, мислим да је та друга трећина која је, како ветар дува – пресудна. Имамо наше и њихове и имамо ове што одлучују да ли ће бити по нашем, или по њиховом. А што се тиче медијских иступања, углавном су то професори који нас од почетка подржавају. Као и асистенти, велики број њих једноставно нема потребу да излази у медије. Они су ту и ми то знамо.
Може се рећи да право и правда нису увек на истом колосеку. Чини ли ти се да су људи потпуно свесни сложености и тежине ситуације у којој се налазимо?
Нису. На почетку сам гајио мало наде, јер нисам сваки дан, рецимо у Врању, у Вршцу, па да знам каква је ситуација тамо. Има заиста много људи који јесу свесни. Има и оних који су свесни, али неће ништа да раде. ’Ајде да месимо ми кифлице, да дајемо студентима… али кад треба да се потуре леђа, да се помогне стварно, онда, знаш – не могу, уморан сам, болестан сам, повредио сам ногу, имам свадбу, крштење… Али, људи који ће да изнесу ову борбу су као кичма. Има их мало, попут пршљенова, али су сабијени и изнеће ово до краја.
Видећемо. Али, народ као да још није свестан чињенице да је овај највећи издајник у историји Србије. Сви да се саберу пре њега, он је дупло гори. Дупло је и бољи и већи манипулатор. И опет људи седе код куће. Не осећа се стварна криза у држави, нису свесни да је, за ово њихово дивљање 420 милијарди изнето из државе. То да поделимо по броју становника, и кад узмемо у обзир колико је људи умрло, украдено је око 100.000 евра по особи.
Нажалост, то је за један стан у Београду. То је, не знам колико земље, колико кућа, њива, ливада, воћњака, не знам чега све. То су паре које можете да уложите. Колико је то пара за школе, за образовање, за културу, за пољопривреду?!
Верујеш ли да правосуђе има снаге да стане за врат овој многоглавој аждаји?
Има снаге, али је снага личног интереса. Они сви могу, али неће. Једни су, као наша врховна тужитељка Загорка Доловац, амерички људи, други енглески… Подељена је сфера интереса прво у том смислу. У правосуђу је као и у служби и у политици – једне људе заступа Запад, друге Исток; па, који Исток – да ли су Руси, или Кинези; па, који Запад – да ли су Немци, Американци и тако даље?
А где су ови који нас заступају?! Па, слабо је наших. Има их часних, али баш зато што су такви, нису на врховним позицијама. Просто, ако ћемо се уздати у институције да саме реше посао… Ако дају амин Американци, Немци и бог зна ко још да се похапсе, онда можда, и то можда. Полиција би морала да реагује, али и она је подељена по струјама, па ће једни да опструишу, други ће да хапсе… и то је један општи неред.
Како ће се решити? Ако држава, односно ако режим не дозволи да се мирно реши, онда је неизбежно да се реши „немирно”. Просто је тако. Узмимо хипотетички да сутра буду избори. Питање је да ли можемо да га добијемо на глас, јер толико мртвих гласа и ми смо свесни да ће они много да украду. Сваки пут је тако. Тако да, ако људи нису спремни да тај дан бране изборни резултат, онда не знам шта да кажем. У тренутној констелацији ствари, он не би признао пораз. То је моје мишљење.
Ако ћемо да држимо до себе, да гледамо свој национални интерес, па морамо се и замерити одређеним интересним странама. Само да видимо колико и коме. Ако нећемо, значи да немамо кичму. Увек има простора за договор, само је питање шта је остало наше на папиру и са чиме располажемо. Па ево, замерили смо се и Александру Вучићу. Ако нећемо да га сменимо, онда би требало да ћутимо сви, да га не дирамо, не би ли се не замерили човеку! Мислим, он је осетљив и ради 24/7.
Протеклих годину дана нису успели да вас сломе, иако су се својски трудили. Пребијани сте, хапшени, малтретирани и понижавани на разне начине. Нарушена је аутономија Правног факултета. И ви сте и даље на улици – достојанствено и мирно?!
Додатно је гориво из разлога што, хвала Богу, Срби смо, па сад из ината ја нећу да престанем. Прво то, а друго, све је ово, и хапшења и суђења – у овом тренутку, небитно. Јер, док год ми њему тресемо кавез, ми смо јачи и он не може никога да ухвати ни на шта. Али, ако ми паднемо, од тог момента би требало итекако бринути о хапшењим. Али сада, то је смејурија.
Ево и зашто то тврдим. Колегу са Правног и мене су хапсили, зато што смо учествовали у припреми протеста за 28. јун. Дан – два пре тога је емитован специјал на, не знам колико режимских телевизија, где су имали аудио снимке са неких састанака, а где се, хвала Богу чује и мој глас. Видео сам да је Више јавно тужилаштво у Београду изнело да лоцира људе и ради на идентификацији оних који су планирали протест на Видовдан. Два – три дана раније сам се већ склонио на факултет и спавао тамо.
Дан после протеста ме је друштво поменутог колеге звало и рекли су да му је упао УКП у стан и да је приведен. Одмах сам обавестио моје. Није прошло 15 минута, зове ме мајка на телефон: „Дошла је патрола полиције, чекају појачање, дошли да претресу кућу.” Тад сам изгорео. Пошто нисам излазио са факултета тих дана, могли су да ме лоцирају преко телефона кад хоће. Сваки улаз Правног факултета има полицајца у цивилу. Моје друштво је излазило и слали су ми фотографије њихових кола, која су стајала одмах поред улаза док су чекали.
Али, не – претресли су нам кућу у селу. Наши локалци су дошли и били су скроз коректни. Показали су налог и у том тренутку имате право на два сведока и адвоката да дођу, те да сачекају претрес. Тако је и било, фино су сели код нас на терасу и кад су сви стигли, обавили су посао. Наводно су тражили „средство комуникације”, тј. „средство за извршење кривичног дела”. Да сам имао то нешто, моји су могли да стигну и да посакривају, међутим пошто не знам ни шта су тражили, не знам ни шта је требало да им се понуди… Прошло је то све. Отац је морао да иде са својим адвокатом у ПУ Ваљево да да још неку изјаву после тога.
Терет студентске борбе
Ти си на крају, ипак завршио у Палати правде? По препоруци свог адвоката си се добровољно јавио, јер је за тобом била расписана потерница?
Да. Када је то све прошло, чуо сам се с мојим адвокатом, који ме је про боно заступао још од оног првог инцидента испред Правног, када су нас напали, у јануару. Рекао ми је: „Сачекај, буди на факултету да видимо шта ће да употребе од средстава. Да ли су легално прислушкивали телефоне, да ли ће онима који су приведени да одреде 30 дана притвора… Лако ћемо се ми јавити кад видимо шта је пуштено у етар и шта ће користити од „оружја”.”
Мојим колегама је одређено 48 сати задржавања, а затим су пуштени. Тражио је тужилац 30 дана притвора, али судија није дозволио. Обавестио сам адвоката о томе, а за то време, до тог момента полиција је била око факултета. Онда ми је он саветовао да са неким изађем са факултета, попијем кафу негде и дам им прилику да ми уруче позив, да ме лепо спакују у кола, те одведу. Он је био спреман да одмах дође.
Послушао сам га. Изађем ја – нема никог. Тај дан није никога било од полиције. Направим ја круг, попијем и кафу – ништа. Адвокат ми онда каже да сачекамо још. Договорио се са тужиоцем да дођем ја сам и да се предам. Требало је у среду, у 9 часова да се јавим.
У уторак увече је жандармерија упала. Постоји снимак. Они су се залетали право на врата, док је пар нас пар било баш ту. Покушали смо да прогурамо девојке, да уђу, међутим, раздвојили су нас. Део људи у ћошак, а део је ушао на факултет. Тројицу – четворицу колега и мене стављају да седнемо на степенице, са рукама изнад главе. И ја сад, са личном картом у џепу, седим и размишљам… Смејао ми се адвокат, али рекох, то је то – ухвате ли они мене то вече, па преспавам и ујутро одем… свеједно.
Када је моја екипа схватила да мене нема, попели су се на терасу Правног, одакле су видели да седим доле и одмах су упалили камеру. Намеравали су да испрате у које возило идем, не би ли на основу таблица после нашли која је станица, где да ме траже.
Међутим, не. Жандари су се само окренули и оставили нас, а део људи који су предали полицији је распоређен по београдским станицама. Покуцам ја на врата. Унутра је граја и бука. Прво, доста људи није знало да сам ја уопште изашао, мислили су да сам био у згради факултета…
Расколачили су очи кад су ме видели. Није им било јасно зашто сам ја испред и што ме нису одвели, обзиром да је била расписана потерница за мном, у међувремену. Прво су сви били забринути и у року од две секунде смо сви кренули да се смејемо, као да нико није нормалан. Жанадари су имали испред себе човека са потернице за „тероризам”, а нису одреаговали.
Како је даље текао след догађаја?
Сутрадан ујутру сам поранио и отишли смо у Дирекцију полиције са адвокатом. Још сам намерно дошао у неком дречавом шорцу. Било је ту на улазу мало натезања због тога, али убрзо су нас пустили. Како смо ушли, сви службеници, што униформисани, што у цивилу – гледају у мене и смеју се. Сачекао нас је начелник. Поздравили смо се и погледао је у мој шорц. Ћутао сам. Пошаље нас даље, чини ми се, код мајора и капетана УКП-а. Од момента када сам дошао, то им је прва додирна тачка с тим предметом. Полицајци који су били на том предмету су им предали скрипту, питања… али ови људи и даље немају појма шта се дешава.
Сели смо и, кренули су, као неформално, да постављају питања: „Шта си радио?”. Ја рекох: „Ништа. Студент сам, а очигледно сам у слободно време терориста.” Они почну да се смеју. При том, њих двојица су старији људи. „Ако сте ви терористи, ако ви рушите уставни поредак…” И исприча нам човек како су им долазили Албанци. Поготово почетком двехиљадитих, када је била криза у Прешевској долини, и тако даље. Долазили су људи који су стварно могли бити терећени за тероризам и по доказима који су указивали на то. Затим каже: „Ово је смејурија! Ти се још ниси ни родио, а ја сам се бавио тероризмом у разним акцијама и да ми сад доведу тебе, клинца!”…
Прошли смо целу процедуру и били су стварно коректни. Адвокат је онда отишао да се види са тужиоцем, а ја сам остао, јер је требало да ме они одвезу у тужилаштво. Било је занимљиво док смо седели после са двојицом млађих службеника и то врло школованих. Причали смо о свему и свачему, између осталог и о тзв. ћациленду, где они немају одговор, кад им поставиш питање у вези тога. И шта човек да каже на то?!… Имаћемо то рочиште, па ће се и то завршити некад.
Ишао си у неколико шетњи, али издвојио си ону до Крагујевца за Сретење. Зашто је она посебна?
Највећи утисак ми је Чумић. Последње вече. Одатле има 18 км до Крагујевца. Увек се расплачем и вероватно ћу опет… јер то је село, тек касније сам сазнао, које је било завађено. Дакле, постојале су две стране. Некад се неко посвађао, више се не зна како и када. И кад су чули да треба студенти да прођу, то је нестало. Свако је знао свој задатак. Дошли су и људи из Клиничког центра у Крагујевцу.
Мени је то био најтежи дан шетње, зато што смо у Орашцу, пред Аранђеловац направили паузу. Требало је да траје 15 минута, а била је сат и 15 минута и – охладили смо се. Одабрали смо краћи пут, ваздушном линијом, али са највећом узбрдицом и највећом низбрдицом. Онако хладни, а већ смо прошли 42. км тај дан, чини ми се, док смо се спуштали, ја сам сабио колена. Ушао сам у Аранђеловац, нисам осетио ништа, али ујутро кад сам устао, то је било страшно… Кренули смо ујутро, али већ пред Тополом нисам могао даље. У Тополи су ми превили ноге, и седео сам до Трнаве. Буквално нисам могао да исправим ноге.
Када смо требали да уђемо у Чумић, последњих 10-15 км стање је било исто. Међутим, рекао сам – Улазим, па макар и на рукама. И кренем. Улазимо нас неколико последњи, а иза нас иду само наши студенти Медицине и Високе здравствене школе, полиција и аутомобили у пратњи. Сви око мене су на штаповима… То кад сам видео, прокоментарисао сам – као у Неретви она сцена кад тифусари иду. Полумртви, држе се једва, онај штап хоће да прсне, наслонили се целом тежином, једва идемо, шепамо… Кад, истрчавају из Чумића људи и хоће да нас носе. Од муке, ја сам сео и заплакао. Где ћеш да ме носиш, Србине? – мислим се.
Цео тај километар и по, можда, до центра Чумића, човек се нудио бар на рамену да ме понесе. Нисам хтео. Ишао је поред мене све време и причао ми. Они су се организовали, мученици, из околних села, и направили стражу у Чумићу, да се нешто не деси деци. Ма није смела птица да пролети поред нас.
Студенти су спавали у школи, а они су се смењивали на стражи. Ако треба неком нешто, ако треба да се превија… Око школе, око села, били су блокирани путеви и прилази, да не би пукла брука да се у њиховом селу нешто, не дај Боже, десило студентима. Причао сам с њима и после, сит сам се исплакао.
Они кажу да Чумић ни по чему није познат, никад се ништа није дешавало, али остаће познат по студентима. Наравно, све је прошло у миру. То је таква организација била… не знам колико су пара дали на радио станице, да се опреме сви. То је било као Бондстил. То су биле патроле по шуми, по ливади… ма, живе душе није било у Чумићу током ноћи.
Мене су превијали, масирали, хоће да ме унесу, да ме изнесу, ти момци из Чумића… И онда, после свега да ми не урадимо ништа, да разочарамо такве људе?! То је највећи терет.
Али, верујем да нико здраворазуман не очекује да ви сами решите постојеће проблеме у друштву. Која је порука „успаванима”?
Да. Али, згазили су нам Соњу, згазили студенткињу Пољопривредног – Кристину, нас су тукли на Правном, разбили студенткињи у Новом Саду вилицу, хапсили нас, пребијали,… Где су сви ти родитељи?! Сви вичу: „Нико не да на своје дете.” Кад дете добије батине слабо има родитеља. Моји родитељи су се можда и једини јавно огласили онда кад су нас први пут напали на Правном.
Не знам… Ако сам спреман да живим за неку идеју, ја сам доследан себи и својим речима, али и другима. Спреман сам за ту идеју да умрем. Шта год то било, шта год! Ми, живи, треба да оправдамо дуг према прецима. Јер од нас зависи да ли су умрли узалуд. „Па сада да устану из Првог светског рата, не би земљу ни ослобађали, ни овако, ни онако, па ти дај смисао том…” Јесу ли сви изгинули на Церу? Јесу изгинули на Солунском фронту? Јесу сви изгинули на Колубари, Мачковом камену и тако даље? Ти треба да даш смисао.
Ми треба да дамо смисао томе. И то јесте „терет” на нашим леђима.
Сад, ако пропадне све ово, неће се више никад народ дићи и испашће да су деца издала и продала причу. Зато што нисмо ми сами могли да завршимо целу причу. Бојим се да не будемо први пример у историји, где ће се опет све вратити на старо. Јер је то исто! Ми смо једини пример у историји где је Србија остала без државе, без целе територије, обишла преко Албаније, дошла на Крф, обишла пола Грчке, дошла на Солунски фронт и вратила све. Не можемо само „да месимо кифлице и колаче”.
***
Лука Давидовић је будући правник, који је већ сада одабрао пут истине и правде. Он није неко коме тек тако можете изместити тло под ногама. Он не пристаје на мање од правичне борбе за више циљеве и вредности које људски род изједначавају са анђелима самим. Божијом датошћу. Овај частољубиви младић већ сада чини ствари, које многи за живота не уврсте ни у својa рефлексивна путовања. Заједно са својим бројним колегама са различитих факултета широм Србије. Србије коју су променили, усмеривши је ка светлу спасења и до које ће, Божјом промишљу сигурно и стићи.
Поред благослова што сведочимо бурним временима, дат нам је и дар у ликовима свих ових младих људи, који нису заборавили да кажу – не. Њихов залог је непроцењив. За свако поштовање. Али, наша дужност је далеко изнад тога. Ако се ово запарложено и у комфорном муљу уљуљкано друштво већински не укључи у ову борбу – конкретно(!), остаће нам само срца окамењена тугом и јадом због сопственог кукавичлука. Од бруталног срама што не учинисмо све да својој деци раширимо крила у здравом и праведном систему. Биће касно, врло брзо!
Ако је некоме нормално да просвећену младост ове земље називају „терористима” и „рушитељима уставног поретка”; да се деца хапсе као најгори шљам, док се криминогено легло шири нашим улицама – нека заувек заћути! Ако ли не, нека застане и устане. Распориће нам већ ојађену земљу, усахнуће отровани извори, а ми ћемо постати сенке неких обезвређених, јалових живота најнижих врста. На корак смо од тога. Нико нема право да угрожава живот другога својим нечињењем, својим „мудрим ћутањем”, када зло време наступи. А наступило је. И траје! До нас је како ћемо и када завршити ову борбу. Јер, она је наш залог. Саберимо се.