Петар Ускоковић и пријатељи! Уторак је вече, 19.45 ч. Испред Дома културе врви од народа. Сви се тискају и жељно ишчекују да коначно уђу у Велику салу. Док они испред припремају новац који ће дати у добротворне сврхе, они позади разговарају са невиђеним усхићењем – који то програм их очекује. Пре него што ће сести, сваки појединац допринео је хуманитарној намени овог догађаја, а то је помоћ нашој малој суграђанки, Искри Лекић. За девојчицу оболелу од церебралне парализе, али која је невиђени борац, и која нам сваки дан улива све више наде и показује колико је вредно не одустајати, прикупљено је чак 300.000 динара.
Узбуђење не напушта публику чак ни кад је најзад села. Чини се да је већа трема задесила гледаоце, него ли саме извођаче. Петнаест минута касније, они излазе на сцену у свом пуном сјају, и то са енергичном песмом „Ваљево, вољени граде“. Предвођени професорима Марком Томићем и Луком Јездићем, Петрови пријатељи величанствено су нас увели у вече музике, љубави и другарства. Са клавиром, виолинама, бубњевима, бас и електричном гитаром, кларинетом и флаутом – комбинацијом коју би ретки предвидели – истински су доказали да је све могуће.
Утисак не би био употпуњен без хора Абрашевић, али ни без публике, јер већ на самом почетку, спектатори постају део спектакла када су позвани да се придруже тапшањем и певањем. Док су нас бубњеви и гитаре својим ритмом терали на игру, а виолине одисале свечаношћу каква приличи једној пролећној химни нашег града, кларинет и флаута носили су нас вихорима према Пећини где „багрем цвета“, и Повлену, на ком се „зоре плаве“. Након жустрог увода, звезда вечери поздравља своје гледаоце, или пре – слушаоце, и с једном професионалном спонтаношћу (која с времена на време укључује и „дискретно“ кашљање и гримасе) представља своје пријатеље и себе.
Ово легендарно отварање није случајно почело песмом Микија Јевремовића, бившег гимназијалца, коју је написала тадашња професорка Ваљевске гимназије Љубица Ножица, а компоновао доктор Воја Милутиновић. Ова песма није била прва само зато што је извођена, наравно, у Ваљеву, већ што је алузија на једног несвакидашњег младића и сва његова интересовања.
Петар, као један од најбољих ђака Ваљевске гимназије своје, али и других генерација, гаји неизмерну љубав према, на први поглед, неповезаним областима – и према певању, и према глуми, и према медицини. У годинама када се доносе најозбиљније одлуке за које тад обично сматрамо да ће нам одредити целу животну путању, Петар Ускоковић се наизглед још увек налази на међи – збуњен, растрзан и неодлучан. Напротив, овај концерт је показао да се један човек не мора определити искључиво за једну област, већ да све оно што га занима може инкорпорирати у себе, и наставити да дејствује у том смеру.
Ко да порекне да је доктор Воја Милутиновић био и композитор, или да је певач севдалинки Химзо Половина био и неуропсихијатар? Управо оваквом комбинацијом, Петар је успео да изнедри оно најбоље из себе – певао је са виртуозношћу и импровизацијом једног правог глумца, а с циљем пре свега неког ко је човек, али и будући лекар и заштитник слабијих.
Убрзо, као што сам Петар говори, публика му „не даје да прозбори“ и мора да настави са певањем – по свему судећи, не пада му тешко. Још једном доказује своје глумачке вештине кореографијом која је по мерилу Здравка Чолића, иако те ноћи ниједна његова песма није била на репертоару. За овај чувени репертоар сви су се питали како ће изгледати – сви знају Перу, али ко ће знати шта он пева? Једини сигуран одговор био је – нешто неочекивано.
Недељу дана пре него што ће се одржати, концерт је најављен чак скромно и стидљиво – као да не зна какав одзив га очекује. Ипак, за веома кратко време, друштвене мреже биле су преплављене најавама, и, једноставно, више се није могла наћи особа која није желела да чује, види и осети предстојећи догађај.
Публика је имала многе фаворите. Друга песма је била „Ако једном видиш Марију“, за коју смо сигурни да је обрадовала све Марије, а како додаје Петар: „Било их је много“. Од раније познате гимназијској публици, истакле су се песме „Нашој љубави је крај“ и „Принцеза“, за које се и садашњи и бивши ученици сећају да су небројено пута извођене у оквиру дешавања. Не смемо заборавити ни на песму „За Љиљану“, поновно оживљену након филма „Тома“ из 2021. године, за који можемо рећи и да је оживео и гимназијалце и њихову љубав према песми, исказане концертима одржаним 1. и 8. марта пре четири године, када је Петрово певалачко умеће представљено широј публици.
Сигурно можемо рећи да су се баш зато и нашле на програму, као успомена на прве дане гимназијске славе. Али, дефинитивно непревазиђена је песма „Очи моје мајке“, након које Петар тријумфално скаче са позорнице, захваљује се и грли своју мајку. Гимназијалци су истакли како се сећају Распеване гимназије када је Петар први пут отпевао ову песму, и како су више пута тражили бис, и како је сваки пут њихов вољени Пера изводио мајку којој је уручено море аплауза, које ни овај пут није изостало.
Време проведено са пријатељима је највећа награда – Петар Ускоковић
Ништа мање ентузијастични нису ни његови пријатељи, који су пропратили сваку његову песму са невиђеним талентом, али и невиђеном увежбаности и тачности, које је требало одржати кроз осамнаест песама овог програма. Неуморни и духом незасити, испунили су то вече незаборавним нотама, које су, пажљиво координисане, некад послушно пратиле, а некад водиле главног солисту. Али, као што то личи на њега, није се претерано трудио да буде једина сјајна звезда – напротив, више је разлога зашто је овај концерт добио назив „Петар Ускоковић и пријатељи“.
Сваки извођач – сваки пријатељ – имао је свој трен кад је заблистао, и само кроз један такав мозаик и кроз једну такву алегорију је њихов наступ постао и огледало и одраз другарства. Пријатељи су били Петар Ружичић на бубњевима, Филип Марковић на бас гитари, Анастасија Радовановић и Анка Стошић на виолини, Димитрије Михаиловић на кларинету и Кристина Степановић на флаути, као и професори Марко Томић за клавиром, и Лука Јездић на електричној гитари
Једна од пријатеља била је Јулија Богићевић, која је пратила скоро сваку песму. Певати осамнаест нумера није нимало мали подухват, а бити прецизна пратња још је изазовније. Међутим, чини се да Јулија то ради без трунке напора, додатно улепшавајући и издижући сваку песму. Тренутно је прва година средње музичке школе на теоретском одсеку, као и трећа година Ваљевске гимназије на друштвено-језичком смеру.
Свој музички пут започела је на одсеку за клавир, и наставила на одсеку за српско традиционално певање, у класи Милене Урошевић. Тврди да је њен пут певања дефинитивно одредио дечији хор Абрашевић, док је наставила да га негује како у Гимназији, тако и у Музичкој школи.
Као ни њен друг, ни Јулија не изостаје са различитих гимназијских свечаности и дешавања; чланица је хорске, литерарне, фолклорне, новинарске и музичке секције у Ваљевској гимназији, као и етномузиколошке секције у СМШ „Живорад Грбић“. Упознала је Петра када су се спремали за „Распевану гимназију“ пре две године, када су први пут делили сцену, и од тада сарађују на свим концертима и другим музичким дешавањима.
„На први помен идеје и организације концерта са одушевљењем сам прихватила и дала све од себе да тај догађај протекне најбоље могуће. Уз сјајну екипу са којом смо свирали и певали није могло да се очекује ништа мање. Ово је било једно стварно сјајно искуство, и надам се поновним сусретима.“
Међу пријатељима се нашла и Наталија Теодосић, студенткиња Биолошког факултета на смеру молекуларна биологија и физиологија. Њена енергичност и одлучност савршено су се стопили са Петровом харизмом. Ова будућа млада научница, некадашњи ученик природно-математичког смера Ваљевске гимназије, одувек је гајила љубав према музици. Иако није ишла у музичку школу, научила је да свира клавир и гитару, и то веома брзо и лако, и од тада, па до краја њеног школовања у Гимназији, није постојала прилика да је протекла без Наталијине музичке пратње.
„Уз помоћ професора Марка Томића и, наравно, кроз разне приредбе и наступе које је Ваљевска гимназија приређивала, усавршавала сам своје певање и тако и упознала Петра. Заједно смо учествовали у разним пројектима, али бих овај издвојила као најуспешнији, али и најлепши због своје хуманитарне природе. Била ми је велика част што сам позвана да учествујем на његовом првом солистичком концерту и једва чекам, ако се пружи прилика, да ово поновимо.“
Петровим пријатељима припада и камерни хор „Емануил“, а на питање да ли се они налазе међу старијим, или млађим пријатељима, Петар вешто одговара: „Сви моји пријатељи су млади“! Вешто су се „маскирали“ као публика, и изненадили нас својим певањем. Све главе тог часа биле су упрте према галерији. Можда су многи зажалили што нису били у могућности да их виде, али чињеница је да су ту празнину у срцу испунили гласови овог хора.
Пре овога, Петар Ускоковић је као један од солиста наступао са њима 22. марта у Концертној дворани Банског двора у Бања Луци. Иако је размак између ова два догађаја био свега три дана, и Петар и хор су се и добро одморили, а и добро спремили за овај наступ, доказујући још једном своју професионалност.
Наравно, концерт не би био потпун без Саре Јаневске, младе композиторке, која је овом приликом извела две своје ауторске композиције, од чега је једна доживела премијеру. То је песма „Ватра“, где нас на величанствен начин опомиње да Прометеј „није украо ватру“. На овај начин, Сара је проткала антички мит кроз савремено доба, доказујући вечност и универзалност уметности, што је заокружило овај концерт, али и Сару као креативну личност.
„Петар и ја годинама уназад блиско сарађујемо и атмосфера је увек пријатељска, топла и веома продуктивна. Петар је био гост на мом првом солистичком концерту „Пиано са Саром“, одржаном 2023. године у оквиру Тешњарских вечери, и тада је Петар први пут отпевао моју песму „Споредан лик“ са толико емоције да смо обоје знали да ће је он изводити још дуго времена. Веома ми је драго што сам овога пута ја имала прилику да гостујем на његовом првом солистичком концерту, на којем смо опет извели песму „Слободан лик“ и сложили се да ју је изнова отпевао маестрално, као да је за њега писана.
На Петровом концерту у Центру за културу, премијерно сам извела своју песму „Ватра“, која говори о оживљавању умртвљене душе, о праведности, буђењу креативности и исконске снаге упркос тешким временима и пропагирању лажних вредности. За мене је ова песма врло значајна, јер представља мој повратак писању на матерњем језику и отелотворење мог личног музичког стила, а верујем да се у овим турбулентним данима и многи људи могу пронаћи у тексту песме. Неизмерно ми је драго што сам својим стваралаштвом могла да обогатим први солистички концерт свог искреног пријатеља, а и да дам свој допринос једном дивном и хуманом циљу – лечењу наше суграђанке Искре Лекић.“
Као што сама Сара каже, многи људи се могу пронаћи у тексту песме у овим данима. Зато негде и јесте природан био пресек, изненадни шок и одушевљење које је изазвала ова песма, постављена на самој средини концерта. Другачија од уобичајеног темпа и осећања безусловне радости које је до тада поставио програм, „Ватра“ нас је навела да на трен застанемо и погледамо у себе, у своју унутрашњу ватру, узбуркану нестабилном и несигурном спољашњости, водећи нас кроз борбу и износећи победу дубоким и племенитим клавирским нотама. То је ову песму учинило ништа мање радосном него остале, али свакако упечатљивијом.
Петар Ускоковић – Велики подухват за све актере
А шта на свој наступ каже Петар Ускоковић? „Осећај је био диван јер је ово био један велики подухват и велики „залогај” за све нас. Очекивања су била огромна, нарочито очекивања публике, која су превазишла све оквире. Да овај концерт буде хуманитарни, навело ме то што, иако смо могли да ставимо цену карте, као вид помоћи за даљи напредак на првом концерту, и да зарадимо неке солидне новце – није гушт у томе. Тако би се изгубила љубав и драж према музици, према осећају који се ствара док свираш. Овој девојчици је преко потребна помоћ, познајем и њу и њене родитеље, и верујем да се уз довољну помоћ, подршку и терапију, може опоравити.
Избор песама требало је да представља ретроспективу и омаж мојих досадашњих наступа у Ваљевској гимназији. Све што смо извели, извели смо од срца. Има сврхе изводити ове нумере пред младима, иако их не слушају, јер ће онда узети да преслушају неку од тих песама, и продубити свој „истраживачки рад“ у делима Микија Јевремовића, Оливера Драгојевића, Мише Ковача и других. Само при првој песми осетио сам трему, али она је трајала јако кратко, свега тридесет секунди. Ипак је то прва песма, она која остаје упечатљива. Али, верујте да чим пустите глас, заборавите на све друго, и било какав вид стрепње нестаје.
Највећи изазов јесте било питање да ли ће се уопште одржати концерт, и захвалио бих се Центру за културу што је нашу намеру подржао, и омогућио нам изведбу. Управо је Велика сала највише допринела не само изгледу целог догађаја, већ и осећају у публици. С друге стране, највећа награда било је време проведено са мојим пријатељима, неким старим, неким новим, али кроз које сам са свима продубио наш однос – најпре због проба које су трајале и по два до три сата.
Волео бих да са овом екипом наставим сарадњу, као и да искористим прилику да им се захвалим. Сви они су професионалци до те мере да је свака проба била и опуштена и лежерна, али је све протекло на савршен начин. Кроз ведрину и радост успели смо да реализујемо овај пројекат. Награђивање је морало да падне као идеална прилика да се захвалим људима који су пропатили мој рад, лик и дело. То су људи који су уз мене били сво ово време, и који су ме пратили на сваки начин“
***
Пред крај концерта, Петар Ускоковић је искористио прилику да се захвали свим својим пријатељима, свечано им уручивши захвалнице. Мора се истаћи његово изузетно поштовање и похвала које је показао свом професору Марку Томићу, за којег тврди да без њега ништа не би било могуће. Градиво је утврђено песмом „Ја бих да певам“, за коју је публика, заједно са свим пријатељима, поново била позвана да учествује.
Један по један, сваки гледалац је устајао, одајући почаст невероватним младим талентима, тапшући и певајући. Речи песме су само потврдиле целокупан утисак, а то је да би „певали још мало“. Ипак, све што је лепо има крај. Аплауз је након тога још једном, по небројени пут, загрмео Великом салом Центра за културу. Порука је била јасна – једва чекамо следећи пут!
И Петар и његови пријатељи вратили су веру суграђанима у будућност, како будућност младих, тако и будућност Ваљева; вратили су им веру у љубав и другарство, који све превазилазе. Заједно су показали да лепом речи, или песмом, можемо постићи много. Те вечери није пружена помоћ само Искри, већ свима који су у протеклих пар хладних година остали управо без истих лепих речи и песме, али и без правог пријатеља. Управо су нам показали светло у безосећајном мраку, и зато молим за још један аплауз – за Петра Ускоковића и пријатеље!
