Богдан Петровић је већ пронашао оазу за сопствени израз, а то је писање. Махом су то поетски радови, али лагано се отвара и ка прози. Током школовања је био члан литерарне, лингвистичке, новинарске, биолошке и секције немачког језика. Награђен је од стране Наставничког већа Ваљевске гимназије. Био је главни уредник „Алманаха”, часописа литерарне секције „Десанка Максимовић” и главни уредник „Наше речи”, часописа лингвистичке секције.
Поетско и прозно стваралаштво објављивано му је у „Алманаху”, „Гимназијалцу”, „Нашој речи”, Извештају Ваљевске гимназије, „Даници за младе”, „Вуковом гласнику”, часопису „Акт”. Песме су му два пута уврштене у зборник поезије „Шраф”. Носилац је Вукове дипломе. Добитник је Светосавске награде коју додељује Ваљевcка гимназија и Специјалних диплома генерације за српски језик и књижевност, као и латински језик. Такође је стипендиста СББ фондације за надарене ученике.
Био је организатор и координатор неколико промоција књига, песничких сусрета, домаћин финалистима Поетског конкурса. Представљао је истраживачке радове, учествовао у радионицама креативног писања, ученичким округлим столовима. Присуствовао је стручном скупу професора, студената и ученика у Љигу као и на Филолошким сусретима Карловачке гимназије.
Ако бисмо побројали све његове награде на такмичењима различитог ранга, од школских до републичких и регионалних, како из области српског језика и књижевности, латинског језика, поетских и прозних конкурса, требало би много простора у овим редовима. Освајајући прве републичке награде осигурао је упис на жељени факултет, без полагања пријемног испита. Филолошки факултет у Београду, на одсеку за српски језик и књижевност ће бити богатији за још једно даровито, марљиво, аналитично, веома морално и самосвесно младо биће.
Родитељи су га с бескрајном љубављу подигли, отворивши му пут ка слободи избора. Ваљевска гимназија, уз менторство професорке Милене Милисављевић, га је пажљиво ослушкивала и однеговала. Раширила му је крила и пустила да се вине у пространства несагледивог надахнућа и лепоте писане и казане речи. Богдан Петровић је наизглед потпуно обичан младић. Осим што је одабрао да ходи стазама посутим звезданом прашином песничких душа. Да заувек сачува дете у себи, а машта да му је сапутник при сваком удаху стварности и сна.
Његово темељно васпитање, ширина којом сагледава свет око себе и дух исконске доброте, на моменте ипак, изгурају човека са шина уобичајених разговора овога типа. Хтео не хтео – останеш затечен зрелошћу и спремношћу на подношење тешког животног терета, који понекад уме озбиљно да раскрвари душу. Он, Богдан Петровић стоји иза свега што напише, а пре свега – онога што каже.
Како би себе представио људима који те не познају?
Колико год деловало да је све некако „испеглано”, да се само нижу успеси и да све радим редовно и дисциплиновано, иза свега тога често стоје разне унутрашње борбе из потребе да се побољшам. Уз континуитет који заиста постоји у мом случају, увек сам се трудио да растем кроз сваки период. Да будем бољи, па тако ни све ово није дошло преко ноћи. Било је много ствари које сам морао да победим код себе, или пак жртвујем, како бих превазишао нешто што није добро. Свако од нас има и ту другу страну личности која може да узме превласт и зато да би човек напредовао мора да жртвује много тога за добро.
Која је то друга страна? Са чиме се то сусретне млад човек натеран да помера своје границе?
Можда би то био мањак концентрације. Затим, размишљање о многим стварима – животним околностима; побољшавање дисциплине, одустајање од неких лоших навика у виду брзине… У смислу да, ако желимо да будемо бржи како бисмо постигли што више, морамо да знамо редослед ствари. Потребно је да имамо приоритет, да знамо шта је најбитније у датом тренутку. А опет, да због тог нашег посла, да тако кажем, не трпи нико из нашег окружења. Просто би требало ускладити унутрашњег себе са светом око себе. Човек би требало да буде ослобођен страха да ли ће успети, или не, већ да верује и гура напред, чинивши све што је до њега. Остало ће Бог дати. То су те неке борбе.
Примећујеш ли нека слична унутрашња „трвења” са сопственим бићем код људи из твоје генерације? Помажете ли једни другима у превазилажењу тих стања и ситуација?
Да, наравно. Кроз све гимназијске дане моји пријатељи су ми стварно много значили. Колико су само пута морали да слушају моје песме и разна излагања… Заиста сам увек осећао њихову подршку – и када је мој рад у питању, али и у оним тешким тренуцима. Мислим да је то најважније, када човек схвати колико људи има иза себе, поред и пред собом.
Што се тиче међусобног разумевања и помоћи, оно је присутно. Увек је, наравно питање колико се човек отвори другом човеку. На многе често утичу и разне спољашње ствари и околности. Тога је увек било и биће. Многи би далеко више постигли, да су им и неке околности више ишле на руку. На пример, ситуација у кући може да буде проблем, неке финансијске препреке, мислим, све је то опште познато… Али, можда би многи отишли на неке курсеве и радионице, када би имали више средстава и испољили своје таленте да имају више могућности.
Мада, чак и када не постоје неке препреке тог типа, млади људи имају проблем да са собом изађу на крај. Многи од њих раде оно што воле, имају потенцијал, али не показују то јавно – затварају се. Можда је то раније било другачије, млади су бивали отворенији, чини ми се. Зато сада можда и делује да има мање деце и младих људи наклоњених разним уметностима, природним, или друштвеним наукама. Али, они уствари не желе да се експонирају. Можда би се требало позабавити управо тим питањем. Шта се то десило и због чега је то тако?
Зар није то парадоксално у ери друштвених мрежа и медија који пласирају нешто сасвим супротно – подстицање индивидуализма и садржаја често упитног, или врло лошег квалитета? Да ли ти талентовани, млади људи можда не желе да буду део таквог миљеа?
Размишљао сам баш доста о томе. Мислио сам да су пређашње генерације биле надахнутије, свестраније… Онда сам баш разговарао са пријатељима о томе. Закључили смо да има много даровитих људи који следе свој дар и баве се тиме. Међутим, не желе да јавност за њих сазна, нити да се на било који начин нађу у првом плану. Данас, на друштвеним мрежама, али и у разним медијима можемо видети нешто што нема никакав квалитет. Не знам да ли је то вековни проблем. У први план испливају они који то не заслужују, јер они ваљда имају већу слободу, с обзиром на то да им трагање за квалитетом није на првом месту.
С друге стране, људи који поседују квалитете ваљда не желе тек тако да га деле са свима. Имају већу свест о значају било ког поступка, како појединачног, тако и неких сложенијих ствари и одлука. То је свакако лепо размишљање, али, ипак би требало поделити са људима то што радиш. Не неговати гордост и хвалисање, већ просто искористити сваку прилику која се нуди да се покаже таленат. Можда се после укажу неке могућности за унапређење и неки виши ниво развоја. Можда би човек био срећнији, или би то утицало на његову професионалну оријентацију, која је подложна променама. Сигурно би му то отворило нека нова врата.
Бити матурант Ваљевске гимназије – Богдан Петровић
Како је то бити матурант Ваљевске гимназије? Шта то све носи, захтева, отвара?
Свакако доста тога. Да сте ме то питали на крају сваке претходне године, мислим да бих давао различите одговоре. Много тога се дешавало и сумирати све то је потешко. Било је ту много добрих и мање добрих ствари. Оно што ову Гимназију чини посебном, јесте што углавном успе да извуче из ученика максимум личног потенцијала, или добар део. Она то тражи и негује ту традицију да се млади што више ангажују у раду многобројних секција, да учествују у разним програмима. То је један прави културни, јавни живот школе.
То носи и одређену одговорност, јер многи причају, а и сам сам то увидео, да је Гимназија једна од важнијих градских установа. Она је храм знања, нарочито када имамо у виду ко је све ходао њоме. То повлачи одговорност како ћемо се ми понашати, што зависи и од друштвених околности. У једном мирнодопском периоду, када нема неких ванредних ситуација у држави, друштву – култура и уметност долазе у први план, што би и требало увек неговати. Свака генерација изнедри неке нове таленте.
Али, у периоду када имамо ванредне околности и када је у питању будућност државе и друштва, требало би видети како се понашамо у тим ситуацијама. Да ли је похађање школе и обављање свих пратећих активности нормално? Чини се да смо прихватили неке ствари да просто, ето тако функционишу, после оне дуготрајне блокаде. Мислим да то није у реду за једну институцију стару преко 150 година, која је радила како је радила један период под недостојном управом. Можда је неко то прихватио као компромис, да школа не би упала у још веће проблеме, али ја нисам поносан на тај део.
Имамо одређени број изврсних, веома компетентних професора, каквих у многим школама нема на простору Србије. Када је у питању та ситуација након блокаде, мислим да су прихваћене неке ствари које нису у реду за институцију таквог значаја. Тај период јесте завршен, ти људи више нису на челу школе и донекле је ситуација примирена, али тај лош утисак остаје. То је та мање лепа страна, читава тадашња атмосфера која је створила поделе и међу ђацима и у самом колективу, једноставно не доликује овој школи. Али, опет је и то добро – јер, „у добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци”.
Све ово је само доказ, да поред стваралаштва и свих тих лепих ствари, ми можемо да будемо и друштвено ангажовани, по разним питањима. Показало се како се сналазимо и да увек треба паметно проценити шта је добро у одређеном тренутку. Како и на шта се може, а на шта се не сме пристати, око чега смо често полемисали. Показао се и степен доследности, у смислу колико и како свако понаособ може и сме да да себе за одређену ствар. Мени је, на пример, значило да много боље разумем људе, као и зашто нешто чине. Да ли раде добро ради добра, или неког личног интереса.
Колико су вас заиста „чули” људи око вас? Какав је твој лични утисак?
Током обуставе наставе професори су нас заиста подржали, људи у граду су се „дигли на ноге” и било је доста слоге, што је резултирало добром атмосфером. То је, по мени, период када сам заиста био одушевљен људима око себе и како много може да се постигне у слози. Међутим, након изласка из обуставе долази до тих неких размимоилажења, где неко може да поднесе неку већу жртву, а неко не. И опет долазимо до питања, да ли заиста разумемо једни друге? Када су људи искрени, лако је. Мени је само важно да нема лицемерја, већ да свако отворено и транспарентно изнесе колико и шта може и жели.
Наредна блокада коју смо ми ђаци покренули, у циљу смене постављеног в. д. директора, није наишла на исту подршку. Јер, ако се ми све време у школи учимо неким правим вредностима, онда на челу школе морају да буду управо људи који то и заступају. Је л’ тако? Ми смо тада поставили неке захтеве, желећи да решимо корен проблема, по мом личном мишљењу, те није имало смисла да школа ради под таквом управом. Ти људи који чине школу су се помучили у животу, завршили факултете и завредели да буду ту. Људи у ондашњој управи далеко су испод квалитета свих професора и сарадника у Ваљевској гимназији.
Када је в. д. директора смењена, наједном, и родитељи и неки професори су били за то да ми што пре изађемо из блокаде. Не знам да ли су мислили да је за нас то била игра… Али, ја сам то врло озбиљно схватио. Као и многи моји другари. Заиста смо желели да се суштински поради на решавању неких проблема. Зато мислим да сви притисци који су долазили са разних страна, заправо нису били фер. Ако је некоме био циљ само да се смени директорка – у реду. Али онда смо одступили од првобитног циља који смо имали. Поштујем све то и не осуђујем никога, наравно. Моја је ствар да ли ја то разумем, или не. Али, на крају сам се осећао некако искоришћеним, да не кажем злоупотребљеним.
Богдан Петровић – Љубав према језику и писаној речи
Да се вратимо ми језику. Шта за тебе представља језик?
Језик је средство комуникације, свакако. Међутим, мени је он најбитнији као средство идентитета. Као средство повезивања међу људима и, у једном периоду глобализације, где се често бришу многе разлике међу људима, народима, мислим да је јако битно сачувати језик као једно од главних обележја. Управо је он то што нас је одржало кроз разне историјске периоде и мислим да без тога уопште не бисмо опстали као народ, а нарочито не под овим именом под којим јесмо. Свакако, кроз језик промовишемо и нашу културу што је симбол нечега доброг и мислим да то морамо да негујемо. Ако и њега изгубимо, губимо и своје име. Ако изгубимо име, то би све личило на неку имитацију постојања.
Какав је твој општи утисак, након четири године школовања – да ли је филолошки смер у Гимназији један „кристално чист прозор” у богатство нашег језика? Мислиш ли да довољно познајемо и чувамо српски језик?
Филолошки смер је заиста добар за проучавање језика, ако неко искрено то жели. Било да су у питању српски, или енглески језик. Када је реч о српском језику и колико смо ми заправо спремни да га сачувамо, чини ми се да смо доста опуштени по том питању. Данас често можемо чути да, рецимо дете, или млада особа боље зна енглески него српски језик. Стичем утисак да ће људи постепено губити жељу да студирају енглески, или да се озбиљније баве њиме, јер уз телефоне и сва остала средства која су нам дата, он је свеприсутан.
Деца од малих ногу слушају, разумевају, говоре на енглеском доживљавајући га малтене као матерњи језик. Подржавам да се он далеко више и раније почиње користити, али мислим да је погрешно доживљавати га као матерњи језик. Неретко чујемо и да је дете прво проговорило енглески, па тек онда српски језик. По мени је то доста велики проблем.
Ваљда је логичније упућивати децу на садржаје који су на српском језику, било да су то приче, анимирани филмови… па тек онда временом му откривати и друге језике.
Шта је главни узрок томе и где је ту кључ проблема?
Систем, глобализација… али, пре свега, све полази од куће. Дете не може само да опстане и упућено је на све чланове породице. Прво би родитељи требало да обрате пажњу. Мени је сад лако да причам, јер нисам родитељ, већ дете, још увек. Разумем да су родитељи често уморни и да посегну за телефоном како би се дете умирило. Мислим да то дугорочно није добро решење, а опет би требало проценити и шта им дати. Са њима се треба играти, причати, читати им.
Оно што сам такође приметио тиче се нашег школства. Делује као да и оно само захтева боље познавање енглеског језика, него српског. Кад погледам и неке тестове, пре свега скале вредновања и рангирање за оцену – из енглеског је захтевније него из српског. Што је, по мени, врло чудно. Затим и та чињеница да се већ годинама уназад енглески учи већ од првог разреда, чак и од предшколског узраста, као обавезан језик. Све је то у реду и лепо је учити стране језике, само је питање како се односимо према сопственом језику.
Како се у теби покренуо тај жар за литерарним изразом?
Мислим да је то почело већ од малих ногу. Моја мајка је била професор српског језика и књижевности. Отац доста чита, а једно време се бавио и новинарством. Цела породица је одувек усмерена на књигу и читање, тако да сам ја врло рано развио склоност ка томе. Да би се створила љубав према писању, прво се мора родити љубав према читању. Почео сам да пишем још у четвртом разреду основне школе. Наравно, помагала ми је и мајка како бих се развијао и тежио одређеном квалитету.
Тек у средњој школи, у сарадњи са мојом драгом професорком Миленом Милисављевић, ја сам негде пронашао свој стил. Она ми је и помогла да се охрабрим и почнем да шаљем своје радове на литерарне конкурсе. Када су почеле да пристижу награде и похвале, осећао сам се јако лепо и тај осећај ме просто тера да поново пишем и шаљем радове. Тако да се тај жар заиста распламсао и желео бих да се, кроз живот озбиљно бавим писањем. Наравно да ћу морати да имам још неки посао уз то. У Србији смо.
Али, писање јесте моја љубав. Уживам да маштам. Често одлутам у мислима и баш волим да смишљам разне приче и светове, или од нечег већ постојећег осмишљавам неке наставке. До сада сам највише писао поезију, али од треће године сам кренуо и са писањем прозе. Видећемо у ком смеру ће то ићи…
Које су то вредности, а самим тим и теме које те махом изведу на пут маште и мотивишу да пишеш?
Шта год да пишем, то се врло лако претвори у мисаону песму. Тематски ме привлаче Бог, вера, родољубље. У последње време сам се бавио и љубавном тематиком, али морао бих то да унапредим. Мислим да је тешко писати о тим најтананијим осећањима, тачније, теже их је обликовати у песми. Није то само питање форме, већ проналаска адекватних речи, синтагми, којима, иначе, волим да стварам песничке слике, које би најбоље осликале тренутно стање душе, са одређеном тежином, избегавајући тек пуко изливање емоција на папир. Мада ни то некад није лоше. Надреалисти су радили слично.
У суштини, волим да се бавим темама морала, покајања, одлуке… и увек провлачим ту дидактичку нит, трудећи се да пишем тако да то не остане тек нека рефлексија, већ да пронађем и неку поуку, надајући се да ће онај ко то прочита моћи да расте уз то писано дело. Тако да у мојим песмама је уочљив друштвено ангажовани тон, јер ме то искрено занима.
Твоје писање је много пута награђивано. Коју позицију све те награде имају у простору твојих амбиција и циљева?
Награде су ми потврдиле ту претпоставку да оне могу бити мерило неког квалитета, те да моје стварање заиста нешто и вреди. Када је стигла та прва награда, пожелео сам да наставим да се надмећем са самим собом. То је сад на неки начин постао мој живот. Много ме то све радује и чини посебно задовољство.
Надам се да ћу и убудуће, на конкурсима за старије успети да остварим неке награде. Већ сам учествовао на једном конкурсу за младе песнике, до 30 година старости – „Млади мај”, у Зајечару, што ми је значило. Такође сам учествовао и на бањалучком „Пјесмобоју”, фестивалу регионалног карактера, ушавши међу двадесет четворо финалиста, што је било врло занимљиво искуство и, свакако, успех за мене.
Да ли је помало незахвално бити, дечак, младић заљубљен у писану и казану реч у ово време и имати потребу да поделиш са светом своју истанчану емоционалност?
Једно време ми се стално провлачило кроз главу то питање, да ли ће ико икада прочитати то што сам написао. Да ли ће се то некоме допасти? Волео бих да се то што будем писао у будућности заиста некоме свиди и да створим ту неку своју читалачку публику. Без обзира што се данас вероватно чита мање него раније, увек ће постојати људи који то воле. Трудићу се да постанем добар у томе, како бих завредео пажњу читалаца.
Што се тиче неке популарности самог писања, нарочито међу дечацима, јесте ретко. Међутим, временом ми се створила нова перцепција. Шта год овај свет одбацује, ја почињем да препознајем то као нешто добро. Вечито нешто кукамо, фали нам ово, фали нам оно – па, ред је да се неко бави и тим „недостајућим” стварима.
Мислиш ли да се довољно разумевамо међусобно?
Нажалост, мислим да све мање налазимо емпатије и разумевања за другог. Требало би увек бити љубазан према свима, јер никада не знамо ко шта носи у себи; разумевати људе, јер никада не знамо шта је неко доживео и зашто је неко нешто учинио. Не треба ништа генерализовати и одбацивати људе тек тако, већ да помогнемо кад год можемо. Опет, мислим да ми као народ, у односу на неке друге, ипак више негујемо културу разумевања. Само, чини ми се да је и код нас то далеко ређе него раније.
Чини ли ти се да сва ова догађања у нашој земљи ипак наговештавају неку бољу комуникацију и мало више саосећања, како би друштво кренуло ка оздрављењу?
У почетку ми је деловало да то све драстично креће на боље. Људи су излазили на улице, окупљали се, као у неким пређашњим вековима када су сви заједно учествовали у животу града. Створена је сјајна атмосфера и осећала се љубав у ваздуху. Међутим, временом су почеле да се стварају неке поделе, због неразумевања, jer људи често не схвате поступке других, који се заиста искрено боре и имају добру намеру. Tумаче погрешно и на прву лопту.
Тако да често ми сами постајемо као они против којих се боримо, радећи противно ономе за шта се суштински залажемо. Зато не бисмо смели да улазимо у ту другу крајност. Које је решење, ја тачно не знам. Само знам да зло не треба прихватати. Слогу би требало неговати. Не треба се слагати са свиме, нити одбацивати свакога.
Као будући студент, какво је твоје тренутно осећање у вези са оним што те очекује?
Не могу још увек да замислим нарочито, осим као нешто лепо, узбудљиво, пуно нових могућности, с обзиром да уписујем оно што ме стварно занима и што волим. Верујем да ће ми се још више нових врата отворити у свету писања и то ме усрећује. Биће то промена живота, на неки начин.
Овог момента би најрадије изговорио – шта и коме?
Ух! Тешко питање. Оно што је сигурно, рекао бих хвала својој мајци – за све. Хвала јој што ме је обликовала и научила доста тога, јер сигурно да без ње не бих све ово постигао. Указала ми је на многе ствари које су се мени свиделе још од малих ногу, без притиска – једноставно ми је понудила све и ја сам одабрао, уз сву њену врсну стручност, која је – смем да кажем, била ретка у овој области.
Друго, хвала оцу на, такође, невероватној подршци, када ми је било најпотребније, као и сада.
На крају, поручио бих младим људима, да када год је тешко, треба се трудити да изабереш добро, јер је све пролазно у овом животу. Непроцењив је осећај када легнеш у кревет мирне главе. Ако ништа, барем знаш да ниси никоме нашкодио, а ни себи самом и својој души. Ако је могуће.
***
Богдан Петровић побеђује! На правом је путу – путу истине, љубави, добра, заштићеном анђеоским крилима највеће љубави коју овоземаљски живот познаје. Када би се сва светлост универзума, којом сија душа детета, сјатила у мрачне светове недораслих Богомданом животу, свет би се закитио вечном лепотом. Нека се овај радошћу оваплоћен разговор заврши Богдановим стиховима из песме „Тама не може истерати таму, то може само светлост”:
„…Питам:
ако ноћ уплашено
репа подвијена бежи
кад зора рујна крене
да шири своју лепезу
боја и мириса,
мислите ли
да ће се тама повући
у тренутку вечне светлости
пред величанством сјаја
јачег од сунца?”
