Душица Јаковљевић је крочила у Студио тихо и ненаметљиво. Има томе већ десет година. Дошла је са својом породицом, родитељима и млађом сестрицом. Радознала, стидљива, лепо васпитана девојчица са кикицама, смешила се са сцене, упркос огромној треми и нескривеном осећању да би најрадије побегла и сакрила се негде. Парадоксално јесте, али њен жар са сценским наступом није јој дозвољавао да устукне пред изазовом који је сама пред себе ставила. Уз то, на аудицији је открила и свој диван глас, изводећи једну стару етно песму.
Дубоко смо веровали да ће нам она пружити много тога неоткривеног на прву лопту. Тако је и било. Нисмо погрешили у процени, која је увек једно тешко бреме, кад год нам стижу неки нови клинци. Од самог почетка нашег заједничког стваралачког путовања, Душица Јаковљевић је била увек жељна нових тренутака. Углавном није говорила много, али је пажљиво слушала и била увек потпуно присутна.
Чак и када се није сналазила у неком од задатака, врло брзо је научила да то прихвати и настави даље, усвајајући сваку индикацију и критику. Временом је постајала отворенија и као један од главних стубова у својој генерацији, причињавала је неописиву срећу и задовољство, на сваком нашем дружењу. Интересовање је ју је потом одвело у свет спорта, те је врло успешно играла и рукомет у ЖРК „Металац”.
Бивша гимназијалка и ученица ОШ „Сестре Илић”, Душица Јаковљевић је данас носилац можда и најважније улоге у српском друштву. Она је студент. Студент друге године глуме, у класи чувеног позоришног редитеља и професора – господина Никите Миливојевић, на Академији уметности у Новом Саду. Како ништа није случајно, тако верујем да је и њено трагање баш до овог човека, било неопходно. Сада је тачно тамо где би и требало да буде. Познајући њен танани хабитус, све јој је богомдано и на радост.
Својом одмереношћу, посвећеношћу, искреном саосећајношћу и бригом за човека, њено будуће глумачко биће ће оплеменити бројне улоге које су пред њом. У нади и вери да ће имати снагу да сачува дете у себи, њен дар може достићи даљине које ће многи памтити. У дуго ишчекиваном разговору, дотакли смо се различитих тема, али ово је тек почетак. Нека буде инспирација и подстрек сваком младом човеку, који на раскршћу својих хтења и замагљених снова стоји сам и неодлучан.
Ко је Душица Јаковљевић?
Тешко је то питање. Не знам шта да кажем, а да не филозофирам. Рекла бих за себе да сам дружељубива. Волим да слушам музику, гледам представе, филмове… Неки од најдражих су ми Сјај у трави, Бележница, Осмех Мона Лизе, Друштво мртвих песника… С тим да сам у последње време прилично запоставила све те ствари, због обавеза.
У суштини, волим да истражујем, да анализирам. Много волим да слушам друге људе – заправо уживам у посматрању људи у различитим односима. То је, мислим, оно због чега сам и заволела глуму од старта. Одмалена некако то волим и увек ме је „вукло”. Одувек сам имала потребу да помогнем другоме, да саслушам, да нађем неко решење, да схватим из чега то долази – како код других, тако и код себе. Верујем у људе, али нисам сигурна да их баш све волим.
Чврста воља доноси резултат
Твој сан о глуми је постао јава. Захваљујући твојој јакој вољи и истрајности, поред талента, наравно. Како би, у кратким цртама, описала то мало животно путешествије?
Три пута сам покушавала, излазила на пријемне испите. Што се самих припрема тиче, Мирослав Трифуновић ми је доста помогао. На томе сам му стварно захвална. Доста пута сам губила веру у себе и размишљала да ли да излазим поново. Он ме је бодрио и рекао да треба ипак да изађем и покушам. Ви сте ми такође помогли.
После гимназије сам покушала први пут и, пошто нисам успела, отишла сам на Филолошки факултет и уписала турски језик. Ту сам била годину дана, након чега сам поново покушала на лето. Нисам успела, па сам поново изашла у септембру и тада сам примљена. Тачно се сећам да сам била јако љута на себе због тог лета и тога како ме је поново обузео неки страх и трема, како поново нисам дала све од себе. Онда сам у септембру кренула у ужи круг са коферoм. Рекла сам: „Сад упадам, или никад!“. Нисам желела да останем на турском. Тај мотив ме је водио и мислим да је то на крају и превагнуло да упишем. Мада је стварно било доста другачије овај последњи пут.
Шта је то било другачије код професора Миливојевића?
Код њега је било много пријатно, другачије него претходних пута. Осетила сам да неко стварно жели да чује све што причам и чини ми се да је био некако посвећенији. И преко лета и у септембру сам била унутра по пола сата, можда и дуже. Два пута сам пролазила кроз ужи избор, који је стварно врло стресан. Али, осетила сам да је професор Никита извукао све што може из мене, у том тренутку.
Његов приступ ми је помогао да покажем све што желим и због чега сам дошла. Истина јесте да сам плакала и после јунског и након септембарског рока. Мислила сам да нема шансе да упишем. Међутим, посрећило ми се.
У тим тренуцима подршка игра важну улогу. Да ли си је имала у изобиљу?
Имала сам је довољно. Било је довољно људи који су веровали у мене и гурали ме. Родитељи, наравно увек брину за нас. Тата није зазирао од тога да изнова и изнова покушавам, док је мама бринула. Поготово кад је видела да сам излазила два пута – мислила је да можда нисам за то, или да има много бољих од мене. Мада је мајка касније рекла да је, ипак имала неки осећај да ћу проћи у септембру. Пријатељи су ме охрабривали, неки од професора, попут Сандре Софронић… Тако да, јесам, имала сам константну подршку, али је и страх био присутан. Што је и нормално, ваљда. Када сам положила, сви су били јако срећни.
Како је изгледао твој улазак у тај потпуно нови и непознати свет?
Прво сам поново плакала од среће. Онда, кад сам дошла, било ми је јако тешко, јер су сви били тако отворени, пуни неких прича… и одједном су сви постали блиски. Мени је то било скроз непознато, чак и чудно, јер код мене то не иде тако брзо. Па сам онда покушавала да навлачим себи неке маске, али брзо сам схватила да је то погрешно. То нисам ја. А с друге стране, ти људи тамо – све виде. Тамо стварно ништа не може да се сакрије. Све се види! Они су приметили и неке ствари код мене којих ни сама нисам била свесна.
Тако да, требало ми је времена да их упознам и прихватим да су то сада моји људи. Тих првих месеци сам се питала одакле им толико енергије и зашто су им све те приче битне? У почетку сам нон-стоп спавала по академији између предавања, јер ми је то страшно трошило енергију. Било ми је тешко да се отворим. Признајем. Али се сада лепо осећам када сам их коначно пустила близу.
Осећаш ли да је то твоја друга породица?
Да. Баш се некад запитам шта би било да се сутра пробудим и да нема ничега од свега овога? Иако се сваки дан изнервирам због нечега, или некога… плашим се шта бих радила да ово сутра нестане. Баш смо се зближили. Имамо људе из разних градова: Ваљево, Београд, једна девојка је из Црне Горе… Нас двоје смо из Ваљева – Марко Јагодић и ја, заједно смо се и спремали.
Глумачким класама влада посебна енергија и међусобна повезаност. Шта теби значи однос са твојим духовним оцем, професором Миливојевићем и асистентима?
Никита има ту неку мирну енергију и благ приступ, што мени јако прија. Поред њега, ту су и асистенти – Јелена Ђулвезан и Момчило Миљковић. Са њима смо чак и чешће него са њим, јер он и режира доста у разним позориштима. Рад са њима је јако пријатан и сваким даном ми је све лепше и занимљивије.
Бити студент – Душица Јаковљевић
Како ти се чини организација наставе?
Распоред часова је мало „лудо“ састављен, згуснут. Некад имамо пет предавања заредом, без пет минута паузе. Напорно је. Знала сам ја отприлике шта ме чека, али нисам мислила да ће баш овако захтевно бити студирати глуму. По цео дан смо на академији… Што се тиче предмета, поред глуме највише волим сценски покрет и акробатику. То ми некад више прија и од саме глуме.
Тек сам скоро почела да освешћујем своје тело. Професорка Александра Вељковић нам је рекла да водимо „дневник тела“, јер је приметила да се јако стидим свог бића и тела, генерално. Дала ми је да радим нешто уз музику, да пратим импулсе, без неких правила. У почетку је било катастрофално, али сада то делује јако ослобађајуће и баш уживам у томе.
Кад си поменула ослобађање, волела бих да се дотакнемо и ове, на више нивоа катарзичне студентске борбе, чији си део и сама. Какве су твоје импресије? Како си све то доживела, с обзиром на то да те је задесило баш на првој години?
Да. Па, ми смо сви врло оптимистично ушли у блокаду, јер смо сви осећали потребу за променом. Ту су, наравно, старији студенти ипак били мало упућенији у неке ствари, па смо ми њих више пратили. Али, баш сви причамо сада о томе колико је другачији ваздух на академији био, колико је све било другачије. Имам утисак да доста њих и даље није „закопало“ све што је било у тих годину дана, јер се стварно доста тога издешавало. Некако смо се ми тада тек упознали са свима. Не знам, ја сам се и несрећно заљубила у блокади… Али то је прошло.
Тих првих месец дана сам спавала на академији константно, ишла сам само да се туширам у стан. Од тада ми кврцка нешто у пределу врата… Спавали смо по струњачама и где стигнемо. Али, смо стварно сви били ту. Онда смо почели да терамо једни друге да одемо кући макар на пет дана, па смо се смењивали. Петоро оде, па се петоро врати, јер је у једном тренутку стварно постало тешко. Било је све мање и мање људи, па смо покушавали да издејствујемо нешто за шта нисмо били сигурни да ли треба и како треба. Некако је то све у једном тренутку спало на студенте – да се уради. Била је то велика одговорности и нека врста терета, истовремено…
Размишљали смо на који начин и шта сада да урадимо, који вид побуне, па је био изгласан бојкот наставе. Онда смо схватили да то баш и није опција, па смо тражили даље, али константно постоји та потреба да се нешто уради – макар то био неки уметнички перформанс на улици или било шта, да се покаже да нешто мора да се мења.
Сви су остали затечени студентском побуном. Велика већина људи је тако реаговала, јер су мислили да вас младе апсолутно ништа од друштвених догађања не интересује. Како си ти реаговала?
Да, и ја сам се изненадила. Поготово што су људи почели да копају по свему. И Устав и законе, и некако је почело све да нас интересује. Пленум траје шест сати, ми читамо само све те ствари… Бивало је веома исцрпљујуће понекад. Заправо, не бих рекла да наша генерација није освешћена и да је толико неинформисана.
То је мој утисак из околине са којом сам била и од које сам чула све што сам чула. Сад не знам колико се то разликује од факултета до факултета, али не бих рекла – ово је била и још увек је побуна на много вишем нивоу. С тим да, мислим да генерално сви морају да се укључе много више и конкретније. Грађани, људи из различитих професија. Не можемо ми то сами.
Од самог старта имате несебичну подршку вашег професора. Али, то није случај са свим професорима и запосленима на Академији уметности. Грешим ли?
Да, па није. Увек је постојао тај наратив: „Ако вам нешто треба, ви реците.“. То и није баш поента, по мени. Сви смо очекивали да и професори сами нешто предузму у неком тренутку, а нису баш сви то радили. Тако да, с те стране, има свачега. Али, наши професори – и Никита, и Јелена, и Момчило – били су константно уз нас и причали са нама. Буквално су сваки трећи дан долазили, пили кафу са нама или, када није могло на академији, виђали смо се ван ње.
Чак смо у једном тренутку покушали и да радимо нешто, било шта. Имали смо једно време простор у СНП-у, па смо ту преко лета имали нека предавања, а они су стварно били нон-стоп ту. Због тога ми је јако драго, јер верујем, да сам на неком другом факултету била, не би била баш таква ситуација. Овако је већина наших професора била уз нас.
Каква је слика сада?
Све време размишљам о томе како у ствари нисмо много изгубили. Чак смо много тога добили. Јер, ти када дођеш на пленум подразумева се да мораш да даш свој глас. А то подразумева и јавни наступ. Било ми је занимљиво како тада нисам имала трему. Осећала сам да је то због нечег много већег и вишег од нас самих. Онда би било јако себично да ја кажем да имам трему и због тога не учествујем, јер заправо нисам ја у питању. У суштини, никад нисам ја у питању. Мислим, ни у глуми није као да сам лично ја битна…
Месец дана на академији ништа нисмо радили осим што си „срце и хидра“, отприлике. Пресмешно… Али, онда кренеш да хваташ белешке и сада, како пролази време, само ми излази једна по једна мисао коју сам чула. Тако да, мислим да смо доста тога научили и сазрели. Значио нам је тај период чак и у овом смеру, што се тиче глуме.
Шта би ти издвојила као највећу вредност тог периода, а шта као евентуални недостатак? Јеси ли размишљала о томе?
Недостатак је свакако била та онлајн настава, која је изгласана у једном тренутку. Не може глума да се ради тако. Као и остали стручни предмети. Све је то било типа: „Сними ја-ја-ја и пошаљи…“. Ја сам лудела од таквих ствари. Шта шаљем?! Сними тело!… Некако је то све било јако чудно. А не можеш ни да не пошаљеш, јер ти је стало да положиш годину, ако већ не знаш шта друго да радиш. Тако да, то јесте била лоша страна свега тога.
Добра страна је, на пример, што сам некако почела да се занимам за политику тек тада, или непосредно пре тога. Тачније, никада је нисам перципирала на тај начин. Ишла сам ја пре на протесте, и све то стоји, али чини ми се да нисам схватала суштину као сада. А и нисам била довољно информисана. У мојој кући се никада није причало много о томе и онда сам тек тада почела да схватам шта све фали у овој држави. Где ја живим и због чега је стално нека тензија у друштву.
С почетка сам слушала сваки дан неке нове речи, па ме буде срамота што не знам ко је неко или шта значи нека реч, али онда запамтиш и научиш. С те стране ми је много драго. Мислим да се никада не бих упознала толико са свим тим људима да није било блокаде. Не бисмо имали ни времена, вероватно.
Поред свих тих промена, узевши у обзир актуелне околности, какво је твоје поимање глуме сада? Сигурно је другачије од оног с којим си као девојчица крочила у Студио?
Да. Свакако се разликује. А шта је глума – то се и даље питам… Али, свакако јесте процес. Из месеца у месец ми се мења схватање и откривам нове ствари. На пример, прво откриће које ми је јако значило јесте то да је битно да сцена успе, а не да сам ја битна у тој сцени. Нико неће рећи: „Јао, види, Душица је урадила то и то!“, него сам ја одговорна за онога чија је то сцена и за саму сцену. То ми је уједно дало и неку врсту отклона, па сам се опустила.
Много ми је лакше да радим када смо сви на сцени. Када прво играмо неке игре, па онда кажу: „Хајдемо сцену!“. То је све постало забава у једном тренутку и заборавила сам да се налазим на сцени. Било ми је тако лепо. А сада смо, на пример, прешли на монологе и то је друга прича. Сама сам са собом и паклено ми је. Прва два-три пута ми је било баш тешко. Али, сада се већ полако опуштам и покушавам да идем преко те своје треме и свега што осећам, да то искористим за лик. Јер, тај лик у суштини не зна шта да каже и како да се понаша. Онда ми је и то било откриће – па, зашто ја не бих дала то своје осећање?
Стичеш ли полако увид у важност целокупног процеса?
То сада понављам себи буквално сваки дан. Да треба да верујем у процес и да не може брзо. Сада учим да суштински верујем у себе и у процес.
Прошло је десет година, откако смо се први пут сусрели на аудицији Студија „Кадар” 24. Можеш ли сада да упоредиш тај модел са академским начином рада?
Када вратим филм, баш је све било идентично. Радили смо и игре и говор, импровизације…Мало ми је и жао што се нисам више играла и уживала тада. Сећам се да сам у почетку пред сваки излазак на сцену, макар то била банална ствар, ишла до тоалета, па се вратим и урадим то што треба. Али ми је то било значајно искуство, јер сам ту већ себе охрабривала. Осећала сам потребу да стојим ту, иако ми је било јако тешко. Имала сам ненормалну трему и било ми је страшно нелагодно. То је био дуг низ година мојих покушаја да се стварно бавим тиме и уживам у свему.
Шта би издвојила као најдрагоценију ствар коју си добила у Студију, када је твој лични развој у питању?
Сећам се да ми је било много лепо да слушам људе и да им се смејем, јер су увек били занимљиви. Размишљала сам како бих волела да могу тако. То је наставило да буди ту жељу у мени. И када смо снимали филм – сећам се колико ми је то било лепо. Та дружења, припреме, разговори, па после снимање… Све то у чему се тада нисам сналазила и нисам успевала да се опустим, касније ми је дало снагу да поново покушам. Требало ми је што више таквих покушаја и излазака међу људе. Целокупно то искуство ми је много значило.
Какав утицај на тебе има промена средине? Мислим на град као град, али и на Академију као једну специфичну заједницу.
Значајан, рекла бих. Схватила сам да ме људи којима сам окружена на академији, некако боље разумеју. Имам утисак да имам више простора да будем то што заиста јесам. Без икакве осуде. Не знам да ли је то што сам раније доживљавала понекад објективно била осуда, али ја сам то тако перципирала. Имала сам неки осећај да не припадам ту потпуно. Овде се осећам много слободније. И онда ми је то откриће заправо било – Аха, ето видиш, још једна нова спознаја! То је занимљиво, као неки сигуран терен.
Поред тога, што сам више „ја“, испоставља се да то буде смешније на сцени. Да ли је то добро или лоше, немам појма, није ни битно. При том, уопште до сада нисам нагињала комичном изразу. То сам једноставно доживљавала као нешто што, ето морам да припремим за пријемни испит. А сада се дешава нешто потпуно другачије. Почиње да ми се свиђа и да се осећам добро у томе.
Важно је да је истинито, зар не?
Да, то ми је заправо било велико откриће. Та нека нова спознаја да је истина на сцени оно што највише комуницира са публиком. Иако можда делује банално, мени је то био важан тренутак. Некако све што осећам приватно, ја то сада покушавам да унесем у то што радим. Баш као што сам рекла за трему – ако је имам, покушавам да је дам лику, јер и он осећа неку нелагодност. Професор нам стално говори да све што донесемо на сцену, мора да буде живо. Мислим да сам почела то да схватам.
Како из садашње визуре гледаш на везу између реалног и живота на сцени? Где си ти у свему томе и да ли си прихватила себе као будућу глумицу?
Па, искрено, тешко ми је да их одвојим, јер сам то ја – и тамо и овамо. Уопште не размишљам о томе као о две одвојене ствари, што је вероватно и лоше у овом тренутку, али тако је. Да ли сам себе прихватила као будућу глумицу?… Мислим да још увек нисам то потпуно освестила. Тешко ми је и да изговорим то. И даље ми све то делује некако далеко, иако сам ту, на извору.
Које речи би упутила неким новим заљубљеницима у глумачки позив, са тог бистрог извора?
Рекла бих да снажно пригрле оне мале себе, отприлике шестогодишњаке – и да их не пуштају. Никада. Јер, то дете у нама је оно што нас чини јединственим и својим. Тада смо најчистији. Оно нам даје снагу да савладамо све животне препреке.
***
Бити и остати на трагу уметности, ма у којој области човек стварао, на известан начин јесте привилегија. Богом дат дар да се проговори о свему што живот тка унутар најсавршенијег бића и природе која нам је уступљена да о њој бринемо, захтева и одговорност. Душица Јаковљевић, као и многи њени вршњаци схвата шта значи узети ствар у своје руке и учинити све што је могуће, зарад вишег циља. Општег добра, коме смо се гордо отели. Баш као што смо заборавили, да је свако од нас само зрнце прашине у свемиру. Али, зрнце које, пак има несагледиву моћ и утицај, када за то покаже вољу.
Тако и један глумац може бити звонки глас васколиких душа, које не налазе снагу да проговоре и суоче се са оковима сопствених одлука. Биле оне добре, или лоше. Његова је дужност да не ћути, кад тишина и тама угуше стварни свет. И не само његова, наравно. Душица Јаковљевић има додатни „товар” среће, јер је део класе професора и признатог уметника, који је јавности познат и као веома доследан човек и професионалац. Због тога и трпи одређене последице, без икаквог смисла и разлога. Али, смисао је одавно прешао на другу страну улице овог нашег тромог, измрцвареног друштва – налик безидејном театру сенки.
Као што сваки глумачки и редитељски процес захтева пуну концентрацију, слободу израза, спремност на детињу игру и распламсане путељке маште ка непознатом коначном обличју, тако и студентска борба. Потребни су јој и добри драматурзи, костимографи, сценографи, реквизитери, светло и тон мајстори, суфлери и разни други радници на сцени и иза ње. Само добра енергија и воља сваког појединца унутар заједничког процеса може распламсати искру истине и осветлити јој пут до разрешења. Тачног и прецизног. На добро свих. Онаквог какво заслужује свако достојанствено људско биће. Зар једна овакава искрена и храбра душица није довољан мотив за борбу?
