У Центру за културу Ваљево одиграна је представа „Срећно место“ ауторке Милице Живковић, у режији Ангелине Лукић. Овај драмски комад пропраћен је музиком коју је написао Теодор Тошић, у изведби Марије Малиџан за клавиром, а гласове су дали чланови драмске секције Пољопривредне школе, и тако дали задивљујућу ноту овом већ изванредном делу.
Главну женску улогу тумачи Валерија Белушевић, ученица билингвалног одељења Ваљевске гимназије. Ова сасвим необична, својеврсна и надарена девојка већ се пуно пута показала као добра глумица, као члан Драмске секције Ваљевске гимназије, и из године у годину сусретала се са све сложенијим улогама. Али, вична изазову, увек би успела да се уживи и изнесе задати лик на јаву.
Овог пута то је била главна улога једне комплексне драме која се упушта у савремене проблеме савременог друштва, и, што је најбитније, савремене породице и младих. Валерија Белушевић је признала да јој је овај задатак био велики, али мислим да је одабрала једно сасвим лепо решење и да га је извела на најприроднији начин.
Валерија Белушевић о представи „Срећно место”
Својим одговорима, приближила нам је представу, а за све оне који нису имали прилику да погледају премијеру (премда ће, како наслућује Валерија, бити још прилика да се представа погледа), наша млада глумица ју је представила из свог угла, давајући нам и благи увид у саму припрему, своја стара и нова глумачка искуства, као и неке поуке које је извукла како из саме представе, тако и из њеног спремања. Ово „Срећно место“ Валерија Белушевић нам открива из свог угла.
Твој наступ многима је узео даха! Како ти се све чини? Каква је била ова нова улога у поређењу са претходним искуством?
Пре свега, да се захвалим на позиву! Што се тиче тога како је мени било, ја јесам пре имала искуства са глумом. Већ од првог разреда основне школе идем код Катарине Вићентијевић у Школу глуме и говора, али никад нисам имала овако велику улогу. То је представљало велики задатак и у неким тренуцима нисам била сигурна да могу да изнесем то што се тражи од мене. Међутим, надам се, чак, по реакцији публике, мислим да сам на крају успела у томе.
Многи обично могу да виде само крајњи производ дугог рада, и не знају шта је све било потребно да се дође до тога. Како је било радити на овој представи? Каква је била позоришна трупа? Имаш ли неки омиљени део процеса?
Са некима који су радили у овој представи већ сам имала искуства, док са другима радим по први пут. Али, мислим да смо се сви супер повезали и да смо направили лепу ствар. Понекад, као и у сваком процесу, уме да буде мало напето, али на крају смо све изгурали како треба.
У току рада немам неки моменат који ми се највише свидео зато што мислим да ми је веома значио процес као целина. Научила сам доста неких „глумачких ствари“ по питању технике, говора и сличног. Тако да, иако тога можда нисам била свесна, сада, након што је то све прошло, мислим да сам схватила колико ми је у глумачком смислу тај процес био битан.
Да ли би могла да нам представиш укратко радњу представе?
Ради се о тинејџерки, седамнаестогодишњој девојци по имену Маша, која има проблеме у кући, са породицом, онда са школом и друштвом. Вређају је, несхваћена је. Онда се све то одражава на неке њене психичке проблеме, које можемо да наслутимо по њеним гласовима у глави које смо провукли помоћу микрофона који је стајао на сцени, и сваки пут када сам дошла до микрофона то је требало да их представи.
Такође, умишља и малу Машу, која се такође појављује на сцени. Она је јако весела и поприлично другачија, чак супротна од садашње Маше, која кроз целу представу планира да се убије. Она се више не нада ничему, нико је не поштује, нико је не слуша, нема никога поред себе. Чак и када се заљуби у једног младића који иначе важи за „кул типа“, она буде искоришћена за зезање и спрдњу њених школских „другара“.
На крају, иако није било неких конкретних разлога и алузија да се неће убити, ми нисмо желели да прикажемо такав крај, поготово што је велики део публике представљао децу и младе. Оставили смо га отвореним, мада више вуче на срећан крај, где се не убија.
Каква је целокупна представа у твојим очима? Осликава ли реалну ситуацију или не? Да ли би о таквим проблемима требало више причати?
У мојим очима, цела представа и цела тема су јако битне, нарочито за особе у адолесценцији, пошто се велики број тинејџера суочава са тим проблемима. Хтели смо да пошаљемо поруку да нису сами и да је све то решиво, али и родитељима, да некад мало више обрате пажњу на своју децу и њихово понашање.
Представља једну јако реалну ситуацију у животу. Можда чак и ублаженију него што је у неким случајевима. Дакле, у неким случајевима, нису само проблем родитељи и друштво из школе, него и неке друге споредне , за неке људе можда чак и небитне ствари, али које код некога могу да направе огроман проблем.
Наравно да о оваквој теми више треба да се прича и да се више посвети пажња, и то не само деци, него и одраслим људима који имају сличан проблем, зато што неки људи на крају не успеју да пронађу решење. Не успеју да нађу помоћ или се плаше да је траже и на крају заврше трагично. Тако да, драго ми је што смо одрадили представу на ову тему, иако нисмо знали да ћемо добити овакав текст. Прво смо мислили да ћемо добити неку комедију, а добили смо буквално драму.
Шта мислиш да је главни извор проблематике која је обрађена у представи?
Мислим да је у питању отуђеност. Та нека несналажљивост, душевни немир, одбаченост, несхваћеност… То је све такође велики проблем код данашњих младих, који су врло отуђени једни од других, некад свесно, а некад несвесно, ако је то већ и могуће.
Још један од могућих извора јесу мобилни телефони. Они су ти који су, пре свега, проузроковали велику отуђеност како међу ликовима представе, тако и међу ликовима стварног живота. Машу су вређали преко телефона, на пример, током једног онлајн часа, и, иако је он био један извор патње за њу, она није могла да га се отараси и то је проузроковало њен сукоб са мајком.
Ми смо то срећно место – Валерија Белушевић
Маша је несумњиво један сложени лик, који није ни црн, ни бео, па нам је и јако привлачан јер се можемо поистоветити колико толико с њим. Како је било истражити њен лик?
Па сад, то је било баш неко дубље стање у које сам морала да уђем, зато што, за разлику од Маше, ја никад нисам имала такве проблеме, рецимо у породици или са друштвом. Увек сам била прихваћена од стране друштва и ја лично такве проблеме нисам доживела. Нажалост, знам људе који су их имали или имају, или, једноставно, покушам да се подсетим неких тренутака када сам ја могла да се осетим барем донекле као Маша. Мислим на ту тежину, терет и тугу.
Кроз цео процес, како је одмицао, некако сам све више могла да уђем у ту улогу и у то стање. Међутим, иако ми је једна од тежих улога, поготово зато што немамо толико тога сличног, било ми је занимљиво да се опробам у нечему не толико мени блиском. Ниједна улога никад до сад није била оволико другачија од мог личног живота и мислим да ми је то најдраже.
Које је Машино „срећно место“?
На самом крају представе, мала Маша говори Маши да је срећно место заправо она сама, односно, да се то срећно место налази у њој. Тиме се публици шаље порука да се наше срећно место, као и Машино, налази у свима нама, само треба да се потрудимо и да га мало боље потражимо. При томе, требало би да га сами пронађемо, не треба да га тражимо у некоме другом или негде другде. Оно је увек присутно, само што га ми некад занемаримо. Ми смо срећно место. Оно чучи негде у нама.
Као неко ко већ има неког искуства у глуми, шта би саветовала онима који се тек опробавају у овој области, било то из хобија или, евентуално, као избора професије? Шта би волела да си знала пре него што си дошла у ову фазу са разнобојним, али захтевним улогама?
Тачно је да се дуго бавим овим, међутим, немам ни много година, нити толико искуства, јер је ово опет први пут да играм неку битнију улогу. Људима бих препоручила да, ако раде са неким ко већ има неког радног искуства, да слушају његове савете, јер ти људи некад ипак боље знају од њих. С друге стране, битна су и решења која даје глумац. Притом, људи не треба да се плаше да дају та решења, која можда неће увек бити скроз тачна, али ће режисер или неко други моћи на основу тога да добије неко друго решење које ће помоћи целом процесу.
Какво место глума заузима у твом животу?
Она не заузима место само у мом животу, него у целој мојој личности. Мислим да ми је пуно помогла по питању друштвеног живота, нарочито да ме је отворила. Немам проблема да причам са људима, као ни са јавним наступом што је веома битно, практично и примењиво у многим сферама живота. Мислим да може да помогне и у приватном животу, на пример, при контроли емоција.
Да ли мислиш да се некад глумачке способности могу злоупотребити?
Могу се на неки начин злоупотребити, на пример, у манипулацији људима, онда, пошто сам већ споменула емоције, људи могу лако да их излажирају, па и своје емотивно стање, понекад и карактер. Сматрам да свако може да изманипулише некога на тај начин, што је, наравно, веома лоше, и не треба да користимо глуму за такве ствари. Њу треба оставити за бину или за камеру. Нажалост, ипак се јављају такви случајеви.
Нешто за крај?
Ја сам поприлично задовољна како је премијера прошла. Надам се да сам ја успела да достигнем то што се од мене очекивало и тражило. Наравно, свако има неки другачији поглед на ово. Процес је званично почео негде у јануару, планирано је још у току прошле године, али због неких техничких и приватних разлога нисмо могли то да реализујемо. Представу ћемо играти више пута, планирано је да можда чак играмо и за средње и основне школе, а надамо се и гостовањима у неким другим градовима.
