Никола Петровић је у гимназији, као и у основној школи, веровали или не, дошао до изражаја тек у каснијим разредима, како у основној због такмичења из области физике и математике, тако и у гимназији, али због склоности ка истанчаним звуковима речи и нота. Премда ученик ИТ-одељења, његов можда највећи епитет јесте смисао за филозофију, најпре за правац егзистенцијализма. Управо он га је и одвео на Међународну филозофску олимпијаду, одржану у Грчкој, где је Никола Петровић наступио као достојан представник своје земље и Ваљевске гимназије.
Можда би се сад неко надовезао и рекао типични, јер свестраности међу талентима које је КАДАР[24] до сада „прикупио“ не мањка, али ћете се кроз овај интервју уверити у његову стварну непоновљивост.
Никола Петровићу, можда необично питање за почетак, али – ко сам ја? Шта је то „ја“? Да ли сам ја своје постојање или своја бит? Каква је разлика између суштине нечега и његове егзистенције?
Мислим, дакле, постојим – Cogito ergo sum. Те речи Ренеа Декарта су ме јако погодиле и отпочеле мој интерес за филозофију. Чувши њих сам се први пут дао у размишљање о неким комплекснијим и дискретнијим темама, најпре о постојању себе и своје околине. Само питање ко сам ја и шта је то онда „ја” звучи заваравајуће једноставно, али је баш напротив.
Ми о свету око нас знамо само оно што можемо да опазимо и осетимо различитим чулима, било да видимо, чујемо, био то неки мирис, укус или директан додир, то су начини на које упознајемо свет у коме постојимо, али и самог себе. Веома је лако рећи да је човек и да је његово „ја” – његова свест или душа, да је то скуп његових мисли и његових осећања.
Међутим, хајде да замислимо човека као таквог, као самог посматрача универзума, као неопипљиви и невидљиви мехур мисли који плута у амбису без чула. У његовом постојању он може да размишља и да замишља без улазних информација. Може да замисли било шта и да сазнаје и учи све о сценарију који је замислио, али да ли би човек без икаквог стимулуса имао уопште о чему да размишља?
Како би могао да замисли ишта ако не зна како било шта изгледа? И рецимо да је тај мехур пун маште и у себи створио многе нове светове у којима је сазнавао и размишљао и заборављао их. Све се то дешава у мехуру, невидљивом и неопипљивом, и нико други не зна, нити може да зна шта се у мехуру дешава, нити може да зна да сам мехур постоји. Ако нико не зна да мехур постоји, да ли он заиста постоји? Да ли може постојати и „за себе” ако већ другима не постоји (дакле не прима повратну информацију да постоји)? Овде смо стигли до границе модерне науке иако смо тему једва загребали.
По Џорџу Берклију било каква форма постојања, да би се могло рећи да то нешто постоји мора бити осетљиво било којим чулом или замисливо. Ово имплицира да је и мисао врста постојања јер њу неко може да опази, тај неко је оригинални мислилац, и да смо ми својим мислима ствараоци нових постојања. Ово питање такође живи кроз питалицу; Ако дрво падне у густој шуми,нико не види пало дрво и нико га не чује да је пало, да ли је оно стварно пало?
Најновији покушај да се одговори на ово питање дао је Шредингер са својом теоријом суперпозиције материје и бића. Ако ставимо живу мачку у кутију, док је у кутији и док је не видимо и не чујемо, ми не знамо да ли је она још увек жива док је не извадимо из кутије и не проверимо, самим тим је она уједно и жива и мртва у исто време, тј. у суперпозицији.
Иако је његов проблем мало другачији, он ипак покушава да објасни шта се деси са постојањем које више не можемо да опазимо (док су прва два питања да ли има постојања, ако не можемо да га опазимо), веома је битно јер нам даје увид у то како третирамо постојање нечега и његова својства. Из сва три питања видимо да постојање света око нас зависи од наших чула и од тога да ли можемо да их опазимо, стога је смислено да и наше постојање зависи од туђих чула и њихових могућности да нас опазе.
Зато, замислимо поново да смо онај мехур мисли који је неопазив, ми не постојимо као такви. Самим тим постојање се не може одвојити од нашег физичког тела, јер нам оно даје форму и постајање и самим тим је део њега као и чула којима опажамо околину и на основу којих добијамо могућност да мислимо и замишљамо. Тако да сам ја моје тело и мој ум, све моје мисли и осећања и сва сазнања која носим у себи.
Е сада, што се суштине тиче, Аристотел је покушао да одреди постојање кроз четири категорије; 1) име 2) материја 3) сврха 4) идеја. Рецимо, на пример, бронзана секира: 1) секира 2) бронза и дрво 3) да цепа и обара дрва 4) рад, топлота, снага. Суштина нечега би било сврха и идеја. На први поглед проблем код ове категоризације је идеја, мада то је једноставно оно на шта нас то нешто асоцира, док је проблем сврха. Док је за предмете створене од стране човека јако једноставно одредити сврху, долазимо до проблема када покушамо исто да учинимо за живо биће.
Многи би рекли да је репродукција сврха живих бића, али то је сврха полних органа. Ако су нам ум и тело и мисли и осећања постојање, онда је сврха мислити и учити. А ако је сврха живих бића да уче, зашто смо ми као људи једина свесна бића и једини који се баве филозофијом од свих живих бића на планети? Тако да је за бића сулудо покушавати одредити суштину, јер се биће константно мења и то не само физички, већ због тога што константно мисли и учи. Самим тим што се мења оно што је у уму, мења се и цело његово постојање, док за предмете можемо рећи да је суштина предмета делом и његово постојање.
Можемо ли говорити да све што постоји има „своје ја“, или је то својство резервисано само за човека? Каква је позиција „својег ја“ у људском бићу? У смислу – да ли је то све што чини човека, или га чини још нешто? Да ли је „ја” уједно и тело, или је то пак само душа? Или…?
Своје ја почиње од свести, јер да би нечему могли нешто да присвојимо морамо прво да му припишемо различите особине, рецимо, да ли секира може да буде власник нечега? Па она има дршку али то није у њеном власништву, то је део саме ње. Исто тако да ли смо ми власници нашег тела? У првом питању смо дошли до тога да, наше тело, контрадикторно колико јесте, да кажем – наше тело док причам о томе како то тело није посед. Оно јесте део самих нас и самог нашег постојања исто као наш ум и наше мисли. Цела та идеја да ја није тело потиче из религије и из идеје да је тело само тренутни дом наше душе док борави на овом и не пређе у други свет.
Када мислиш да човек спозна своје „ја”? Да ли га, заправо, он икад спозна у целости до краја живота, или се та спознаја деси рано у детињству, или неком другом периоду живота?
Ум помоћу чула може да опази своје постојање, било да замишља како би се понашао у неком замишљеном сценарију или да размишља о својим прошлим поступцима или да гледа у огледало и гледа у своје тело или чак да кроз комуникацију сазна о туђим перцепцијама себе, свакако може створити идеју о самом себи. Свакако са првим зачетком свести у раном детињству, долази до самоопажања. Проблем у томе је што је свака мисао нови део особе, свака промена тела које су сталне и неизбежне.
Ми не можемо да управљамо својим емоцијама, оне нам се десе и онда сами треба да их препознамо и одлучимо шта да радимо са њима. Да ли да подлегнемо нагонима или да се стрпимо, исконтролишемо, свакако их наново упознајемо, иако потичу из нас самих. Тако да не, никада не можемо у потпуности познавати сами себе нити своје „ја”.
Разумевање појма и значаја ега и моћи – Никола Петровић
Да ли је „своје ја“ его? Или постоји разлика?
Битно је прво дефинисати его. Его је разлика између наше идеализоване идеје о самом себи и туђих и/или својих перцепција самог себе. Рецимо, ми желимо да нас људи опажају као снажне, и одатле добијамо потребу да се доказујемо као јаки. Да се умећемо у тешке послове, понесемо више одједном… А ако нам неко каже да смо ипак слаби, то нас повреди, то нам повреди его. То је зато што покушавамо да објединимо све перцепције о нама у ту нашу идеализовану самоперцепцију, која говори како би ми волели да нас други виде. Его уме да буде и опасна ствар јер та идеализована самоперцепција је неретко доста другачија од наше праве самоперцепције што може довести до осећања мржње према самом себи, депресије и делузије.
Већина људи кад чује его помисли на нешто лоше. Да ли је, Никола, его сам по себи лош, или има нешто добро? Колико ега је довољно, а колико превише?
Его је нагон као и глад и било који други нагон. Може бити извор мотивације за самопобољшање, али исто тако може бити и разлог за самоуништење. Треба га научити контролисати као и сваки други нагон.
Реци нам, Никола, да ли мислиш да се људи рађају са одређеном дозом ега, или га стичу, односно губе кроз живот?
Ово је баш питање типа „nature vs. nurture”. Ја верујем у Аристотелову идеју tabula rasa, тј. празна табла. По тој идеји сви се рађају као празне табле које се кроз живот попуњавају различитим искуствима и сазнањима на основу којих у будућности праве одлуке. Самим тим зависи од саме особе како опажа себе, како је други опажају, колико је код ње јак нагон да се те слике споје, тј. да ли је из различитих дешавања у својој прошлости из било ког разлога добила потребу да буде и да се понаша као та идеализована слика и колико је та особа овладала својим нагонима.
Да ли мислиш да постоји корелација између количине ега и свести?
Када човек почне да освешћује самог себе, полако крене да увиђа своје врлине а и своје мане, као што смо рекли – одатле се его и појављује. Мада, са високим нивоом свести долази и висок ниво самосагледања. Са тиме и велики број мана исплива на површину. Са таквом интроспекцијом сазнајете више о себи и боље се упознајете. Али као што је Сократ рекао – знам колико не знам.
Исто тако је и са интроспекцијом, што више сазнате, то више увиђате колико сте недовољни. Тим увиђањем ви мењате своју слику себе и спуштате је у ниво са другим сликама себе. Прихватајући разлике између себе и те идеалне слике фактички значи радити у супротном смеру од ега. Дакле, да. Постоји корелација, али она је контра – смерна.
Да ли постоји корелација између ега и моћи?
Eго је код већине особа покретач и разлог зашто нешто раде, веома често испољавање физичке силе, и због тога се толико често веже за моћ. Ипак је најпрепознатљивија врста моћи физичка. Као такав се може рећи да је извор моћи, али ништа битнији од било које друге врсте људске мотивације.
Шта је, Никола, заправо моћ? Врло добро нам је позната тема из гимназије „Знање је моћ“. Да ли је и на који начин? Ако јесте, да ли је знање једини фактор? Ко има моћ? Да ли је и она зла или добра? Или…?
Дефиниција моћи је способност особе да утиче на туђи живот на било који начин и да их натера да се понашају како је њима по вољи, без обзира на мотив. Тај утицај се може извршити на многе начине, наравно, најрудиментарнији начин је примена физичке силе или насиља. Овај начин доводи до чистог сукоба у одмеравању снаге, и физички јача страна намеће свој утисак или испољава своју моћ над физички слабијом.
Међутим, према Сун Цуу, најбољи генерали побеђују битке пре него што оне и почну. Можемо се запитати како, али врло је једноставно. Било то постављањем замке на бојном пољу или у тајности стварањем савезништва, ковањем завере или издаје, или било каквом другом врстом интриге, једно је заједничко за све, да супарник не зна шта се дешава.
У том смислу најдиректније долазимо до израза „знање је моћ”. Да супарник зна шта се дешава, могао би да се побрине да не упада у противничке замке и интриге, и да постави своје, притом да његов противник то не зна. Такође, конфликти се могу решавати уценом, обично тако што неко открије нешто лоше што је друга особа урадила у прошлости, и у таквој ситуацији поново је знање кључно у ширењу утицаја.
Битно је споменути и економску моћ. Њу поседују само виши слојеви неког друштва. Били они власт или земљопоседници, или власници разних ланаца производње сировина или крајњих производа. Њихова моћ долази из могућности одузимања приступа некој особи њиховим, веома често виталним, добрима. Наравно, у било којој форми, долази до одмеравања моћи и јача снага побеђује било то физички или у форми знања. Свакако, знање није једини фактор, јер неким особама се само физички или економски може претити.
Из овог одговора помислили би да је моћ тотално лоша, мислим, до сада сам причао само о биткама, рату, уценама и насиљу, али моћ се може и за добро искористити. Проблем је што је у већини случајева употреба моћи нешто само по себи лоше и неморално. Уценити некога, лагати и тући су све лоше ствари, али да ли је Макијавели био у праву када је рекао да је циљ вредан пута? То није на мени да одлучим, свако има свој морални компас и свако влада својим понашањем. Због тога многи људи који би чинили добро баш због цене моћи то не могу да постигну, а цена моћи је, често, нешто за њих незамисливо.
Погледајмо посао полицајца ван контекста. Он људима пише казне и одузима им слободу када их затвара у притвор. А када додамо контекст видимо да он то ради како би заштитио друге људе у том друштву. Да ли је он добар или моралан? Он чини неморална дела како би учинио моралну ствар. Да ли вреди лишити неке особе слободе како би се заштитило више особа, или, да ли вреди скренути трамвај да убије једну особу уместо њих пет? Поново долазимо до морално сивих подручја где нема дефинитивног решења. Верујем да већина циљева вреде пута ако су сами циљеви добри. Па и да је самим тим моћ која се испољи у доласку до њих, као и циљ, добра.
Да ли моћ лежи само у способности уништавања, или и у способности стварања? Тражи ли стварање мало уништења и тражи ли уништење мало стварања? Сукобе ли се та два принципа?
Уништење и стварање су две стране истог новчића. Када сте нешто заправо уништили? Хајде да узмемо за пример дрво. Оборили смо дрво, уништили га, али створили смо огрев, или даске, или иверице, или младице. Од иверица кућицу за дрвеће. Од огрева топлоту. Од даске намештај. Од младице ново дрво. Уништење једног јесте стварање другог. Исто тако је смрт нечега живот другога. Као што ми једемо животиње, тако и земља нас – пепео у пепео, прах у прах…
Мислим да је такође веома занимљива тема како се нашим најмлађима приказује моћ – тј. деци школског или предшколског узраста, кроз цртаће, филмове… Али и одраслима.
Поново се враћам на идеју да је физичка моћ најосновнији вид моћи и као такав најлакши за схватање и старијима, а посебно млађим гледаоцима или читаоцима. То највише има везе са самим креатором књиге или серијала и којупоруку он жели да пренесе гледаоцима и како жели ту поруку да пренесе. Многи писци не умеју да напишу темељно и дубоко одмеравање моћи и различитих врста моћи, па се просто одлуче за једноставнији приступ.
Успешан пример оваквог серијала је „Игра престола”, где се одиграва пет интрига на различитим странама света, било током рата или не. Уједно долази и до блокада градова и шверцовања робе – економске моћи, рата и битака – физичка страна моћи – и лажи и превара на двору – одмеравање знања. Све то наравно изузев последње две сезоне где добијамо увид у то колико промена главних писаца утиче на квалитет приче, сукоба ликова и одмеравање моћи. Серија, а и књиге као такве, нисам сигуран колико су прихватљиве за малу децу, али су прави приказ моћи.
Мислим да је нешто као што су „Том и Џери” много лепши приказ моћи у сврси доброг и лошег. Том покушава да ухвати и убије Џерија, али зашто се то никада не деси? Зато што он то заправо не жели, они су најбољи другари, али ако би Том престао да јури Џерија био би смењен од стране свог власника. И ту поново имамо обе динамике. Томов власник њему даје храну и дом, и уцењује га да ако не буде јурио мишеве, да ће бити лишен приступу тих добара. Примена силе једног на другог, али никада у превеликој мери и сама лаж према његовом власнику да они заправо покушавају да се похватају иако се тајно воле.
Већ смо пар пута спомињали зло. Шта је то – зло? Да ли мислиш, попут модерног аустралијског филозофа Питера Сингера, да зло потиче од обичних људи? Или је оригинално зло нека „виша сила“? Опет, западњаци често говоре о злу као једном принципу, којег ће добро победити, чиме је и легендарни Толкин, али и многи други нама младима блиски писци, био надахнут. С друге стране, исток говори о равнотежи сукобљених принципа који нису ни екстремно зли, ни екстремно добри, већ се као такви надопуњују. Којег си ти мишљења?
Генерално кажемо да је неко зао ако из намере наноси бол или патњу другој особи. Међутим, многи би рекли да није све у ономе што радимо, већ у ономе шта намеравамо тиме што радимо. Рецимо, ако у покушају да помогнемо некоме повредимо тог неког, ми нисмо зли. Проблем су, као и увек, гранични случајеви. Шта ако не желимо да помогнемо некоме коме та помоћ треба, али нисмо ми ти који су га увукли у невољу, да ли смо онда зли? Наша одлука доводи до његове директне патње, рецимо глади, и ми смо му својим одбијањем да му помогнемо директно и намерно нанели бол, колико физички, толико и психички.
Сам проблем зла је што га везујемо за неку лошу радњу и лоша осећања која она буде у трпиоцу. Рецимо, ако неко почне да вређа некога другог из намере да га повреди, али заправо пажња коју та особа добија, макар била негативна, веома прија тој особи и она се осећа комфорније и боље због истих тих увреда које су јој из лоших намера упућене. Да ли је та особа зла иако чини добро? Шта ако неко чини лоше из добрих намера, као на пример Нобел са својим открићем динамита? Изумео га је не би ли олакшао посао рударима, а од њега су настала оружја којима се свакодневно односе стотине живота широм света.
Верујем да свако треба да влада или бар буде упознат са својим емоцијама и да је зло само оно што се чини из лоших намера. Такође мислим да је свако одговоран да се максимално бори за свој опстанак и за остварење својих интереса и да онај ко вам у томе не помаже, ма који то циљеви били, није уопште зао, иако би помагање вама било супротно од зла.
У суштини, оно што није добро не мора бити зло, јер не постоје само добро и зло, него се то нешто што није добро (а није ни зло) може наћи у сивој зони, као и у примеру са просјаком. Мотиви за те акције потичу из самих људи, али су уједно утицани од стране друштва око човека и групних морала. Виша сила у овом смислу, и да постоји, она се извршава кроз обичне људе.
Постоји један добар цитат из филма „Kingdom of heaven”, који се приписује краљу Балдвину Четвртом (премда историјски овај енглески краљ то никад није рекао): „Бог може померити човека, или краљ или кнез, али живот почиње тек и само када тај човек сам себе помери на шаховској табли живота. Јер када дође судњи дан, не смеш стати пред Бога и рећи да је грех просто био лакши или да те неко натерао на то.”
Поново полазимо од човека и његове одлуке да подлегне утицајима већ палих, злих људи, или да се одупре и искаже своју доброту. Свакако се не слажем са Толкином из разлога што до сукоба добра и зла не мора ни да дође. Рецимо да имамо лажног просјака, који тражи новац, и великодушног човека који му увек даје, знао или не знао да просјак лаже. У овом случају и добро и зло се налазе у истој ситуацији и не сударају се.
У овом примеру видимо и природе добра и зла. Добро није нападно и покушава да претопи зло назад у добро, док зло настаје као паразит добра. Тако, као и у природи, ако постоји само добро, без природних предатора настаће нови предатор да попуни ту празнину, док ако предатори истребе сав плен и сами ће одумрети. Тако су и добро и зло закључани у пару где постоје једно због другог а можда чак и једно за друго. Исто као што нема светлости без таме, тако ни добра без зла, обоје су две стране истог новчића.
Кад смо већ код Толкина, Никола, шта кажеш о једном од његових главних књижевних мотива – свесна шума? То нас опет враћа и на почетак – причу о „својем ја” и свести. Да ли, не само на нивоу фиктивне шуме, него на нивоу реално постојећег друштва, постоји једно „колективно ја“ и како се оно манифестује?
Толкинова опсесија шумама је евидентна у његовим делима. Он их пореди са људима у друштву, где је свако стабло засебно и уникатно на свој начин, свако има свој број и облик годова. Ипак, сво дрвеће је исто и део су исте шуме и сво дрвеће је, слично људима, заробљено у животу без наде да проласку времена и променама годишњих доба и околине може икада побећи. Једина разлика коју он искључиво додељује том дрвећу јесте свест, и формира од њих такозване свесне шуме. Свако дрво тада употпуњује слику човека, различито од сваког другог стабла у шуми, а опет исто као и свако друго стабло у тој шуми.
Поново долазимо до ега и како ми сами себе сагледамо, а како нас други сагледају, како остали чланови друштва, стабла у шуми, тако и спољашњи посматрачи. Рецимо за спољашњег посматрача који гледа у шуму, за њега је свако дрво исто и све особине које му приписује, приписао би било ком другом дрвету. Док ако стане и добро се загледа у ту уникатну јединку и распита се о њему у друштву, видеће слику како га друштво сагледава. Та слика је заправо колективно „ја”, тј. скуп свих спољашњих слика нас самих. Поред тога битно је очувати своју индивидуалност и пронаћи то своје „ја” и прихватити начине на које се она разликује од колективног „ја” и не допустите да се то колективно ја претопи у своје ја.
О вештачкој интелигенцији – Никола Петровић
Иако смо обоје лаици о овој теми, мада си ти више упућен у ту област као ЕТФ-овац од мене, да ли сматраш да вештачка интелигенција може поседовати свест, или неки вид свести? Ако сад не поседује, хоће ли је икад поседовати?
Ово је проблем приказа вештачке интелигенције у данашњим медијама. Постоји неколико врста вештачке интелигенције али најбитније две су текстуални модели као што је ChatGPT и модели за погађање и предвиђање различитих ствари. ChatGPT је заправо веома унапређен и веома добар претраживач, као и Google Chrome, Mozilla Firefox, Opera и било који други. Обичан претраживач вам даје приступ страницама које он процени да се поклапају са ониме што тражите.
ChatGPT има приступ огромним количинама података, углавном са интернета где било ко може било шта да качи, које он претражује за вас, сумира најбитније шта је нашао, и даје вам у форми малог текста. Фактички продаје кроз резултате који би вам Google дао и сумира их у пар реченица. Док други модел вештачке интелигенције је веома добра машина за погађање, где коришћењем математичких формула и података са веома добром вероватноћом да је у праву, погађа шта је на слици или шта треба да значи неки текст.
Све што овај модел ради можете и ви сами на папиру урадити, с тим што би за један његов погодак вама требало око 5 сати рачунања, а њему 0.003 секунде. Као такви процесуирају огромне количине бројева и текста и никада не би могли да имају било какву врсту свести. То је исто као када би се питали – да ли лото машина за избацивање куглица има свест? Може само бити намештена, али свесна – никад.
Проблеми око вештачке интелигенције настају када она добија могућност да непосредно управља стварима опасним по људе. Рецимо када би неко наместио да ChatGPT има све ресурсе државе да решава било који проблем на свету. Рецимо да он прорачуна да је проблем то што има пуно људи за аутобуску инфраструктуру и одлучи да је решење уместо више аутобуса и или путева, мање људи. Ако донесе такву одлуку, веома лако може смислити да су бомбе решење, али, наравно, нико не би дао вештачкој интелигенцији таква одобрења, и никада нећемо доживети толики ниво аутоматизације због других економских проблема.
Да ли ће нас, Никола, вештачка интелигенција можда једног дана престићи као човечанство? Да ли ће и она успети да створи своје „човечанство“, своју „шуму“ – један комплексан организам који се врло често не може сагледати као такав ако посматрамо искључиво његове јединице?
Вештачка интелигенција, као и сваки рачунарски програм, ради само оно и тачно оно што му креатор одреди, или прерађује податке како би одлучио шта да ради тачно на начин на који му је одређено да те податке преради. С тиме што све те ствари ради далеко, далеко брже. Сама вештачка интелигенција не може ништа да смисли што јој није предодређено и као таква никада не може ни заменити човечанство, а камо ли га престићи, може бити само боља у ономе у чему је човек обучи.
Међутим, није све толико светло. На интернету тренутно има велики број ботова, машине које аутоматски раде нешто за некога. Те машине живе на разним серверима где им је складиштен код и одакле се покрећу. Рецимо, аутоматски чет сервис, или бот који гледа нечији пренос уживо, или гледа насумичне видее на Јутјубу како би им подигао прегледе. Такође постоје ботови који узимају текстове са интернета и помоћу истренираног модела вештачке интелигенције за имитирање гласова, праве аудио књиге или у овом случају аудио приче од тих текстова.
Исто тако постоје ботови који по узору постојећих књига и прича у текстуалном формату на интернету, праве нове реченице, нове приче, па чак и књиге које добијају мотиве из другог модела који препознаје мотиве из постојећих прича и враћа најчешће. На основу тих мотива они копирају текстове и радње из њих и комбинују их како би створили нову причу или текст. Када све то искомбинујемо можемо имати бота који качи приче, бота који те приче претвара у аудио и качи на Јутјуб и бота који тај видео гледа. Добили смо цео ланац од стварања, прераде и конзумера тотално формиран и попуњен ботовима.
Као што знамо, људи не живе заувек и нимало незамисливо није да програм надживи свог креатора или креаторе, посебно ако остане да се покреће као позадинска апликацијица на неком огромном серверу који прерађује милионе података у секунди. Постоји теорија која се зове Dead Internet Theory или Теорија мртвог интернета, која каже да ће за неки број година, преко деведесет посто промета на интернету бити машине које рециклирају постојеће креације људи за друге машине, да их прерађују за треће машине да их конзумирају. Ово би се десило када би много таквих машина надживело своје креаторе.
Мени, као некоме ко је одрастао уз интернет, ово звучи апокалиптички језиво, јер знам колико креативности се налази на интернету и да све то буде замењено машинама које врте исте процесе стотинама година би свакоме била језива помисао. У неком таквом случају би до неке мере те машине створиле своју шуму, мада би она била празна симулација нашег људског друштва.
Да ли ће, једног дана, АИ заживети и у Ваљеву? Или већ живи?
На много начина вештачка интелигенција већ живи у самом нашем дому. Свака друштвена мрежа има свој алгоритам који нагађа шта би то вама могло да се свиди, и по томе вам препоручује ствари не би ли сте кликнули још једном, погледали још једну рекламу и можда чак купили то што вам је рекламирано. Ван тога, на семафорима по граду постоје камере које снимају таблице, снимак, тј. слику коју та камера ухвати, вештачка интелигенција покуша да прочита шта пише на таблици и сама попуњава казнени лист ако таблице заиста постоје.
Сваки телефонски позив пролази кроз вештачку интелигенцију која прислушкује позив за неке кључне речи које вас можда могу везати за тероризам или шпијунажу и ако их детектује прослеђује ваш позив и позиве за даље изучавање. Телефонска навигација је још један пример, она прорачунава најбржи пут до ваше дестинације. Апликације за препознавање биљака, гљива, било чега. Вештачка интелигенција је већ, иако можда не видан, али свакако велики део наших живота. Што се тиче других проблема они су питања социјалних норми, друштвеног ангажовања и одговорности грађана и руководства града и државе.
Нешто за крај?
Свако би требало да се потруди да нађе своје „ја” и своје праве таленте и боје којима ће моћи да заблиста и тиме привуче спољашњег посматрача да крочи у ту свесну шуму; да стане и да се загледа баш у вас као једно дрво у целој шуми. Завршио бих са једном изреком, „Да би се ухватио лептир, много је боље изградити прелепу башту него цео дан махати мрежом.”
***
Овим речима, Никола Петровић завршава и поручује читаоцу – посматрачу универзума – не само да себе унапреди као једну лепу башту, већ нас својим размишљањем изван кутије подстиче. Након што на веома тежак начин схватимо суштину низа задатака, који се сваки у свом тренутку јављају у животу, охрабује нас да и ми на тај начин размишљамо и стварамо, јер од тог чина нема лепше потврде сопственог постојања.
