Матеја Поповић је рођен у Ваљеву, у честитој породици. Генетски је наследио разне креативне склоности, а једна од њих је дар за цртање. Ипак, окренуо се спорту. Фудбал је био његова велика љубав, али се кошарка дискретно наметнула, јер је морао да одабере један спорт.
Одувек га је занимао спортски живот родног града. Са оцем, који је познат међу градским баскеташима као врло талентован, својевремено, консултовао се и распитивао где би могао да тренира далеко озбиљније. Металац, као прволигашки клуб му је био веома привлачан.
Сазнавао је и улазио у свет кошарке крупним корацима за тако ситне године, а све је кренуло од његове осме године. Прва утакмица коју је гледао са оцем, између Металца и Дунава из Старих Бановаца оставила је на њега снажан утисак. Тачније, играч Ђукановић је био тај окидач, те је Матеја Поповић целим својим бићем пожелео да и он једног дана заигра за неки добар тим и дође до титуле MVP.
Одувек га је опчињавао звук мрежице када шушне, након поготка, брзина и адреналин који само игра може изазвати у човеку. Почео је да тренира у Металцу, али већ након прве сезоне тренинзи за млађе селекције су постали немогући. Прешао је у новоосновани клуб Феникс, код Срђана Рајевића и Александра Ђукића, где је провео три године.
Почео је да игра утакмице, тако да је његов развој рапидно кренуо у позитивном смеру. Први сусрет са чувеним Михаилом Почеком је можда и одредио Матејин даљи пут. Са господином Почеком је наставио да тренира и индивидуално, још интензивније и то свакодневно.
Један турнир у Омни центру га је одвео до агенције Немање Живановића. Предложено му је да учествује на кошаркашком кампу у италијанском градићу Басано дел Грапа (Bassano del Grappa), у коме је једна од три најеминентније кошаркашке академије, што је и учинио. Даљи заплет приче овог тинејџера је бивао све узбудљивији. Од тога да су и Партизан и Звезда истовремено будно мотрили на њега, преко Фиренце, све до тренутка када му је понуђен уговор, да ипак, раније пође у Италију и потпуно промени тог животне игре.
Матеја Поповић је откривен(!). Уследила је понуда, да ипак пре петнаесте године упише кошаркашку академију у Рапалу (Rapaloo) и постане део клуба Некст степ (Next step). Одлука унутар породице није донета нимало лако и само они знају кроз шта су све прошли и пролазе зарад љубави. Пресудила је жеља и неисказива воља овог срећног дечака. Освануо је септембар када је дистанца померена до италијанског градића на обали Јадранског мора.
Од тада, њихово постојање је вођено неким неочекиваним, узбудљивим струјама које се преплићу у новим правцима. Тако је Матеја, у међупростору од момента нашег разговора до његове објаве, стигао да потпише и нови уговор. И то за тоскански, прволигашки клуб серије А – Пистоја Баскет (Pistoia basket), у Пистоји (Pistoia).
Част је и велика благодат провести сате са оваквим дететом. Овај разговор је само увод у инспиративну причу талентованог, свестраног малог човека, који ће нам поново бити гост у другом циклусу веб емисије ПеРсПеКтИвА. Док не постане препознатљив и познат ширем кругу љубитеља кошарке, ми ћемо се шепурити и црпети енергију и мотив за неке нове фантастичне клинце. А сада, Матеја Поповић – од оца Рајка и мајке Раде! Нека вас поведе, попут најсмелијег плеја кроз своје дечачке снове, који преузимају убедљиво вођство и постају реалност.
Како си доживео те прве дане доласка у Рапало?
Дошли смо сви заједно. Мама, тата, сестра и ја. Тата и сестра су отишли након десетак дана, а мама је остала са мном првих месец дана. Било ми је баш лепо од самог почетка. У школи и у клубу су се сви трудили да ми буде што лакше. Комуницирали смо на енглеском и све ми је то било јако занимљиво, јер су ту углавном деца из разних земаља света, из Малија, Украјине, Афричких земаља, Азербејџана, Грузије… Најмање је Италијана. Има и деце из региона и један дечак је из Београда, тако да могу да чујем и свој језик. У соби сам баш био са Македонцем, који прича и српски и хрватски.
Занимљиво је то да ми је први тренер био Црногорац, Ратко Дабовић, који је играо пре у Дунаву из Старих Бановаца, док није отишао у иностранство. Али, рано је престао да игра због повреда, па се посветио тренерском послу.
Јеси ли се брзо адаптирао и савладао италијански језик?
За три – четири месеца. Имали смо часове и на Академији, долазила нам је наставница и у школи, наравно. Са мном у одељењу је и један Италијан, другар из Next step – а. Код њих се у школи користе само таблети. Нема уџбеника. Зато сам ја у почетку морао да радим преко телефона све, јер нисам то ни знао. Убрзо сам и ја добио свој таблет. Ја, рецимо на свим часовима учим италијански, осим на математици, енглеском, физичком и музичком. То ми је све било јако занимљиво. Некако сам закључио да ми је важно да научим нешто основно да могу да се споразумевам и после само да надограђујем глаголима.
Можеш ли да упоредиш школе у Србији и у Италији?
Другачије је. Поготово Четврта школа, у коју иду деца из та четири насеља, има неки посебан дух, јер то су све моји другари од првог разреда. И никада то не може бити исто у Италији, или било где друго. Када сам отишао, схватио сам да морам да радим и за школу, поготово због језика. То ми је била једина мотивација. Тамо нема друге смене, на пример. То је, такође једна од разлика.
Јеси ли имао слободног времена?
У почетку је било мало више слободног времена. Увече бисмо гледали у соби хорор филмове, Македонац, Грузијац и ја. Одлазили смо да шетамо до Портофина, који је на двадесет минута пешке и до Санта Маргарите. Онда су кренули и тренинзи много озбиљније. Кренула је лига и добро сам започео. Прва три месеца сам био најбољи стрелац региона, Лигурије. После сам спао са те позиције. Било је ту мало и љубоморе, али не бих сада о томе да причам…
Каква су била та прва искуства са терена?
Играли смо Евролигу. Трудио сам се стварно, јер ми је стало да се што боље покажем. Али, на једној утакмици, у Будимпешти, где су и моји сви били да ме гледају, десио се мали пех. Повредио сам палац на руци, набио сам га на лопту. Нисам га сломио, али сам морао да носим неке завоје док не прође, мада сам и са таквим палцем шутирао до краја утакмице, нисам ни обраћао пажњу на бол. Али, било ми је јако криво што ми се то баш тада догодило.
Међутим, после тога се наредна утакмица играла баш код нас Рапалу. Ту сам опет био најбољи стрелац. Баш смо убедљиво одиграли тај меч. После је дошла утакмица, прво пријатељска са Швајцарцима, а после са Енглезима. На том турниру сам имао четрнаест тројки, ја мислим, што ме чини трећим у Европи.
Уствари сам тек ту видео да се игра много озбиљнија кошарка. Схватио сам и да имам бољу руку него што сам мислио, јер сам ја увек ишао некако на брзину, на улаз, па ако сам сам ја шутнем. А овако, направим и неку финту, па се вратим, шутнем… комбинујем све.
Које су предности школе кошарке у Србији, а које у Италији, по теби?
У Србији сам играо и против Звезде и против Партизана и није било такве конкуренције. Играо сам и турнир региона и ту није било толико много деце. Стигао сам и до репрезентације. А овде, само у мом тиму имам велику конкуренцију. Буквално је јача лига. Морао сам да променим стил игре, да могу више да шутирам. Што се тиче тренера, ту је то негде. Мој први тренер, Црногорац, ког сам поменуо је био одличан. Он је прешао у Аба лигу да тренира један тим, а дошао нам је Италијан Ђакомо. Ми смо освојили ту регионалну лигу и догодине идемо у прву лигу, што је велики успех.
Са школским тимом смо освојили Италију, то је државно првенство за школе. Ми смо се пријавили и прво смо имали турнир у нашој регији. Е сад, сви ти дечаци из Next step – а иду у моју школу. Регион смо стварно лагано прошли и ово остало смо добијали једну по једну. У финалу смо играли против једне римске школе и освојили смо трофеј. То је био јако леп осећај. Грлио сам и љубио тај трофеј и нисам никоме хтео да га дам, колико сам био срећан.
Фокус је веома важан – Матеја Поповић
Твоји родитељи су донели праву одлуку, да те ипак пусте доста раније него што је то био план. Како си то све доживео? Ту велику промену за дете у твојим годинама.
Па, не знам, нисам ја толико обраћао пажњу на све то. Нисам ни имао времена. Гледао сам само како да што пре савладам језик, да се посветим тренинзима, кошарци генерално. Мени је све то било јако занимљиво, тако да је вероватно мојим родитељима било теже него мени. Покушавао сам да оставим добар утисак и у школи и у клубу, да се брзо прилагодим.
Што се тиче саме Италије, одушевљавају ме све те грађевине и много волим да разгледам све око себе, где год да сам.
Концентрисао сам се на кошарку, па онда и на школу и нисам се плашио, иако ми је све било ново. Гледао сам да будем увек природан и да ме тако прихвате. И стварно су ми сви помагали да се што пре уклопим. Једино су ми ти неки тренуци, када сам био проглашен за најбољег у региону, па се појавила љубомора код неких у мом тиму, били онако непријатни.
Дешавало се да неки саиграч види, на пример, да сам сам и намерно избаци лопту у аут, а не дода је мени. Али, ваљда смо деца, па је то нормално… Наравно, после је то прошло и помирили смо се, јер сам видео да је и тренер био на њиховој страни, а нисам хтео да се свађам. Наставио сам даље да играм кошарку из љубави. Нисам имао ни времена да будем тужан.
Споменуо си да ти је било најважније да се што пре фокусираш на кошарку. Да ли ти се чини да су деца данас довољно фокусирана на ствари које их занимају?
Мислим да не, колико би требало.Зато што мораш стварно нешто да волиш и да се трудиш да се скроз удубиш у то. Да би се покренуо прво, ти мораш да будеш стрпљив. Имам ја доста другара који тренирају фудбал, на пример. Али, некако не размишљају као да им је то све. Ја не могу да замислим свој живот без кошарке. Може да прође највише два – три дана да не тренирам, али и то тешко. Просто ми недостаје.
Наравно да није све само у томе. Волим и да се дружим и да радим неке друге ствари, али не могу без кошарке.
Делује да већ имаш неке јасне жеље и планове за будућност?
Више бих волео да играм европску кошарку. Немам неку жељу за NBA. Волео бих да узмем прстен, да будем онако комплетан играч. Желео бих да цео свој живот останем у кошарци. Чак бих можда и више волео да будем скаут, или менаџер, да проналазим играче. Јер сам већ сада препоручио тројицу – четворицу другара који су баш добри.
Како изгледа један уобичајени радни дан вас академаца?
Устанем, средим кревет, спремим се и одем у школу. Тамо проведем шест сати. Када се вратим одем до маркета да купим сладолед и одем на клупицу поред мора. Ту има нека огромна кугла која је симбол града Рапала и стварно је много лепо. Али, искрено, ја некако немам тај осећај да сам на мору док не одем у Црну Гору. Не знам зашто… То није исти мирис мора.
После тога углавном имам индивидуални тренинг, нас десетак из Академије, без Италијана. Он траје сат и по времена. Онда одлазим у собу да средим, распремим свој ранац, јер не волим крш. Мора све да ми буде спремно. У шест ме чека други тренинг, а пре тога идем на ручак. Након тог тренинга имам још један тренинг са годину дана старијима. Онда одлазимо на вечеру, па у интернат. Од 10 до 11 сати увече ми је време када радим домаће задатке, јер се у 11 часова иде на спавање.
Викендом је мало лакше, јер нема школе. Суботом се деси да имамо тренинг, а недељом немамо. Тада обично накупујем воћа и одлазим на једно своје место. Ту је близу Рапала, зове се Сан Микеле. То је једно мало острво које је уствари огроман парк са пуно дрвећа. Са клупе на коју седнем право гледам на Рапало и Портофино, и сва та брда… Стварно је прелеп поглед. Ту проведем по неколико сати. Увече са Македонцем одем можда у неку шетњу, пошто је он доста старији од мене.
Одакле црпиш снагу и мотивацију за све што радиш?
То је нека љубав. Мора стварно истински да се воли нешто, да имаш неки сан и циљ. Гледаш успут и неке идоле и узоре, па ти и то мало помогне, али мораш ти да желиш то. Мене је стварно инспирисао Ђукан Ђукановић. Ја сам њега много пута гледао. После сам, када је он био у Ваљеву ишао у Пету школу и шутирао са њим. И баш сам га пратио, знао сам све о његовим резултатима, јер ме је занимало.
Шта је за тебе највредније у животу?
Не волим кад сам болестан. Немам енергије и не могу ништа да радим. Кад сам здрав могу све. Поготово сад кад сам у Ваљеву, радим пуно ствари, идем стално негде…
Колико ти је подршка породице важна, баш у овом периоду?
Нисам баш много размишљао о томе, искрено. Наравно да сам им јако захвалан што су ме пустили да одем и што се нисам вратио после месец дана. Захвалан сам свом оцу што издржи да ме одвезе у Италију и да се врати. Мислим, то је 1200 километара, није то као до Лајковца и Мионице. Моја мајка је врло осетљива и било је чудо што је она пристала да одем. Она је била са мном првих месец дана.
Само морам да кажем, можда није баш лепо и чудно је, али ја сам потајно чекао да она оде да бих могао да се фокусирам на кошарку. Мислим, било нам је јако лепо, много смо шетали и обилазили свашта, али мало ми је то досадило у једном моменту. Што се тиче сестре, она се није много ни мешала. Тако да, јесам ја стварно срећан што сам добио овакву прилику.
Желиш ли да поручиш нешто својој генерацији, за крај разговора?
Да покушају да се пронађу у ономе што стварно воле. Можда и да се угледају на некога ко је добар, квалитетан. Да се мало више упуте у то што их занима и да не одустају никада. То је то.
***
Деца су наша највећа радост и љубав, пре свега. Носиоци будућности и сваког смисла постојања и прогреса. Сви ми то све знамо. Чујемо. Осетимо. Изговоримо. Онда се окренемо око себе и попут еха се то одбије као једна отрцана флоскула, далека од истине. Јер, да није тако, ми бисмо те наше клинце образовали, одгајали и стварали им прилике, у којима не би морали масовно да напуштају своју земљу, Србију, без наде да јој се врате. Као друштво бисмо учинили све што је неопходно да израсту у здраве, срећне и остварене личности.
Матеја Поповић је чудо Божије. Једноставношћу, љубављу према кошарци и том снажном везом која му је уткана у породици, он игра без задршке на свим позицијама живота. Мали, насмејани плеј, кога ништа не може да заустави. Не постоји рампа којој неће одолети одлучношћу, срцем и ведрим духом. Испричао је нам је једну анегдоту, када се нашао у незгодној позицији међу непознатим младићима, чак опасним, довитљиво је казао да је из Сирије, а не из Србије, како би се заштитио од сигурног напада. Све је за њега радост живљења и борба.
Радознао, отворен и спреман на готово све, одабран је да се врло рано одрекне преосталог детињства. Кошарка га је потпуно преокупирала и са својих тринаест година, он ниједног момента не исказује било какву дилему по питању тога шта жели. Живи овај спорт страшћу која се ретко уочава код деце и младих. Лакоћа постојања и радост игре су део Матејиног карактера, који је у великој мери изграђен. Нестваран осмех и вечито сјајна искра у његовом погледу увек ће нас подсетити да живот вреди живети. Пуног срца, са вером у добро. Играјмо игру!
Јована Л. Мирковић је дипломирана глумица. Ради као уметнички директор ПАРАДОКС групе и координатор Студија Кадар 24. Удата за Немању са којим има сина Михаила.