Ленка Николић је веровала да ће јој жељена професија омогућити одлазак у иностранство, јер у Србији није видела никакву перспективу за свој живот. Али, данас, она не жели да живи ни у једној другој земљи, осим оне у којој је рођена. То поткрепљује неисцрпном борбом у коју се упустила са хиљадама других студената свих наших универзитета.
Од слике опште незаинтересованости за друштвено-политичке токове и превирања на овим просторима, пројавила се једна сасвим другачија слика. Неустрашивих, мислећих младих људи који непогрешиво знају и осећају шта се тачно дешава и који су узроци томе. Зауставили су се и рекли – Доста! Затражили одговорност. С пуним правом, као они којима будућност и припада. Најобразованији део младости више не ћути. Штавише, покренули су талас промена, чије ефекте ћемо, верујем тек сагледавати и анализирати у предстојећем времену.
Прошло је више од четири године, откако је Ленка Николић била гост портала КАДАР[24], код наше Марије. Сада је студент четврте године Факултета техничких наука (ФТН), у Новом Саду. Како сама каже, није могла ни да претпостави шта ће се све издешавати у том периоду и колико ће активно бити укључена у друштвене промене. Почевши од протеста против штетног рударења, до оних након трагедије у „Рибникару”, Дубони и Малом Орашју. Први новембар ће јој заувек остати урезан у сећању као дан још једне страшне трагедије, који је, пак био прекретница. Млади људи, студенти су се пробудили и устали у одбрану правде за све жртве тога дана и њихове ближње.
Шта је, по твом мишљењу, био главни узрок пасивности младих у погледу разних друштвених дешавања и политичког живота у Србији?
Кад се сетим тог периода средњошколских дана, заиста није било актуелно причати о политици. Јер би се готово сви дотадашњи разговори сводили на пуко сврставање на страну владајуће странке, или опозиције предвођене Ђиласом, Мариником Тепић и сличнима. Постојала је потпуна аверзија према политици, генерално, јер се избор сводио само на ту поделу.
Када се све ово издешавало, дошли смо до тога да смо сада ми постали политичка опција у земљи, што, верујем да нико није ни слутио. Али, околности су биле такве и било је неизбежно да узмемо ствар у своје руке и преузмемо одговорност. Чак и за организацију избора. Да нисмо то учинили, десило би се исто као и претходних неколико пута. Када год су опозиционе партије преузеле неке од пређашњих протеста, они су спласнули, а затим су угашени.
Када је надстрешница у Новом Саду пала, сви смо схватили да морамо нешто да урадимо, да мора да дође до промене, јер ко зна шта би се следеће догодило…
Каква је твоја реакција била на вест о трагедији, обзиром да си тада била у Новом Саду?
У том тренутку сам ишла са својим братом до његовог, Филозофског факултета, нешто смо преузели и враћали смо се таксијем. Сећам се да ми је „искочила” вест са једног новосадског профила, да се срушила надстрешница на железничкој станици. Испрва нисам ни схватила о чему се тачно ради… и недуго потом сам се информисала детаљније, спремајући се за факултет. Видела сам језиве сцене, коментаре да је било деце испод надстрешнице,… На путу до кампуса, у градском аутобусу су сви причали само о томе. Стигла сам на факултет и отац и деда су ме звали, успаничени, јер нису знали где сам у том тренутку била, пошто живим близу железничке станице и често пролазим туда.
Кренуо је општи хаос. Позиви… Број жртава се повећавао из часа у час, јер су само извлачили људе испод рушевина…
То вече сам се враћала у Ваљево и, пошто је аутобуска станица одмах поред железничке, прошли смо туда. Много ватрогасаца, полиције, служби хитне помоћи… То је најјезивији призор који сам видела у свом животу и било је веома потресно. Да би потом председник свих грађана изјавио за медије да, ето – само ту надстрешницу нисмо реновирали! Одједном се повлаче чланци из новина о реновацији железничке станице у Новом Саду, све се брише и покушавају да затру сваки траг. Паралелно са тим излазе докази и све излази на видело. То је додатно пробудило бес у људима. По мени, оправдано.
Потом је уследио онај велики протест, 5. новембра, у Новом Саду, па њихово класично инсценирање одређених догађаја… Опозиција која излази са тиме да су неки „убачени елементи” гађали и демолирали градску кућу тада, не размишљајући о томе колики је заправо бес у народу. Тада је све почело. Следећег петка на помену од 14 минута тишине, на раскрсници код железничке станице је било много људи.
Нажалост, убрзо је преминула и Ања Радоњић – петнаеста жртва. Окупљања су се наставила, проширујући се и на друге градове. Потом је уследио напад на студенте ФДУ-а, док су одавали пошту жртвама и све остало је добро позната историја. Као и сам наш улазак у блокаду. То су били дани, када смо нон-стоп били изложени великом стресу…
Лице и наличје система
Била си на другој години када је ФТН ушао у блокаду. Колико је упоредив период студирања пре и након тога? Какав је утицај на тебе лично имао ангажман у студентском покрету, коме си се апсолутно посветила?
У процес факултетског образовања сам ушла са циљем на наставим све оно започето у гимназији. Имала сам жељу да то што боље урадим и давала сам свој максимум. Као и сваки бруцош, вероватно, ишла сам на сва предавања, редовно, трудила се и, заиста ми је прва година прошла у томе. Све испите сам дала на време и чак намерно оставила један испит за септембар, да добијем и ту последњу десетку, за крај.
До почетка уласка у блокаду, ја сам наставила да похађам сва предавања. Међутим, када сам видела да факултети, један по један улазе у блокаду имала сам жељу да се у старту укључим на ФТН-у. Сећам се наших првих састанака и свега… и, када смо донели одлуку о блокади факултета, била сам пресрећна. Јер, код нас је било велико питање, да ли ћемо успети да изгласамо блокаду. Факултет је огроман, највећи у Србији, превише је политичких уплива ту, као и много разних афера унутар факултета. Али, успели смо!
Када смо позвали студенте на петнаест минута тишине, тог 9. децембра, било је преко хиљаду људи на самом помену. Након тога смо заказали први пленум и амбициозно смо планирали да напунимо амфитеатар 1. Он се, међутим напунио два сата пре почетка пленума, затим се напунио и други и ми нисмо знали шта ћемо. На крају смо изашли у хол факултета. Ако се не варам, тада је било присутно преко 4000 судената.
Оно што је битно јесте да је управо наш декан био први који је позвао полицију на факултет. Тада је дошло свега пар полицајаца и није се десило ништа драматично, као што је после било на ДИФ-у, Правном факултету и другим. Онда су уследили проблеми са организацијом, у смислу да смо морали јако добро све искоординирамо због броја људи. Доста дуго смо морали да организујемо пленуме истовремено у свим амфитеатрима и свим учионицама на првом спрату. Ту је бивало од 1000 до 2000 људи на пленумима, редовно, у тим првим месецима.
Е, онда је након блокада кренула она прича о преласку на онлајн наставу, могућности губитка године, финансијских средстава за факултете,… Лагано се то прихватало, организовали су се испити у зградама нашег факултета, којих има много. Код нас је била опција да зимски семестар завршимо онлајн, па онда и летњи да одслушамо на исти начин, али мени је то све било неприхватљиво. Нарочито за летњи семестар. Нисам желела да учествујем у томе и бојкотовала сам такав вид предавања, све до краја.
У том периоду се десио и 14. август у Ваљеву и заиста ми је све друго постајало бесмислено. Одбранила сам један пројекат тада, само зато што је он био групног карактера и нисам желала да неко од колега испашта због мене. Сачекала сам септембар и тек тада сам почела да дајем испите.
Тада ми је некако све изгубило поенту. Да се ја толико оптерећујем око факултета, да слушам баш свако предавање,… Очистила сам ја и ову годину у јуну, јер сам знала шта нас чека. Тако да ми се целокупан утисак о факултету драстично променио током овог периода. Од студента који је испуњавао све обавезе, до тога да на нека предавања одем само када морам да се потпишем због бодова. Дијаметрално супротно! Али и мој смер је специфичан, јер практично половина испита се обавља кроз самосталан рад на пројектима. У суштини, ја имам добар просек. За моју професију то није чак ни битно. Важно је да имам знање, које заиста имам. И кад прође све ово, не верујем да ћу ићи редовно на предавања. Пре ћу се запослити.
Какав је твој утисак о самој организацији и раду факултета с почетка, а какав сада, када су многе ствари добиле другачији облик?
Да будем искрена,ја тада нисам била нарочито упућена, ни ко је декан, ни слично. Чула сам само приче о том једном старом декану, који је био пре садашњег – Думића. У првој години ми то све није ни било толико битно, чак ни ко је све у студентском парламенту. Знала сам да СНС има велики утицај. Међутим, када смо кренули у блокаде, када је декан позвао полицију, када је бивши студент продекан напао једног нашег колегу, а факултет није реаговао на све то, постало је другачије.
Парламент се крио све време блокада, нису хтели ништа да раде, нису одговарали на мејлове. Да би пред саме изборе променили правилник, у смислу да они нису дужни да обавесте све студенте о изборима за студентски парламент. Нашу листу нису хтели да прихвате као легалну и легитимну организацију унутар факултета, тако да се тренутно туже и с тим у вези.
Избори су одржани на брзину. Тренутно су жалбе у протоколу па, видећемо како ће се то разрешити. Наравно, професори који су уз нас од самог почетка су стално изложени притисцима… Тако да, то је слика и прилика универзитета у Новом Саду. Овде имамо „чувеног” ректора Мадића, док је у Београду боља ситуација са ректором Ђокићем.
Да ли вас је таква спознаја додатно мотивисала да се коначно овај систем размонтира и врати на „фабричка подешавања”?
Свакако да јесте. Сећам се почетка блокада, када су нас службе молиле да их пустимо да раде, јер тобоже ништа неће моћи да функционише на факултету. Па су нам давали неке рокове… Али, ништа од њихових предвиђања није било тачно, нити се обистинило. Ми смо факутет који је јако дуго био у тоталној блокади. Чак ни студентска служба није радила.
Онда смо постепено, уз договоре пуштали све у рад, пре свега због самих студената. Јер, они су били опседнути – само да што пре одблокирамо факултет. И њихово нереаговање је било оно што нас је додатно љутило. Када су нам колеге пребијане, привођене, наш декан је ретко када реаговао јавно. На многе мејлове нам никада нису одговорили.
Чак и када су објављивали нека саопштења, то је увек било у неком неутралном тону, што је срамотно. Тако да је нама тиме целокупна управа факултета заправо помогла да истрајемо у својој намери. И стално понављамо то – да они, мислим на власт, нису били толико бахати, зли и подли кроз разне облике насиља које су вршили над студентима и грађанима ове земље, ко зна шта би од свега овога било.
Блокаде факултета су вас неминовно зближиле и усмериле једне на друге, широм земље. Која је по теби највећа вредност свих тих околности, али и студентских одлука, пре свега?
То је тачно. Оно што ми је најдраже у свему јесте колико нас је све ово спојило. Ми смо сви толико различити – старосно, идеолошки, по разним питањима… Од момента када смо ступили у блокаде, почели смо да функционишемо као један организам. Нарочито када су нам се прикључиле и колеге из Новог Пазара, који су се пре свега овога вероватно осећали као да не припадају Србији. Толико су били некако отуђени због власти и свега. А онда смо их дочекивали дуж целе Србије на пешачењима.
То је показатељ колико можемо заједно. Колико се људи пробудило, нарочито по свим тим малим местима. Старији, млађи људи… Невероватна је енергија! Нажалост, повод је био тај који је био, али, с друге стране – много људи је сада заиста свесно у каквом стању се наша земља налази и да нешто мора суштински да се промени. Осећам то.
Колико је твоје биће другачије услед свега што си доживела у протеклом периоду? Да ли си размишљала о томе?
Малопре сам помињала да сам и пре свега овога одлазила на протесте, али то је било само на нивоу Ваљева. Атмосфера је била потпуно другачија, али сам ја имала потребу да изразим своје незадовољство и тада. И тада сам мислила да не ваљају ни једни други. Међутим, ова прича је потпуно другачија од свих тих. Ја сам већ на том првом великом протесту у Новом Саду осетила огромну наду, јер до тада никада нисам видела (уживо) толики број људи на улици. То је било невероватно, јер деведесет посто људи је ту дошло жељно промене. Тада сам себи рекла – даћу све од себе, да помогнем у овој борби.
А тај бес, који сам осећала је прерастао у наду и веру да може бити боље. Наравно, постојала је бојазан, често сам размишљала о томе, да ли ће ово постати још један талас побуне који ће неко из опозиције упропастити. Али, сваки пут ме је неко ново окупљање демантовало. Као што је, рецимо било оно прво окупљање на Славији, које се десило јако спонтано и уопште није било планирано дуго унапред. Е, тада је, мислим, постало јасно колико поверење су нам људи указали и да је та енергија неугасива. После тога су се ређали велики протести у неколико градова, а утисак се није мењао. Ни у једном моменту нисам желела да одустанем, чак и када је енергија наизглед била спласнула у неким моментима.
Проживела сам доста тога. Бивала бесна до те мере да нисам могла да верујем да ни у Ваљеву људи након оних страшних ноћи 13. и 14. августа, не излазе на улицу. Веома мали број. То ме је јако љутило. Али, онда сам схватила да се морају погурати ти неки људи, да схвате да се и њих све ово тиче. Било је ту и умора, стреса због привођења, напада у Лучанима (на Богдана и мене) од стране батинаша који су рекли да ће нам пуцати у главе, снимајући све то… свега је било. Наравно, никакав епилог ниједна од пријава не добија. Тако да, све то лоше што пролазим и ја и сви ми, у мени само буди додатну снагу и вољу да истрајем.
Да ли, као веома млада особа, можеш да кажеш да сада схваташ шта значи поднети жртву?
Да. Могу то да кажем. Ми смо у претходне скоро две године поднели велику жртву и невероватан терет носимо сво ово време. Били смо у ризику да нам оборе годину, да ћемо морати не знам колико новца да платимо за надокнаду. Али, финансије би се некако и решиле. То је мањи проблем. Мада, нисам желела да се доводим у ту ситуацију, да идем нормално на предавања, као да се ништа не догађа и да нисам посвећена овој борби.
Мислим, то су све неке ситнице, кад видим шта све људи преживљавају. Постоје студенти против којих се воде разни поступци пред судовима, као што је и наш Лука… Бесмислено је. И заиста је комично, а с друге стране и није кад знамо да они могу да ураде шта год хоће. Али, сви носимо ту жртву и свесни смо шта све може да се деси. И студенти и грђани, јер је ово одавно превазишло оквир студентске борбе. У крајњој линији, сви смо свесни да нама нема живота у овој држави, ако ово којим случајем не прође онако како бисмо ми желели и како верујемо да хоће.
Буђење народа
У последње време си далеко ангажованија у Ваљеву. Зашто си донела такву одлуку?
Да. Након видовданског протеста сам схватила да ће бити потребно да се много више ради у нашим родним местима и градовима, него у универзитетским центрима. Од тада сам много чешће у Ваљеву. Нисам много активна на ФТН-у и дивим се људима који успевају да раде и на факултетима и на локалу. Ја сам одлучила да своје време посветим мом родном граду.
Да ли се Ваљево довољно пробудило?
Мишљење ми је било некако подељено.На последњем великом протесту је било много Ваљеваца, што ме је јако охрабрило и обрадовало. Тако да, ја верујем да Ваљево добијамо сигурно. Нема шансе да изгубимо! Када дође тренутак, Ваљевци ће показати да имају кичму и тиме оправдати статус града са успешним протестима. Јер, многи људи Ваљево доживљавају као неки митски град, због свега онога што смо проживели и због отпора који смо пружили.
Нови Сад је неминовно другачији град. Како га ти сада осећаш?
Другачији је, да. Редовно се одржавају помени, испред железничке станице. Зборови су врло активни, много људи се ту укључило. Мислим да, у Новом Саду нема шансе да изгубимо. Тај град је пуно пропатио. Много се тога ружног издешавало и након пада надстрешнице. Сећате се студенткиње Ане, којој су поломили вилицу, затим колега Лука са мог факултета, који је пребијен након видовданског протеста у Београду, па наш колега Богдан, који је три месеца провео у притвору и кога су у ланцима довели на очеву сахрану?…
И многи грађани су страдали на овај или онај начин. Па све оно са деканом ДИФ-а, Дридом, као и Алановићем, са Филозофског факултета, да би све кулминирало 5. септембра, када је полиција упала у зграду ректората. Ја сам била тада баш ту, мислећи да је паметно што сам ту дошла. Али, испоставило се супротно. Управо тада ми је било јасно колико се они плаше Новог Сада и колико се плаше Ваљева. Мислим, плаше се они и других градова, али Новог Сада посебно. Зато што знају да им Новосађани то никада неће опростити.
Уочаваш ли промене у међуљудским односима, као и у самом односу и свести људи према опшем добру, као једној од цивилизацијских тековина, коју смо прилично скрајнули?
Имала сам ту срећу да сам одувек махом била окружена људима који имају свест о томе. Али, оно што је другачије јесте, да могу да гарантујем да ће више од деведесет посто младих људи, из моје генерације сада први пут изаћи на изборе. Сећам се једног предавања из социологије, 2023.године, када нас је професорка питала, да ли смо тада изашли на изборе. Дај Боже да је нас десеторо потврдило! Или нису желели, или их је мрзело да се цимају да иду до свог родног места, или да се пријаве у Новом Саду,… Сада када погледам, сви су већ све то испланирали. Исто важи и за моје друштво из средње школе. То се више не доводи у питање.
Мислиш ли да је ово буђење дугорочно?
Да. Морало би да буде. Ми ћемо победити, ту нема сумње. Али, људи морају да буду свесни да је то тек почетак промена. Да више никада не смемо да се опуштамо, већ да узмемо ствар у своје руке. Важно је да земљом управљају стручни и непоткупљиви људи од интегритета. Питање је да ли ће се и за десет година ово стање скроз поправити, али је време да се за наредне две-три-четири године створе услови за заиста фер и слободне изборе. Другачије, Србија неће моћи да се развија. Сад звучим као политичар, али јесте тако. Тек нас чека посао.
ИТ сектор се међу првима ујединио и стао уз студенте. Колико ти је поверења то улило, као будућем припаднику ове бранше?
Да, мени је било јако значајно. Одушевила сам се, јер су то све људи из моје, или блиских професија. Оно што ме је посебно обрадовало, јесте што су професори и асистенти са моје катедре од почетка сви уз нас. Заиста је тешко наћи професора који предаје неки информатички предмет, а да је био против свега овога.
Скоро сам била на пракси у једној ИТ фирми и, онако успут сам чула неке њихове разговоре. Они стално размењују мишљења о актуелним догађањима. Баш тада је била организована и она конференција за медије, поводом незаконитих прислушкивања. Причали су о томе. Тако да сам још срећнија што сам одабрала овај позив. Они су нам много помогли и у организацији протеста у Ваљеву, такође. Да није било њих, не знам како бисмо све успели да изгурамо. Невероватни су стварно.
Шта је за тебе правда?
На то питање је тешко дати одговор. Нажалост, све што се дешава и у свету и код нас, није лако ограничити у оквире правде каквом је ми замишљамо. Кад погледам шта ми у Србији преживљавамо све ове године, затвор је за ово мало, чини ми се. Рад у руднику би био мало. А тек кад се осврнем на геноцид у Гази… ја не знам каква је казна довољна за тако нешто. Каква је правда за те људе?! Тако да ја не могу то да сведем у оквире неког закона, који стоји на папиру, јер превазилази то. Не могу ни да замислим како је породицама жртава, о било ком случају да се ради.
Постоји ли тренутак који си, током овог периода баш тешко поднела?
Свакако је сам тај догађај пада надстрешнице био за мене један од најстрашнијих. Пар дана пре тога сам путовала возом са те станице за Београд. То је могло да се деси у било ком тренутку и било коме. Сама та помисао буди у мени штошта. Први пут ми је било баш тешко када су ми привели оца. То је био шок за мене, јер се десило одједном.
А други пут је био онај догађај од 13. августа прошле године, када су нападнути људи у Романи. Не знам којим речима бих описала то што се десило те вечери. То је био прави пример сарадње полиције и батинаша. Ови, који несметано пролазе и лупају кафић, насрћу на људе, повређују их и полиција која на све то не реагује. Чак се ови склањају иза полиције, а полиција се после тога залеће на нас. Мени је то било непојмљиво.
Наравно, то не може да се пореди са оном бруталношћу која се сутрадан догодила. А те вечери нас је спасло то што, када је полиција кренула на нас, смо ми бежали ка Пантићевој улици, и на нас је само бачен сузавац, а онај највећи удар се десио у Карађорђевој улици. Када смо стигли кући, узела сам телефон у руке да видим шта се све издогађало и када сам погледала све те снимке, није ми било добро.
Тих дана је било страшно у Ваљеву. У мени самој се много тога променило и то је, заиста био преседан. Затим су напали Ташину породицу и било је питање да ли ће човек који се ту затекао преживети. Потом кафић Сквер. Питала сам се само шта је следеће?! Да ли ће још нека породица страдати?… То је у свима нама поново активирало најгори бес. То све сам тешко поднела. Тако да су ми оне сцене из ректората, после тога биле смешне наспрам свега овога.
Ако бисмо употребили речник твоје будуће струке – шта би рекла, како ти Србија данас изгледа софтверски, а како хардверски?
Уф!…Србија делује јадно и бедно, јер је доведена у такво стање. Пливамо у дуговима, све се руши, пада… људи гину на радним местима. Осиромашени смо. О праву да не говорим. Рекла бих да је то тај хардверски аспект наше земље. Али се опет надам, да је посматрајући из софтверског аспекта, Србија у далеко бољем стању. Софтвер није застарео и „апдејтован” је. Захваљујући томе, верујем да ћемо побољшати и хардвер после 25. октобра.
Студенти побеђују – шта тачно и кога?
Стално подсећамо да земљу не води један човек, већ група људи. Наш систем има три гране власти – судску, извршну и законодавну.
Студенти не побеђују ни једног појединца, нити партију. Студенти побеђују цео систем! Целокупан поредак који је створен у нашој држави. Оно што ни једна власт није променила већ деценијама уназад.
***
Ленка Николић је могла, попут многих људи, да одабере да са „безбедне дистанце” посматра како се све око ње руши. Метафорички и буквално. Њен избор је био другачији. Хуманији. Одлучила је да свој приватни живот, учење и професионални развој подреди ангажману за општу добробит своје земље, свог народа. Заједно са хиљадама својих колега, студената и грађана. Они најактивнији, међу којима је и Ленка, су и најизложенији. Осудама, критици и релативизацији доброг дела јавности. Неретко и различитим облицима насиља.
Очигледно је да ће ова генерација студената остати упамћена као једна од ретких у нашој историји, која је повукла ручну кочницу, у тренутку када је овај наш јадни, полураспаднути воз искочио из шина, зауставивши се на ивици провалије. Остало је да га пажљиво напустимо, санирамо повреде и пешке кренемо ка месту достојном Човека. И даље уз саму ивицу, али овога пута опрезно и паметно. Да више ниједан живот не изгуби смисао и значај, јер је „неко” тако одлучио, зарад интереса. Да више никада не дозволимо себи лажни комфор незаинтересованости за оно што наш живот чини бољим, или лошијим. Да коначно освестимо моћ заједништва и силу коју таква моћ уме да произведе.
Студенти су доказали да је могуће. Ленка Николић ће у неком далеком, надолазећем тренутку имати енормну снагу једне самосвесне, марљиве персоне, која је своју моралну вертикалу утврдила; која је спознала да се ниједна битка не осваја без пожртвовања и без калкулација. Можда прерано, а можда баш онда када је требало. У потпуном мраку, они сијају неугасивим пламом радости, наде и вере. А, шта је то друго, до чиста љубав према животу самом.
СТУДЕНТИ П❤️БЕЂУЈУ!
