Софија Ненадовић је рођена и одрасла у Ваљеву. Бивша је ученица ОШ „Андра Савчић”, а потом и Ваљевске гимназије, где је имала срећу да буде у дивном, подстицајном одељењу, заједно и са Лазаром Лазаревић, некадашњим гостом портала КАДАР[24]. Такмичила се из математике и физике, биологије, историје, рецитовања и, поред тога је похађала секције из свих тих области. Кроз додатне часове енглеског језика, достигла је највиши ниво познавања истог. Тренирала је одбојку и годинама се бавила балетом. Такође је завршила и нижу музичку школу.
Каже да је одувек осећала као да има превише различитих интересовања и да јој је веома тешко што мора да се определи за једно. Понекад пожели да има сто живота, да би могла да ради сто различитих ствари. Али, ЕТФ је дошао најприродније могуће. Делимично самим њеним усмерењем, али такође и захваљујући старијем брату, који је већ заокружио прва два циклуса студија на истом факултету.
Софија Ненадовић је невероватно осећајна и разборита млада особа. Одгајена је на начин где се критички приступ стварности, квалитетно образовање и свестраност подразумевају, као неизоставни део развоја младог човека у једну здраву, комплетну личност. Широк круг њених наизглед неспојивих интересовања, заправо је чврста веза ње саме са светом око себе, на кoји је веома сензитивна.
Стога су и сва дешавања у вези са Студентским покретом и свим проживљеним догађајима, на њу оставила и остављају јак емоционални траг. Иако, крајње позитивног духа и оптимистичног размишљања, понекад делује као да је у стању сву тугу овога света да провуче кроз кутке своје душе – која је попут несагледивог пространства. Неуморна Софија Ненадовић – „мудрост” која нас чува од злих сила.
ЕТФ дефинитивно има један од најактивнијих и најдуховитијих налога на друштвеним мрежама. Како сте дошли до тог чаробног админа? Или их има више?
Да, има их више. Цела та наша радна група за медије је невероватна. Раде сјајан посао, буквално од првог дана. На самом почетку, када је то све кренуло, од малог састанка код ректората, у једном подруму, проширило се на то да стварно блокирамо факултет. Тако и почињу да се развијају те радне групе и радне јединице. Ја сам била шокирана колико су људи лако прихватили те „улоге”. И колико су стварно професионално радили свој посао. Мислим да је наша радна група за медије стварно једна од најдуховитијих и најзрелијих у студентском покрету.
Електротехнички факултет је на неки начин специфичан, у смислу да се бави електротехником, математиком, физиком… и студенти су махом такмичари из тих области. Онда људи можда погрешно претпоставе да су сви они „штребери” и да им је то главна преокупација. Међутим, углавном су то јако свестрани људи, који су и начитани, и филмофили, имају интересовања попут плеса, глуме, писања и тако даље. Тако да, дефинитивно, има јако пуно интелигентних, свестраних људи који су успели заједно, у тиму да нађу глас тих налога ЕТФ блокаде и да направе од њега стварно један духовит, забаван и информативан „портал”.
У образовању је снага
Поменула си у неформалном разговору да ти је ФДУ несуђени факултет. Коју идеју си имала у вези с тиме?
У суштини, одмалена обожавам сцену. Била сам рецитаторка од првог разреда основне школе, па све до четвртог разреда средње. Обожавала сам то. Уживала сам и да водим програме. С друге стране тренирала сам балет и свирала клавир. Завршила сам основну музичку школу. Много волим филмове, представе, обожавам да читам. Вероватно и превише времена проводим на тај начин. Кроз гимназију су математика и физика дошле као моје највеће љубави и тај неки таленат, који сам од малих ногу развијала и на коме сам пуно, пуно, пуно радила.
Електротехнички факултет ми се баш много свидео и наметнуо се као главна опција. Било је ту приче, да ли бих могла да постигнем, уколико пробам да се упишем на Факултет драмских уметности, да наставим да се бавим тиме. Међутим, на крају, нисам. Последње две године сам кукала и кукала, ако ме је ико и слушао – колико ми недостаје сцена. Тако да је још једна од нуспојава целе ове ситуације то да сам успела да изађем који пут на сцену и да водим програм. Држала сам пар пута и говоре и уживала сам у свему томе. Скоро сам прошла аудицију за школу глуме Театра 011 у Београду, тако да ћу се опробати ту. Па, бар да покушам да останем у том свету, да видим како иде у комбинацији са свим осталим обавезама.
Да ли си се ти икада, током свог одрастања, осећала инфериорно због потребе за стицањем квалитетног образовања? Посебно, с обзиром на то да си се определила за ову област, у којој су још увек жене мање доминантне. Не мислим у изразито феминистичком контексту.
Ја јесам, на неки начин феминисткиња, тако да немам проблем с тим. Мислим, у овом друштву, таквом какво јесте, то ме занима. Одувек сам ја била врло гласна око својих мишљења и ставова. Наравно, с тим долази то, да сам се у неким тренуцима осећала, рецимо, као да неко неће ценити моје идеје једнако, зато што сам их ја изговорила, као кад их изговори неки дечак. Било је ту и поређења.
Често уме да се деси у области математике и физике, да се некако намеће девојкама, као, да мушкарци имају неки природан таленат за то и да њима то, просто боље иде, а да оне морају више да раде. И онда, рецимо, кад сам постизала исте резултате, као неки од мојих другова, било је и тих коментара – Аха! Он те ствари постиже, јер је он толико интелигентан и невероватан, а ти их постижеш јер пуно учиш.
Моји родитељи су видели потенцијал у мени, још док сам била мала. Притом, ја сам била друго дете са таквим потенцијалом. Имам четири године старијег брата, који је невероватан. Пре неки дан је мастерирао на Електротехничком факултету. Он је ту негде прокрчио пут за мене. Он је први показао ту неку математичку интелигенцију, као и потенцијал за физику. Чак се први такмичио и у рецитовању.
Онда, када сам ја дошла на ред, тешко је било не заволети те ствари, јер видиш некога кога ти волиш и коме се дивиш, колико воли све то. Тако да, мени је то некако и наслеђено и баш сам уживала да гледам њега како напредује. На тај начин сам и сама напредовала, уз његову подршку и искуства.
Наравно, родитељи су нам усадили и то, да, иако смо интелигентни и имамо тај неки таленат, неће постати ништа од нас, ако ми немамо истрајност, преданост и рад који то захтева. Као и да ће увек неко ко можда има мање талента, а више ради, постићи веће ствари. Од малена смо научени радним навикама и да се не ослањамо само на то шта нам је Бог дао. Него, да се трудимо и радимо, да сами за себе изградимо тај неки пут.
Тако да се ја нисам толико ни обазирала на те неке теже делове, зато што сам имала предиван систем подршке око себе. Од васпитачице у обданишту, Стоје, преко учитељице Косе Ковачевић и Весне Прелевић, али и моје разредне. Чак ми је и мајка предавала у основној школи. Затим, од свих професора Ваљевске гимназије, који су невероватни. Нон-стоп сам имала те неке женске фигуре у свом животу, које су ми представљале узоре.
У суштини, никада ја нисам дозволила себи да се осећам инфериорно, као што ми ни они то нису дозволили. Била сам јако, јако срећна када сам дошла на ЕТФ и, очекујући да ће бити тај неки однос где је доста мање жена, видела да однос иде ка пола-пола, што је сјајно.
На факултету си одабрала смер Системи и сигнали и споменула си да се интересујеш за биомедицински инжењеринг. Шта те је одвело ка таквом избору?
Моја мајка је професор биологије, што је посебан посао и она сваке године води велики број ученика на републичко такмичење. Водила је и мене. Отац ми је машински инжењер, који обожава математику, тако да сам ја само покупила по мало од обоје. Када сам се пријављивала за Истраживачку станицу Петница и када сам први пут отишла тамо, сазнала сам за ту област, колико се развија, и колико људи, заправо, иде у том смеру у последње време. Онда сам сазнала и да се моја професорка физике, Марија Сиришки бави том облашћу.
Имали смо ту срећу да смо, Лазаревић и ја, од прве до четврте године у средњој, ишли на републичко из физике. Са њом смо на допунској настави провели сате и сате у разговорима о свему и свачему – о физици, о животу, и онда смо од ње сазнали да ради други мастер рад из биомедицинског инжењеринга. Када је чула да мене то интересује, одмах ми је донела једну своју књигу, „Физика људског организма”, и одатле сам се веома заинтересовала
Кажи ми, јеси ли размишљала можда о томе, како би твоје студије изгледале да се није десио Студентски покрет?
Да, морала бих да будем баш маштовита, јер је то срж мојих студија. Не знам како бих га заобишла. Али, вероватно као и све претходно у мом животу. Одувек сам била јако одговорна, вероватно, што моји кажу и преодговорна. Мада, генерално, волела сам свој распоред, своје обавезе. Оне су се временом смањивале и имала сам више слободног времена. Када сам дошла на факултет, то ми је био приоритет, и то је била главна ствар.
Онда су у року од три месеца почели протести и блокаде и ја сад из тога покушавам да направим тај неки нови живот, који је мало мирнији, где је факултет приоритет. Јер, од тога да сам сваки дан на пленумима, где сам и даље фасцинирана како смо добро функционисали на почетку, и где се дешава толико ствари око нас да је то просто свеобухватно. Није постојао живот без тих тема, тако да, јако је чудан прелаз… Верујем да бих само, ето, наставила да студирам као сваки нормалан студент и онда бих, вероватно, одлучила да идем у иностранство, у неком тренутку, И, тешког срца бих отишла.
Значи и та опција је била отворена?
Нажалост, да. Наравно, то је и сада опција. Покушаћу да се суздржим док ово говорим… Кад је почело све, окретала сам се око себе и видела колико енергије има међу народом, и колики смо залет добили. Стварно сам први пут добила наду да може бити другачије, и да може и овде постојати живот, бољи живот, и почела сам да се играм с том опцијом да је могуће остати овде. Јер, једно је бирати да одеш у иностранство, да скупиш нека искуства, а друго је бити приморан, ради преживљавања.
Тако да, дефинитивно, можда, ето, најлепша ствар која ми је донела све ово, је поновна нада да могу остати овде. Да може постојати верзија тог мог живота, где не морам да идем, већ где само могу да одем зарад нових искустава и нових конекција. Да проживим негде другде, али да могу суштински да будем овде, где су ми сви корени.
Какав је твој утисак, колико је сам ваш факултет био изложен упливу политике? Да ли је сада, након овог периода студентске побуне, та слика мало другачија?
Нешто што је, рецимо, занимљиво, на чему сам и захвална, кад већ морамо у овој држави да будемо захвални на тим стварима, јесте, да ЕТФ није био као неки други факултети изложен политичким утицајима. Као што су Правни факултет – и у Београду и у Новом Саду, и, рецимо, ФТН у Новом Саду, Филозофски факултет идруги.. имали можда најснажније упливе.
ЕТФ није био такав. Још на почетку блокада, тачније два – три месеца од почетка, наши професори су изгласали потпуну подршку студентима. Сто деведест осам професора од двеста троје је гласало за. Али, ми смо ушли у блокаду у јако незгодном тренутку, где нисмо имали управу. Управа је колективно поднела оставку, мало пре него што је све то почело, из неких других разлога. Можда је то било везано за неке притиске око литијума, али не можемо бити сигурни.
Ми смо током блокада имали в. д. управу. Вршилац дужности декана, такође. Он се истакао својим залагањем и био нам је на скоро сваком пленуму, подржавао нас и трудио се да, када мора, прави компромисе с нама, али, у суштини је стварно био ту за нас. Било је много таквих професора. Ми имамо четири професора са ЕТФ-а која су на листи. Тако да, не бих рекла да се толико променила слика на самом ЕТФ-у, колико, можда, највише међу студентима.
У ком смислу?
Не могу да причам конкретно о ЕТФ-у, јер нисам била студент пре него што је све почело, само та, ето, два месеца. Али, рецимо, сећам се својих првих избора. Ја сам имала привилегију да одрастем у породици која је политички свесна и савесна и одувек се знало о чему се ради. Када сам ја напунила 18 година, толико сам се радовала да изађем на изборе, да мој глас сад значи нешто…
Била сам, генерално, сама, али врло оптимистична и огроман идеалиста. Сећам се те недеље уочи избора, где шетам по гимназији и испитујем другаре – Где је ваше бирачко место, за кога ћете да гласате?… и сећам се колика је општа незаинтересованост била, као да то није један огроман дан, који одлучује о нашој будућности.
Колико год би било лепо да ми не морамо у овој мери да се бавимо политиком, политика јесте нешто што је део живота, што је умешано у све и што би требало да буде у нашим рукама. Оно што је важно, ми на тим изборима не бирамо врховног господара који ће да влада над нама, него бирамо некога да врши дужност и да иде сваки дан на посао. Као што и ми идемо сваки дан на посао и да се труди да наше животе учини бољим.
Неће нас спасити бели витез, већ уређен систем!
Имаш ли утисак да је допрла до људи идеја, која има за циљ промену система, а не откривање новог вође?
Мислим да смо се ми генерално, као људи, као грађани, као народ, коренито променили у последње две године. То је неспорно. И ту има толико много прелепих прича, колико се у нама свима изродила и нада, и воља, и та међусобна људска конекција. Али, мислим да људи можда нису у потпуности прихватили то да не тражимо лидера. Да не тражимо никога. Прво се појавила та идеализација ректора Ђокића, када је било да је он први на листи, а сада се то преноси и на доктора Срдановића.
Незгодно је мало објаснити људима, да ми чак ни не идемо по том принципу, да је наш први са листе носилац листе. Тешко је објаснити да то није наш нови врховни вођа и да он прича у име свих нас. Објаснити, да је поента у тој групи невероватних људи и да је поента у нама, невероватним људима, студентима и грађанима, који радимо заједно и који ћемо сви, са својим различитим талентима и аспирацијама, успети да направимо од овога неко боље место. Тако да, то је можда једино још неки ћошкић који се није довољно почистио. Требало би да људи одустану од те идеје да ће нас спасити неки бели витез.
Да ли је, по теби то стварно била реална слика – да су млади људи апатични и незаинтересовани за политику, или је то, ипак, махом био медијски инжењеринг?
Да, дефинитивно је створено. Па, то је била и поента власти да нас учине мирним и пасивним, тако што ће нам одузети наду. Да нас натерају да се осећамо немоћним и на тај начин мислимо – Шта сад ми можемо, шта вреди један мој глас?… не може се овде ништа мењати! И то је оно на чему раде интензивно последњих 15 година. Али, шта је, рецимо занимљиво – те године када су била пунолетства, десило се неколико трагедија за редом, 2023. године и почели су протести Србија против насиља у Београду. Углавном сам са породицом ишла сваке суботе и сећам се тада да сам тамо била једна од ретких ђака.
Нажалост, замрли су ти протести после неког времена и онда је опет било затишје пред све ово. Али, видимо на овом примеру колико брзо су се људи активирали. Требало је месец дана од страшне трагедије, 1. новембра, до тог почетка децембра, када су готово сви факултети ушли у блокаду. Толико је мало било потребно младим људима – да само кажемо – ’ајде можемо ми то, ’ајде сви заједно да покушамо нешто! Мислим да је са младим људима много лакше и било учинити нас пасивним, као и оживети нас.
Ми смо и даље људи који се развијају, сазнају нове ствари и даље можемо лако да се мењамо и прилагођавамо. Скоро сам баш размишљала о томе, рецимо, пошто сам споменула да волим пуно да читам, често су то књиге које припадају жанру фантастике. Иако ту има много мотива који се не могу претерано применити на стваран живот, има и неких реалних. Оне су увек некако засноване на причама, како млади људи одлуче да режим не ваља и иду напред само својом вољом, постајући снажни и успешни у томе. Вероватно сам због тога велики идеалиста.
Мада, мислим да је на све нас много утицало много тих неких прича које се причају, али и – колико год и лоших и добрих ствари доносио – интернет. Ретко смо ми довољно компетентни и способни да можемо да поднесемо све што се догађа у свету и код нас, јер мислим да људски мозак није створен да процесуира све те срашне ствари.
Али, ми смо могли да видимо више него што су, вероватно могли људи пре 20 – 30 година, када је ипак ТВ била главни извор информација. Видели смо искуства људи у другим државама. Мислим да је све то негде допринело… Е, сад зашто је баш пукло сад кад је пукло, да ли због размера трагедије која се десила, дефинитивно великим делом јесте, али могуће и да смо само довољно постали „делузивни” и поверовали да је могуће.
Шта је то, што је у позитивном смислу утицало на тебе у протеклом периоду?
Има један конкретан тренутак, који се издваја у мору прелепих тренутака, и мојих суза, и радости, и свега… Када смо шетали из Ваљева за Београд, пред скуп одржан 15. марта. Пре свега, било је то физички и психички изазовно искуство. Тај моменат, док шетамо и у једном тренутку се указују светла, запитала сам се – Је л’ могуће да је ово Београд, да стижемо?… Сво то узбуђење када наилазимо на један од мањих дочека, код Ада Мола, где су уствари хиљаде људи. У једном тренутку, пошто сви почињемо да плачемо колективно – и ми што шетамо и људи са стране… ја толико плачем и видим жену која ми виче – Дођи, дођи! – па ме чврсто грли, а ја онда још више заплачем.
Сећам се да је једна старија жена, када нас је погледала рекла – Децо, кроз вас се Бог спустио на земљу. Били ви религиозни или не, тај тренутак је за мене дефинитивно најупечатљивији. Толико уздрхтим кад причам о томе и срце ми залупа. Било је прелепо видети колико су људи спремни да се жртвују за нас, колико су одушевљени тиме, колико су предани нашој борби и колико су уз нас. Не знам да ли ћемо у животу осетити ишта попут тога.
Ви сте вратили моћ саборства и значај појединца у ову заједницу. Јеси ли размишљала о томе, како и зашто смо се толико били отуђили?
Јесам и некако природно се и намеће одговор, опет, да су у питању телефони. Ван целе ове ситуације, дефинитивно је то нешто што утиче. Много је лакше укуцати на Гугл мапама где се неко налази, него прићи човеку и тражити помоћ. Много је лакше ући на Редит, погледати искуства људи, из чаршије или одакле било, него прићи некоме на улици и питати – Јесте ли били некад овде? Како је? И тако даље.
Лакше је консултовати вештачку интелигенцију да ти објасни како се користи веш машина, него назвати маму касно увече и питати је. Мислим да много више, данас морамо да се трудимо да дођемо до тих људских конекција, него што је то можда морала ваша генерација и генерација наших предака.
С друге стране, то је био и циљ ове власти – завади, па владај! Тиме што су нас поделили, удаљили и од других држава, на врло јасне начине. Дешавало се у више наврата са, рецимо, Хрватима, где наш Клуб студената технике има братски клуб у Загребу. Сваке године иду једни код других на одређене фестивале. Када се то десило у децембру, чини ми се, 2024., пласиране су оне вести, где су „откривени идентитети тих Хрвата” и онда је речено да су они „убачени елементи”, „да су дошли да нас растурају” и тако даље.
Све су то начини на које они нас покушавају да отуђе од других и међусобно, на основу националности, религије, веровања, схватања, мишљења… И онда, колико год се неки људи трудили, некад се лако падне на пропаганду. А једини начин да се боримо против ње је, прво, да се трудимо да имамо те људске конекције у животу; друго, да будемо образовани, начитани, да будемо информисани и самосвесни људи. Они све то желе да нам одузму, а то су можда главне алатке које имамо.
Кад смо код „алатки”, какво је твоје виђење у погледу употебе и вртоглавог напретка вештачке интелигенције?
Вештачка интелигенција као појам је још увек масовно неопипљива, чини ми се. Људи немају појма, ја мислим, са чиме се суочавају. Мислим да доста људи схвата вештачку интелигенцију као Гугл, базу података, и то да, ти добијеш одговор на оно што тражиш. Мало је људи који схватају колико је невероватно да је то, заправо, нешто што има свој мозак, што само размишља, што је интелигентно, што у новим ситуацијама успева да се снађе, што је и дефиниција интелигенције.
Баш на мом смеру, Сигнали и системи, једно од усмерења је вештачка интелигенција, тако да ћу ја, вероватно, од ове године још више учити о томе како се она ствара и тренира, као и све те сложеније делове.
Спомињала сам биомедициниски инжењеринг. С те стране делује као да ће се десити нешто невероватно у дијагностици и то раној дијагностици за неке теже болести, рецимо. Тако да, доноси много лепих ствари и у том контексту је се не треба плашити.
Међутим, мислим да ће бити на неки начин и као неко „оруђе”, које се лако може злоупотребити. Због тих ствари је јако важно да се ти људи на врху, који су одговорни за то, носе свесно и савесно са тим, а мислим да већ уочавамо да то измиче контроли. Постоје страшни чланци о томе колико брзо напредује, колико људи, баш ти на врху, не умеју да је контролишу и не знају шта се дешава са њом. To је страшно некоме ко је мање, или није уопште упућен, јер ако ти људи, који би требало да рукују тиме, немају идеју шта раде с тим… Шта ми да кажемо?
Да ли желиш нешто да поручиш оним људима који још увек нису сагледали суштину студентског покрета и правац у коме заиста идете, а, то је уређен систем?
Тешко ми је да измаштам ту ситуацију где би сад требало да разговарам са тако неким, али мислим да је главна ствар код тих људи проблем што схватају да нешто није у реду, али се плаше промена. Невезано за интервју је, али морам да споменем како моја мајка каже кад је неко „неодлучан” пита – Па, за кога да гласам? Она каже – За „коња”? За „коња”. За „магарца”? За „магарца”. Мора нешто да се промени.
Звучи банално, али тако је. Уосталом, како неко може да остане равнодушан на све што се десило, само последње две године? Мислим да, ако и даље нису опредељени, да само нису довољно информисани и да нису довољно тога осетили. Тако да, тутнула бих им ту један видео од ФДУ-а, па да плачемо заједно…
Све време, све што радимо усмерено је и на оне људе који не смеју да изађу на улице, који су уцењени или потплаћени и који се осећају као да им је то једина опција. Тешко је имати емпатију за те људе, зато што пролазимо кроз свашта последње две године, али мислим да је важно и даље имати емпатију за њих. Чак и ако не можемо да имамо разумевања, нека бар буду свесни да радимо то и за њих и да ће и њима бити боље.
Не знам… Пробала бих да их убедим да је вредно покушати, у овом тренутку, направити било какву промену. Јер, чим направимо ту прву, после ћемо лако мењати. Лако ћемо видети шта шкрипи и шта не ваља. Сви заједно ћемо се укључити да надаље поправимо те ствари. Али, ’ајде прво да сви „узмемо власт у своје руке” и да наша будућност не буде у рукама тог неког врховног господара.
И за крај, СТУДЕНТИ ПОБЕЂУЈУ!
Да поновимо – за кога и за шта СТУДЕНТИ ПОБЕЂУЈУ?
За све нас! Студенти побеђују мржњу. Студенти побеђују за љубав. За боље сутра, да можемо да останемо у држави коју волимо, ту где су нам корени. Не на патриотски начин који нам се пласира последњих 15 година, него на патриотски начин који смо видели последње две године. Ова земља има потенцијала, имамо невероватне људе и морамо од ове државе да направимо оно што сви наши грађани заслужују.
***
Никада није било једноставно остати на путу истине. Односно, то је најједноставније, али најтеже. Многе су руке што вуку човека у страну. Многа су уста што сикћу иза застора, вапећи за истом том истином, али страхујући од промене. И баш то је Софија Ненадовић и казала пред сам крај разговора. Страх од промене! Али, ако промена доноси нешто сасвим добро, нормално, у складу са људским достојанством?… Чему страх?! Чему бојазан да ће бити горе него што јесте, када је то готово немогуће. Барем у овој констелацији ствари.
Софија Ненадовић је будући инжењер електротехнике и ко зна до каквих ће све звања стићи, у потрази за најбољом верзијом себе. Већ сада је део једне посебне групе људи, која је високо цењена, не само код нас, већ и у свету. Исувише дуго Електротехнички факултет у Београду ствара сјајне људе и инжењере, да би се олако препустило некима, који са културом, образовањем и људском чашћу немају много додирних тачака, да пресеку и последњу златну нит овог народа. Најтврђе језгро – коме је знање „супермоћ”.
Наишли су на „неке потомке”, „неких јунака” који су костима својим и безрезервном жртвом армирали испошћену српску земљу, која, пак и таква рађа наквалитетније и најсласније плодове. Не може се тек тако распарчати и раусти корење младица које деценијама и вековима чекају свој тренутак. Да пуним плућима, чистог срца и отвореног ума живе овај живот који им је дат. А, нису га тражили! Као што ни сада не траже ништа заузврат. Желе правду. Желе систем, једнак за све. Желе да остану овде, на својој земљи. Тако ће и бити.
СТУДЕНТИ П❤️БЕЂУЈУ!
Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић, Софија Ненадовић,
