Алекса Димитријевић потиче из угледне лекарске породице. Ваљевац, бивши гимназијалац, будући лекар. Свестан да свој лични и професионални интегритет гради искључиво својим радом и залагањем. Пасионирани је љубитељ природе и откако зна за себе, много времена проводи кампујући, возећи бицикл, шетајући… Планинари, али и вози скејт. Од малих ногу скија. Поред тога, занима се и за фотографију, што несумњиво открива и уметничку црту његовог карактера.
Алекса Димитријевић је беспоговорно ушао у студентску борбу, још на самом почетку. Најактивнији је на нивоу покрета у Новом Саду, али и Београду, јер, како каже, није хтео да се расплињује. Кроз деловање у покрету, оплеменио је свој живот и саму личност многим дивним догађајима, људима и спознајама. Насупрот свим ужасима, којима је сведочио. Јер, како каже – ово је генерација која се не да сломити свим тим узалудним покушајима. Иако они углавном превазилазе оквире људскости, а камоли елементарне пристојности.
С обзиром на то да је одгајен на здравим вредностима, где се морал не доводи у питање, није чудо што се Алекса Димитријевић обрео у првим редовима овог несвакидашњег покрета младих. Не недостаје му ни храбрости, ни одоговорног поступања, шта год да каже или уради. Нема апсолутно никакве амбиције за бављењем политиком и једва чека да се све ово заврши, баш онако како би требало.
За кога радиш?
Мислим да сам ја пре „домаћи издајник” него што сам „страни плаћеник”.
Зашто је медицина твој избор?
Па, некако је природно дошла. Осећао сам одувек неку потребу да помажем људима, заиста. Волим то. Било је успут још неких идеја шта бих могао да студирам. Имам и ту неку, ако могу да кажем, уметничку црту. Волим да правим свашта, тако да сам размишљао једно време чак и о архитектури. А, размишљао сам у том смеру зато што, на пример, кад смо имали техничко, још у основној школи, ја сам био врло добар из тог предмета, са лењиром – прецизно, техничко скицирање и остало. Генерално, мислим да педантно радим ствари, да сам уредан. Али, на крају сам се одлучио за медицину и не кајем се.
Медицина је позив
Кога и где намераваш да лечиш?
Надам се да ће то бити у Србији. Лечићу наш народ, или кога год ко се затекне на територији Србије у том тренутку, а да му ја могу помоћи. Немам намеру да идем ван граница наше земље, ако не будем баш морао.
Како би ти, као студент четврте године медицине, на основу стеченог знања, дијагностиковао стање нашег друштва?
Друштво је било анестезирано. То ми делује као најбољи опис. Осећам да је било тотално анестезирано, да није осећало ни благе, ни мало снажније надражаје. Нити у телу, нити на сопственој кожи. А, било их је доста протеклих деценија, али последњих четрнаест година, је то, рекао бих, најизраженије. И, онда смо успели да повратимо пацијента из анестезије.
Значи, пацијент је на добром путу?
На добром, да.
У каквој су релацији здравство и етика, тренутно? Какво је стање ствари у државним здравственим институцијама?
Па, рекао бих да је, уопште, тешко говорити о некој етици у државним институцијама, зато што је ту шака поштених и заиста стручних људи. И лекара и помоћног особља. Тек да може да се пробере од болнице до болнице, рекао бих, и од клиничког центра до клиничког центра. Ту је много непотизма у нашем друштву и страначког запошљавања. Дај боже да су, заправо, ти кадрови школовани до краја. Баналне грешке им се дешавају, због чега људи губе главе. Дакле, ја мислим да је стање алармантно, и да, генерално није добро. Нигде није добро стање. Када говоримо о здравству, рекао бих да је оно можда једна од најпогођенијих грана, у смислу нестручности ове власти.
Медицина је позив и не би смело то да се догађа. Мислиш ли да је то узело маха?
Тако је. Пре свега, медицину сматрам позивом. Није класичан посао који радиш за новац. То је, ипак нешто што мораш да осећаш и што мораш да радиш часно и поштено. Баш о томе се и ради, зато што смо ми изгубили ту линију части и поштења, чак и у здравству. Значи, то је нека крајња тачка пуцања система, када здравство на тај начин закаже. Не неки економски проблеми или нешто с чиме се такође суочавамо. Зато што ти, данас по селима, дај Боже да имаш лекара.
Листе чекања су енормно дугачке. Чак је било примера да се, због политичких размимоилажења у установама, одређени пацијенти скидају са листе чекања за операције одређених карцинома. Али, о томе ће тек да се прича. Тако да, мислим да је политика уплела своје прљаве прсте најдубље могуће у здравство. Мора ресет од нуле. Студентски покрет управо то и показује – да мора много тога да се мења.
Имате људе којима верујете? Први међу једнакима је лекар, професор др Илија Срдановић.
Имамо, наравно. Он је мој професор. Први међу 250 једнаких на листи, тако је.
Па, шта да кажем? Није случајно што је лекар и светски признат стручњак први на нашој листи.
Шта би, по теби био идеал лекарске струке?
Идеал лекарске струке би био, пре свега, да сваки грађанин неког града или сваки држављанин ове земље, или, ко год да се нађе на територији ове земље, може у сваком тренутку да добије неопходну медицинску помоћ. Мислим да је то неки минимум минимума, који би свако друштво требало да пружи сваком појединцу. Дакле, ми се овде сусрећемо са примерима где нема довољно кадра ни у градовима, а камоли у селима.
Имам баш пример једног случаја. Сад, када сам био на бици-тури, био сам смештен једно вече код људи у Лозници. Жена која ме је угостила је педијатар у пензији, која сада мора да се враћа на посао. Буквално је мољена на коленима да се врати, јер нема педијатара, а специјализације се не добијају. То је апсурдно. Никоме није јасно шта се тачно ту дешава. Сва је срећа, па увек има часних изузетака и, ја верујем да ће они ово све да дигну поново на ноге.
Колико сами програми и начин одвијања наставе на студијама медицине задовољавају европске стандарде? На основу онога што си ти до сада искусио.
Мислим да студије медицине у Србији нису добре, уопште. Премало је праксе, а превише теорије. Генерално, нисам задовољан ни како се поступа према студентима у, рекао бих, осамдесет одсто случајева. Опет кажем, част изузецима! Постоје одређени професори који су се ту ухлебили и гледају да одрађују посао. Уместо да, заправо, уложе то своје време за које је прописано да морају да га проведу на радном месту и посвете га свим студентима. Не можеш ти да бираш студента по томе да ли је и колико заинтересован. Ти мораш сваком студенту да приступиш исто и да му објасниш и покажеш неке ствари.
То, наравно, није могуће једнако на свакој години студија, зато што тек од четврте године, од клиничких предмета, креће тај део где се студенти уводе у, да кажемо, праву медицину. Практичну медицину, где прилазиш пацијенту, радиш нешто конкретно са њим. Али, рекао бих да је ту ситуација још и боља. Што се тиче прве три године, оне су пуне теорије – испити су од по неколико хиљада страна… Ја разумем, то мора да се прође, да се направи нека селекција, али, свакако мислим да нам систем образовања генерално није добар. Како у основним и средњим школама, тако исто и на факултету. Морало би много више времена да се посвети студентима. И ресурсима.
Мислиш да су, у суштини застарели програми?
Ево, навешћу пример. Ми смо били у блокади скоро годину дана. Дакле, цела једна година на медицини. При том, то није право или ликовна уметност, где ми сад можемо нешто да сабијемо и бавимо се само теоријом. Мораш да приђеш пацијенту, мора да ти „прође кроз руке”. То је, на неки начин занат у комбинацији са хиљадама и хиљадама страна. И онда је требало да надокнадимо целу ту годину. Из планираног је настала гомила градива која је смештена у месец дана. Након тога, још месец и по дана за испитне рокове. То није нормално. То је немогуће, тако не би смело да функционише на медицинском факултету. Али, то је тако реализовано на крају. Ми јесмо били свесни свега, од почетка уласка у блокаде… Наравно, часни и поштени професори су били против таквог вида надокнаде, али шта да се ради, били су у мањини.
Постоји ли размена са страним универзитетима, што се медицине тиче?
Постоји. Ја се, искрено, тим стварима не бавим. Знам да постоје колеге који оду на ту неку размену. Ево, сад баш су неки моји пријатељи с факултета ишли на, отприлике месец дана у Египат, или негде другде. Кажу да им је било лепо, да су видели занимљиве ствари, тако да, то функционише. Постоји та међународна организација која се бави разменом студената. Пријавиш се, волонтираш, добијеш и неке бодове за то…
Битка за Србију
Зашто си се одлучио на подвиг трчања до Брисела? Да ли је та студентска мисија испунила свој циљ?
Не можемо да причамо о томе, а да не споменемо претходно Стразбур. То су две акције које су биле унапред испланиране. Одмах, једна за другом. Требало је да и ја возим за Стразбур. То је била моја идеја. Међутим, нисам успео на крају логистички да се искомбинујем и, то је пропало. Ја то нећу прежалити у животу! Толико сам желео да одвезем до Стразбура. Колеге су одвезле ту туру, све је било перфектно. Направили су ненормалан бум у европским и светским медијима. Тачно су урадили оно што је требало.
Онда је дошао Брисел. С тим да, Брисел није толико био медијски пропраћен, зато што на око није толико атрактиван као осамдесет бициклиста. Међутим, Брисел је имао мало јачу политичку конотацију. Зато што смо ми отишли и, испланирано је, наравно, било да тамо стигнемо тачно на заседање европарламентараца у Европском парламенту. Одржали смо састанак са великим бројем њих, где смо први пут тако јавно и званично у некој европској институцији са тим европарламентарцима попричали о свему што се овде дешава. И то, наравно, не само о ономе што се тренутно односи на Србију. Тако да, рекао бих да политички делује успешно, зато што ова гарнитура власти заиста није на добром гласу тамо.
Ми смо говорили о томе, наравно. Сматрам да, чак и да нисмо отишли у Брисел, да и даље не би били на добром гласу, зато што последње две године и много пре тога, заиста, све што раде, као да се труде да буду на лошем гласу. Ако бих морао да оценим, рекао бих да је логистички све то било веома изазовно, због толико различитих закона о полицијској пратњи и колико смо само држава прошли.
Много пута смо остајали без полицијске пратње. Имали смо је, заправо, можда до Хрватске и кроз Хрватску и они су били најкоректнији. Након тога, мислим, уопште нисмо имали полицијску пратњу, осим нешто мало по Немачкој. Тако да, обе акције су биле веома успешне. Стразбур – маркетиншка експлозија, европска и светска. Ми смо то некако и политички зачинили, тако да, оценио бих тих месец и по – два, као изузетно успешне у историји студентског покрета.
Шта је оно што си ти, као највредније, понео из те акције, која је трајала доста дуго?
Трајала је, па можда, све укупно, двадесет три – двадесет четири дана. А, највредније што сам понео из те акције је девојка. Дакле, љубав. И безброј познанстава, такође. Мислим, да се разумемо, ми смо тражили и расписивање ванредних парламентарних избора за време наше акције трчања до Брисела. То је био циљ.Такође смо имали и стратешки циљ акције, а то је да, пролазећи кроз та места где смо у комуникацији са нашом дијаспором, људима објаснимо да ће они моћи да гласају из тих места у којима се налазе у том тренутку; да ће моћи да пријаве ту гласачко место, да њихов глас може да се рачуна и да он итекако важи. Није неопходно да долазе у Србију. Мислим, они људи јако пумпају и много су нам помогли. Тако да, сва та познанства, љубав… заиста велико животно искуство.
Можда и најзначајнија бици тура – Чувари устава, је завршила у Крагујевцу, симболично. Какав значај за тебе лично она има?
Она је кренула из Београда, морало је брзо да се реагује. План је био да крене 1. октобра. Међутим, када смо урадили неке прелиминарне анкете, ко би отприлике ишао, било је да бирају, да ли крећемо првог, или крећемо што пре. Испоставило се и да, због одређених ствари које се на нивоу покрета планирају до изборне тишине, морамо поћи раније. Кренуло се из Београда, с тим што се једна тура одвојила на север, друга је отишла ка западу и југу и циљ је био да се сви сретнемо ту. Да заједно уђемо, што смо и урадили.
Требало је да кренем од првог дана да возим, међутим ја сам се у међувремену био разболео, па сам се прикључио, кад сам мало дошао себи. Возио сам од Суботице до Крагујевца. Вожња кроз Војводину није била никакав проблем, било је лагано. Сви су могли да испрате темпо, али после је то мало кренуло са неким успонима. Онај дан када смо пролазили кроз Ваљево, на пример, било је, што се тиче елевације, најизазовније. Било је деветсто и нешто метара висинске разлике тај дан, па смо се, ето, мало гурали међусобно и тако… Тада је била и киша и онај ветар, па је тај дан био доста захтеван. Али, после тога се небо отворило, што се каже, било је лепо, сунчано, и стигли смо безбедно. Сви смо стигли у Крагујевац, из обе туре, читави, здрави, прави, насмејани и срећни.
Мислиш ли да је порука проношења Устава Србијом дошла до већине људи?
Порука јесте дошла до већине људи, зато што је ово, такође била једна акција која је и логистички била захтевна, и заиста је изведена феноменално, а и медијски је била добро покривена. Порука је дошла до већине људи, да не кажем до свих, али је питање да ли су је сви разумели. То је већ нешто на шта ми не можемо да утичемо.
Ми се трудимо на разне начине да освестимо људе да мафијашки режим који води државу, гази тај Устав сваки дан, а да тај обичан, прост народ лоше живи због тога. На конкретним примерима са тим људима показујемо који су ефекти гажења Устава. Тако да, било је доста позитивних сигнала од стране народа, од стране потенцијалних гласача. Ако бих морао баш да је поредим са оне две иностране, ова акција ми је и дража, зато што се константно ишло кроз Србију. Толико људи те сачека и причаш са њима… То је некако другачије.
Јеси ли размишљао о томе, колико те је ова студентска борба лично променила?
Што се тиче те неке личне промене, рекао бих да је суштинска разлика у томе што сам ја стварно схватио да појединац може много да уради. Такође, оно што сам ја још схватио, јесте да никада више у животу нећу имати дан који нећу испунити. Значи, сваки мој дан је испуњен. Дешавало ми се пре тога да сам имао неке периоде када не радим ништа нарочито. Пасиван сам, миран сам… Како је све ово кренуло, апсолутно гледам да ми сваки дан буде испуњен. Искрено да Вам кажем, одлучио сам и чврсто решио да ћу до краја живота тако да живим. Буквално, да дајем све од себе да ми живот буде динамичан, занимљив и тако даље.
Како сте успевали, тако витешки, да отрпите разне, најблаже речено, непријатности, мада је ту било и озбиљног физичког насиља?
Нема ту шта. Или ћеш да истрпиш то, шта год да трпиш, или нећеш. Било да је то вербална увреда, неке колеге су и физички били малтретирани, излагани свему и свачему, у ланцима довођени на сахране својих најближих, претучени, везивани за болничке кревете лисицама… Мислим, то су неке ствари које се не дешавају у Џакарти, а камоли у Европи. Овде, у срцу Европе, у Србији се то дешава, а ти, на крају крајева, немаш ни коме да се пожалиш. Судови не раде, ништа не функционише у земљи. Тако да, онда нема шта друго да радиш него да истрпиш. Јер, ко те пита?! То се подразумева. Ми знамо шта радимо и спремни смо да тако нешто свакоме може да се деси. То је то.
Имали смо ситуацију моје пријатељице с факултета – коју је, буквално (!) пандур газио, намерно. Тукао је штитом у главу! Имала је огромну отеклину на глави, модрице… И колико је сличних случајева било, ни не знам више… На крају крајева и у моју кућу је ушла полиција. Ето, неки ћаци-судија из Београда је потписао налог за претрес моје куће. Тражили су, ваљда, ватрено оружје, муницију и дрогу. И онда су мало отварали веш-машину, бојлер и тако неке глупости, да виде да се унутра не крије дрога случајно.
То наравно није упалило, мене то није дотакло ни један посто. Нити било кога у кући. Јер, ако си поштен човек, немаш чега да се плашиш. Ти ако ниси поштен, немаш чему да се надаш. Је л’ тако?
Како се ти осећаш у улози „усташе, талибана, терористе, обојеног револуционара”?
Да, да, да. Што је јача увреда која долази од стране режима, то више знамо да радимо праву ствар. Тако да, они слободно нека вређају, али нас то заиста не дотиче. Уосталом, од старта је јасно да то није ни упућено нама, него њиховом гласачком телу, да нас лажно представе и осигурају себи неке гласове. Не пецамо се ми на то.
Ми смо генерација која је хиперстимулисана, јер користимо друштвене мреже много више од старије генерације, од те наших родитеља. Сваки час теби на Инстаграму, или некој другој мрежи, нешто искочи. Неко ти да коментар, видиш ово, видиш оно, и ти, заправо огуглаш временом. Са друге стране се то много личније схвата, код старијих људи.
Много смо умрежени, генерално, и више смо повезани. Ево ја сад, ако отворим нешто, сигурно имам деведесет непрочитаних порука. Зато што стално те неке ствари стижу, и ниси ти жељан неке пажње. Не погађа те све што се дешава, док бумери другачије реагују.
При томе, свако од нас има и задржава свој став. То је оно што највише и гура покрет. Он има небројено чланова, где свако има свој неки став и износи га, и на састанцима радних група, за разне ствари… Када се планирају неке битније ствари, свако износи своје мишљење. Нема ту сад, као, да се некоме прилагођаваш.
Мислиш ли да је сад, коначно, наш народ дошао у ту фазу да смо се поприлично освестили и да више никада нећемо дозволити да такво зло завлада над нама? Само зато што ми нисмо довољно реаговали или су нам реакције биле млаке.
Ми ћемо то видети 25. и 26. октобра. Онако како ја осећам атмосферу, пролазећи кроз земљу и уздуж и попреко, и на бициклу, и пешке… заиста ми делује да је народ стварно схватио. Сад је само питање у којој мери је тај народ спреман да брани и своју изборну вољу, коју ће показати у рекордној излазности, а која ће се десити. До одбране изборне воље ће неминовно доћи. Е сад, колико је народ спреман да се одрекне неког свог тренутног мира зарад боље будућности? Наравно, све што кажем мислим на решавање свега тога мирним путем. Ако не буде неких великих, очекиваних изборних крађа и малверзација. Исто тако очекујемо да посматрачке мисије, које долазе из Европске уније, као и наше, уз рекордан број контролора, забележе све што треба да забележе. Победа је неспорна. У тој трци смо испред. Нису нам ни за петама, него у прашини некој, тамо далеко иза.
Ви сте апсолутно доказали и показали принцип деловања директне демократије?
Да, па одједном је настао врло јак покрет који је у старту имао огромну енергију и ми смо то осетили. Ми од старта нисмо ни имали политичке амбиције, али смо имали увек амбицију да представљамо нешто у шта људи заиста имају поверење. Ту не постоји никаква арбитража, рецимо. Овако лепо, дођеш ту, седнеш, изнесеш свој став, колега изнесе свој, ставимо на гласање, за шта је већина то се прихвата и нема приче даље о томе. То је правило које је универзално – да покрет поштује оно што је рекла проста већина. Немамо ту о чему да дискутујемо. То је аксиом.
Шта је оно што ти искрено желиш својој генерацији, а шта генерацији својих родитеља?
Генерацији својих родитеља бих поручио да је крајње време да престану да мисле да су они најпаметнији, зато што смо месецима, од настанка студентског покрета, слушали – Јој, па како ћете то, па чему то служи?… И, ето достигли смо и политичку артикулацију коју, је л’, та генерација дефинитивно није досегла. Покушај те генерације, рушење Милошевића и октобарске промене нису биле успешне. Да јесу, ми сада не бисмо имали ову пошаст.
Тако да, рекао бих да смо мало спремнији, да је ова наша генерација мало прорачунатија, иако се то баш није очекивало. Једноставно, боље смо организовани. А ови моји, шта да кажем, то ћемо да видимо какви ће људи да постану. За сада делује добро, али још је рано говорити о томе. Видећемо какве ће им бити личне амбиције, али, „ако се по јутру дан се познаје”, неко здраво друштво ће се градити.
***
Још једна студентска прича, у служби оних најистрајнијих, али и оних још увек „неопредељених” за живот и здрав систем вредности. Алекса Димитријевић је још један млад човек, који би свакако умео на далеко лепши и угоднији начин да проводи сваки секунд свог постојања. Окружен љубављу и драгим људима, под ведрим небом, или у неким одабраним просторима. Међутим, само пар минута му је потпуно променило ток живота.
Божија воља је била да утрчи у станицу, не би ли стигао на воз у 12 сати. Свако од нас је могао бити баш ту. Или, на било ком другом месту где су нам се догодиле страшне трагедије. То је оно што нико никада не би смео да заборави, нити да потисне дубоко у себи. Прошло је време страхом обојене саможивости и лажне самодовољности. То није чак ни својствено људима са овог поднебља.
Алекса, Ленка, Тамара, Немања, Софија, Андреј, Тијана,… Како год се звали, студенти су показали да је могуће дисати као један, а остати доследан себи. Издићи се изнад личних циљева који нису у служби опшег добра. Није тешко поверовати у идеју коју су реализовали. Јер је утемељена на истини и правдољубљу. Све оне слике одушевљења, загрљаја, суза радости… које се месецима преливају улицама широм Србије су аутентичне. Органске. План постоји. Иза њих су људи од интегритета. Никада боље нисмо имали. Верујте! Уз Божју помоћ, једно је сигурно.
СТУДЕНТИ П❤️БЕЂУЈУ!
