Теодора Петровић себе представља као веома друштвену особу, која много воли да путује и проводи време са људима које воли. Истраживање нових ствари, макар то биле и нове друштвене игре, или путовање до оближњег села, нека шетња… јесте оно што је највише надахњује и испуњава. Воли да учи о новим стварима и да чита, мада, у последње време нема довољно слободног времена за све те ситне ужитке. Нема, јер је донела одлуку, да са својим колегама стане на пут свеопштем ништавилу које је захватило сваки камен земље Србије.
Није јој било тешко да ризикује студије, да спава у хладним просторијама факултета, на почетку блокада. Није се двоумила када је требало кретати у шетње и маршеве пут Београда, Новог Сада, Крагујевца, Суботице, па и Лазаревца, из чисте захвалности Лазаревчанима који су им претходно приредили незабораван дочек. Спавала је, са својим саборцима, под ведрим небом, на хладноћи, јер су неки, назови људи, одлучили тако. Било им је допуштено.
Теодора Петровић је део тима Студентског покрета у Ваљеву, о коме када говори, не скида осмех са лица. Заправо, Теодора је готово увек насмејана. Отуд, вероватно и та силна енергија, коју једни другима несебично дају. Подршку породице и пријатеља је имала од самог почетка. Иако апсолутно свесна свих препрека које се пред покрет постављају све време, као и могућих исхода одређених ситуација, из сопственог и искуства других колега и грађана, не одустаје од циља. Теодора Петровић је одбрала је живот какав жели.
Какав је био твој пут до Шумарског факултета и пејзажне архитектуре?
У Гимназији сам завршила друштвени смер. Моја прва жеља је била Факултет политичких наука. И, негде у мени, и даље је то, евидентно, нешто што ме занима, али одувек сам волела, не могу само да кажем природу, већ и дизајн, стварање, пројектовање. Онда, нисам желела да то буде класична архитектура, или било какав дизајн. Желела сам да спојим нешто мало другачије. Сматрам да се код нас доста занемарује природа и екологија, уопште. Занемарујемо изглед улица, паркова, негу самог зеленила у градовима и то је оно што нам недостаје.
Сви волимо да седнемо негде у природу, или да прошетамо парком. Уписала сам то, зато што желим државу са више зеленила, државу која ће се више посветити екологији, јер овим начином живота, оволиким загађењем, имаћемо све више и више болесних људи. Тако да, уписала сам то, јер ме све помало занима.
Волим свој факултет, волим свој смер, али, једноставно, у овом моменту трудим се да, колико – толико балансирам обе ствари. За мене је образовање јако битно, али је битна и држава у којој живимо и систем у ком се налазимо. Било је оних прича, када смо кренули у кампању од врата до врата, као – Шта ви нама причате, кад сте ви у блокади?… Ми смо и у тим периодима, док смо били у блокади, учили. То можда није било приметно грађанима, али ми смо се и тада спремали за испите. У блокади нисмо, ево, више од годину дана. И ето, све је могуће. Могуће је бити и студент, могуће је давати испите и могуће је борити се за боље сутра.
Какав је сам процес студија на Шумарском факултету? Какав је однос теорије, вежби и праксе?
Што се тиче студија код нас, могу рећи да је комбиновано и да је све заступљено. Додуше, рекла бих да је мало више базирано на вежбама и практичној настави. Пројектантски предмети су у комбинацији са теоријом, али углавном је то неколико пројеката који се раде у току једног семестра.
На хортикултурним предметима је повезано све – теорија, излазак на терен, заједно са професорима, где обилазимо шуме, паркове, расаднике и на терену најбоље учимо. Праксу смо имали на различитим местима. У нашој наставно – научној бази на Гочу, затим смо обилазили расаднике и паркове по Србији, као и у нашем расаднику на факултету. Иза нашег факултета се налази један огроман арборетум и велики број расадника, у коме раде наши професори заједно са студентима. Тако да, настава је врло разнолика.
Мислиш ли да је теренски вид наставе довољно заступљен?
Заступљен је, али ја бих волела да га има чак и више. Мислим да је потребније да пракса буде и обимнија. Можда бих, ја лично, мало смањила фонд предавања и базирала бих се на праксу. Да чак одлазимо, можда и на већа места, на којима можемо да видимо донекле формирана дворишта, или паркове, да заједно са тим инжењерима и радницима имамо прилику да гледамо како они праве, саде, како се формирају стазе, рецимо… Мислим да би нам то значило.
Колико сте ви, студенти Шумарског факултета генерално активни, у смислу организације акција које се тичу озелењавања одређених површина, али и чишћења разних угрожених подручја?
Колеге доста учествују у томе. Неколико пута годишње су акције пошумљавања. Учествујемо и у акцијама чишћења. Чак и у току блокада се радило на тим стварима. Мени је било симпатично то што су се у току блокада правили као неки пикници за грађане и децу у природи. Тада смо отворили врата нашег арборетума и расадника за њих, баш да бисмо показали да смо ми ту, на терену.
Студенти Шумарског факултета учествују и у ваннаставним активностима које се не тичу нужно пројеката факултета. Јер, зато смо то и уписали, између осталог. Сви су свесни ситуације у којој се налазимо. Рекла бих да у пошумљавању највише учествују колеге са шумарства. Они су најактивнији у томе и неколико пута годишње се укључују у акције пошумљавања, како шумских, тако и неких других предела широм Србије.
Како је на вашем факултету дошло до мобилизације и уласка у блокаду? Какав је однос професора и асистената био према вама, као и вашој одлуци?
Врло брзо смо ми одлучили да ступимо у блокаду. То су били тада огромни пленуми студената, који су одлучивали о уласку у блокаду. Што се тиче мог смера, имали смо добру подршку професора, и даље је имамо. Наши професори су стварно дивни. У почетку је и нама деловало све некако збуњујуће, али убрзо смо се навикли. Поред тог заједништва које смо имали ми студенти са својим професорима, искрено, додала бих да то не би било могуће ни без грађана.
Наше комшије, грађани Бановог брда, Чукарице, Жаркова, тог дела Београда, су доста помагали у студентској борби. Они су били ти који су нам доносили храну, лекове,… У том периоду се на факултетима, бар мом, гасило грејање ноћу, тако да су грађани доносили грејалице, куване чајеве… Имали смо подршку људи из појединих ловачких удружења, који су долазили викендом, кували нам гулаше, правили дружења, тако да, сви су били подједнако важни.
Зашто си одлучила да се, касније преоријентишеш на Ваљево?
Зато што, првенствено, овде су борбу, у том моменту, водили гимназијалци. И мислим да смо били позвани, да тако кажем, да им помогнемо. Сматрала сам да у централама, односно у Београду, у Новом Саду, у универзитетским градовима, има довољно студената. Требало је овде, у Ваљеву, да нас буде више, да поставимо структуру, да правимо конекције са грађанима и да радимо сви заједно. Убрзо, након тога, се појавила и сама жеља за променом власти, заправо, захтев за ванредне парламентарне изборе. И тада сам знала да, дефинитивно, треба овде да останем и овде да учиним све што могу.
Какво је твоје виђење уређења нашег града и околних предела?
Ваљево, по мени и није у тако лошој позицији, у каквој су друге средине. Ми смо и даље окружени планинама и имамо могућност бега од града. Али, ево, кренућемо од најпростијег примера у нашем граду, а то је „чувени трг”, који они праве већ неколико година, на Југопетролу и нису ништа урадили. Значи, опет се доводи у питање, ко је урадио пројекат, зашто и где је пројекат стао? То је нешто што, на пример, нама фали. Недостаје нам зеленила.
Кад погледамо уКолубару, јасно је да фали бриге о рекама. Мислим да би Градац могао да буде озбиљна туристичка дестинација. Мене, ако питате, укинула бих саобраћај тамо, осим за становнике тог дела града. Трудила бих се да садржај који се пружа буде интерактивнији. Није само ствар у кафићима. Можда додати неке дечје активности, и неку врсту еколошки прихватљивих интерактивних занимација.
Ми, опет имамо ту срећу да имамо колико – толико паркова, али могло би то да се побољша. Нарочито што смо ми зими угушени, јер живимо у котлини и затровани смо разним загађивачима. О томе би много боље могао прича неки инжењер, који је стручан за то. Али, само то зеленило би опет смањило количину свих штетних честица које ми удишемо.
Где су највећи проблеми, што се тиче улагања и самог одржавања целокупног зеленог појаса у Србији?
Мислим да је највећи проблем у распоређивању финансија. Једноставно, новац у овој држави одлази у неке друге секторе и у приватне џепове, очигледно. Зато нема фокуса на ствари на које би се требало фокусирати. Такође – мањак кадрова. Мало људи је запослено, заправо. И тај број људи који је запослен да то ради, бави се свим и свачим – и чишћењем улица и одвожењем отпада. Тако да, људство, финансије, али и свест коју ми као народ немамо у довољној мери.
Дошли смо до тога да су нам лепши бетонски комплекси зграда и свуда по Србији се граде, него зеленило, па чак и одлазак у природу. Не могу да кажем да смо ми то дозволили, али јесмо криви. Ми јесмо криви зато што Златибор данас изгледа као један просечан град у Србији. Зато што морате да се одвезете 20–30 минута од центра Златибора да бисте отишли у природу. Заправо у природу. Битно је, да када изађемо напоље, да удахнемо тај чист ваздух, а не да кроз наредних неколико година оболимо од одвратног, прљавог и загађеног ваздуха.
Такође се морамо фокусирати и на депоније. Не смемо дозволити више да се налазе у, да кажем, ширем центру града, као што је код нас случај. И не само код нас, тако је у доста општина у Србији. Те ствари ћемо морати да санирамо и да не дозволимо да се то икада више понови.
Добро је што си споменула депоније. Какав је твој утисак, да ли је по том питању главни проблем сама организација и спремност надлежних служби да се одлагање отпада реши на најбољи начин, или је финансисјки аспект најдоминантнији?
Мислим да је све то у некој мери. Једноставно, опет се враћамо на лош рад институција. Апсолутно свака институција, која има овлашћење, која би требало да се бави било којом делатношћу, то не ради. То је оно што и мене, након две година, занима. Још увек се запитам, да ли је могуће да људи толико нису били свесни стања у ком се ми налазимо? Када, буквално, ево сада, кад изађете на улицу и окренете се лево-десно, има толико видљивих проблема.
Живимо у држави, где зими, нестане струја на по 7–10 дана, и, због тога, је „криво” 20 центиметара снега. А, у разговору са градоначелником, на пример, добијамо одговор, како град нема довољно средстава да би платио, забога (!), грталице да се очисти снег. Тачније, то се дешава и са 10 центиметара снега. Тако да, опет се враћамо на исто – стручни кадар мора да се промени, и, једноставно, буџети морају другачије да изгледају. У друге ствари морамо да улажемо. Требало би смањити улагања у, не знам ја који по реду, концерт и манифестацију у граду. У реду је да имамо и концерте, и манифестације, и фестивале, у добро уређеној средини. А не у средини, где нам је депонија у ширем центру града. Не, када нам је река, која протиче кроз центар града, толико прљава. Да не помињем основне ствари, непокошене зелене површине, амброзију…
Улажемо у неке небитне ствари, а лечимо децу СМС порукама. Овај систем је потпуно погрешан и комплетно мора да се мења. И чак, мислим да нису ни финансије кључ, него стручни кадрови који раде у јавним установама и институцијама. Када се они буду променили и радили како би требало, биће боље. Народ сада има вољу, студенти су је пробудили, јер је негде била успавана, али, ево, врло брзо смо се сви заједно покренули. Народ има жељу за бољом Србијом, али то није било могуће, зато што људи који су на власти, то, једноставно, нису и не дозвољавају.
Одговорност не бира тренутак
Да ли си током ове две године радила неке ствари које су ти пре биле незамисливе?
Да, јесам. Ја бих за нас у Ваљеву рекла да смо сада једна мала породица, која је сваки дан по цео дан заједно. Да ми је неко рекао пре две године да ћу ја ићи и шетати Србијом, да ћу заједно са својим другарима, односно заједно са неким људима које и не познајем, ићи раме уз раме у борби за правду и за боље сутра, не бих му веровала. Не бих веровала да је неко пре две – три године рекао да ћу кроз пар година бити једна од студената који ће тражити ванредне парламентарне изборе.
Сада, када погледам, драго ми је што сам имала прилику да будем у свему овоме и да упознам толико дивних људи, који ће ми остати пријатељи до краја живота. Драго ми је да су се студенти пробудили због боље будућности, али и због нас самих, јер ми смо доста сазрели у ове две године. Толико изазова је било испред нас и заједно смо успели да пређемо преко њих. Драго ми је што сви имамо исти циљ, што ћемо једног дана моћи да кажемо да смо се заједно борили и да зато живимо у бољој држави.
Шта би ти издвојила од, теби лично, значајнијих догађаја, како позитивних, тако и негативних у протеклом периоду?
Има их неколико. Од позитивних ствари издвојила бих сваку студентску шетњу. Поготово комеморативну шетњу до Новог Сада, за први новембар. Шетње су нешто што је много пробудило грађане ове земље. Мени је много драго што смо ми, ходајући овом земљом, имали прилику да дођемо у делове Србије, које, можда, иначе не бисмо имали прилику да видимо скоро. Да успемо да пренесемо снажну поруку студентског и грађанског заједништва.
Једна од ствари која ми је остала у лепом сећању, била је блокада Аутокоманде прошле године. То време које смо провели тамо, иако је можда било и хладно, та хладноћа се није осетила… Та прелепа енергија која је била присутна цео дан и целу ноћ, то је нешто што стварно не може да се опише речима. Наравно, има тога много, али издвојила бих и моменат, када смо након више од годину дана дошли до једног од циљева, а то је расписивање ванредних парламентарних избора.
Сам изборни дан ће бити круна ове две године, али тај моменат, када знамо да смо успели, где су, вероватно, многи мислили да ми то нећемо успети… Тај тренутак среће, те емоције… ми смо почели да плачемо када смо чули да су избори расписани. Такође, овогодишњи протест 14. августа је био толико леп, иако је повод опет био ужасан. Подршка коју смо добили од грађана целе Србије који су дошли у Ваљево, искуство је за памћење.
Издвојила бих и кампању од врата до врата, која је практично почела са СУС акцијама. Имала сам прилике да радим у Мионици, Лучанима, Севојну. То су све биле кампање у склопу локалних избора. Затим, ишла сам у Краљево, а доста сам радила и у Ваљеву и околним селима – обилазили смо Лелић, Белошевац, Петницу, Пети пук. Моје искуство је било врло позитивно. Лично, никада нисам присуствовала нападима, мада их је било.
Дешавало се да нам људи кажу – Ми нисмо за вас, ми смо за власт – и, то је то. Увек смо се трудили да нађемо начин и са тим људима да попричамо, али било је случајева када није имало никаквог смисла. Једноставно, видите то. Буде ту коментара, типа – усташе, страни плаћаници и слично… Не обраћамо толико пажњу на то и гурамо даље. Али, генерално, та кампања је мени стварно прелепо искуство – упознати људе, причати са њима, пренети поруку нашег покрета, поразговарати о њиховим проблемима, о нашем програму и о томе за шта се ми боримо. Драго ми је што толико колега постоји, а сада и грађана и кандидата, који раде заједно на томе.
Са неке негативне стране, оно што бих издвојила јесу све ситуације, сви напади кроз које су студенти прошли. Од гажења аутомобилима током помена, 16 минута тишине, до киднаповања студената од стране полицијских службеника. И, дефинитивно, август прошле године у Ваљеву је нешто што је на мене оставило највећи траг и што је, заправо, један од разлога зашто се толико борим за боље сутра.
Присуствовала сам сва три дана – у моменту када су батинаши напали кафић Роману, била сам са те стране, остала сам у кафићу, присуствовала сам и 14. августу, била сам са првом помоћи у пролазу када су полицајци упали и кренули да туку све редом. Својим очима сам гледала извлачење људи из кладионице. 15. августа, где смо отишли испред полицијске станице и где ме је, у сузама, позвала другарица да каже да јој је отац претучен у радионици, као и још један човек са њим. То су неки моменти који су оставили дубок, дубок траг у мени. И због њих ћу се понајвише борити до краја, да променимо ову власт. Доћи ће до правде и она ће бити задовољена.
Да ли су те сви ти ужаси који су се дешавали поколебали и једног тренутка?
Да сам се поколебала – нисам. Нисам клонула и није ме то, да кажем, вукло да се плашим шта ћу и како даље, да ли да се повучем, или не. Напротив, та дешавања су ме гурала напред. Да сам се плашила за безбедност себе и своје породице – јесам. Мислим да се свако од нас плаши за себе и своју породицу, поготово када су људима упадали у куће, у радионице, извлачили их из локала… просто, људски је било да се и уплашимо. То је нормална реакција.
На велику жалост, ми смо се навикли да живимо у страху. Људи нису могли да спавају, ја сам се плашила, да ли ће ми неко упасти у кућу, да ли ће неко напасти моје родитеље, да ли ће неко, не дај Боже, напасти моју млађу сестру. Страх је био присутан, али воља за променом и за правдом је неупоредиво већа од тог страха. То је, дефинитивно. И мислим да је то оно што је нас је држало да се не поколебамо, да не одустанемо, него да наставимо само напред.
Где видиш Србију за десет година, рецимо и где си ти у свему томе?
Нашу дивну земљу, иако некад заборавимо колико је она лепа, за 10 година видим као много другачију. Видим земљу у којој више неће бити страха. Видим земљу у којој више неће бити уцена и претњи. Видим Србију у којој ће образовани људи остати, радећи посао који воле и за који су се школовали. Земљу у којој ће пољопривреда зарађивати. Земљу која ће више извозити, а не увозити. Видим земљу у којој више неће морати да се чека месецима за један преглед код лекара. Видим бољи систем, самим тим и много бољу и перспективнију земљу.
Што се тиче мене за 10 година – завршила сам увелико факултет. Видим себе као мајку, пре свега. Било би лепо када бих у тих 10 година могла да имам своју цвећару, јер ми је то нека потајна жеља. И, видим себе и народ ове земље срећан, задовољан и без страха.
Шта би поручила својим суграђанима, сународницима, што младим, што старим?
Поручила бих, пре свега, да 25. октобра сви изађу и гласају. Поручила бих да заокруже не само број 3, него да заокруже своју бољу будућност, да заокруже све што су студенти урадили са грађанима у претходне две године. Да заокруже земљу без страха.
Додала бих још да се борим због своје, наше будућности, али највише се борим за бољу будућност своје сестре. Да она сутра не мора да буде на улици, да она не добије пендрек од неког полицајца, већ да живи у једној лепој, уређеној земљи. Да може да упише који год факултет пожели, а да зна да ће имати посао и да ће њено знање бити цењено. Нека и ова борба, али и овај разговор буде посвећен управо њој. За крај – СТУДЕНТИ ПОБЕЂУЈУ!
***
Нема у овоземаљској шетњи, чини се, већег благослова, нити снажнијег осећаја припадности, него када сте у правом строју, оном који хита ка светлости и истини. Немогуће је не подлећи утицају добра и таласу љубави, када улицама протутње кораци младих, надахнутих људи жељних живота у свом пуном облику. Како одолети чистом осмеху оних којима тек предстоје пукотине и зидови, које живот природно поставља на рути служења човечанству, које нам је додељено?
Теодора Петровић ниједног тренутка не крије емоцију која заискри у погледу, истовремено натопљеном бригом, надом и вером. Она поново шета са својом, сада већ много богатијом породицом. На трагу победе за најузвишенију могућу идеју у овом тренутку, која је прочистила крвоток Србије. Да, поново ће имати жуљеве, мање, или веће повреде услед дуготрајног ходања, али та бол је већ одагната љубављу и потребом за нечим што се не мери новцима, ордењем и „положајима”. Вапајем за слободном мишљу, речју и делом, који никога неће угрозити, већ напротив – који ће отворити тешка врата лажи и манипулација, која су нам нагурана до алвеола.
Мање – више, већ смо продисали. Много је отровних честица којима се плућа и даље пуне, али филтрација је у великој мери начињена. Врло успешно и у складу са највишим стандардима прочишћења људске душе. Теодора Петровић не залаже узалуд своје време и енергију. Као ни било који студент, средњошколац и грађанин ове земље, који стоји право пред кривим, заблуделим и залуталим душама са „оне” стране реке. Мостови су постављени. Пружимо руке једни ка другима и оправдајмо силу која нас је изненада отргла из тешког кошмара. У част онима који су се одважили на достојанствен бој за правичну и здраву Србију. Људски је то.
СТУДЕНТИ П❤️БЕЂУЈУ!
