Проф. др Радомир Н. Саичић је кроз све циклусе образовања прошао у свом родном граду, Београду, са високом успешношћу. Корени његових славних предака сежу до црногорских крајева, по очевој линији, а по мајци до Ужица. Почевши од основне школе, стицао је широко образовање од првога дана, учећи француски језик и похађајући часове клавира. Такође се, током одрастања, бавио и различитим спортовима, од тимских до индивидуалних, попут тениса и аикидоа. Од првих сусрета са природним наукама, његова знатижеља је била неупитна. До те мере је био опчињен хемијом да је увек остављао новац од џепарца, како би куповао што више хемијске литературе, али и креирао своју кућну лабораторију.
Преко Математичке гимназије, жар за учењем га је одвео на студије хемије, тада још увек у оквиру Природнo-математичког факултета, у Београду. Ту је завршио и магистарске студије, док је докторат одбранио 1991. године, на Хемијском факултету истог универзитета. Постдокторске студије је похађао у периоду од 1995-1996. године, на Институту за хемију природних производа, при Националном центру за научна истраживања (CNRS) у Жиф-сир-Ивету, у Француској. Паралелно са постдипломским студијама, господин Радомир Н. Саичић је већ од 1984. године, постепено градио академску каријеру, најпре као асистент приправник. Потом је прошао сва академска звања, да би 2002. године добио звање редовног професора на Катедри за органску хемију, што и јесте његова ужа стручна област, као и област органске синтезе и медицинске хемије.
У научним круговима европског и светског оквира, проф. др Радомир Н. Саичић оставља веома значајан траг. Са својим сарадницима, како са српских, тако и са иностраних универзитета и дан данас активно ради на различитим пројектима. Имао је прилику да, попут многих српских научника изванредног потенцијала, оде пут најеминентнијих светских универзитета. Но, ипак није прихватио да заувек напусти родну Србију.
У своју биографију, овај свестрани човек, је успео да утисне и Школу резервних официра Билећа, завршивши је као најбољи у класи од око 600 људи. Сопствени живот је стављао на располагање својој отаџбини, у два наврата, бранећи је на различитим ратним подручјима нашег простора. Сада то поново чини, с тим да овог пута у рукама има најмоћније оружје – знање. Прихвативши позив студената да буде један од достојних представника листе за народне посланике, безусловно је стао у одбрану добра и истине, права и правде.
Професура, као позив захтева посебну врсту одговорности и непрекидну мотивацију. Шта бисте могли да кажете на ту тему?
Радим посао који волим. Професура обухвата, како научна истраживања, тако и рад са младим људима – образовање, након селекције коју прођу у основној и средњој школи. Дакле, са онима који су то изабрали као своју професију. То, наравно, обавезује. Ти млади људи нам указују поверење, неколико најбољих година свога живота и дужни сте да то не злоупотребите. Ствар олакшава то што радим оно што волим, на начин на који мислим да би требало. Тако да, у томе уживамо и моји студенти и ја. Надам се, бар да је тако. Ову позицију, без неког елитистичког размишљања, доживљавам као узвишену, као привилегију, а noblesse oblige, што би рекли Французи, те се трудим да останем на нивоу који се очекује од човека који се бави тиме чиме се ја бавим.
Које су то кључне ствари које настојите да пренесете својим студентима и младим сарадницима, поред знања и искуства, наравно?
Тај процес има две компоненте и о њему се може говорити на разне начине. Имамо тај један обавезни део, шта мора да се научи, шта мора да се ради. Преносим им та знања, као и други што раде. Али је веома битно да се одушевљење тих младих људи за науку, за истраживање, не угуши. Да се оно неким конвенционалним методама не упропасти.
Дакле, онога ко је способан није довољно само похвалити, него му пружити један подстицајни амбијент и увек му дати више знања. Дати му проблем који је тек мало изнад онога што може да реши, како би стално био подстицан да превазилази себе. Мислим да је спремност за самопревазилажење заправо основна карактеристика људског живота. То се нарочито види у том младом узрасту и, ето, трудим се да не ометам, већ да подстакнем тај природан процес.
Борба добра и зла
Како би Ваша генерација, из периода студија, реаговала на импулс који су наши студенти створили, преточивши га у свенародни бунт?
Како би реаговали? Па, ми смо данас ти студенти и, ево како реагујемо. И у она времена, као и у данашња, увек има различитих људи, знате. Чини ми се сада, да сви разумни људи, независно од година, у борби добра и зла стају на страну добра. Било је сукоба са полицијом, државом и раније, шездесет осме, па деведесет и шесте, деведесет и осме, па 5. октобар… Свако време има своје проблеме, своје зликовце и хероје. Било је тако тада, тако је и данас.
Код студената је сада то на тај начин покренуто, да се далеко мање усмеравају на одређене личности, већ на покрет у целини, један општенародни бунт. То је оно што је добро. У ствари, нама треба преображај целокупног система, а не фокусирање са једне личности на другу.
Шта је, по Вама, највећа вредност овог студентског покрета?
Засићеност тиранијом и искорак из те инерције, из тог ентропијског уништавања наше земље. То није пука промена власти, него система вредности. Студенти су осетили да ту нешто не ваља и изашли су из чамотиње, по цену и личне жртве.
Који су узроци евидентног моралног суноврата нације, као и основних начела „чојства и јунаштва”, карактеристичног за наше претке?
Појединац има своје успоне и падове, а изгледа да и друштва у целини имају тако нешто. Ми смо имали систем, који је убијао у људима оно што је најбоље и најплеменитије – комунистички режим, који је уништио традиционалне вредности, а нове, „праве” није показао. Било је ту неке организације, било је успеха, не може се рећи, али прави вредносни систем није био укорењен у нечему реалном, традиционалном и дуговечном.
Овде се сада систематично врши један инжењеринг. Убеђују нас да смо, као, склони пороцима и неморалу. То је инжењеринг који држава свесно „расађује”. Образовни систем се свесно уништава, урушава, да би имали једно бесловесно стадо којим се може владати, а не критички оријентисане, храбре, младе људе, који неће да прихвате неправду.
Тако је и са другим стварима. Научни програм, који је некад био богат емисијама о томе како живе животиње и сличне ствари, па, национална географија… замењени су риалити шоуовима. Не знам како се зову, али знам да постоје. Тако и у музици, шунд доминира све више, те се свуда покушава наметнути губитак самопоштовања, па и чојства и јунаштва.
Ви када погледате, шта је некада била интелектуална елита, а шта је она данас? Под елитом подразумевају оне који владају, а не оне који су у духовном смислу предводници једнога народа, дакле, чувари моралних, етичких, интелектуалних и других вредности. Свесно нам се намећу људи са купљеним диполомама, са криминалним досијеима, са свим оним чега би се требало стидети. Тако да је то један системски процес. Али, дошло је изгледа дотле, да тако више не може. На нашу срамоту, али и понос, јер се поносимо њима као нашом децом – студенти су нас пробудили из те чамотиње и побунили се против тога.
Српска академска заједница је под великим притиском, али највећи број универзитетских професора, упркос свему, пружа отпор и безусловно стоји уз своје студенте. Зашто се стиче утисак да је САНУ, као највиша научна и уметничка установа у Србији, наизглед стидљиво реагоавала на разне критичне моменте, који су нас задесили? Не само последње две године.
Има истине у томе што кажете – у тој стидљивости, у том недостатку реакције. Видите, Акакдемију наука и уметности би требало посматрати као институцију која обједињује људе различитих профила, професија, личних моралних квалитета и ставова. Тако да, ту се не може очекивати јединствен став. Али, ипак, помислио би човек, када је реч о питању односа добра и зла, правде и неправде, истине и лажи, да би ту требало да постоји консензус. Није, нажалост, то тако очигледно, јер, ето, интелигенција и остварења у професији не иду увек заједно са моралом, етиком и спремношћу да се стане у одбрану свога рода, чак и по цену своје жртве. Неки људи нерадо излазе из зоне комфора, неки можда имају друге разлоге зашто су тако уздржани.
Ипак, да не одемо предалеко у томе, бивало је да су се Академијски одбори изјашњавали по многим питањима. Рецимо, Академијски одбор за животну средину, по питању Јадра. Затим и Академијски одбор за образовање, коме и сам припадам, у четири наврата се врло критички огласио против оваквих насилних промена у образовању.
Такође, Академија у целини, баш на последњој својој Скупштини се експлицитно огласила критиком и осудом тог недопустивог односа државе према универзитету. Почевши од изјава тих, назови министара, да „студенте треба убијати”, „враћати у ковчезима” и сличне неприхватљиве ствари, до уништавања факултета у Нишу и стварања тих такозваних „ћаци” факултета. Тако да, то је, вероватно, мање од оног што бих ја волео да видим али, ипак, не може се рећи да САНУ пасивно стоји по страни и не реагује на збивања у земљи.
Јасно. Али, у народу, такорећи, се често може чути мишљење да су интелектуалци веома одговорни за стање у које смо доведени. А, заправо смо сви, као грађани, одговорни?
Па, јесте тако. Да смо сви енергичније протестовали, не бисмо дозволили да дођемо довде. Знате, ово је као из времена Хитлера и његових – када су дошли по Јевреје, нисам реаговао, кад су дошли по комунисте, нисам реаговао, кад су долазили по ове и оне, човек није реаговао. А, када су дошли по њега, није имао ко да реагује.
Тако и ми, да се тако назовемо – интелектуалци, требало је енергичније да реагујемо, да не чекамо да се наша деца побуне. Требало је ми то да учинимо. Да не дозволимо у самоме зачетку да се ово зло рашири и пусти корен. Али, тако је – како је. Сада би требало да свако преузме свој део одговорности у тој борби за добро.
Да ли је, можда, управо недостатак одговорности у погледу „гласног” појединца унутар универзитетске и просветне заједнице у целини, узрок постојећег стања?
Не знам. Тешко ми је да то анализирам. Инерцији је, нажалост, једно од својстава људске природе. Али, у томе је управо значај интелектуалног приступа, као и образовања. Да схватимо, да се морамо критички односити према свим негативним појавама, независно од тога колико бисмо желели да седимо код куће, пијемо пиво, гледамо телевизију и не учествујемо у стварима где се излази из зоне комфора.
Ако наша деца излазе на улице, добијају батине, као у Ваљеву, рецимо, које је сведок страшних злоупотреба силе и моћи. Онај младић, кога је шеснаест звери у полицијским униформама опколило и пребијало… знате, такве ствари су недопустиве у цивилизованом свету. Сви би морали да скоче, и да спрече то, како год. Али, ето, код нас је то изостајало. Ствари су дошле до таквог апсурда, да је то неиздрживо. Сва та деца су нечија и сви ти људи више не могу мирно да гледају то што се дешава. Зато ће двадесет петога бити оно што ће бити.
Посветили сте живот науци и образовању младих. Да ли у Вама и даље живи онај радознали дечак, који је сакупљао хемијску литературу и правио своју личну лабораторију?
Јесте, имао сам лабораторију. Имао сам и неке инциденте у то време. Има једна јапанска пословица, намењена онима који уче мачевање, а која каже – Пожељно је увек задржати менталитет почетника. Шта то значи? Дете, када угледа свет, види га новим очима. Све је за њега ново и необично. Онда се временом навикавамо на то. То за нас постају појмови, дневна рутина… и, на крају човек постаје равнодушна машина, која једе, пије и обавља своје рутинске потребе, без тог осећања одушевљења и запрепашћености.
А, у ствари, имали бисмо чиме да будемо запрепашћени свакога дана. Наука нам даје много примера за тако нешто, ако је добро схватимо. Тако да, у некој мери имам, мада не онолико колико бих желео, то осећање изворности у истраживањима, у односу са људима и разним стварима. Стога, мислим да нисам баш потпуно ментално и духовно отупео.
***
Програм за образовање Студентске листе сачињен је синергијом знања и искуства више од 70 људи – студената, професора и родитеља. Могло би се рећи да је управо овакав модел озбиљног, стручног приступа раду на програму – куриозитет, у извесном смислу.
Универзитетски професор, научник светског реномеа, редовни члан Српске академије наука и уметности, проф. др Радомир Н. Саичић је један од часних представника студентске идеје. Српски интелектуалац, који никада није презао од критичких реакција на недопустиве појаве и непочинства, било унутар универзитетске, било академијске заједнице. Општедруштвене, такође.
Није се либио да 2015. године изрази забринутост и скепсу по питању неадекватног коришћења огромне суме новца, предвиђене за развој науке у Србији. Тим гестом је зауставио власт у тадашњој намери, да средства распореди без транспарентности поступка. Одмах потом био је смењен са функције члана Управног одбора Јединице за управљање пројектима (ЈУП), јер је дирнуо тамо где се „не сме”.
Мада, безмало су недовољни ови редови да сажму сва добра дела, корисне и иновативне ствари, које је проф. др. Радомир Н. Саичић учинио, не посустајући и даље. Готово две године уназад безусловно подржава студентску борбу, за правну државу достојну човека. Како би, пре свега, деца и млади имали здраво и подстицајно окружење. За функционалан систем, устројен на суштинским вредностима, а по мери сваког грађанина. Идеал, или реалност, запитаће се многи…
Какогод окарактерисана, побуна образоване младости је надишла саму себе. Разбокорила се пустивши изданке међу свим истинским родољубима. Фигуративно, десио се управо процес органске синтезе. Ако некоме није довољно што први пут заиста постоји избор, отеловљен у људима без личних и каријерних „мрља”, попут академика Саичића, у реду је. Само, нека свако понаособ не губи свест о одговорности за учињено.
„Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје” (Јеванђеље по Јовану 15:13, прев. В. Караџић)
СТУДЕНТИ П❤️БЕЂУЈУ!
