Добро друштво :)

Ћао, шта те занима?

Крупан план

МАРИЈА ВУКОВИЋ – ЉУДИ СУ НАЈВАЖНИЈИ

На питање – Ко је Марија Вуковић?, каже да је никада нико то није питао. У тренутку сабира мисли и одговара, да је она једна енергична, врло емотивна особа, која највише од свега воли људе и све што је у вези са њима. Одабрала је пут глуме.

Marija Vuković
Марија Вуковић (фото: Јована Л. Мирковић)

Марија Вуковић је гимназијалка. Заокружила је другу годину билингвалног смера, француско – енглеског одељења. Одавно ју је свет сцене заокупио и сасвим је сигурна да је  глума оно чиме жели да се бави у будућности. Добар слух и предивна боја гласа су јој даровани, што је само додатни квалитет који је неопходан. Љубав према певању, покушала је да надогради у Музичкој школи, на смеру за соло певање. Међутим, на трећој години је ипак морала да одустане, како због клавира, тако и због осталих обавеза. 

Марија Вуковић је тимски играч. Најпродуктивнија је и највећи допринос даје управо тада. Када је екипа добра, за њу не постоје препреке, нити долази у обзир опција да она нешто не може да уради. Увек верује у оно што ради и жели. Мада, једном приликом није имала воље да се самоиницијативно упусти у свет који је, пак њен. На наговор своје разредне, ипак се појавила на аудицији за представу драмског студија Ваљевске гимназије, добивши главну женску улогу. У лику Гроздане Обад, Марија је заједно са својим другарима оживела комад „Јеси ли ти то дош’о да ме видиш?”, Миодрага Караџића, у режији професора Милана Петровића.   

Управо овај драмски, стваралачки процес јој је учврстио уверење да је глума њен дефинитивни избор. Уживала је у сваком тренутку. Иако је на моменте имала утисак да се коцкице до саме премијере можда и неће сложити, ралност ју је демантовала. Напротив, ова глумачка екипа, под визуром искусног професора, изазвала је сјајне реакције публике. Учествовали су на 26. Позоришним сусретима гимназија Србије, у Крагујевцу, освојивши неколико награда. Марија Вуковић је једна од почасних носилаца награде  – за главну женску улогу. Наши некадашњи гости, Петар Ускоковић и Лазар Петровић, такође су награђени за своја глумачка остварења.

Марија Вуковић
Марија Вуковић као Гроздана Обад (фото: приватна архива)

Поред људи, наша гошћа гаји огромну љубав и према животињама. Мисли да је то потпуно ирационално, колико их воли и колико је везана за свог пса, већ годинама. Изузетно ведрог духа, широког осмеха и допадљиве непосредности, Марија Вуковић је веома једноставна млада особа. Без икакве мистификације и потребе да себе ставља у неке равни у којима јој није место, по природи њеног хабитуса, она израста у једно нвероватно драго биће. Разговор је текао спонтано, без трунке тензије и несигурности. 

Ко, или шта је на тебе имало највећи утицај по питању мотивације за дугогодишње бављење рецитовањем?

Моја учитељица Милена је најзаслужнија за то. Још и пре школе сам ја вечито нешто „глумила” по кући. Тада сам била опчињена Слободом Мићаловић. Када сам пошла у школу, учитељица је приметила да умем лепо и разговетно да читам и говорим, па ми је предложила да се такмичим у рецитовању. Отишла сам први пут и свидело ми се. Тако сам и кренула од другог разреда. Искрено, да није било ње, питање је да ли бих ја била сада овде где јесам. 

Такође, велики утицај је имала и Катарина Вићентијевић, код које идем на глуму од другог разреда. Ту сам се ослободила треме, јер сам пре била помало стидљива и једноставно немам никакав проблем када било шта треба да говорим пред људима. 

Глума је мој пут – Марија Вуковић

Шта те држи толико времена у чврстој вези са глумом? 

Па, да, то заиста јесте баш дуг период. Често ме људи то питају – Што ти идеш тамо? Шта ће ти то?… и сличне ствари. Никада ми глума није досадила. Ту проналазим себе, јер када изађем на сцену то је за мене осећај који не може да се опише. Кад се осети тај адреналин, кад ти осетиш то да други очекују од тебе оно најбоље што можеш да им пружиш, та позитивна трема… то је нешто најлепше. 

Није нимало једноставно усвојити „туђ” текст. Какав ти однос имаш према томе, на основу досадашњег искуства?

Искрено, ја не могу да седнем и научим текст напамет. Запамтим га некако у ходу, током проба. У суштини, много волим да импровизујем и ваљда зато и јесте тако. Импровизација је, по мени, заправо кључ свега. Радећи на овој представи, први пут сам се сусрела са далеко захтевнијим текстом. Није ми баш било лако, пошто сам добила главну женску улогу. Требало ми је доста времена да га усвојим, али на крају је све испало како треба. 

Што се поезије тиче, то је другачије. Ту мораш да научиш текст напамет, јер ту нема импровизације. И то могу да запамтим брзо, без проблема. 

Можеш ли да упоредиш те две врсте сценског израза – казивање стихова и глумачку игру?

То је неупоредиво. Уопште није слично. Када играш, ти имаш апсолутну слободну, говора, покрета… а код говорења поезије си прилично ограничен. Зато ја ипак више идем ка глуми и тој врсти израза. Просто се боље осећам. 

Волела бих да поразговарамо мало о представи „Јеси ли ти то дош’о да ме видиш?”. Да ли је то први озбиљнији комад који си радила?

Могло би се рећи да јесте. Имала сам прилику да играм представе у дечјој библиотеци, негде до седмог разреда. Први пут сам имала прилику да радим на једном озбиљном драмском тексту. Моја улога је била Гроздана Обад. Она је жена главног мушког лика, Максима Обада. 

Ко је Гроздана Обад? Колико је она слична, или пак другачија од тебе?

Радња комада се догађа у Црној Гори, а Гроздана је једна домаћица, која је увек ту уз мужа и своју породицу. Али, ипак је то женица, која уме да буде и завидна, тако да и немамо баш нарочитих сличности. Успела сам некако да се прилагодим њеним особинама и личности, уопште. 

Било ми је много занимљиво да радим тај лик. То је био велики изазов за мене. Морала сам мало да се поиграм и са њеним гласом, да га нађем, тако да је све то било забавно. С почетка сам била мало и забринута, да ли ћу ја то успети да изнесем, али на крају сам успела да испуним тај задатак, па и очекивања која су неки људи имали од мене. 

Да ли си успела да дотакнеш тај тренутак у коме си се осећала добро у кожи те жене?

Да. То ми се десило у Крагујевцу, када смо наступали на том такмичењу. Мислим да је то дан који ћу памтити до краја живота. Осетила сам се тако добро! Мислим да сам се толико поистоветила са њом, да нисам могла да верујем. Изговарам текст и питам се – Боже, да ли сам ово ја? Да ли ја изговарам тај текст? Толико је узбудљиво то све било. Заправо сам тада и потврдила тај неки свој осећај и рекла себи – Да, Марија, ово си ти и иди тим путем. 

Добила си и награду за главну женску улогу?

Јесам. То је прва награда за главну женску улогу. Добиле смо је још једна девојка и ја. Њих тројица су такође награђени. Добили смо награду за представу у целини, као и награду публике. Тако да смо сви били јако срећни. 

Постоји ли нешто што би издвојила из целокупног ставралачког процеса и рада на представи? 

Мени је важно да се ја добро осећам у томе што радим, шта год то било. Тако да ми је овде најзначајније било што сам међу свим тим људима и што сам осећала да ту и припадам. Наравно, пробе и та нека енергија свих нас… Мислим да ако би се сада ту направиле неке измене, да то не би било то. 

Ми смо имали сву слободу да предлажемо и размењујемо идеје. Заиста смо сви заједно били укључени у цео процес, а професор Милан је био ту да нас усмери. Да није било њега, питање је шта бисмо и успели да урадимо, јер је комад доста захтеван. 

Марија Вуковић и Петар Ускоковић
Марија Вуковић и Петар Ускоковић, представа „Јеси ли то дош’о да ме видиш?” (фото: приватна архива)

Хајде мало да се вратимо школи. Зашто си одабрала баш билингвални смер у Гимназији?

У ствари, ја уопште нисам знала шта да упишем. Планирала сам друштвени смер, заправо. Међутим, онда сам сазнала да постоји и билингвални смер. Звучало ми је занимљиво то што након завршетка овог смера, добијамо и диплому „завршеног” језика, тако да је то негде превагнуло. Сматрала сам да је добро да знам и неки страни језик. И нисам се покајала. Имала сам стварно добре професоре. Одељење ми је сјајно и ја нисам могла да верујем да сам дошла у такву скупину људи, којој се заиста брзо прилагодиш. То су људи који се увек радују сваком твом успеху. Тако да сам баш имала срећу. 

Постоји ли нешто посебно што би издвојила као предност твог одељења?

Искрено, могла бих да издвојим моју групу пријатеља. Мислим, у сваком одељењу постоје неке групице, али код нас није то претерано изражено. У принципу смо сви заједно и прихватамо нове људе који дођу. Али, свакако могу да издвојим мојих пет другарица. То је нешто што ми посебно улепшава овај период одрастања и што ми даје снагу да радим све ово. Увек имам њихову подршку. 

Пошто изучаваш језике у школи, кроз рецитовање и глуму користиш језик на један специфичан начин, занима ме како ти видиш наш однос према сопственом језику и култури? 

Мислим да ми не водимо довољно рачуна ни о језику, ни о својој култури. Част појединцима, наравно, али генерално ми се чини да смо то занемарили. Стално убацујемо неке стране речи и то ме нервира. Ухватим себе да их и ја употребим. У таквој сам заједници, шта да се ради. Трудим се да се контролишем, али просто се деси. Мислим да то не води никуда. 

Јер, шта ће ова деца која долазе иза наше генерације? Ако је сада овакво стање, како ће бити за пет година, рецимо?… или десет? Стварно се понекад много плашим тога. Често размишљам о томе, каква ће деца бити када ја завршим факултет, моји вршњаци? Шта ће радити, која ће им бити интересовања?… Мислим да ће бити још горе, зато што се нико не труди да промени нешто. Тачније, то што се неки поједнци труде, то није довољно. И мислим да то није случај само у нашој земљи, већ у целом свету генерално. Негде је то вероватно умереније, а негде је критично. 

Мислиш ли да млади људи могу да утичу да се ствари поправе суштински?

Мислим да могу и то много. На њима, тј. на нама све ово и остаје. Али, ретко ко је свестан тога и то и јесте проблем. Треба бити тај појединац који ће учинити да се нешто промени, е сад да ли ће му се већина придружити, то је питање. То не мора бити борба с ветрењачама иако углавном тако изгледа и у већини случајева јесте тако. 

Шта је то за шта се, по теби вреди борити? 

За људе. Било да је то породица, пријатељи, неки људи са којима се током живота зближимо. Наравно, ако су вредни тога. То је оно што мени улепшава живот, поред разних ситних ствари. 

Језик би требало да спаја људе. Да ли нас понекад можда и раздваја?

Значај језика сам спознала недавно, да тако кажем. Дошао нам је дечак из Француске на размену, јер је наша другарица из одељења била пре тога код њега. И тада сам схватила колико је језик битан, колико ти не можеш никакву комуникацију ни интеракцију да оствариш са неким ако не говорите исти језик. Ми још увек не говоримо не знам како добро француски језик, али је он, на моје изненађење, врло добро говорио енглески. Додуше са француским акцентом, али нема везе. И то је било баш занимљиво искуство. 

Тако да мислим да језик има стварно битну улогу у нашим животима и да би требало да учимо што више језика, када имамо прилику. 

Мислиш да кроз глуму можеш да помогнеш некоме да нађе неке одговоре, или постави нека права питања? Да ли си имала прилику до сада да увидиш моћ коју глумац може да има, или се још увек играш само за своју душу? 

Да, искрено, то је још увек само за моју душу. Али, мислим да глумац има веома велику моћ у односу на људе пред којима стоји, или им преноси нешто на други начин. Надам се да ћу некада у будућности моћи некоме да покажем тај пут глуме и да не буду као ја, већ да се усуде да покушају нешто везано глуму. Да им помогнем да се одваже, јер то је нешто непроцењиво. Ту се осећаш некако своје и потпуно слободно. 

Волела бих заиста да некоме ко крије и чува тај неки таленат у себи, помогнем да се пронађе. 

Како ти доживљаваш свет глуме? 

Мислим да је леп осећај када знаш да те људи гледају, прате кроз оно што радиш… Али, мислим да то у неким ситуацијама уме да угуши човека и да му се генерално смучи све. Све то глума доноси са собом. Ако се деси да ти се посрећи, наравно. Мораш да будеш свестан у шта се упушташ. Јер, шта ако?… Ако се деси да се покажеш и преко ноћи постанеш познат и људи те препознају, то је све лепо. Само, све има своје границе. 

Мислим да је веома тешко остати праведан у свему томе. Треба само остати свој. 

Марија Вуковић
Марија Вуковић (фото: Јована Л. Мирковић)

Да ли је тешко остати свој?

Данас, ако си у свом неком фазону, већина те вероватно гледа као неког чудака. Ако ти успеш да нађеш ту неку границу, да останеш свој, имаш своје мишљењ, стил облачења, на пример, и успеш да се прилагодиш заједници, да те она не спутава, онда то функционише. То знам из свог примера. Ја имам своје мишљење и став и ништа то не може да промени, а опет ме заједница не осуђује. То је поента, ја мислим. Мора се наћи нека средина. 

Јесу ли, по теби ти случајеви осуде и неприхватања различитости оправдани?

Не могу то ни да оправдам ни да осуђујем. Сви ми на нешто што је другачије гледамо са неким чуђењем, јер нисмо навикли на то нешто. Трудим се да увек нађем и неку добру страну у томе што ми је необично. Можда ње и нема увек, не знам… 

Сви смо другачији и сви имамо потребу да будемо вољени. Е сад, некада људи из несигурности одустану од неких својих уверења, да би се лакше уклопили у одређено друштво. Мени је и то разумљиво. поготово ако је неко друштвен и воли људе, а није баш прихваћен, па шта друго он да уради? 

Желиш ли да додаш нешто за сам крај разговора? 

Желим да кажем да бисмо требали да волимо људе и свет око себе. Да имамо више разумевања једни за друге и да верујемо да можемо да урадимо све што пожелимо. 

***

Марија Вуковић, танана душа бескрајно отвореног срца и раширених руку ка човеку, као најсавршенијем делу природе. Чиста у својој намери да шири љубав око себе и упија сваку кап животне радости. Широкогрудост и оптимизам, који красе њен изразито екстровертан карактер, ће сигурно имати значајан утицај на ткање њених будућих стаза. 

Одбрала је тежак пут, који уме да доноси непоновљиве тренутке креативног надахнућа и енергетско, али и искуствено богатство разноликих прича које живот и књижевност удружено крију

Верујем да ће Марија Вуковић умети да интуитивно гради своје краљевство, на чијем трону стоји она – Љубав. Без ње је свако добро изгубљено – са њом, сва су зла овога света побеђена. Марија ту тајну зна и достојно је проноси својим топлим оком, у коме хиљаде туђих очију вапе за изналажењем излаза до неких нових позоришних заљубљеника. Нека су јој отворени сви портали и осветљене све сцене којима жели да прође.  

Јована Л. Мирковић је дипломирана глумица. Ради као уметнички директор ПАРАДОКС групе и координатор Студија Кадар 24. Удата за Немању са којим има сина Михаила.

Лазар Лазаревић
Крупан план

ЛАЗАР ЛАЗАРЕВИЋ – О ЧЕМУ МИ ПРИЧАМО?!

Лазар Лазаревић је дубоко везан за Бранковину, у којој је одрастао. Вероватно је већ тада успоставио тајну везу са природом и њеним наукама. Најбољи ђак Ваљевске гимназије и учесник Међународне Мендељејеве хемијске олимпијаде у Шенжену. Један сасвим једноставан младић, наочит, финих манира, који мисли својом главом.

Лијана Крунић у ОШ „Нада Пурић”
Тотал

ЛИЈАНА КРУНИЋ – ХРИСТОС НАС ЈЕ ПОЗВАО ДА СЛУЖИМО ЈЕДНИ ДРУГИМА

Лијана Крунић православље доживљава као дар који јој је дат. Увидевши колико је живи Бог у сваком тренутку био ту за њу, определила се за студије теологије, како би и на тај начин могла да Му служи у потпуности. Више од деценије, посвећена је раду са децом кроз часове верске наставе, у основној школи.

Марија Савић
Тотал

МАРИЈА САВИЋ – ДЕЦИ СЕ МОРА УКАЗАТИ ПОВЕРЕЊЕ

Марија Савић је школски педагог, тренутно запослена у ОШ „Свети Сава”, у Попучкама. Кроз дугогодишње професионално искуство, до сада је радила у различитим основним школама. Упркос свему, свој позив бескрајно воли и ужива у њему.

Још неке приче...

Крупан план

Лазар Лазаревић је дубоко везан за Бранковину, у којој је одрастао. Вероватно је већ тада успоставио тајну везу са природом и њеним наукама. Најбољи...

Тотал

Лијана Крунић православље доживљава као дар који јој је дат. Увидевши колико је живи Бог у сваком тренутку био ту за њу, определила се...

Тотал

Марија Савић је школски педагог, тренутно запослена у ОШ „Свети Сава”, у Попучкама. Кроз дугогодишње професионално искуство, до сада је радила у различитим основним...

Крупан план

Своје предивно детињство је, заједно са породицом „понела” у Осло, не тако далеко од Ваљева, како каже. Одрастајући на северу, не заборављајући своје „јужњачке”...

Total
0
Share