Петар Ускоковић, певач и фудбалер, хармоникаш и судија, рецитатор и још много тога, сада полази у други разред природно – математичког смера Ваљевске гимназије. Пред њим се налазе многобројни нови походи, али ред би био присетити се шта је учинио у протеклој школској години.
У Ваљевску гимназију ступио је као ђак генерације ОШ „Милован Глишић“. Упркос новој средини и лабавом осећају које испуњава сваког првака, почетак, којег он назива „не из нуле, него из минуса“, превазишао је врло брзо и постао један од најистакнутијих гимназијалаца.
Петар Ускоковић данас је у Ваљевској гимназији, а и шире, најпрепознатљивији као певач, извођач домаће музике, понајвише песама Здравка Чолића, Микија Јевремовића, Оливера Драгојевића и Томе Здравковића. Ретко која гимназијска свечаност прође без њега, била она у Гимназији или ван ње, био он извођач или водитељ. Поред тога што пева, Петар Ускоковић свира и хармонику. Завршио је нижу музичку школу у класи Владимира Обрадовића. У слободно време загрева прсте и на клавиру.
Оно што је мање познато јесте разноликост дисциплина из којих се Петар такмичио. Најзапаженији резултати су прва награда на међународном такмичењу на Убу и лауреат и прва награда на међународном такмичењу „Фестивал словенске музике“ у Београду, оба из соло певања. Ментор је Бојан Величковић, у чијој класи Петар Ускоковић сада полази у други разред соло певања, ниже музичке школе. Истакао се на републичком такмичењу из рецитовања, али и на такмичењима из географије, физике и историје. Љубитељ је језика, а нарочито француског.
Но, поред својих школских успеха, Петар Ускоковић познат је и као добар фудбалер и спортиста, а недавно је постао и фудбалски судија. Рођен 11. јула, права је летња душа која одбија да буде одвојена од сунца и спољног света. Ипак, имао је довољно стрпљења за подугачки интервју.
Шта је твој живот?
Мој живот? Моја ствар. Шта рећи? Пун препрека, пун падова, али на крају, све што ја у моме животу радим не крене ни од нуле, него из минуса, ал’ зато увек тежим ка томе да дође то до мога савршенства, значи до мог максимума. Пази, то питање је чудновато… Што се тиче лоше стране мог живота, то је што људи мисле да су упућени у мој живот, а уствари, ретко ко зна чиме се ја све бавим и шта радим. То ми је донекле и драго, јер сам ту неку приватност сачувао за себе.
Дефиниши ми срећу. Да ли је и колико срећа битна у животу? Да ли човек треба стално да буде срећан у животу?
Ја, пошто сам верник, срећу схватам као неки дар Бога за добра дела, за добар рад. То је неки вид среће. Фактички, срећа не постоји. Постоји коинциденција, али ја то не сматрам срећом. Срећа је само награда за добар и марљив рад. Може да се деси и онима који не раде, али, нажалост, то их може водити у суноврат.
Срећа није најбитнија у животу. Човек не треба да буде стално срећан. Треба да тежи ка томе, али немогуће је да човек стално буде срећан и не би ваљало да будемо такви сваког тренутка.
Када се прича о срећи, људи обично желе да упореде срећу и захвалност. Шта је захвалност? Да ли се та особина цени?
Захвалност је нека људска врлина. То је чиста врлина човека и обичај човека да има осећај шта је неки други човек урадио за њега. Приликом помагања у нечему, захвалност је да се ти свом другу захвалиш. То је нека елементарна ствар која може да се изгуби, као и стид и срам.
Захвалност је мало широк појам да бих га посматрао генерално, али када бих га посматрао, рекао бих да га ретки људи цене. Лично знам и захвалне и незахвалне људе. Људе из мог круга сматрам захвалнима. Требало би да се оградите. Људи који су вама битни, биће вам захвални кад год им помогнете, а и ви њима. Од људи који су вам небитни не треба ни да тражите захвалност.
Шта би био друг?
Друг? Друг је основ свега. Без друга се не може. На пример, скоро сам се сусретао у гимназији, кажу, „Мени је пријатељ свако.“ Онда се ја запитам, пробудим се у касне сате, око 3, 4 сата ујутро, и ја гледам… како пријатељ може бити пречи од друга? Мени то није јасно. Када погледаш корен речи пријатељ, теби је пријатно са неким. Значи, ти од тог човека не мораш да очекујеш ништа више. Можеш да се дружиш…
То ти је онај прелазак између познаника и друга, ја то тако класификујем. Не можеш да кажеш да ти је пријатељ неко од кога можеш да очекујеш у по дана, у по ноћи, да дође по тебе. Другје ту када је тешко, у свим ситуацијама, добрим или лошим, он је ту уз тебе. Пријатељ је онај који ће ти причати, „Биће добро, биће у реду.“. Друг је онај који треба да те спусти на земљу, који треба да ти каже праву ствар. А некако, и лепше ми је кад кажем друг него пријатељ, пријатељ ми се одужи, друг је краће, одсечније, драже.
Поменуо си стид и срам. Да ли су то лоша осећања?
Не. Нимало. Просто, то је невероватно. Сад срећем, током лета, током мрака, кад видите да немају деца ни стида ни срама у понашању. Нећу да причам о одевању, то је сад нова мода. Ја више волим старију моду, да се облачим пристојно, да не кажем дедињски. Али, причам о понашању, кад пролазите поред Центра за културу, ви видите да је то шљам тешки. То су ружне речи, псовке…
Требало би се мало и смирити. Не кажем, време је такво да се долази до вредновања погрешних ствари, или бар до ствари за које ја сматрам да су погрешне. Треба имати стида и срама, треба се запитати зашто смо урадили то што смо урадили.
Шта је вредност?
Вредност је, такође, широк појам. Може се посматрати у различитим сферама живота. Има много подкласификација, ал’ ја бих вредност сврстао негде у неку драгоценост. Вредност је и материјална и нематеријална. Једноставно је присутна свуда. Неко вреднује ствари које ја сматрам погрешним, али за њега су то праве ствари.
Овде бих направила пресек. У школи, а и шире, познат си као изузетан певач. Шта је певање за тебе? Да ли се у певању и свирању осећаш подједнако или не? Шта ти је лакше, а шта теже? Како је то бити певач, а како хармоникаш?
Шта је певање за мене? Ау… Певање је свакодневица. Нећу да кажем основ живота мога и што ме држи у животу, јер имам шеснаест година, али просто нешто незамисливо. Да ми неко каже, „Не можеш да певаш!“, то би било ужасно, иако сам ја тек на почетку певања. Нећу да лажем ни себе ни друге, почетак је, да не кажем „из снова“, али је почетак који сам знао да искористим.
Али, сматрам да неће бити досадашњег успеха, ако не наставим да радим. Певање није ништа нешто што је ствар талента, ево у процентима, пошто сам природно-математички смер, 98% су труд, жеља, воља, и највише рад, 1% је таленат, а преосталих 1% је Божија воља, или, како је неки називају, срећа. Али, сваки део тога је битан и важан.
Кад смо код свирања, и њега практикујем. Просто нема ниједног аматера певача који ваља, а да не зна нешто и да свира. Ја бих волео да се бавим аматерским певањем, тако да се морам усавршавати и у свирању. Треба да се вежба сваки дан, не може без свирања да се функционише. Кроз свирање се, такође, учи.
Али, генерално, лакше ми је и лепше да се по пола сата упевавам, него да вежбам хармонику. Свако бављење музиком је тешко на свој начин. Све има своје тешкоће и мане, али сматрам да је певање теже научити у почетку. Међутим, када се једном научи и ако се константно вежба, тај занат не може да се изгуби.
Људи више обраћају пажњу на певање. Не придају значаја инструменталистима колико вокалистима. Певач има свој инструмент унутра, његово дело излази из њега, не из механизма инструмента. Он треба да анимира публику, да води атмосферу.
Сада би било лепо да пређемо на тему спорта. Шта је спорт за тебе? Како доживљаваш фудбал? Да ли га можеш повезати са уметношћу, специфично музиком?
Спорт је нешто чиме би сваки човек требало да се бави. Ја спортом не сматрам само оно играње лоптом и зарађивање милиона, тај професионални спорт. За мене је спорт свако излажење у природу, без коришћења модерних технологија, значи – друштво, трчање по ливади, играње жмурке, да идемо у пећине, Градац; све је то спорт.
А ако се опредељујемо, за мене је најдражи засигурно фудбал. Лако је објаснити зашто је фудбал најпопуларнији спорт. Од Уругваја, преко Атлантика, од северног до јужног пола, било где, фудбал може да се игра. Зашто? Зато што за фудбал вам треба: два камена, два штапа, флаша и да играте.
Фудбал ми је раније био дражи, више и не толико. Углавном се баца акценат на брзину и снагу играча и све се врти око пара. Фудбал је некад био уметност, али више није. Повезујем га са музиком, најпре због друштва. Шта год и где год имате нешто да радите, требало би и да имате друштво са којим ћете да га радите, да се смејете, шалите, да се играте…
То је најбитније од свега. Друго, и у спорту и у музици постоје правила којих морамо да се држимо. У музици постоје периоди, и у фудбалу постоје периоди. И једно и друго су ми битни. Али, ако бих баш морао да бирам, ближа ми је музика.
Шта представља за тебе физичка активност?
Физичка активност представља предуслов да ми останемо здрави, живи и прави. Без физичке активности не може се ништа. Они људи који седе за компјутером, ја тај живот сматрам апсолутно нездравим, јер ви не можете да се не крећете и не мењате средину. Тим људима свака част. Њих веома поштујем, али за мене је то немогућа мисија.
Да ли физичка активност и музика помажу при дисциплини?
Да. Треба имати самодисциплину. Треба да изградите сами неке принципе и да дате себи неке задатке. Физичка активност доводи до тога. То после помаже и у школи, и ван ње. Почињете да стварате радне навике. Кад се наканите да вежбате инструмент сваки дан, по неких сат времена, па се навикнете, уђете у ритам, тешко вам је да престанете. А ако после не вежбате један дан, осећате као да нешто фали, као да сте погрешили, неиспуњени сте.
Колико је дисциплина присутна код наше генерације?
Зависи, како ко. Мноштво њих је нема, али знам и неке који су заиста дисциплиновани људи. Познајем двоје који тренирају, којима је тренинг на првом месту. Они се нису само навикли на тренинг, већ имају и неке друге навике. Дан не може да им почне ако не одраде то и то. Али, свеукупно гледано, дисциплине у мојој генерацији има јако мало. И мислим да ће је бити све мање и мање.
Како би ти повећао дисциплину?
Тренирањем. Тренирањем спорта. Мислим да је битно да тренер буде пре свега добар, да хоће да заинтересује децу. Он и ако не буде после ту, вама ће остати навика. Некад није до нас. Некад треба имати и подршку. Помоћ у свему је добродошла, а некад није ни неопходна.
Споменуо си навику. Постоје ли лоше и добре навике?
Сваки човек има навике. Ја не могу да поделим, просто, навике су навике. Не постоје лоше навике – то су изговори – а добре навике су наша дела. Неко каже, „То ми је лоша навика.“. Промени! Навике нису нешто што не може да се промени. Нису урођене, ми смо их створили, трудом и залагањем или немарношћу. Тешко је променити навике. Најтежи је почетни период. Ако се преброди првих пар месеци, сматрам да је све онда много лакше.
Можеш ли ми дати пример неке лоше навике?
Нешто најружније код човека јесте можда навика да не пази на природу. Нема вољу да баци у канту или контејнер, него мора да баци поред пута. У нашем граду је то прилично изражено. С друге стране, морам признати да нам се Градац у задњих пет година прочистио, ако узмемо у обзир и много већи број људи који га посећује. Али, дивље депоније ће нас уништити.
Како би ти то променио?
Закон против самог бацања не би могао да заживи. Ту нема даље приче. Можда може да функционише на неким јавним местима, али не можемо тачно одредити ко је бацио коју флашу у природи. Ја бих да се народ освести, најпре кроз школу, од петог разреда или још док су код учитељице. Не можемо учити некога ко је већ средњошколац како треба да се понаша у природи. О овим стварима треба причати, али не само причати. Треба нам и пракса, не причање у празно. Другачије не може.
За крај, пошто си ми на почетку одговорио шта је твој живот, можеш ли ми рећи шта је живот у целости?
Живот… Ма, живот је да смо живи и здрави, да се има друштва, да се дружи. Где ћемо ми бити? Нек’ смо живи и здрави и не треба ти више ништа у животу. Кад ми кажу, „Јој, ове паре…“, ма паре су нешто што долази и што пролази, и враћа се, али живот се један овај неће вратити, овоземаљски. Тозовац каже: „Шта је живот кад се мрети мора, зато пијем док не сване зора“.
Ја то не практикујем, али ту има истине. Како сам верник, сматрам да је овај живот прекретница неком небеском животу коме ми сви верници тежимо, тако да и не треба баш да живимо тол’ко пуним плућима. Све треба умерено радити. Иако је овај живот један. Треба наћи задовољство у свему што радимо, иако не можемо увек да волимо оно што радимо. Просто, треба наћи занимацију у свему. Живот је нека ствар где би требало да се прилагоди.
***
Уз добро промишљање, без застајкивања или журбе, Петар Ускоковић је дао своје бритке као сабља одговоре. Показао се као одлучна млада особа, чврстих, уобличених идеала и ставова, али свесна своје младости и неупотпуњене зрелости. Од њега се да свашта научити. Пре свега, да човек не мора бити једностран, укалупљен.
Од човека не треба очекивати скоро ништа, његов свет је само његов, не може се предвидети. Постоји нешто изнад нас, нешто чему би требало тежити. Дисциплина, покрет, звук и друштво су спас. И, на крају, колико год нешто волели или мрзели, морамо пронаћи задовољство у томе, морамо да се прилагодимо.
Петар Ускоковић, Петар Ускоковић, Петар Ускоковић, Петар Ускоковић
