Добро друштво :)

Ћао, шта те занима?

Тотал

ЛИЈАНА КРУНИЋ – ХРИСТОС НАС ЈЕ ПОЗВАО ДА СЛУЖИМО ЈЕДНИ ДРУГИМА

Лијана Крунић православље доживљава као дар који јој је дат. Увидевши колико је живи Бог у сваком тренутку био ту за њу, определила се за студије теологије, како би и на тај начин могла да Му служи у потпуности. Више од деценије, посвећена је раду са децом кроз часове верске наставе, у основној школи.

Лијана Крунић у ОШ „Нада Пурић”
Лијана Крунић, вероучитељица у ОШ „Нада Пурић” (фото: Јована Л. Мирковић)

Лијана Крунић је рођена у Холандији, те је самим тим њен животни пут испреплитан културама два различита народа. У Београду је завршила Тринаесту београдску гимназију. Након тога се обрела на холандском универзитету уметности, у Бреди, на Сент Јост академији – Akademie voor Kunst en Vormgeving St. Joost. Одређене околности и љубав према Србији вратиле су је себи, јер је она заправо већ одабрала живот уз Господа Исуса Христа. Уписала је студије теологије, на Православном богословском факултету у Београду и успешно затворила тај круг.

Ваљево је пригрлила пре двадесет година, удавши се за свог супруга Дарка Крунића, који је свештеник у Храму Васкрсења Христовог. У том периоду, Лијана Крунић је започела као вероучитељица у обдаништима. Убрзо је почела да ради у Првој основној школи, а не тако давно, професионални позив ју је одвео у ОШ „Нада Пурић”, где је и данас. 

У оквиру рада са децом, посебно истиче дугогодишњу, дивну сарадњу са колегиницом Сандром Јовановић, са којом је успела да допринесе освежењу и разним иновативним решењима на часовима. Лијана Крунић и она су заједно организовале много догађаја и добротворних акција, које су на неки начин и подстакле креативан и, ако се може рећи, радионичарски приступ у самој настави, а не само ван ње. 

Њен изузетно ведар дух и непресушна енергија, вероватно су један од главних разлога зашто је толико вољена од својих ученика. Чак и они најнемирнији налазе свој мир и успевају да се прилагоде атмосфери и окружењу, учествујући у настави, која је динамична, занимљива, испуњена радошћу и љубављу. 

Лијана Крунић - ученици
Млађи ученици на једној од креативних радионица (фото: Лијана Крунић)

У ваљевској епархији, одзив деце за веронауку, као један од изборних предмета, временом је ишао узлазном линијом. Тренутно, Епархија ваљевска сабира највећи број ученика у читавој Србији, што је, очигледно, резултат приступа и уложеног труда свих вероучитеља којима је овај задатак поверен. О свему томе и још понеким значајним питањима, говори наша гошћа Лијана Крунић, у духу највећег хришћанског празника. 

Кроз Ваш начин рада са децом, уочљив је изразито креативан приступ. Која су то поља Вашег интересовања?

Након Гимназије, имала сам жељу да упишем примењене уметности. Моја мајка је историчар уметности и код нас у кући су целог мог детињства били присутни људи из бранши блиских разним врстама уметности. Аница Зубовић, на пример, сликар Сергеј Јовановић, који је у нашој кући имао свој атеље и ту је стално доводио уметнике, глумце, музичаре… Најбоља пријатељица моје мајке је била историчар уметности у Народном музеју, тако да сам ја тамо редовно одлазила. Уметност је састaвни део мог живота. Отишла сам у Холандију и тамо сам започела студије уметности, на академији Сент Јост у Бреди. 

Међутим, мој живот у Христу је већ отпочео. Активно сам ишла на литургије и тамо сам у Ротердаму упознала оца Војислава Билбију, који је такође велики уметник. У целом том мом дотадашњем животном склопу, схватила сам да је Бог ипак на првом месту. Можда ће ово сада звучати чудно, али ја сам тамо отишла после бомбардовања.

Сами утисци, након бомбардовања Србије, из које, иако смо могли, ни брат ни ја нисмо хтели да одемо док је то трајало, били су некако помешани… Просто ми је тамо све деловало савршено и људи су ми деловали исувише срећно за мој појам схватања стварности. Мене је то тада као младу особу болело и изабрала сам ову другу стварност, коју нуди Србија. То је био мој позив, призив и одлучила сам да се вратим назад и посветим се студијама теологије, како бих лакше разумела ту своју потребу за живим Богом. 

Теологија као избор – Лијана Крунић 

Студије теологије су веома специфичне и поред широког академског знања, пружају изучавање и неколико неживих језика. Иако број девојака и жена које се определе за овај пут константно расте, још увек је то ређа појава у односу на мушки свет. Можете ли нам мало приближити ову врсту студија? 

Само студирање теологије мора у себи да носи тај призив Божији, да је то дубока, духовна одлука човека да се тиме бави – да живи у Христу. Студије теологије не подразумевају само филозофски, теоретски приступ, већ животни, који ми практикујемо у Цркви примањем Духа Светога, благодати Божије, која нас у ствари учи ко је Бог. Наша вера је откривенска и ми само у Духу Светом можемо да је спознамо. Теологија је специфична и по томе, јер те тражи целог. Заиста има много дивних људи које тамо можете срести. 

Сам тај склоп предмета који се изучавају, почев од патрологије, литургике, хагиографије – све о светима, па затим од старих, као што је старогрчки, хебрејски, па до савремених језика. Изучава се, наравно Стари и Нови завет, пастирска психологија… То су заиста невероватни предмети, који вас уводе у живот Цркве и спознавање Бога. 

Што се тиче музике, то је такође интересантно. Морају да се похађају часови црквеног појања, који су за мене, без мог мужа били ноћна мора. Тамо сам и упознала свог будућег супруга, који ми је бескрајно много пута понављао како бих шта требало да отпевам да бих положила тај испит. Данас волим да певам, када имам прилику, за певницом, јер то је нешто посебно када живо учествујете у животу цркве. 

Упознавање са теологијом кроз студирање нам омогућава да много дубље живимо живот Цркве и оспособљава нас за пар послова, којима можемо касније да се посветимо. 

Који су то конкретни послови, боље рећи – позиви?

Да. Свештеници увек кажу, да то није њихов посао, већ су они служитељи. Дакле, они служе и управо на то нас је Христос позвао, да служимо једни другима. Разумемо да сама Црква има своје устројство, вековима стоји на чврстим темељима и тачно се зна хијерархија и улога сваког. 

Лијана Крунић са ученицима
Лијана Крунић са ученицима пред наступ на светосавској приредби (фото: приватна архива)

За жену, такође постоји могућност, у смислу катихете, да буде у служби рада са децом. Жена је призвана и као попадија, жена свештеника, а у овом смислу је заиста конкретан позив. Са благословом Епископа, свака жена која заврши теолошки факултет може да ради овај посао. У Београду жене имају могућност запошљавања и при неким црквеним издавачким кућама. Што се тиче мушкараца, они су у служби и катихете и ђакона, свештеника. Шири је спектар, да тако кажем. 

Да ли бисте могли на кратко да се осврнете на улогу жене у Цркви, од најранијих времена до данас? Никако у неком фенимистичком контексту, већ у конкретном смислу, имајући у виду све културолошке и традиционалне одреднице нашег друштва кроз векове. 

Покушаћу да допринесем овој теми колико могу, на основу свог познавања материје и неког искуства које имам. У православљу и уопште у хришћанству, највишим бићем икада рођеним, сматра се управо жена, тј. Мајка Божија. Пресвета Богородица, биће рођено од оца и мајке, које не може бити надмашено ни од серафима ни од херувима, како њене песме говоре. Она је биће које је прославило људски род и учинило то да Бог пожели да има мајку, да пожели да сиђе на земљу, да се умањи – да изврши кинонију и постане нама додирљив узимајући тело човека и то баш од жене. Дакле, од конкретне особе, Дјеве Марије. 

У том смислу, када уђемо у цркву, прво што видимо у олтарској апсиди, јесте фреска са раширеним рукама мајке, жене која грли људски род. Жена, као ни мајка, у православљу, апсолутно не би требало да се осећа скрајнуто, јер она је та која рађа свештенике. Она је та која се моли Мајци Божијој много присније него било који мушкарац, јер увек се ми мајке боље разумемо. Зато смо на неки начин ми у неком повлашћеном положају, што нам је Син Божији дао кроз своју Mајку. 

Мислим да би жена у православљу требало да буде свесна те своје части. С друге стране, мора да постоји одређено поштовање, у смислу јерархије која је већ хиљадама година устројена. Постоји то левитско племе  у Старом завету, у коме су мушкарци бивали свештенци. Касније, ми хришћани наслеђујемо то из јудаизма, мушкарци настављају да буду свештеници по том старом обичају. Ми то наслеђујемо и поштујемо. 

Али и даље, те исте синове, те мужеве, ми жене спремамо за тај чин. Самим тим, ми смо њихов стуб, а њима је Бог дао кроз тај један специфичан благослов да они буду ти који су служитељи тајне, служитељи евхаристије, литургије. Ја то тако видим и не осећам се ни најмање спутано у православљу што сам жена. Поготово што ми је дато да будем и катихета.  

Колико кроз веронауку имате прилику да се приближите деци, да им одшкринете врата како би проникли у свет живе вере и отворили своја срца ка Господу?

То је право питање. Веронаука је велики изазов за вероучитеља. Деца су од узраста од седам година нама дата да ми у њима будимо оно што је најдубље. Да их освестимо о целовитости њиховог бића, што је истовремено предиван и тежак задатак. Морам да признам да и ми вероучитељи повремено наилазимо на падове, када помислимо – Боже, да ли сам ишта успео да учиним? Највећа утеха ми је Прича о сејачу и семену, а и другим колегама, јер то знам. 

Лијана Крунић
Радионица каширања икона у оквиру верске наставе (фото: Лијана Крунић)

Различити су људи, самим тим и деца и сви различито доживљавају реч Божију. Али, у раду са њима, ви видите колико је душа у повоју жедна живе воде, речи Божије, да би се балансирано развијала. И тело и дух. Зато веома благодаримо на томе што деца имају могућност, да се кроз систем школства развијају и духовно.

Када дете од раног узраста спозна Свету Тројицу, спозна живог Бога, спозна да је Црква његова мајка из које теку реке воде живе, из које тече благодат и да оно зна где може да се напоји, да се очисти и да се развија у меру раста Христовог. Човек је феноменално биће. Човек је позван да буде мали Бог. То је изузетна промисао у стваралаштву Божијем. У том смислу, веронаука може много да допринесе. 

Веронаука као пут ка спознању Бога живога – Лијана Крунић

Веронаука је изборни предмет и предајете га по одређеном плану и програму. Претпостављам да, као и наставници свих осталих предмета, имате аутономију да наставне планове прилагођавате тренутним потребама својих ђака. Како се то манифестује кроз практичан рад?

Патријарх Павле је вратио веронауку 2001. године, након што је она 1950. године била укинута. Премијер Ђинђић је то тада такође подржао и тада је постојао један план и програм за катихете који су међу првима ушли у школе. Тај план и програм је ревидиран, чини ми се 2016. године и он је поново написан, како за основну, тако и за средњу школу. Он је много боље прилагођен деци одређеног узраста, што је био и резултат рада и искуства катихета до тада.

С друге стране, ми заиста имамо ту слободу за креирање наставе. До четвртог разреда имамо те радне листиће, помоћна наставна средства која нам служе. Све то би могло да буде и много боље у Србији и ми се надамо да ће се побољшати статус веронауке и вероучитеља у наредним годинама. Било би лепо да имамо и уџбенике. 

Сваки катихета се труди да своје знање што више повезује са практичном наставом, да их што више одводи у цркву како би искусили само богослужење. Суштина веронауке није кабинетска настава, као што студирати теологију значи живети је, како је чувени професор Јован Рамонидис говорио.

У том смислу, ми се довијамо на разне начине. Користимо разне методе наставе да би деци било занимљивије – правимо паное, гледамо цртаће, организујемо радионице… како би они осетили да веронаука у себи носи све то. Као што и само хришћанство у себи носи уметност, од сликарства до музике, па и медицину, мада се нисмо довољно бавили тиме. 

Вероучитељи у средњим школама много више воде децу и на екскурзије, обилазе се наши манастири, ми доста ређе. Упознавање са културном баштином нашег народа је такође део нашег задатка, а Ваљево је стварно посебан центар духовности. 

Какав је Ваш утисак – колико заиста успевате да допрете до деце?

Морам да говорим и из угла мог супруга, који дуго предаје у средњој школи, а заједно пратимо и његову децу. Деца која су похађала веронауку у основној школи углавном наставе и у средњој школи, где се они тек тамо дефинишу као слободне личности, као хришћани. Ту осете у потпуности да је то њихов избор, да ли су они слободно одлучили да буду уз Христа и своје православље, да тако кажем. 

Тренутни наш утисак јесте да дефинитивно има утицаја. Деца се јављају, њему посебно. Зову и из Америке кад су проблеми. Зову када су крштења, венчања, исповести… када је неки духовни проблем у питању. Сада говорим из угла већине катихета који су будући свештеници. То је јако интересан однос, јер се деца прво везују за свог вероучитеља, а касније му се обраћају као свом духовнику. То је један дубок и прелеп однос и врло често останем потпуно затечена, како то Бог проналази путеве између људских и дечјих срца. 

Занимљиво је да се Ваш предмет не оцењује бројчано. Чини ли вам се да је то добар пут који би се могао применити и на обавезне предмете? 

Увек се сетим да се Патријарх Павле увек шалио на сопствени рачун, говоривши да је имао двојку из веронауке, јер је имао строгог катихету. Нама заиста такво искуство не би било пожељно. Томе се приступило врло озбиљно и Црква је увела само то описно оцењивање. Тако је са свим изборним предметима, као и са првим разредом. Мени је то сјајно.

Што се тиче оцењивања, ту су компетеније колеге да о томе говоре. Али видим да се сви они труде да уведу и тај васпитни елемент у своју оцену, јер је школа васпитно – образовна установа. Мислим да би на томе требало да се ради, да свака оцена садржи у себи не само исказано знање, већ и похвалу за понашање, приступ раду и однос према другима у одељењу. 

Самокритичност мора да постоји. Нисам за то да се на балканском простору уљуљкамо у још неку нереалну ситуацију. Сама Црква проповеда да мораш стално да се преиспитујеш, да будеш у покајном расположењу, да си свестан свог греха и својих мана. Тако да, мислим да би и дете требало бити свесно у чему је добро, у чему баш и није, како би се оно могло подстицати у правом смеру, који је за њега најбољи. Није добро да то дете буде обесхрабрено, јер му нешто не иде добро. Потребно је помоћи му да пронађе свој пут кроз све оно у чему се проналази. 

Мислим да је оцена одређена врста мотивације. Данас је веома тешко мотивисати децу. Мобилни телефони, видео игрице… су им много занимљивији. И одраслог човека је тешко мотивисати, јер смо ми врло специфична бића. Наставници се заиста тиме много баве, како да им се пробуди заинтересованост за наставу? Зато оцена може бити један моћан елемент, али да не буде мач који сече. 

Споменули сте важност самокритичности. Да ли је заиста негујемо довољно као једну вредност, неопходну за развој и очување здраве личности? Често делује као да смо озбиљно „заглибили” у индивидуализам и самодовољност

Размишљала сам доста о томе. Не бих да генерализујем. Постоји тај велики талас новог стила васпитавања деце, који је, кажу неки педагози, транзицијом дошао и на ове просторе. Ми смо из једног патријархалног начина васпитања, где су се тачно знале улоге у породици, дошли до једног слободнијег вида васпитавања деце.

У том неком смислу, пронашла сам једно занимљиво запажање, да смо ми практично прешли у детријархат. Сада је дете постављено на пиједестал обожавања. Имамо и једну врсту идолског односа, што се у Цркви не подржава, јер се инсистира на томе да све мора да стоји на свом месту. Значи, на првом месту је Бог, па онда породица и свако појединачно. 

Чини се да данас имамо пречесто ситуације када родитељи превише удовољавају деци. Самим тим добијамо интересантан резултат. Мислили смо да ће дете бити задовољније, међутим, не. Дете постаје агресивније, незадовољно је и његови апетити постају све већи, што често прелази оквире породичних могућности. У том смислу, видимо да се негде греши. Дете воли јасне границе. То доприноси рађању једне здраве личности, када оно зна који су то оквири. Отац и мајка су две обале, како би се усмерио ток ка циљу који смо одредили. Циљ мора да постоји. 

Школовање може бити изузетно добро, када се постави као један од циљева детета. У том смислу би требало да се вратимо том јасном постављању граница детету, да не бисмо имали дете које је после незадовољно самим собом. 

Лијана Крунић, ОШ „Нада Пурић”
„Птичје село” – рад ученика на часу веронауке (фото: Лијана Крунић)

Благословени сте да, поред својих троје деце, будете на неки начин водич на путу одрастања и многој другој деци. Одговорност је велика. Мислите ли да смо као друштво довољно освешћени и спремни да се са свим очигледним проблемима боримо, како доликује  озбиљним, одраслим људима? 

Говорим из угла мајке, вероучитеља, па и грађанина. Једном сам своју децу питала – Да ли сте ви свесни да ћете живети до 2100. године? Рецимо… Знате ли ви шта ће се до тада све десити? Мислим да се технологија и свет уопште развија невероватним интензитетом. Питање је да ли и људи који се баве електро-техничким, или техничким наукама, могу да испрате све. 

Како неки педагози кажу, свака генерација се рађа са капацитетом за своје време. Ми смо та генерација транзиције, мало каскамо и не можемо баш да испратимо у корак нашу децу. Али, постоје неки стари принципи, којима нас и Библија учи, да човек тражи целовитост – телесну, интелектуалну и духовну. Ми не смемо да заборавимо на то. Прва човекова потреба је љубав. И не знам каква технологија да се развије, љубав ће остати број један. 

У том смислу, ми морамо да наставимо да се боримо за своју децу, поред тога што не можемо да испратимо у ком смеру се они већ развијају, интелектуално и социјално. Ми морамо да им обезбедимо базу, која подразумева и здраво тело и здрав дух, да они знају да је црква место у коме се они поје милошћу и благодаћу Божијом, Духом Светим који им даје живот вечни. Која им даје васкрсли став према животу, у коме нема депресије, нема туге, нема – Не могу. Идем даље, са Богом могу све. 

Дакле, морамо да их оснажимо да они буду духовно јаки, да изнесу своје животе и изван ових простора, даље, у царство небеско. Живот је једна огромна тајна и непознаница и свака генерација истражује оно што јој Бог да. 

Бог је највећи стваралац. Човеку је много тога дато и он је готово увек жељан игре. Колико је она, по Вама важна? 

Опет ћу се вратити Јеванђаљу, јер Христос је рекао: „Будите као деца. Њихово је царство небеско.” Основна одлика детета је игра. У тој игри нема неког перфекционизма, нити амбиције, него просто је ту сама љубав и игра. У том смислу креативност на настави веронауке има за сврху да будемо радосни, да се играмо, па понекад да будемо и корисни кроз ту игру и помогнемо некоме. 

Игра оплемењује и уводи у атмосферу царства небеског, те радости, која је неопходна да се оствари искуствено. И увек је лепо када то радимо сви заједно, јер се често укључе и родитељи у неке наше радионице. Тако да, вероучитељи се заиста доста ангажују око деце, било да су то неке драмске радионице, хорићи, ликовне радионице, конкурси, литерарни конкурси, и тако даље. Зато морамо стално да истражујемо како бисмо открили које све таленте деца крију, како бисмо им били од помоћи. 

***

Добра намера, широк и отворен дух ношен истином и љубављу, увек нађу пут и до најскривенијег срца. Деци је то Богом дато. Зато и јесте неопходно да научимо да ослушнемо сваки њихов немир и вапај. Исто тако, да будемо искрени и јасни у односу према њима, недвосмислено им стављајући до знања да смо сви дужни да поштујемо одређена правила, како не бисмо створили хаос и наносили бол једни другима. 

Лијана Крунић својим постојањем проноси дух добра, ширећи радост и љубав према животу, према Богу живом. Између осталог и због тога су благословени сви родитељи чија деца имају могућност да се заједно са њом играју, учећи о православљу и речи Божијој. 

„Бог је дао човеку да буде већи и од анђела.”  Лијана Крунић је свој пут одабрала и њиме, захвална, ходи. Пут, који није лак, као што ниједан, ничији није. Слобода воље је можда највреднији Божји дар човеку. Милост Божија, као ни суд Његов никада нас неће заобићи. Уистину једноставно, а истовремено и тешко. Човек је увек тај који прави избор. Христос Воскресе. Ваистину Воскресе. 

Јована Л. Мирковић је дипломирана глумица. Ради као уметнички директор ПАРАДОКС групе и координатор Студија Кадар 24. Удата за Немању са којим има сина Михаила.

Лазар Лазаревић
Крупан план

ЛАЗАР ЛАЗАРЕВИЋ – О ЧЕМУ МИ ПРИЧАМО?!

Лазар Лазаревић је дубоко везан за Бранковину, у којој је одрастао. Вероватно је већ тада успоставио тајну везу са природом и њеним наукама. Најбољи ђак Ваљевске гимназије и учесник Међународне Мендељејеве хемијске олимпијаде у Шенжену. Један сасвим једноставан младић, наочит, финих манира, који мисли својом главом.

Марија Савић
Тотал

МАРИЈА САВИЋ – ДЕЦИ СЕ МОРА УКАЗАТИ ПОВЕРЕЊЕ

Марија Савић је школски педагог, тренутно запослена у ОШ „Свети Сава”, у Попучкама. Кроз дугогодишње професионално искуство, до сада је радила у различитим основним школама. Упркос свему, свој позив бескрајно воли и ужива у њему.

Iskra Sabo u predstavi školskog pozorišta u Oslu
Крупан план

ИСКРА САБО – БОРБА ЗА ПРАВДУ ЈЕ ВАЖНА

Своје предивно детињство је, заједно са породицом „понела” у Осло, не тако далеко од Ваљева, како каже. Одрастајући на северу, не заборављајући своје „јужњачке” корене, непогрешиво процењује оба система. На прагу студија права, талентована, одлучна и храбра, наша гошћа – Искра Сабо.

Још неке приче...

Крупан план

Лазар Лазаревић је дубоко везан за Бранковину, у којој је одрастао. Вероватно је већ тада успоставио тајну везу са природом и њеним наукама. Најбољи...

Тотал

Марија Савић је школски педагог, тренутно запослена у ОШ „Свети Сава”, у Попучкама. Кроз дугогодишње професионално искуство, до сада је радила у различитим основним...

Крупан план

Своје предивно детињство је, заједно са породицом „понела” у Осло, не тако далеко од Ваљева, како каже. Одрастајући на северу, не заборављајући своје „јужњачке”...

Крупан план

Јаков Јакић је ученик петог разреда ОШ „Нада Пурић”. Када бисте затворили очи и слушали га како говори, рекли бисте - немогуће. Сићушне грађе,...

Total
0
Share