Контактирајте нас

Здраво, шта ви тражите?

Крупан план

АЛЕКСАНДАР КОВАЧЕВИЋ – ВЕРА, НАДА И ДЕЛА

Александар Ковачевић, изузетан спортиста и изузетан ученик. Пре свега човек и друг пун духа, најпре спортског. Особа која ће Вам на питање, „Шта си радио на летњем распусту?“ одговорити са, „Ма, ништа…“, а освајао је светска и европска првенства у ватерполу.

Aleksandar Kovacevic naslovna

Александар Ковачевић, рођен у Ваљеву 9. септембра 2004. године. Матурант је Техничке школе у Ваљеву, на смеру техничар мехатронике. Завршио је ОШ „Десанка Максимовић” као одличан ученик, учесник многих такмичења из физике и математике, али далеко запамћенији као изванредан ватерполиста.

Александар је почео да тренира ватерполо у својој шестој години, а свој први успех остварио је већ са осам година, 3. место у Србији са Валисом. Претпрошле године, на Европском првенству је био стрелац репрезентације, освојивши златну медаљу. Прошле године, Александар Ковачевић је са Валисом освојио злато на Медитеранским играма, сребро на Светском првенству, и још једно злато на Европском првенству.

Поред тога, овај сјајни спортиста већ три године за редом учествује у пливању за часни крст, на Богојављење и већ три године за редом га осваја. Ипак, Александар Ковачевић признаје да му је прва љубав била физика, али и да му је био потребан само један – први – тренинг да увиди да је ватерполо нешто чиме би желео да се бави.

Шта је дух? Шта ти прво падне на памет кад чујеш ту реч?

Наравно, прво што ми падне на памет јесте спортски дух. То је жеља да увек будемо што бољи и да на сваком тренингу дамо свој максимум и да оно чиме се бавимо волимо највише на свету и да нас то испуњава сваким даном све више. И кад поменеш дух, увек ме то асоцира на спорт, јер то ми је најбитнија ствар у животу.

Шта би био добар дух? Је л’ то нешто што неко већ од рођења има, или се стиче временом, кроз рад? Колико је времена потребно за то?

Па, неко се рађа са тим, а неко га стекне временом, све зависи. Неко уочи да треба да има добар дух у себи, а неко га развија јер гледа у друге, какав је ко и од њега купи најлепше нешто и то код себе покушава да оствари.

То колико је времена потребно, опет зависи од човека до човека. Мени је требало један тренинг. Тад сам видео да је то нешто чиме желим да се бавим и покушавао сам да будем што бољи у томе.

Александар Ковачевић додела награда
Александар Ковачевић на додели награда (фото: приватна архива)

Александар Ковачевић – Без здравог духа, нема ни здравог тела

Које је твоје виђење изреке „У здравом телу здрав дух.“?

Тога треба да се држимо. Мислим да људи који се баве било каквом физичком активношћу, било чиме што их у животу чини срећним и здравим, и они који брину о себи, биће здрави у телу. А мислим да здраво тело не може да буде ако нема здравог духа. Опет, здрав дух је веома тешко имати без здравог тела.

Да ли може постојати лош дух? Кроз шта се он одражава?

Све зависи. Човек може да тренира чак и ако га неко тера на то, или, ако то ради из неке користи. Након неког времена, то може постати лош дух. Тај лош дух се може препознати тако што неко долази без воље на тренинг, да га само одради, неко долази да би узео неки новац од бављења спортом. Не кажем да је баш то лош дух, свако ради за себе, али увек треба да радимо оно што волимо, а не да гледамо користи из тога.

Кад већ спомињеш тренинге, морам да те питам – шта значи тренинг једном спортисти? Да ли је то само физичка припрема, или…?

Тренинг је нешто најбитније, битније је чак и од утакмице, јер какав си на тренингу, такав ћеш бити и на утакмици. Најбитније је да даш на сваком тренингу максимум, од теретане, до пливања, до тактичких и техничких ствари, јер све то чини тебе бољим и више ћеш моћи да даш на утакмици. Што се више предаш томе, што јаче урадиш тренинг, то ћеш више моћи да поднесеш ритам утакмице и моћи ћеш да будеш, да даш најбоље од себе у том тренутку.

Тренинзи као тренинзи, оно… Неки су, наравно, досадни, где има пуно пливања и мораш себи да кажеш – „Мораш то да изгураш!“, да би касније успео у томе.

Колико тренинг зависи од тренера, а колико од самог спортисте?

Све зависи, неки тренери су старог кова и размишљају да само треба да се плива. Они обично дају шест километара пливања, а неки други дају километар и по. Пре се препоручивало шест километара пливања, а нове студије су нам сад показале да је довољно по километар и по, наравно, уз мање замора, уз другачије мењање дисциплина. Опет, све зависи… Сваки тренер је различит. 

Неки је више психолог, покушава да допре до тебе кроз причу, неки кроз повишење тона, неки кроз неку казну коју ти даје, али опет, сви су ту разумни у неком погледу и желе од тебе оно најбоље и покушавају да те изведу на прави пут. Прво као човека, који је у ватерполу. На пример, кад сам био мали, сви тренери су од нас тражили оцене у основној школи, од свих нас у екипи. Стално су ишли по школама и распитивали се какви смо у школи, јер ватерполиста не може да буде неписмен човек, нити лоши ђак, нити да се понаша неваспитано.

Ватерполиста се гради прво од школе, па онда од свега другог. Треба бити добар човек, а кад си добар човек, тренер ће лако тебе да спроведе кроз ватерполо и да од тебе направи доброг играча, или тренера. И невезано да ли ћеш на крају бити ватерполиста, он ће од тебе направити доброг човека, што и јесте најбитније у ватерполу. Наравно, тренер је битан око тактике и технике, али тренер не може теби да помогне да се ти трудиш максимално. Он може да ти говори, „’Ајде јаче, ’ајде јаче!…“, али ти ако ниси заинтересован, нема сврхе. Тренер је ту да ти покаже, да те научи, али није ту да те тера.

Александар Ковачевић трофеј ватерполо
Александар Ковачевић (фото: приватна архива)

Од самог спортисте зависи пуно, зато што је сваки тренинг на свој начин различит. Ниједан тренинг није исти. У једном се плива, у другом се ради техника, и ти сваки пут мораш да будеш сто посто у томе, само да размишљаш о томе и да увек имаш неки сценарио који може да се деси унапред, да би ти могао да додаш лопту на другу страну, проследио, погледао једног играча, додао другоме.

У теретани нема толико размишљања, ту се размишља само како да урадиш одређени покрет правилно да се не би повредио, а све остало што се тиче базена, ту морамо да размишљамо, о покретима преко ногу, и о свакаквим стварима у одбрани и у нападу. Концентрација је најбтинија. Ватерполо је, како је изјавио Дејан Савић, најједноставнији спорт којим се баве најпаметнији људи. То је опис ватерпола којег се ја држим.

Колико је физичка активност битна у свакодневном животу?

То би требало да буде једна од стварно битних ствари. Требало би увести да га у школи сви раде како треба, макар да у школи наши вршњаци имају дозу добре физичке активности. А ван школе, не мора неко да се бави професионалним спортом, који некад не мора да буде толико здрав, колико је то нека редовна физичка активност, трчање, шетање. 

На пример, да се прошета сат времена дневно, то би било довољно. И мислим да је, реално гледано, физичка активност за било ког човека битна. Мислим да се човек напуни неком лепом енергијом када изађе да се прошета по лепом времену. Када је лоше време, може нешто код куће да вежба и да ради. То, свакако, причам из свог угла. Има људи које то мрзи да раде, али мислим да свако може себе да натера да уради нешто добро за своје тело и организам.

Чудно је у каквом времену живимо. Животни век нам се смањује, као да се враћамо ка праисторији. Људи су пре живели до тридесете године због разних опасности, и како се повећавао број научних открића, тако се животни век продужавао. А сада, како смо кренули са цигарама, или, на пример, нездравом храном, век нам се опет скраћује.

Спорт, наравно, не обухвата само тренинг, него и дружење. Какво место спорт заузима код тебе?

Спорт ми заузима прво место. Спорт није само тренинг. Спорт је и дружење са тим момцима са којима проводимо време у базену и са којима склапамо пријатељства. Мислим да се кроз спорт највише пријатељстава споји. Путовали смо по разним деловима света и скоро да нема где да нисам био. Стварно ми је драго – где год да одем, у било који град, било то у Хрватској, Црној Гори, Шпанији, Италији, знам неког момка, друга, и стварно могу да му се обратим за шта год ми треба, као што би и он мени могао када би дошао у Србију. Мислим да је, реално, спорт због тога можда и најлепши.

Неизоставни део спорта јесу утакмице. Рекао си да је тренинг битнији од утакмице. Какво место заузима утакмица у том неком путу спортског усавршавања?

Утакмица представља све оно што си радио на тренингу. Како радиш на тренингу, тако ћеш радити и на утакмици. Дође, наравно, некад и лош дан, иако си ти сваки тренинг радио максимално, дође ти лош дан. Не може свака утакмица да се одигра перфектно, али увек треба вежбати за њу. Ако то не радиш, ако не слушаш тренера, на утакмици ћеш бити погубљен, нећеш знати шта да радиш. Утакмица је показатељ тренинга, то каже сваки велики тренер.

Александар Ковачевић – Сви као један 

Дакле, неке утакмице су успешне, неке мање. Шта би све био „успех“ за тебе? Верујем да успех није само награда, иако и она има неки значај.

Наравно. Не могу да кажем да мени индивидуалне награде, или награде генерално, ништа не значе. Искрено говорећи, не волим их толико, више волим када освојимо нешто заједно. Прошле године сам добио Награду града Ваљева на Дан града Ваљева, као најбољи спортиста, и од Спортског савеза, која се додељује сваке године најбољим спортистима у граду. Искрено, мене то испуњава са неке стране што су родитељи поносни на то што сам успео, али опет ме више испуњава нешто што урадим са екипом.

Александар Ковачевић ватерполо репрезентација
Александар Ковачевић са екипом репрезентације (фото: приватна архива)

На пример, сад смо на Медитеранским играма били шампиони, на Светском првенству смо били вицешампиони, на Европском првенству смо били шампиони и то ме више испунило него нека индивидуална награда. Више живим за тим и више волим да урадим нешто тимски, него нешто самостално. Ја то не бих могао да урадим индивидуално да није било тог тима.

Наспрам „успеха“ стоји „пад“. Шта је „пад“ за тебе?

Када сам био пети разред, сломио сам леву руку. Тада су ми рекли да сам сломио десну руку, да би то био крај за спортску каријеру. Прошле године, 25. октобра, сломио сам десну руку. Када се завршило Европско првенство, један од највећих успеха, на следећем часу физичког сам успео да сломим десни лакат. Цео свет ми се срушио, јер знам шта су ми рекли пре више година. Мислио сам да је крај, да је све готово и буквално сам у болници бројао своје задње сате, хтео сам да умрем.

Онда су ми доктори рекли да ће то бити све у реду. Средином новембра сам скинуо гипс, што је било изненађујуће, јер стварно нико није очекивао да ћу тако брзо да скинем гипс. Сви су ми говорили да ће ми требати четири до пет недеља, а ја сам га скинуо после две. Полако сам ушао у базен и полако пливуцкао, и повратио сам се. Већ пред почетак децембра сам играо прву утакмицу. То је био један велики пад, мени психички. Физички, с друге стране, имао сам среће да ми је било лако.

Свакако, то је тад био пад. Био сам у шкрипцу, озбиљно сам се деморалисао и да није било моје породице и другара који су дошли испред Ургентног центра одмах тај дан када сам сломио руку, питање је шта би било. На тој утакмици, која је уследила након тог пада, постигао сам два гола, и иако смо изгубили од Црвене звезде која има добру, јаку екипу, опет сам осетио неки успех управо због тог пада и што сам га пребродио.

После тога смо имали утакмицу са Пролетером, коју смо морали да добијемо да бисмо се пласирали даље. Успели смо да се изборимо, а ја сам успео да дам пет голова. Тако да, сматрам да је могуће успети се и након великог пада, потребно је стрпљење и јака психа.

Дакле, спорт нас може научити неким важним животним лекцијама. Сигурно да је и применљив на свакодневни живот.

Да, зато што упознајемо пуно људи различитог калибра. Имаш људе који ти се не свиђају, имаш људе које највише волиш у екипи, али са свима мораш да сарађујеш и са свима покушаваш да се уклопиш. Чим се то тако развије у екипи, то ће бити све боље и боље, и на крају ћеш заволети оне који ти се и нису баш допадали на самом почетку.

У спорту научиш да са свима дођеш до неког заједничког језика, јер сваки човек је створен да прича са неким другим и да оствари различиту комуникацију. Колективни спорт не може да функционише ако сви не раде као један. Мислим да је то најбитнија животна лекција, да научиш да са другим човеком дођеш до заједничког циља.

Свако треба сваког човека да саслуша. Нико не зна какав проблем тај други човек има, и због чега је тужан, због чега није насмејан, због чега је према неком другом горд или нешто слично. Треба да поприча са њим и да види зашто је такав, а не да га осуђује превремено. Тако ће лакши доћи до споразумевања.

Ти би, верујем, саветовао да деца, или било ко, почну да се баве неким спортом?

Наравно, било којим. Нећу рећи да је ватерполо најбитнији. За који год спорт да се определе, било то шах или глума, небитно, све је то саставни део живота и то треба да се проба. Не мора то да буде екстремни спорт, битно је да буде разонода.

Aleksandar Kovačević vaterpolo utakmica
Александар Ковачевић на утакмици (фото: приватна архива)

Многи писци, попут Џорџа Орвела или Јувала Ное Харарија, спомињу данашњи спорт и неприкладно понашање пре свега навијача, као савремену замену за рат. Које је твоје мишљење о томе?

Мислим да, све зависи од спорта до спорта, у некима има „рата“. Мислим да то не може да се изазове тако што… У неком спорту је проблем да ли си Србин или Хрват, јер је то сукоб мишљења појединаца. Мислим да нису сви такви. На пример, екипа Полариса из Шибеника је дошла код нас и стварно није било никаквих проблема. Јесте њих полиција спроводила до базена, али спроводила их је због појединаца који имају тај проблем, али таквих у Ваљеву није било, хвала Богу, и све је прошло у најбољем реду.

И та сцена када је кренуло представљање екипа, сви су им тапшали као и нама, као и свима, јер, наравно, то је прави спортски дух. И ти момци су скроз били фини и коректни. Када се ради о проблемима, њих обично може да направи један опасан појединац, он крене да чачка некога, овај му врати и то ескалира у нешто много веће и ружније. То је, срећом, ретко.

Пошто већ спомињеш појединца, можеш ли ми рећи нешто о односу појединца и тима. Има ли појединац слободу да размишља самостално? Или се развија неки „заједнички ум“?

Наравно да се развија. Шест умова мора да функционише као један. Мислим да појединац не може да се истиче у екипи. Колико год он био добар, он није незаменљив. Тиме се ми водимо у ватерполу. Сваки играч је заменљив, можда теже, можда не буде то то, али опет, сви треба да функционишу као један. Ако би свако мислио као појединац, онда то неће изгледати како треба.

То је нашој екипи Валис сигурно врло добро познато. Можеш ли нам нешто рећи о вашим славним успесима преко лета?

Са Валисом смо имали турнир 2003. годишта. Валис је био два пута вицешампион, али никада нисмо успели да освојимо злато. Тако да, кад јесмо успели да освојимо злато, то је много значило за град, али и за нас, јер смо цео живот радили за то, победили смо Партизан који је увек био бољи од нас, а и то је било последње такмичење за јуниоре, тј. последња шанса да узмемо злато.

После тога смо отишли на Медитеранске игре у Алжиру и ту смо, хвала Богу, такође освојили злато, победивши у полуфиналу Италију, у финалу Црну Гору. То злато је било још један велики успех.

Потом смо се припремали за Светско првенство у Београду, где смо били фаворити, јер је та генерација најбоља коју је Србија имала. Надали смо се злату, али смо били побеђени од Мађара. Нисмо предвиђали да ћемо изгубити, али то је један пример учинка среће. Дали смо све од себе.

После тога смо се спремали за Европско првенство. Ту већ нисмо били фаворити. Фаворити су били Мађари који су имали заиста сјајну екипу, махом сачињену од играча који су били у првим тимовима мађарске екипе, која је тада била међу најбољим у Европи. Од петнаест играча, имали су само два играча 2004. годиште.

Код нас је била скоро обрнута ситуација. Са њима смо играли у полуфиналу и одиграли смо ту утакмицу како треба. Вукао нас је капитен Васа Мартиновић, колективно смо одиграли то како треба и на крају смо дошли до петерца, победили и ушли у финале са Шпанијом, које се такође завршило у нашу корист.

И тако си провео летњи распуст! А шта вас чека у скорије време?

Ово лето ћемо имати Светско првенство за јуниоре у Румунији, исто 2003. годиште и то ће бити последње јуниорско првенство, после тога нас чекају само сениорске припреме и сениори. Надам се да ћу некад догурати до те сениорске репрезентације, то ми је за сада један од циљева. Даћу све од себе, па како буде.

Да направимо пресек. Још у основној школи си показивао велику склоност ка математици и физици. Верујем да се та љубав наставила. Налазиш ли њихову примену у свакодневном животу?

Љубав се апсолутно наставила. Физика је моја прва љубав и још више сам је заволео у првом разреду средње школе.

У спорту баш не налазим примену, више је налазим у раду на селу. Ту ми је јако значајно знање о полузи из физике. Када ми зафали милиметар, покушам да нађем полугу и да повучем или гурнем нешто и да на лакши начин нешто решим.

А шта си мислио за даље? Да ли би наставио да се бавиш ватерполом?

Настављам да се бавим професионално ватерполом, заиста сам се определио за то и не могу да кажем да ми не иде добро. Поред тога ћу вероватно да упишем и Машински факултет, покушаћу да то некако изгурам. Волео бих да се бавим и тиме, јер ме привлачи све што већ радим у Техничкој.

Али, тренутно ми је спорт на првом месту, а факултет ћу покушати да гурам уз то, и када завршим каријеру, а ватерполисти завршавају каријеру са око 30 до 35 година, мислим да бих волео да се посветим машинству и да уживам у кући на селу. Остаје ми пољопривреда којом се отац бавио, а и волео бих да уживам поред воденице на реци.

Нешто за крај?

Мислим да можемо да се бавимо спортом, мислим да ни не морамо да се бавимо спортом, можемо да пушимо, можемо да не пушимо, можемо да водимо здрав живот и не морамо, али какав год живот да водимо, треба да се посветимо Богу, јер без Бога нема ништа. То је крајњи циљ. Све што имамо у животу то не би могло без Бога. Ако је Бог ту с тобом, и ако верујеш у Њега, све ћеш моћи да успеш.

***

Овим речима Александар Ковачевић је на себи својствен начин, поетски и спортски, завршио интервју. Један велики закључак овог разговора би био да, увек дајемо све од себе; да се не предајемо, да увек устанемо након сваког пада; да се увек надамо, верујемо и желимо, али највише и, пре свега да деламо ка остварењу циља којег смо себи задали; а највиши међу циљевима је сам Бог.

Рођена на први дан јесени. Црта, слика, свира, пише, игра шаха, и мада све то ради по најмање у току времена, по томе је највише памте и препознају.

Још неке приче...

Крупан план

Никола Петровић, несвакидашње лице ваљевске улице, атипични гимназијалац и студент ЕТФ-а, певач и песник, филозоф и алас.

Крупан план

Љубав покреће све(т). Матеја Поповић је живи доказ да, када волиш нешто и вредно радиш, границе не постоје. Било је довољно три секунде у...

Крупан план

На питање - Ко је Марија Вуковић?, каже да је никада нико то није питао. У тренутку сабира мисли и одговара, да је она...

Крупан план

Лазар Лазаревић је дубоко везан за Бранковину, у којој је одрастао. Вероватно је већ тада успоставио тајну везу са природом и њеним наукама. Најбољи...

Total
0
Share