Добро друштво :)

Ћао, шта те занима?

Крупан план

АНДРИЈА ЖИВОЈИНОВИЋ – ПОПУСТИ ДА БИ ПОБЕДИО

Андрија Живојиновић нам је стигао из Лазаревца. Потпуно неочекивано, али не и случајно. Срели смо се на аудицији и одмах је било јасно да је овај вишеструко талентовани дечак, широког спектра интересовања, прави Кадровац.

Андрија Живојиновић
Андрија Живојиновић (фото: Јована Летић Мирковић)

Андрија Живојиновић је ученик шестог разреда ОШ „Дуле Караклајић”, у Лазаревцу. Воли математику и историју. У математици га највише привлачи аритметика, а најзанимљивија му је историја Централне Европе. Носилац је плавог појаса у џудоу, којим се бави већ шест година. Три пута недељно тренира и, како каже – срећан са друштвом иде на тренинге. Ужива у вожњи бицикла и дружењу. Учи руски језик, а веома га је привукао и италијански језик, па је почео сам да га учи, мотивисан лепотом и мелодиком тог језика, а слушајући мамину пријатељицу како га говори. 

Каже да није злопамтило, иако је понекад окружен злопамтилима. Мишљења је да би сваком човеку требало дати другу шансу. Не баш увек и све опростити, али не отписивати га олако. Андрија Живојиновић је поприлично зрео дечак, чврсто утемељене младе личности. Делује као да мало шта препушта случају, када се ради о неким важним стварима и темама.

Иако већ сада има неке озбиљне амбиције, тврди да обично ништа не планира дуже од сат и по времена унапред. Оваквом логиком и разумевањем живота уопште, признајем, оставља човека помало затеченог. Потпуно свесно, или, пак интуитивно, делује као да осећа важност тренутка и неумитне пролазности. Можда је то терет за његове године, а можда и предност у суочавању са разноразним животним околностима које су присутне, или га тек чекају.

Андрија Живојиновић не зазире много од туђег мишљења. Изузетно лепо васпитан, културан и свестан важности учења и образовања, наш нови Кадровац се готово савршено уклопио у веселу ваљевску дружину. Но, пред нама је тек много нових авантура и разигравања. О овом, као и осталим припадницима озбиљно добре екипе, тек ћете сазнати. Као љубазни домаћини, предност дајемо госту. Сазнајте, од срца се насмејте, па и запитајте понешто када прочитате и последњу реч коју је Андрија свесрдно поделио са нама. 

Како и због чега си одабрао баш џудо – ту специфичну јапанску борилачку вештину?

Одабрао сам га када сам имао шест година. Пре тога сам пробао разне спортове – кошарку, карате, фудбал… Све што се могло тренирати, ја сам тренирао. После тога, мама је чула за џудо. Отишао сам на тај први тренинг, то је било тек када се клуб основао. Видео сам како изгледа и свидело ми се. Од следећег тренинга сам кренуо. Прво, пошто нисам имао тај кимоно за џудо, већ сам имао мој стари за карате, на првом такмичењу сам морао да се борим у кимоноу за карате. 

Andrija Živojinović
Андрија Живојиновић са другарима из џудо клуба (фото: приватна архива)

То је било, сећам се, остало ми је урезано – јул, 2017. године. Отишао сам на прво такмичење, где сам био изабран да се борим са једним дечаком који баш дуго тренира. Мене је ухватила трема, ја кренем да му ухватим гард, он ме одмах обори, ухвати ме у захват и ја изгубим борбу. Ја се потресем сав. Онда ме ови моји из клуба ухвате… Пошто је главна секција нашег клуба у Београду, био је ту и оснивач клуба са још неколико тренера. Они су ме изнели напоље и дисали са мном и смиривали ме. То је за мене догађај, који је остао заувек урезан у мом сећању. 

На задњим припремама, сада у августу се десило то да сам изабран да се борим са тим истим дечаком. Победио сам га и осетио да сам много срећнији. После тога сам дошао тамо где смо били смештени и спавао сам ту ноћ као да сам летео… Стварно. 

Tренираш у београдском џудо клубу „Храбро срце”, ако се не варам?

Тако је. Имам своју џудо књижицу, која ће ми требати за сва та више рангирана такмичења. На њој се налази фотографија, ЈМБГ и датум рођења. Без тога не може да се иде на такмичења. 

Нисам знала до сада, да је џудо настао из џиуџицу техника… 

Да. Џигоро Кано је оснивач. Нама то наш тренер стално прича. Како Џигоро Кано каже: „Попусти да би победио.” Ми се некад често, како он каже, боримо као волови. Ухватимо се преко и то је борба на живот и смрт. Онда мој тренер каже – Не борите се као волови! Како Џигоро Кано каже, паметнији попушта. 

Мој тренер је полицајац. Припадник је Српске специјалне антитерористичке јединице и стварно човек једва налази времена. Он буквално трчи са посла на тренинге. Али стварно је посвећен и подучава нас одлично. Једном приликом, када смо имали неке припреме, једно дете је ујела она клинтонка и он је то све средио. Увек нам помаже шта год да треба и понаша се према нама као да смо му деца рођена. 

Имаш ли ти жељу да дођеш до мајсторског нивоа у џудоу?

Да. То је црвено – бели појас. За тај појас морам да се стрпим још 53 године. 

Добро, па, живот је пред тобом. Интересантно је што у овој борилачкој вештини, чак и у неким зрелим годинама људи започну тренирање и успеју да дођу до неког мајсторског нивоа. 

Да, то се дешава. Тако је било са оснивачем нашег клуба. Бане је много добар човек. Стварно је човек за пример. Он је и киропрактичар. Када сам повредио једном руку, он је дошао горе код мене и средио ми руку за непуних десет минута. Мислим да би ме у Лазаревцу послали у Тиршову, па ко зна где још… А он је то завршио одмах. Причали смо мало о историји, дружили смо се и то је супер прошло. 

Колико ти џудо технике помажу у свакодневном животу? 

Веома ми помажу. Зато што сам научио на самоконтролу. Више не кажем шта ми прво падне на памет. Исто у џудоу – не залећем се одмах на прву технику, него морам прво да видим где му је нога, у каквом је положају. Наш тренер каже да морамо да научимо да гледамо противника кроз очи, да бисмо могли да добијемо борбу. 

Помаже такође и за самоодбрану, јер учимо и како да се одбранимо, ако нас, неко, на пример, нападне ножем и слично. Он фаворизује те технике које можемо да употребимо и у свакодневном животу. Када радимо те неке технике, он има обичај да каже: „Ви ћете на такмичењу, на улици, или било где друго урадити ово добро. Али желим да, сада када смо на тренингу урадите онако како је Џигоро Кано написао.” 

Јер, Јапанци стално мењају правила џудоа. Сада, на пример, не сме више да се хвата за ногу. Наш тренер је доста против тога, јер његова омиљена техника то укључује. Али, он нама на полагању допушта то, тј. нама старијима. 

Хајде да пређемо на твоју ништа мању љубав, а то је историја. Када те је и како привукла ова наука?

Историја ме је привукла пре џудоа. Са три године сам кренуо да се интересујем за грчку митологију. Пошто нико у кући није неки фан историје, ја сам молио маму да ми чита о грчким боговима. Највише сам волео и дан данас највише волим Ахила. Он ми је јунак за сва времена.

Andrija Zivojinovic foto01 min
Андрија Живојиновић (фото: Јована Летић Мирковић)

Зато што му је пета била слаба тачка… Не знам… Волео сам његов стил борбе, нарочито када се борио против Хектора. Борио се одлучно, иако су сви навијали за Хектора. Ту борбу сам гледао са 4 године. И цео живот ми је то све о њему остало и о њему највише читам. 

Мислиш ли да учимо довољно из историје? Да ли добро познајемо историју свога народа?

Historia magistra vitae est. Наша наставница историје нас тера, да, када год она уђе у учионицу, ми морамо да устанемо и да се продеремоHistoria magistra vitae est! Али, није од оних наставника који само свој предмет фаворизују. Не. Једном је једна другарица рекла како јој ништа није јасно, а наставница је питала: „Јеси ли читала?”, а она каже: „Јесам.”. „Па, како ти није јасно? Није историја математика, или физика, па да морају да се решавају задаци. Историја је да се прочита, да се седне и научи.” 

Када бих питао 90% људи које ја знам, када се основала прва српска држава, рекли би – Пааааа, хиљаду и неке… Не знају за Властимировиће, за Црнојевиће. Не знају за 623. годину, када је стварно основана прва српска држава. Не знају за Белу Србију. То је било у 5. веку. То су записи Цара Константина. Он је записивао ту о управљању царством и ту је поменуо и Белу Србију. 

На аудицији си нам прочитао своју врло занимљиву и необичну причу, инспирисану догађајима из Првог светског рата. Уживаш ли у писању?

Да, волим да пишем. Инспирацију сам нашао у причама мог чукундеде. Он је изгубио руку током пробоја солунског фронта. Друга инспирација је била из филма „Краљ Петар Први”, трећа прича мога деде, а четврта инспирација је била моја машта. Доста тога сам ја смислио. На пример, оне делове везане за мајку. 

У Кадар си дошао са интересовањем за све области. Јеси ли се и пре бавио неком од њих?

Да. Занима ме све. У трећем разреду сам глумио у једној школској представи, а боље да нисам, зато што ми је улога била веома глупа. Дошао сам у Кадар да потрошим тај вишак слободног времена које имам и зато што желим да причам. Желим да изађем пред публику, да кажем некоме ово што знам о историји, јер немам са киме да причам о томе. Моја мама је увек ту за мене и саслушаће ме. Шта год да је потребно, она ће све да учини, само њу историја не занима много. Али, хтео бих да заинтересујем некога. 

Желим да поделим са неким то што знам. Опет кажем, мама је увек ту, али и она ради. Ја, када сам прва смена дођем око 12 сати из школе, а мама ради до 3 сата. И увек ме пита како је било у школи, ја јој испричам све… ма, шта год да треба она ће стварно све за мене да уради. И никада ме и не грди због неке оцене. Увек каже – Нема везе, биће боље. 

Рецимо, добијем четворку из математике, јер сам журио. Збрзам све и погрешим. Зато сам и кренуо овде, да могу мало и да се смирим, јер превише журим. И, што моја мама каже, морам да научим да вичем. 

Какав је твој поглед на утицај медија на децу и младе? 

О томе боље да не причам. Долази пре неки дан једна девојчица и показује неки видео клип. „Видите, зли Руси уништили украјински воз…” То је видела ваљда на америчким вестима. А то је, уствари била слика неког српског воза из ’99. године. И све верују.

Не кажем да сам ја сада неки изузетак и да на мене медији и нове технологије немају утицај. Некада ми се дешавало да и ја по цео дан седим за телефоном и не радим ништа. Баш због тога сам кренуо овде, да одбацим то слободно време што сам на телефону и да имам више времена за себе. 

Како доживљаваш игру и учење кроз игру?

Мислим да би људи требало да се забављају. Не би требало бити само у обавезама, а не ни без обавеза. Требало би да се лењиром нађе средина. Као да имамо лењир, без мера, без ичега и да ту нађемо неку средину. То је моје мишљење. 

Учење кроз игру је занимљиво. Ту има разних начина. Радим то са својом млађом сестром. Научио сам је доста ствари. Покушао сам да је учим и историји, али њу то баш и не занима. Једном, када смо путовали у Београд, почео сам да причам о ослобођењу Београда, а она је само добацила: „Boooooring!”.

Андрија Живојиновић
Андрија Живојиновић са својом сестром Аном (фото: приватна архива)

Знам да она можда неће имати интересовања као ја, али ћу се потрудити да своју сестру, кроз игру научим свему што је у мојој моћи. Можда ће њу интересовати биологија, што ја учим само да бих имао 5. Али ћу се потрудити да јој покажем нешто. Да ухватим неку бубицу, или ишчупам неку травку и објасним јој све то, на пример…

Мислиш да у школском систему постоје неке грешке, да би нешто требало бити мало другачије, приступачније ђацима?

Да. То можда и није грешка у школском систему, већ је то до одређених наставника. Неки од њих, на пример, уђу у кабинет нервозни и онда крену да испољавају ту нервозу на деци. То не волим и ја мислим да би то требало мало да се коригује. 

Имамо ми наставника физичког који дели и јединице. Троје деце је оборио прошле године. Свима је познат. Све мора да буде онако како он каже. Ако каже да морамо да обујемо сокне, тако мора бити. Ако каже да следећи час носимо доколенице, ми морамо то да урадимо. Прва три часа у петом разреду смо преседели у свлачионици.

Када њему, на пример, није неки дан, онда он донесе кикирики и ми заједно са њим бројимо тај кикирики. Или, суво грожђе, на пример. Пошто је то и здравствено васпитање, онда он нама говори како је то све здраво… Ишли смо на скијање са њим и тамо је било много другачије.   

Играју ли се деца довољно данас?

Људи са којима се ја дружим, пошто ја бирам људе, да. Изађемо напоље, играмо фудбал, кошарку, свашта… Ми се стално окупљамо, дружимо се и уживамо. Има ту сада и друга страна. Не знам да ли је то до њих проблем, или шта је. Ти људи живе мало даље и не могу често да дођу до нас да се заједно дружимо. Тако да је то можда проблем што ови који живе мало даље, не могу често да се друже са нама. 

Какав је твој став по питању слободе изражавања сопственог мишљења?

Ја мислим да свако дете, у било којој установи, има право да искаже своје мишљење. Нема везе да ли је оно тачно, или није. То је мени рекао и директор наше школе. Ми смо били оптужени за нешто што нисмо урадили и он је мени рекао: „Свако дете у овој школи има право на своје мишљење, макар оно било погрешно.” И био је у праву. 

Колико деца и млади, уопште користе то своје право?

Неки користе, неки не користе. Неке то не занима. Не желе да износе своје мишљење, више воле да су тихи, и то је то. Али, то је до њих.

Мислиш ли да некад постоји можда превише слободе када је у питању изговорена реч? Да ли би, ипак требало имати неку меру у ономе што кажемо јавно?

Мислим да би требало имати неку меру. Када је доста – доста је. Ово би се сада мало посвађало са оним мојим аргументом од малопре. Али, одређени људи би требало да имају одређену дозу слободе говора. Не може сада неки човек са два разреда основне школе, који није хтео ништа да учи, или да ради, да има исту слободу говора, као неко ко је образован – са факултетом, мастером…

Та два човека не могу да имају исту слободу. Зато што човек са два разреда неће знати шта да каже, лупаће, јер нема довољно знања о нечему и неће довољно размишљати шта ће да каже. Док ће образован човек, стати и  размислити шта ће рећи. 

По твом мишљењу је баш сваки човек са завршеним факултетом, у данашње време заиста образован и заслужио је то звање које има?

Не. Мислим, не бих сада желео да погрешим, али по мени, 30% људи данас који имају све те силне факултете, докторате су људи који скоро муцају, једва говоре. А моја тетка, на пример, која је завршила тај један факултет, толико прича разговетно, говори српски, енглески и немачки. Она је тако једна добра особа. Каже да ће у деведесетој години почети да учи кинески, а ја кажем – Нећеш ваљда?! Онда она каже: „Да. Па ћу после можда да научим шпански и француски и све ми буде супер...”

Какво је твоје запажање по питању креативности и постојања идеја код деце и младих? 

Ја не могу да одговорим на ово питање, пошто нисам баш креативан. 

Како ниси креативан – пишеш, занима те глума, режија?…

Па, добро. Мислио сам на цртање и сликање, пошто ми то баш и не иде. Али, свако дете би требало да има прилику да изрази своју креативност. Баш свако. У одређеној и дозвољеној мери. Деца би требало да буду креативна и да имају машту. И да сви, баш сви одрасли људи који су у животу те деце морају да имају неко осећање и емпатију за њихова интересовања. 

Не може мене наставник ликовног да тера да будем Пикасо, или Леонардо да Винчи, ако ја желим да будем Херодот. Ако сте ме разумели… Не може мене наставница биологије да тера да ја будем Чарлс Дарвин, када ја желим да будем Ратостен.

Колико далеко гледаш у будућност?

Не гледам у будућност. Мени је тако боље. Гледам у будућност најдаље сат и по времена. Ко зна шта све може да се деси за то време!…

За крај – како ти се чини ова наша ваљевска екипа у Студију КАДАР[24]?

Ваљевска екипа је много добра. Свиђају ми се Ваљевци. Град ми се баш свиђа. Обожавам да идем на ћевапе „Код Боре” у Седларе. И жива пљескавица им је одлична. 

*** 

Дванаестогодишњи Андрија Живојиновић на моменте руши баријеру коју његове године намећу. Толика доза рационалног приступа, а опет и слободе да машта и сања своје снове, пробуди у човеку неку нову наду и веру да ће ипак овај свет спасити лепота и добро. Детиња чистота, искреност, разборитост и храброст. Радознали дух и одлучност овога дечака ће, свакако одвести пут његових хтења. Верујем да му неће недостајати смелости да, попут неког џудо захвата, превали сваку препреку коју му живот наметне.  

Велико срце има Андрија Живојиновић и права је срећа што је постао један од Кадроваца. Нова сезона у Студију се захуктала. Отварамо се и упознајемо. Уживамо. Није искључено ни да ћемо се поиграти џудо техникама у оквиру неког од часова. Ипак је Андрија једини Кадровац међу џудистима и обрнуто. Богатство јесте у различитостима – карактера, интересовања, способности и личности, уопште. Нарочито када се ради о деци и младима. 

КАДАР[24] је тренутно оаза раскошне лепоте. Чуваћемо је и настојати да је још више оплеменимо. Техникама истине, посвећености и маштовитости, борићемо се до задње сузе изазване како смехом, тако и тугом која мора наћи своје место, да би мировала. Зато је сваки сат и минут који проводимо заједно јединствен и непоновљив. Имајмо то на уму. 

Јована Л. Мирковић је дипломирана глумица. Ради као уметнички директор ПАРАДОКС групе и координатор Студија Кадар 24. Удата за Немању са којим има сина Михаила.

Наталија Јовић на Коларцу
Крупан план

НАТАЛИЈА ЈОВИЋ – НАЈВИШЕ МЕ РАДУЈЕ ДЕЧЈИ ОСМЕХ

Наталија Јовић је флаутисткиња, доктор музичке педагогије и први сертификовани наставник Александер технике у Србији. Рођена Ваљевка своје ученике бескрајно воли и несебично им се даје. То препознају и деца и родитељи, јер када је нешто чистом љубављу проткано, ту грешке нема.

Калина Крупниковић на терену
Крупан план

КАЛИНА КРУПНИКОВИЋ – ЗАИГРАЛА БИХ ЗА СРПСКУ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈУ

Калина Крупниковић је пре петнаест година рођена и живи у Шведској, у Стокхолму. Дубоких српских корена, она не крије своју љубав према Србији, земљи своје мајке и оца. Тренутно је играч шведске јуниорске репрезентације и има неописиву жељу да заигра за српску кошаркашку репрезентацију. Ова једноставна, интелигентна и врло осећајна млада дама је и гост прве епизоде наставка веб серијала „Перспектива”.

Jasna Matić
Крупан план

ЈАСНА МАТИЋ – ИСТИНА ЈЕ УВЕК БОЉИ ПУТ

Јасна Матић је тренутно најстарији Кадровац, по „стажу”. Као мала је дошла у Студио КАДАР[24] са изразитом жељом за бављењем глумом. У међувремену је порасла и постала врло зрела, искрена и отворена девојчица. Сада је седми разред, у ОШ „Андра Савчић”, а њена мотивација за истраживањем позоришта и филма је све већа.

Још неке приче...

Крупан план

Наталија Јовић је флаутисткиња, доктор музичке педагогије и први сертификовани наставник Александер технике у Србији. Рођена Ваљевка своје ученике бескрајно воли и несебично им...

Крупан план

Калина Крупниковић је пре петнаест година рођена и живи у Шведској, у Стокхолму. Дубоких српских корена, она не крије своју љубав према Србији, земљи...

Крупан план

Јасна Матић је тренутно најстарији Кадровац, по „стажу”. Као мала је дошла у Студио КАДАР[24] са изразитом жељом за бављењем глумом. У међувремену је...

Ракурс

Нова сезона у Студију Кадар 24 се наставља. Након две и по године паузе, узроковане разним пандемијама, настављамо деценијску мисију - лепота ће спасити...

Total
0
Share