Портал Кадар 24 са поносом доноси причу о овом јединственом фестивалу, који из године у годину расте, шири се и светли снагом Стефана Филића — младића чија је љубав према филму постала инспирација за генерације. И не само генерације у Плани, већ широм Србије.
Стефан Филић био је ученик Економско-угоститељске школе „Вук Караџић“ у Великој Плани. Његова страст према филму, кратким видео записима и уметничком изразу била је заразна. Није снимао да би импресионирао, већ да би разумео. Камера му је била продужетак погледа — начин да ухвати свет, али и да га понекад заштити.
У фебруару 2020. године, Стефан је трагично изгубио живот, бранећи свог брата од нападача испред локалне дискотеке. Његова школа, пријатељи, професори и породица нису дозволили да сећање на њега буде само тишина. Покренули су фестивал „Филић филмић“ — не као споменик, већ као простор. Простор у коме се сећање претвара у уметност, а уметност у глас против насиља.
Фестивал који расте из срца
Од 2021. године, „Филић филмић“ окупља младе ствараоце из основних и средњих школа, као и студенте, који кроз кратке документарне и игране филмове изражавају своје виђење света без насиља. Теме се мењају, али порука остаје иста: уметност је простор слободе, емпатије и заједништва.
Оно што фестивал чини посебним није продукција, већ искреност. Нема ту гламура, црвених тепиха и лаких осмеха. Има младих који се боре да нешто кажу. Има професора који не гурају, већ подржавају. Има публике која не аплаудира из пристојности, већ из поштовања.
Креативност као отпор
У времену када се насиље често нормализује, када се разлике користе као изговор за мржњу, „Филић филмић“ постаје простор отпора. Не агресивног, већ стваралачког. Кроз филмове настале на фестивалу, млади говоре о пријатељству, о породици, о губитку, о сновима, о свету какав желе да изграде.
Њихове приче нису глатке. Нису увек у фокусу. Али су искрене. И то их чини моћним. Један од најдирљивијих тренутака фестивала јесте када се приказују филмови о Стефану — не као о жртви, већ као о уметнику, пријатељу, брату. Његова прича постаје мотивација, а његов дух присутан у сваком кадру.
Економско-угоститељска школа „Вук Караџић“ није само домаћин фестивала — она је његов темељ. Професори ове школе не уче само економију и угоститељство, већ и вредности. Они подстичу своје ученике да мисле, да осећају, да стварају. И не само у оквиру наставе, већ и ван ње.
Фестивал „Филић филмић“ је доказ да школа може бити место где се рађа уметност, где се негује емпатија и где се сећање претвара у покрет. Учионице постају студији. Ходници постају сцене. А школски живот добија нови слој — онај који се не оцењује, али се памти.
Локално, али универзално
Иако је „Филић филмић“ локални фестивал, његова порука је универзална. Свако место има свог Стефана. Свако има младе који желе да се изразе. Свако има потребу да се суочи са насиљем и да га замени дијалогом. Фестивал из Велике Плане показује да је то могуће — да се из једне школе, из једног града, може покренути талас промене.
Филмови стижу из различитих крајева. Неки су снимљени телефоном, неки у једном дану, неки без сценарија. Али сви имају душу. И сви су добродошли.
„Филић филмић“ није затворен круг. Напротив, он позива све младе да се прикључе. Да узму камеру, да напишу сценарио, да сниме оно што их боли и оно што их радује. Да кроз уметност кажу: „Ми смо овде. Ми осећамо. Ми стварамо.“
Пријаве за фестивал су отворене, а сви заинтересовани могу се информисати путем званичне странице фестивала. Нема ограничења у стилу, форми или теми — једини услов је искреност.
На фестивалу се додељују награде, али оне нису циљ. Оне су признање за храброст, за труд, за емоцију. Награђени филмови се приказују широм Србије, а неки су стигли и до међународних фестивала. Али оно што остаје најважније јесте осећај заједништва — осећај да сте део нечега већег.
„Филић филмић ми је помогао да кажем оно што нисам могла да изговорим наглас.“ — ученица из Смедерева.
„Ово није само фестивал, ово је терапија, ово је породица.“ — студент из Крагујевца.
„Стефан је био мој друг. Његова прича ме је научила да не ћутим.“ — учесник из Велике Плане.
Зашто је „Филић филмић“ важан?
„Филић филмић“ је важан јер не покушава да буде велики. Он не тежи спектаклу, не тражи пажњу, не гура се у први план. Он настаје у тишини, у школи, међу младима који имају шта да кажу, али ретко добију прилику да их неко чује. И управо зато — он мења ствари.
У времену када се млади често осећају невидљиво, „Филић филмић“ им даје простор. Не само да покажу шта знају, већ да изразе ко су. Да проговоре о стварима које их боле, радују, збуњују. Да се не осећају сами у томе. Фестивал не тражи од њих да буду уметници — тражи да буду искрени.
У времену када се уметност потцењује, када се своди на алгоритам, на лајк, на формулу, „Филић филмић“ подсећа да уметност лечи. Да филм може бити разговор. Да кадар може бити исповест. Да монтажа може бити начин да се сложи оно што је унутра. И да је све то вредно — чак и ако није савршено.
У времену када се сећања бришу, када се трагедије претварају у статистику, „Филић филмић“ их претвара у светлост. Не светлост која заслепљује, већ она која осветљава. Стефан није заборављен. Његово име није само у наслову фестивала — оно је у начину на који се ради, у атмосфери, у сваком филму који покуша да каже нешто стварно.
„Филић филмић“ је важан јер не обећава велике ствари. Он обећава простор. Простор за глас. Простор за грешку. Простор за покушај. Простор за оно што се не уклапа у шаблон. И у том простору, млади расту. Не као такмичари, већ као људи.
Он је важан јер не припада никоме, а отворен је за све. Јер не тражи дозволу да постоји. Јер не престаје када се угасе светла у учионици. Јер се наставља у разговорима, у новим идејама, у следећем филму који ће неко снимити телефоном, у соби, без буџета, али са срцем.
„Филић филмић“ је важан јер показује да сећање може бити покрет. Да школа може бити студио. Да млади могу бити гласни — и када говоре тихо. Да уметност може бити отпор — и када је крхка. И да један фестивал, у једном граду, може бити светлост за многе.
