Добро друштво :)

Ћао, шта те занима?

Крупан план

ФИЛИП МАРКОВИЋ – ДЕЦА МОРАЈУ САМА СЕБИ ДА КРЧЕ ПУТ

Филип Марковић је рођен и одрастао у најчудеснијем граду на Колубари. Од недавно је бивши ученик ОШ „Нада Пурић”. Свој први важан животни круг је затворио као ђак генерације, што га је учинило поносним, али то не сматра најважнијом ствари у животу. Сигурно је да ће остати упамћен као вредно, лепо васпитано и узорно дете.

Филип Марковић у Четвртој школи
Филип Марковић (фото: Јована Л. Мирковић)

Филип Марковић је будући Техничар мехатронике у ваљевској „Техничкој школи”. Велики је љубитељ и поштовалац природе. Труди се да све своје слободно време усмери ка њој, уживајући и истражујући је. Реткост је у његовим годинама да деца обожавају да пецају. Филип Марковић је међу тим малобројним уживаоцима. Врло често са собом води и свог млађег брата Илију, о коме веома брине, на сваки начин. 

Од малена је, понајвише са својим дедом проводио време на Градцу. Хватање водених змија му је, каже, још у најранијем детињству, представљало најближи контакт са природом. Воли да гледа разне ТВ емисије о преживљавању у немогућим условима, при чему издваја чувеног аутора Бер Грилса. 

Филип Марковић ми је открио и нешто сасвим ново – опчињен је звуком бас гитаре и радо слуша разне светске извођаче, а најрадије прати – Дејвија 504, преко ЈуТјуб мреже. Жали што је пропустио прилику за музичко образовање, али, ко зна куда ће га путеви навести. Као Кадровац, у нижим разредима, био је дете са којим је било дивно и захвално радити. Увек насмејан, отворен за нове ствари и најразличитије импровизације, читавој групи је додавао искру стабилности. 

Никада није престајао да машта и да се игра, најслободније могуће. Чак и када му задатак можда не би у потпуности легао, или му се није допадао, Фића би се ухватио са њиме у коштац и никада не би одбијао да се опроба и у таквим вежбама. Већ тада се у њему назирао фер борац. Данас, Филип Марковић је дете које апсолутно заслужује да се на њега скрене пажња, као једну младу, здраву личност утемељену на суштинским вредностима. 

Филип Марковић на снимању, Студио КАДАР[24]
Филип Марковић на снимању, Студио КАДАР[24] (фото: Немања Мирковић)

Кренула бих од наших заједничких почетака. Мало више од три године си био део екипе Студија КАДАР[24], учинивши нам велику радост што си био део баш наше дружине. Каква искуства и сећања те вежу? 

Јако лепа. Ту сам увек могао да се изразим онако како желим и мислим да би требало и нико ме није спутавао у томе. Могао сам сасвим слободно да изнесем своје мишљење и своје емоције. Морао сам у моментима да смишљам и налазим решења за одређену ситуацију, што је засигурно допринело мојој способности да приметим нешто и да на време реагујем. Ако разумете шта желим да кажем, можда нисам баш најбоље објаснио то… 

Такође, велики утицај је то имало и на било какав јавни наступ. Захваљујући „Кадру” сам се ослободио, немам никакву одбојност према томе и научио сам да контролишем трему. Бина ми не представља непријатеља, него место на коме ја могу да покажем свој таленат.

Кроз школовање си учествовао на рецитаторским такмичењима. Шта су ти она донела? Да ли си успевао да употребиш пређашња искуства и знања стечена кроз игру?

Да, редовно сам учествовао. Конкуренција је свакако била јака. Жири је увек тражио доста. И сада је тако. Инсистира се на изражајности, дикцији, емоцији, али умереној. То ми је, у сваком случају било искуство више. Не могу рећи да ми је увек било пријатно да рецитујем ту, јер су они то гледали и са једне друге стране, али то је сад небитно… 

Како су се твоја интересовања ширила током школовања? Колико ти је школа, заправо помогла да откријеш нове афинитете? 

Поред глуме, рецитовања и те моје љубави ка природи и пецању, конкретно, школа ми је указала на шири спектар различитих ствари, у којима могу да унапредим своје знање. Нарочито од петог разреда, када смо почели да добијамо нове предмете. Тако сам кренуо и да се такмичим из неких предмета. Прво сам почео са биологијом, коју баш волим. Био сам члан саобраћајне секције од петог разреда, па сам се после и такмичио. Био сам доста успешан и стекао сам много знања које ће ми сигурно у будућности користити. 

Када сам добио хемију, прилично сам се заинтересовао. Једно време сам стално гледао на ЈуТјубу разне екперименте, иако тада још нисам ни могао да разумем све то. Касније ми је постало јасније, када сам почео да учим. 

Тако да, мислим да су ми све прилике дате. Питање је да ли сам ја прихватио све што ми је било понуђено. То је све сада до свакога од нас, појединачно. Нисам ја ни хтео да прихватим баш све и да префорсирам себе. У неким сегментима, а негде сам дао свој максимум. 

Када си поменуо форсирање, какво је твоје мишљење о томе? Да ли се деца често превише притискају у појединим областима, зарад неких успеха?… 

У мојој школи не, али сам приметио да има тога у другим школама. Не свугде, наравно, али негде је то форсирање баш видно. По мени, то није коректно према тој деци, јер – деца су, ипак деца, не роботи. Они би требали да дају неки свој максимум, без претеривања, онолико колико могу. То је велики стрес за дете. 

На такмичењима увек постоји трема. То је некако и нормално и добро је да је има, јер тада мозак боље функционише, спремнији је. Али, по мени је тај стрес непотребан. Та такмичења су добро искуство, али није то сад толико битно у животу. Хоћу да кажем да не треба деца толико да се оптерете тиме.

Такмичење је добро да унапредимо своја знања и ништа више од тога. Код мене то иде из љубави и интересовања према неким предметима. Желим да будем успешан и то не кријем, али не по сваку цену, да се ја сад нешто преоптерећујем, или из неке користи да будем ослобођен школе. 

Колику си ти слободу имао од најранијег детињства, да сам истражујеш и откриваш оно што те занима?

Имао сам сву слободу, нарочито како сам био све старији. Родитељи ме никада нису присиљавали ни на шта. У првом – другом разреду су ми објашњавали да је важно да учим и зашто је то добро за мене. Ту неку радну навику су ми усадили и после они нису имали никакве обавезе да ме проверавају, да ли сам нешто урадио, или не. Онда сам имао пуну слободу да сам бирам чиме ћу се бавити и увек су били отворени за моја интересовања. 

Мислиш да је тај приступ добар и ефикасан? Да ли су можда понекад требали бити и мало строжији, у смислу да ти будеш истрајнији у неким стварима?

Можда је некад и требало мало да ме „притисну”. Поготово у доба ове короне, када смо постали као „распуштена банда”. Када смо се после тога вратили у школу, некако сам несвесно покушао да се удаљим од школе, учења… Нисам ја нешто попустио тада, али сам почео да одрађујем све некако… Тада ме чак и јесу мало „притиснули”, док и сам нисам схватио да није шала. Ако мислим да будем одличан, не могу тако да се односим. Тако да сам се брзо вратио на старо

Носиш титулу ђака генерације. Какав однос имаш према томе?

Мени је циљ током целог школовања била Вукова диплома. То ми је некако било лепо и желео сам то. До тога сам дошао и чак сам пребацио тај циљ. Али та титула за мене не представља нешто због чега бих ја гледао некога са висине, или се променио. Ја сам исти као што сам био и бићу. Драго ми је да чујем да је тиме мој рад и труд сагледан и награђен. 

Филип Марковић
Филип Марковић на додели награде (фото: приватна архива)

Како твоји другари гледају на то?

Углавном сви честитају, мада има и оних који то некако нерадо ураде, чисто ради реда. Види се да постоји нека љубомора, што је мени мало нејасно. 

Због чега се то дешава? Ти ниси први који је то доживео. Зашто постоји завист међу децом и младима?

Вероватно ту има великог утицаја родитеља на децу која су одлични ђаци, али нису 5,00, већ имају нешто нижи просек. Онда родитељи упоређују децу са неким ко је бољи од њих. Мени то није нормално. „Сто људи – сто ћуди.”  Сви смо ми различити.Нико не треба да пореди своје и туђе дете, јер су то два различита света. Мислим да би родитељи, по том питању требало да пруже детету подршку, али не да их терају да буду као неко други. Деца најчешће пронађу своје узоре и волео бих да сва деца имају праве узоре. Нажалост, често су то неки лоши примери, али не бих то да помињем… 

Зашто не желиш? Мислиш да нису вредни помена, или није добро говорити о томе?

Па, не, него има много тих лоших примера. То су све неки мафијаши, неки људи којима је дато много простора, нарочито на интернету. А не би смели бити ту. Онда деца то виде и помисле – Па, кад овај може тако да се понаша, што не бих и ја? Они мисле да је то нормално  и исправно. 

Када бих имао неку златну рибицу, пожелео бих да се ускрати могућност да деца сазнају све те глупости и да их виде. Да им се приказује само најбоље, јер, многи не могу да оцене шта је добро, а шта лоше. Што би неко седео за књигом и учио, када види неког другог који се тома исмева?! 

Ружно је то. Често су одликаши изложени томе. Ако не директно, а оно има тако неког потајног оговарања. Не разумем то и баш ми је ружно. Ако имаш нешто да кажеш некоме, реци му то директно у очи! Ако ти се неко не свиђа, па не мораш се ни дружити са њим. Нема потребе говорити иза леђа, па још и наметати некоме то своје ружно мишљење о некоме, што најчешће није ни тачно. То је чиста сујета. 

Шта мислиш о томе, колико деца данас мисле својом главом? Колики је утицај околине и медија, као и друштвених мрежа?  

Све више имам утисак да, поготово млађе генерације од мене, деца постају све поводљивија. У друштву, генерално. Наравно, увек постоје и добра и лошија деца. Али, најчешће се сада у друштву истичу та деца која раде лоше ствари и онда млађи то виде. Мисле да је то ок, па и сами почну да се воде таквим понашањем. 

Мислим да деца имају неку одбојност да сами схвате шта је добро, а шта не. Вероватно родитељи нису довољно радили са том децом да она усвоје то – да разлуче шта је исправно, а шта није, у датом моменту. 

Мислиш да је то махом до кућног васпитања? Шта теби значи породица? 

Да, мислим да јесте. За мене је породица прегршт љубави, подршке, лепих тренутака;  дружења и правих пријатеља, који су ту да ти помогну и да те увек подрже. Да ли си срећан, или тужан, у сваком моменту су ту. Ако је потребно да ме утеше, охрабре…

Наравно и да изгрде, ако је потребно. Јер, ако нема ауторитета, деца све више узимају маха у неком ненормалном понашању. Постављају се према наставницима као да су им другари и изгуби се поштовање. За то су заслужни родитељи. Ако се они нису поставили као ауторитет, или су га помало изгубили, деца то искористе, јер не знају. 

Има много лепо васпитане деце, која су разумна. А, некад ми се деси и да будем спреман да ће неко дете према мени бити врло непријатно и непристојно. Свега има, заиста… Имао сам једно јако непријатно искуство, али не бих о томе и не могу на основу тог једног случаја тврдити и веровати како су сви такви. Нису! Само бих волео да се мало више истичу та деца која су лепо васпитана, вредна, добра… 

Шта је, по теби узрок што су таква деца слабо у првом плану?

Не знам. Стварно не знам зашто би неко ускраћивао да се о некоме или нечему добром говори, или пише… Стално су у првим редовима ти неки скандали, неке бесмислене ствари. Ретко када могу да наиђем на неки видео или чланак, не знам, о неком детету, или младом човеку који је талентован, вредан… Наилазим, али то је баш ретко. 

На основу свега што смо сада поменули, можемо ли доћи до закључка да је окружење веома важно за развој детета? Какво је твоје досадашње окружење? Да ли је било тренутака када си му се супротстављао и бунио се, а опет опстајао и остајао свој

Итекако је важно. Моје одељење, генерално је било скроз супер. Нама је учитељица Слободанка усадила то да будемо пријатељи, тј. да будемо увек коректни једни према другима. Не морамо ми да се дружимо и да седимо једни са другима, али да се међусобно поштујемо. С те стране сам увек имао подршку својих другара у одељењу. 

Иначе сам ја врло пробирљив што се тиче пријатеља и не налазим их лако. Нисам баш лако прилагодљив и не волим да се прилагођавам свима. Више волим да пронађем некога ко је сличан мени. Некога ко има добре афинитете, ко је добар човек, искрен. 

Јако је важно имати праве пријатеље кроз цео живот. Не њих сто. Некад је довољан и један који је прави у сваком смислу те речи. 

Кад смо код пријатељства, на који начин га проналазиш у књигама? Знам да си одувек обожавао да читаш, нарочито Уроша Петровића. 

Могу да кажем да ми је у неживој природи најбољи пријатељ књига. Поред свих ствари које ми се дешавају, књига ме одвуче у тотално други свет и просто се искључим. Ту проналазим и неке моменте из своје маште, сродне душе, које воле исто што и ја. Уживам у томе и пробирљив сам што се тиче књига. Урош ми је и даље омиљени писац и имам све његове књиге у својој колекцији. Највише волим авантуристичке романе. Ту су сад и „Том Сојер”, „Робинзон Крусо”,… такве књиге највише волим. 

Колико си ти спреман да се у реалном животу упустиш у неку авантуру?

Зависи у ком контексту. Имам доста велики грч према разним стварима које не познајем и са којима се не сусрећем сваки дан. Зато према неким стварима имам одбојност и из те несигурности сам некако опрезан и не упуштам се често у авантуре. Можда ме баш зато такве књиге и испуњавају, јер жудим за тим авантурама, а ипак се не усуђујем и немам баш ни услова за неке ствари. 

Ипак сам ја још увек дете да бих се упуштао у неке ствари без подршке старијих. Не само старијих у смислу година, већ искусних људи. Вероватно ће то бити другачије како будем постајао старији. 

Видиш ли себе у том неком будућем периоду? Размишљаш ли о томе да ли ћеш остати у Србији?

Нажалост, не видим себе у Србији. Мислим да ће то бити Словенија. Између осталог и зато сам уписао „Техничку школу”, јер на другој години постоји размена ученика, када се може отићи у Словенију. То ми је следећи циљ у школовању, да завршим, наравно, средњу школу, да тамо завршим факултет и запослим се. Словенија је ипак много уређенија држава. 

Криво ми је што је тако. Волео бих да могу да останем овде, али није то то. 

Шта нам то све фали овде?

Приметио сам да има много корупције. Све је корумпирано. Ми нисмо богата држава, а народ посеже за тим да некога подмити и већина људи то прихвата. 

Разумеш ли, зашто људи то раде? 

Разумем, то је из те неке немаштине.Али, људи не би требали да прихватају свашта. 

Да… Тужно ми је што ти са својих петнаест година увиђаш све то, уместо да се бавиш неким лепим стварима. 

И мени је све то тужно. Поред свих тих добара које моја земља поседује, поред културе, ја ипак морам да је напустим, јер није добро уређена и стабилна. То ми је страшно жао! 

Постоји ли можда још нешто што би рекао за крај овог разговора?

Па, не знам… Можда ето само то, да бих стварно волео да деца могу да нађу прави пут. И, мислим да свако дете мора да научи да само себи крчи пут. Не да то раде родитељи, бабе, деде, не знам ни ја ко. Ако желе боље оцене, нека се сами изборе за њих, да се сами изборе за знање. 

Хоћу да кажем да се деца играју. Свет је њихова позорница и требало би да је искористе на овај, или онај начин. Да се играју, у смислу да раде, истражују, да напредују. 

***

Филип Марковић је и наше дете, како то волимо да кажемо. Добро смо га упознали током неколико година заједничког рада, игре и истраживања у Студију КАДАР[24]. Ипак, сасвим природно, овај дивни дечак је порастао и стасава у једну врло интересантну младу личност.

Нико не зна како ће се он поигравати животом, нити живот њиме – у најпозитивнијем могућем смислу, јер такав је и Фића. Истински ентузијаста, добронамеран, учтив и широког срца. Мали џентлмен. Иако је увелико прерастао то мали. Колико разборит и рационалан, толико и склон најдаљим путешествијима маште и снова. 

Верујем да ће имати снаге и воље да сачува у себи тог вечитог дечака жељног авантуре, јер то ће га заштитити од досаде и једнодимензионалности већине одраслога света. Он је већ одабрао да буде добар. Подршку најближих има и верујем да ће све остало тећи баш онако како би требало. Неком детету ће засигурно засијати поглед при сусрету са нашим Фићом. Његов дух доброте и честитости ће се преносити све даље и даље. То је сасвим  довољно. 

Филип Марковић, Филип Марковић, Филип Марковић, Филип Марковић, Филип Марковић, Филип Марковић, Филип Марковић, Филип Марковић

Јована Л. Мирковић је дипломирана глумица. Ради као уметнички директор ПАРАДОКС групе и координатор Студија Кадар 24. Удата за Немању са којим има сина Михаила.

Лазар Лазаревић
Крупан план

ЛАЗАР ЛАЗАРЕВИЋ – О ЧЕМУ МИ ПРИЧАМО?!

Лазар Лазаревић је дубоко везан за Бранковину, у којој је одрастао. Вероватно је већ тада успоставио тајну везу са природом и њеним наукама. Најбољи ђак Ваљевске гимназије и учесник Међународне Мендељејеве хемијске олимпијаде у Шенжену. Један сасвим једноставан младић, наочит, финих манира, који мисли својом главом.

Лијана Крунић у ОШ „Нада Пурић”
Тотал

ЛИЈАНА КРУНИЋ – ХРИСТОС НАС ЈЕ ПОЗВАО ДА СЛУЖИМО ЈЕДНИ ДРУГИМА

Лијана Крунић православље доживљава као дар који јој је дат. Увидевши колико је живи Бог у сваком тренутку био ту за њу, определила се за студије теологије, како би и на тај начин могла да Му служи у потпуности. Више од деценије, посвећена је раду са децом кроз часове верске наставе, у основној школи.

Марија Савић
Тотал

МАРИЈА САВИЋ – ДЕЦИ СЕ МОРА УКАЗАТИ ПОВЕРЕЊЕ

Марија Савић је школски педагог, тренутно запослена у ОШ „Свети Сава”, у Попучкама. Кроз дугогодишње професионално искуство, до сада је радила у различитим основним школама. Упркос свему, свој позив бескрајно воли и ужива у њему.

Још неке приче...

Крупан план

Лазар Лазаревић је дубоко везан за Бранковину, у којој је одрастао. Вероватно је већ тада успоставио тајну везу са природом и њеним наукама. Најбољи...

Тотал

Лијана Крунић православље доживљава као дар који јој је дат. Увидевши колико је живи Бог у сваком тренутку био ту за њу, определила се...

Тотал

Марија Савић је школски педагог, тренутно запослена у ОШ „Свети Сава”, у Попучкама. Кроз дугогодишње професионално искуство, до сада је радила у различитим основним...

Крупан план

Своје предивно детињство је, заједно са породицом „понела” у Осло, не тако далеко од Ваљева, како каже. Одрастајући на северу, не заборављајући своје „јужњачке”...

Total
0
Share