Контактирајте нас

Здраво, шта ви тражите?

Детаљ

ХАНА ПЕРИЋ И ЛУКА МАРИНКОВИЋ – ВРЕДИ НАГРАДИТИ НЕЧИЈИ ТРУД

Хана Перић и Лука Маринковић су Кадровци, који су међу најбољим ученицима града Ваљева награђени седмодневним зимовањем на Дивчибарама. Коначно се и Град одважио на конкретније кораке подршке марљивим ђацима. Сигурно је да су сва деца ову вест дочекала радосних очију и пуног срца.

Хана Перић и Лука Маринковић у Четвртој школи
Хана Перић и Лука Маринковић (фото: Јована Л. Мирковић)

Хана Перић и Лука Маринковић су од ове сезоне део наше веселе, креативне дружине КАДАР[24]. Обоје талентовани, бескрајно занимљиви, лепо васпитани, брижни и потпуно различити – што је богатство. Награда коју су заслужили од стране Града је само повод за овај разговор, који за циљ има представљање два нова лица нашег бројног тима, јер они заслужују посебну пажњу. 

Дотакли смо се многих тема у овом пријатном и веселом разговору. Како време пролази, а приче се нижу на нашем порталу, увек изнова и изнова остајем затечена неким одговорима и размишљањима деце и младих. Без обзира што апсолутно схватам да припадају добу и околностима дијаметрално супротним од оних у којима је моја генерација расла. Толико парадокса, чини ми се није стало ни у једну генерацију до сада. 

Хана Перић је ученица шестог разреда Прве основне школе и петог разреда СМШ „Живорад Грбић”. Свира виолончело, а има жељу да научи да свира и клавир. Врло је успешна у области солфеђа и ове године је освојила прву награду са максималним бројем поена на републичком такмичењу, одржаном у Београду. Можда звучи парадоксално, али Хана Перић, иако повремено учествује на музичким такмичењима, сматра да можда та такмичења и нису најбоље решење. 

„На такмичењима се углавном гледа и оцењује технички део извођења, а много мање уметнички израз. А, по мени, иако техника јесте основ, ипак је најбитнији сам уметнички израз извођача.” С друге стране, она такмичења користи да би видела где је она сама у односу на друге извођаче, као и због неких нових, лепих композиција, које чувши их, пожели и сама да одсвира. Више воли да свира на концертима, јер сматра да је то сврха музике. Поред музике, опушта се фотографишући и читајући. Ужива у филмовима, како страним тако и домаћим. 

Хана Перић на концерту у Модерној галерији
Хана Перић на концерту у Модерној галерији (фото: приватна архива)

Лука Маринковић је ученик шестог разреда ОШ „Нада Пурић”. За сада највише ужива у фудбалу. Опробао се у разним спортовима, али фудбал је дефинитивно његова љубав и зато већ четири године непрестано тренира. У слободно време ужива у игрању и провођењу времена са својим братом близанцем, Савом, као и са другарима. Неретко са својим кумићем глуми по кући, како каже. Врло шармантан, паметан, забаван, добар математичар, Лука Маринковић нашој екипи даје јединствен шмек. Код њега је све једноставно, чисто и прецизно. Његова доброта, осмех и способност да искрено засмеје људе су непроцењиви. 

Џентлменским односом, у овом интервјуу морамо дати предност девојчици, што свакако не увећава, нити умањује посебност иједног од саговорника. Напротив. И Лука Маринковић и Хана Перић су наши Кадровци. Волимо их и поносимо се њима у сваком тренутку. 

Хана Перић и Лука Маринковић међу најбољима

Вас двоје сте међу седамдесет награђених ученика, којима је град Ваљево даровао седмодневно зимовање на Дивчибарама. Како сте дочекали ову лепу вест? Мислите ли да би овакав вид подршке и награђивања вредних ђака требало да се догађа и мало чешће? 

Хана: Мени је ова награда баш значила, јер видим да неко препознаје мој труд. Јако ми је драго што је награда стигла баш у облику зимовања. И, мислим да би било лепо да се овакве ствари и чешће дешавају. 

Лука: Задовољан сам што се награђује успех и труд. Када ме је директорка звала, помислио сам – Шта ли се сад десило? Али, када је рекла да су лепе вести у питању, било ми је лакше. Моја другарица из одељења је такође награђена, јер је имала успеха на такмичењима. Био сам одушевљен и стално размишљам о томе, како је могуће да сам баш ја међу седам најбољих ученика у школи?! Драго ми је и лепо се осећам због ове награде.

Да, било би лепо да мало више пажње обрати на успешну и вредну децу. И мислим да би у свим градовима требало да дешавају овакве ствари. Мислим да су овако дали подстицај можда и некој деци која много више могу, али не желе. 

Да ли је школа баук?

Хана: Па, ја баш волим школу. Увек ми се смеју када то кажем, али ја волим да учим. Мислим да школа не мора бити баук ако се гледа правим очима на то, јер нас она спрема да будемо добри људи и што комплетније личности. Мени лично је ветар у леђа, када је учење у питању, то што желим да знам што више и да имам што више различитих вештина. 

Лука: Све зависи. Ако је неки наставник превише захтеван, онда некад и буде напорно. Ја, рецимо не учим много код куће. Слушам на часу и тако запамтим највише градива. Када стигнем кући, излазим напоље, или се играм код куће. 

Некоме ко се игра на часу и не прати наставу је сигурно теже, јер мора више да ради код куће. Нарочито када нам нагомилају неколико тестова у једној недељи. Волим да идем у школу највише због дружења. И ја понекад причам на часу, али прво урадим то што треба. 

Како доживљавате процес учења и сазнавања?

Хана: Осећам се задовољно када нешто ново сазнам и будем срећна, јер знам да тако постајем, мало по мало све боља личност. Тај процес у почетку можда буде и напоран. Највише уживам учећи историју, јер волим да знам како је било у прошлости, да упознајем неке занимљиве личности и сл. 

Лука: Волим да сазнајем нове ствари. Доста пратим квизове и играм их. Ту научим доста тога. На пример, тешко ми је да запамтим све када читам неку лектиру, или ако морам да научим неку тешку лекцију, која ми баш и не иде. Тада ми треба много више времена.  

Лука Маринковић на свечаној додели диплома
Лука Маринковић на свечаној додели диплома (фото: приватна архива)

Да ли су оцене мерило знања? Како вам се чини однос наставника према оцењивању и важности усвајања знања?

Хана: Мислим да се у школи превише инсистира на оценама. Мени лично је то стресно. Испада као да су оцене најбитније, а то уопште није тако. Некада има просто превише тестова и можда ти није дан, па због тога добијеш лошију оцену, што не значи да не знаш то. Онда се дешава да нас оцене деморалишу, а то није добро. Тако се догађа да чак и замрзимо неки предмет, мислећи да не заслужујемо и не можемо више. 

Професори би могли много да ураде на том пољу, када би објаснили деци да стварно није оцена најбитнија. У нашој школи има оних који инсистирају на оценама, а има и оних професора којима оцена није на првом месту. Углавном се гледа активност на часу и тиме имамо могућност и да поправимо оцене, ако мислимо да заслужујемо више. 

Лука: Оцене нису мерило знања, али су мерило труда. Нама наставници најављују тестове, на пример. Када то не би радили, онда би се видело ко учи само за оцену, а ко не. Верујем да сви наставници желе да деца науче што више. Само што се неки много више труде око нас, а неки само броје колико часова још имају до краја тога дана. 

Мени је важно да научим нешто, али желим и да имам добре оцене, да прођем 5,00. Чини ми се да већина деце учи за оцену. Ако добију пет мисле да су препаметни. Када неко ко је одличан, на пример, киксне и добије лошију оцену, дешава се често да буде исмеван, и то од неких лошијих ђака. 

Која су твоја сигурна поља?

Хана: Историја, као што сам рекла. Из српског највише волим књижевност, јер обожавам када дискутујемо о неком делу. Добро ми иду језици, учим енглески и немачки. Што се тиче музичке школе, највише волим када свирам са другарима, на пример у гудачком оркестру „Феникс”. Тада се осећам најсигурније, јер знам, да ако ја нешто погрешим, неко други ће то успети да одсвира. 

Лука: Математика, пре свега. Физичко обожавам, али пошто као одељење нисмо баш добри, наставница нам не даје да радимо те неке ствари у којима бих више уживао. Ми не умемо да прихватамо пораз и због тога је то тако. Ни ја често не умем то. А наставница жели да нас научи да будемо другачији и бољи по том питању. Биологију сам заволео ове године. Географија ми је исто интересантна, информатика такође.

Како би изгледала твоја животна бајка? 

Хана: Волела бих да се бавим неком уметношћу. Још увек нисам сигурна да ли је то музика, фотографија, или глума. Можда је за сад на првом месту то да постанем директор фотографије. Надам се да ћу бити успешна шта год да одаберем. Желим да имам своју породицу и да живим у неком већем граду у иностранству. Волела бих да то буде Беч, јер ми делује као баш уметнички град са много могућности. Ја волим Ваљево, јер је мој родни град, али не проналазим себе да останем овде заувек. 

Лука: Мој брат би сигурно био ту.Он ми је био велика подршка и много се радовао када сам освојио прво место на Кенгуру. Па… моји родитељи, брат и ја. Волео бих да се бавим фудбалом професионално. 

Када погледате на своју генерацију, шта је то што вам се не допада?

Хана: Има много неваспитане деце и превише се псује. Мислим да имају погрешне идоле и да цене погрешне ствари. Просто, мислим да се диве неким лошим примерима. Сада су много популарнији они који се свађају са професорима и лоши су ђаци. 

Лука: Не свиђа ми се што има много безобразне деце, агресивне, стално се туку… Чини ми се да има више такве деце, него добре. Бар се тако понашају. 

Имају ли медији и друштвене мреже ту неког лошег утицаја?

Хана: Друштвене мреже су с једне стране добре. Али, с друге стране дају лажну слику савршеног живота, који уствари не постоји. На пример, јутјубери и инфлуенсери се увек сликају на неким егзотичним дестинацијама, увек делују срећно и насмејани су. Онда неки људи вероватно помисле да они и немају неке лоше моменте у животу, јер све делује тако дивно. А то је лаж. Зато вероватно људи и постану незадовољни својим животом када гледају све те слике савршених породица, на пример. А заправо нико и ништа није савршено.

Лука: Да, имају. На пример, ја користим само Вибер и Јутјуб, док мој брат има и Фејс и Инстаграм… Уствари, мислим да је ТикТок сада ту проблематична мрежа, да тако кажем, јер има много тих неких изазова. Има и на Фејсбуку доста лажних профила и ту се мора бити опрезан. Није баш безбедно. Е сад, нека деца су упућена у то, а нека не. 

Шта је то због чега можете рећи да баш волите своју генерацију? Које су то добре ствари? 

Хана: Код мене у одељењу смо сви као нека велика породица. Трудимо се да помажемо једни другима, да се међусобно тешимо, када је неко тужан… То ценим у свом одељењу. Овако, што се тиче наше генерације, мислим да има много талентоване, креативне и маштовите деце. 

Лука: У мојој генерацији има доста њих који стварно желе да помажу другима. У мом друштву су углавном сви баш добри. 

Хана Перић на једном од наступа
Хана Перић на једном од наступа (фото: приватна архива)

Мислите ли да су данас у тренду ликови који се не могу сврстати у позитивце? 

Хана: То су углавном неки лоши ђаци, који привлаче пажњу својим понашањем и можда долазе из породица где нису учени неким правим стварима о животу. Вероватно њима у породици није пружено довољно пажње и онда је они траже на погрешан начин у школи, или негде другде. 

Лука: Да. Има их доста. Поготово на друштвеним мрежама. Углавном су данас деци идоли фудбалери, или кошаркаши, и ти неки лоши ликови са друштвених мрежа.

Хана Перић и Лука Маринковић – искрени емотивци  

Када се осећате најслободније?

Хана: Дефинитивно када сам на сцени. Било да свирам, глумим, или рецитујем. Тада се осећам као да могу да управљам својом судбином и да тај тренутак учиним лепшим. Исто тако, када помогнем некоме, буде ми драго и осећам се корисно. Просто се осећам некако важније, када учиним нешто добро. 

Лука: Када проводим време напољу, док се играм. Сада, ево и на глуми. Има доста тога у чему уживам… 

Како глума делује на вас? Да ли вам је овај свет открио нешто ново и другачије?

Хана: Открио ми је шансу да направим своју стварност. Да глумим оно што ја желим да видим и могу да креирам свој свет, невезано од реалног света. Пружа ми могућност да се играм на сцени и да се претворим у неког другог. Мислим да ми је глума помогла да упознам и тај неки дар да одглумим емоције које до сада нисам препознавала код себе. Нисам знала да могу толико да изађем из себе и будем неко други на тренутак. Ето, то је нешто што највише волим код глуме. 

Лука: Глума ме је одувек занимала и увек сам се код куће и друштву играо на тај начин. Сви су ми говорили да треба да идем на глуму, али ја нисам то желео. Е, када сте се ви појавили у школи, ја сам пожелео да се упишем и нисам се покајао. Родитељи су ми дозволили и био сам срећан. 

У почетку сам се баш стидео. Поготово на првом часу. После је већ све било другачије и више се не стидим. То сам превазишао. Открио сам да умем да будем духовит. Уживам када приватно глумим са својим кумићем. 

Колико се сусрећете са емоцијама попут љубави, среће, стида, страха…? Препознајете ли их у свом окружењу?

Хана: Иначе сам врло емотивна. Сваким даном пролазим кроз неке од тих емоција. Највећи страх имам од неизвесности. Можда није баш најбољи пример, али, када треба да наступам тада се плашим да ли ћу урадити све како треба. Или, на пример, када чекам резултате неког такмичења, осећам страх од саме истине коју ћу добити. 

Понекад се и разочарам у неког пријатеља и наиђем на неповерење. Што се тиче стида, мислим да га нема у довољној мери, у свету иначе. Изгубило се то мало. Многи дају себи за право да раде разне ствари које нису у реду. Да ли је то због славе, или не знам чега, није ни битно.  

Лука: Радости има. То осећам. И мора је бити. Стид препознам доста често. Али, има и случајева када неке људе уопште није блам да ураде неке непристојне, лоше, глупе ствари. Некада би требало и прећутати неке ствари, да не бисмо повредили некога. Без обзира да ли је то што говоримо истина, или не. Не свиђа ми се када неко некога вређа… Ја имам неке своје страхове. 

Како реагујете на неправду? Било се догађа вама лично, или, некоме у вашој близини. 

Хана: Наилазим понекад на неправду. Углавном кажем себи да се не нервирам превише. Суочим се са тиме, поготово ако то не мења мој живот ништа. Иако мислим да некада горе прође у животу неко ко се више труди, од онога ко се не труди довољно. 

Када се некоме другом догађа неправда, ја волим да кажем наглас да то није у реду и да скренем пажњу некоме да то не ради. На пример, ако неко некога омаловажава само зато што је у лошијој финансијској ситуацији. Имам другаре који нису најбољи ђаци, али су добре особе и онда ми смета када их неко понижава због тога пред свима.

Лука: Има доста неправде. Ја то не волим. Нарочито када видим да неко провоцира неког слабијег од себе, а после када му неко узврати он побегне. Зато што је кукавица, уствари. Дешава се и да неко неког лажно оптужи за нешто и већина га онда замрзи. Ретко ко мисли својом главом и сам закључи да ли је нешто истина, или није. Обично се стане на страну већине без размишљања да ли је то исправно, или не. 

Шта мислите о међусобном разумевању одраслих и деце и младих, у данашње време? 

Хана: Чини ми се да се не разумеју баш најбоље. Мислим да су одрасли престали да разумеју децу. Ако, на пример деца желе да поделе неки свој проблем, а родитељи их због тога нападну, или немају времена и не желе да их саслушају, можда деца више неће ни хтети да разговарају на тај начин. Зато крену неким погрешним путем. Исто тако, мислим да постоје људи који не разумеју да деца морају да греше. По мени, стављање у казну није најбоље решење. Треба причати са дететом. Самим тим, мислим да и деца све мање разумеју родитеље. 

Лука: Мислимда деца често мисле да одрасли хоће да им напакосте, да их не разумеју. А одрасли само желе да им помогну. Деца би волела да све буде по њиховом и не схватају то. Тако да, мислим да сада има више поштовања одраслих према деци, него деце према одраслима. 

Шта је узрок томе? 

Хана: Вероватно је то зато што родитељи имају много проблема на послу и иначе. Не кажем да они не воле своју децу. Сигурно их воле, али можда не могу на прави начин да се баве њима. Наравно, има и оних који разговарају са својом децом довољно. 

Лука: Можда то што родитељи превише раде и не посвећују се довољно деци, не обраћају пажњу. Или су у неком свом свету. А ако су они углавном код куће и опет их деца не слушају, онда је то и до деце. Има свакаквих случајева.

Лука Маринковић са својим фудбалским тимом
Лука Маринковић са својим фудбалским тимом (фото: приватна архива)

Да ли су одрасли захтевни према деци? Колико су данас деца и млади способни да прихвате критику и да издрже неке ствари у складу са својим узрастом?

Хана: Мислим да се деца и млади данас понашају као да је цео свет окренут њима. Као да нису научени да треба сами да се изборе за оно што желе. Зато мислим да и немају често решење за неке проблеме, да не умеју да се снађу. Чини ми се да нису довољно спремни да се одвоје од родитеља и да буду одговрни за свој живот, јер су навикли да им се све пружи. Не знам…

Лука: Нису. Ако кажеш детету да остави телефон, то и није тешко урадити, а деци је то највећа казна. А што се тиче тога да ли смо способни да прихватимо критику – мислим да нисмо. Скоро сви имају проблем са тиме. И ја имам исти проблем, као што сам већ поменуо. Вероватно се то дешава зато што деца желе, или су навикла да буду у центру пажње, па не воле када им кажеш нешто што им се не свиђа. Опет, има деце која не мисле за себе да су најбољи, а добри су. И обрнуто. 

Размишљате ли о вашој будућности, бар кроз десетак година унапред, или је још рано за то? 

Хана: Мислим да ћу бити на факултету и да ћу до тада постати комплетнија личност. 

Лука: Волео бих да се бавим фудбалом. Што се тиче школе, мислим да ћу наставити у Техничкој школи, али још увек не знам који смер. После ћемо видети. Има времена. 

***

Хана је у једном тренутку нашег разговора рекла, „Живот се састоји од добрих и лоших момената и ствари. То је по мени и нормално, јер нас ружни моменти натерају да се издигнемо и будемо још бољи. Ако би нам се догађале само лепе ствари, не бисмо ојачали, нити бисмо могли да напредујемо и сналазимо се како треба.” Иако су Хана Перић и Лука Маринковић по свом хабитусу потпуно другачији, заправо деле многе исте, или врло блиске вредности. 

Без сумње ово двоје дивне, паметне, даровите и изузетно осећајне деце, очигледних и једноставних поимања не остављају много простора за преиспитивање њихове зрелости. Они су прави мали, а тако велики људи. На моменте постиди њихова чиста и наивна лепота, којом зраче сваком изговореном речју и искром у погледу. Па, како не би заслужили сву пажњу овога света када тако скромно и дирљиво реагују у ситуацијама попут ове. 

Триста тридесет зимовања и летовања није довољно да се сва љубав и захвалност сјате над њихове танане душе. И не само Хана Перић и Лука Маринковић – апсолутно свако даровито и вредно дете заслужује шансу и награду. Истинску подршку. Нарочито они, којима су, нажалост зимовања део недосањаних снова и маште.

Ако смо као грађани сви равноправни чланови ове наше мале, шаролике заједнице, која може бити невероватно инспиративна, онда смо дужни да се изборимо за свежија свитања и мирније сутоне. Деца нам неће опростити изгубљене дане и прокоцкане загрљаје. 

Хана Перић и Лука Маринковић, Хана Перић и Лука Маринковић, Хана Перић и Лука Маринковић, Хана Перић и Лука Маринковић, Хана Перић и Лука Маринковић, Хана Перић и Лука Маринковић, Хана Перић и Лука Маринковић, Хана Перић и Лука Маринковић, Хана Перић и Лука Маринковић, Хана Перић и Лука Маринковић, Хана Перић и Лука Маринковић, Хана Перић и Лука Маринковић

Јована Л. Мирковић је дипломирана глумица. Ради као уметнички директор ПАРАДОКС групе и координатор Студија Кадар 24. Удата за Немању са којим има сина Михаила.

Још неке приче...

Крупан план

Никола Петровић, несвакидашње лице ваљевске улице, атипични гимназијалац и студент ЕТФ-а, певач и песник, филозоф и алас.

Детаљ

Сваки човек, нарочито док је дете, тежи да његова личност, са свим својим посебностима, буде препозната и прихваћена у оквирима неке заједнице. Сасвим природно.

Крупан план

На питање - Ко је Марија Вуковић?, каже да је никада нико то није питао. У тренутку сабира мисли и одговара, да је она...

Крупан план

Лазар Лазаревић је дубоко везан за Бранковину, у којој је одрастао. Вероватно је већ тада успоставио тајну везу са природом и њеним наукама. Најбољи...

Total
0
Share