Чувени енглески драматург, Роналд Харвуд, у својој књизи “Историја позоришта” каже: “Пре две и по хиљаде година, на падини једног брежуљка у Атини рођена је драма као уметност. Никада раније, а можда и никада после, толико позоришне енергије није било ослобођено на само једном месту. Њена виталност изражавала је радост и згранутост једног друштва које је открило средства да истражи себе на сваком нивоу…”
Та чаробна кутија, у којој дишу, опчињавају, питају, истражују до најтананијих дубина људске душе (…) раде и стварају неки људи – чиста је магија. Са друге стране четвртог зида је, не мање важна – публика. Сав тај свет не би опстао један без другог. Они чине један савршени спој жедан чисте емоције, истине, понекад забаве, преиспитивања, (при)сећања… И нигде као у позоришту та веза није очигледнија и јача.
Позориште може живети и ван кутије. У неким другим просторима, отвореним као и затвореним. Али без публикума, не. Без тих очију, ушију и срца која вапе за дамарима и радостима свакаквих огледа људске душе.
ПОЗОРИШНИ СВЕТ
Посебну драж има сваки уметнички стваралачки процес. У позоришту је та чаролија можда и највећа. Зашто? Због тога што сабира много људи различитих професија и образовања на једном месту, са истим циљем. Да покушају, бар на трен да дотакну уметност.
Први и најважнији корак је Идеја. Тачније, одабир текста. Када се дође до правог комада, следи избор Редитеља. Он је задужен за целокупну визију и најодговорнији је за крајњи резултат. У шали се често каже, да ако је представа добра, заслужни су глумци. Ако је, пак лоша, крив је Редитељ. Када бисмо га пребацили у контекст кухиње и кувања, он би био главни кувар. Било како, није му лако.
Он затим бира Глумца. Најчешће више њих. Та обична – необична бића која имају моћ да усреће, растуже, ослободе, заплаше, постиде, изнервирају (…) човека. Природно, неки су нам симпатични, а неки не. Неке обожавамо, друге не. Ни њима није лако.
Осим глумаца, Редитељ често одлучује и о осталим сарадницима. Костимографу, Сценографу, Драматургу, Особи задуженој за музику и другим људима, без којих је немогуће урадити добар посао. У чаробној кутији је и Инспицијент – задужен за организацију представе, како би све функционисало. Он даје знак када представа може да почне, јури глумце, ако се каткад загубе у својим гардеробама и мислима, и објављује крај. Њему тек није лако.
Ту је и неизоставни Суфлер, највећа подршка глумцу који заборави свој текст. Ту су и Декоратер и Реквизитер. Први брине бригу о читавој сценографији, а други искључиво о реквизити. А то су сви предмети које глумци употребљавају на сцени. Просторија у којој се све то налази је право мало царство маште. Тамо се ноћу играју сенке краљева, љубавника, изгнаника, ходочасника, принчева и принцеза, обичних људи и великих судбина. У истој екипи су још и Тон и Светло Мајстор, без којих визуелни део једне представе не би био то што јесте.
КАКО НАСТАЈЕ ПРЕДСТАВА
Овај огроман посао почиње за радним столом, ишчитавањем текста. Мало по мало откривају се ликови и њихови међусобни односи. Са усвојеним текстом, прелази се у простор и ради на мизансцену. Једноставно речено, он значи кретање глумаца по сцени. Поставка позоришног комада је дуг процес, који захтева сталну присутност свих учесника. Задаци се решавају паралелно, свако у својој области.
Док различити карактери почињу да дишу и пулсирају, ствара се нови свет, специјално уобличен. Актери ускачу у своје костиме, саживљавајући се са сваким делићем сцене. Чудо се буди и налик неком фином јелу у огромном лонцу, почиње да кува. Свако је убацио најбољи део себе и сопственог умећа и знања. Најмириснији зачини уметничког израза су умешани. Јединствени мириси се разлежу уз гласове и ноте. И заиста се рађа један нови свет.
Магија почиње. Када све дође на своје место, по замисли Редитеља, премијера може да почне (!). Врата сале се отварају за верни публикум, завеса се подиже. Заједнички живот различитих душа се шири и преплиће у новој димензији. Одједном, сва та лица са обе стране четвртог зида успостављају тајну везу, само њима знану. Сва чула бивају потпуно обузета сценском чаролијом.
Ипак, ни после више од два миленијума немамо прецизан одговор на питање како настаје представа. У Студију КАДАР[24] непрестано откривамо магију позоришта.
Величанствени чин давања, на путу до истине прочишћује нас и чини бољима.
