Почетак разговора је увек резервисан за представљање госта. Када сам питала, како би Јаков Јакић себе укратко представио, он је рекао – Па, ја сам један необичан дечак, самим тим што сам овако ситан, а пети сам разред, то је мало чудно, не развијам се као моји другари. Желим да постанем најбољи фудбалер на свету, а после када одем у пензију, бићу писац. Ипак, за писање ти треба искуство живота, да би имао о чему да пишеш.
Његова највећа љубав су, како каже, мајка, Бог и породица. Јер, ипак га је мајка родила и требало је то све до сад издржати. Она му је огромна подршка, али и остатак породице, наравно. Инсистира да људи знају да се изјашњава као православни хришћанин, јер му је то изузетно важно. Када год стигне, одлази у цркву да запали свећу и помоли се за своје ближње.
Његова весела нарав и дивни манири чине га посебно шармантним. Смех се промаљао све време нашег разговора, јер је немогуће не насмејати се. Прави, мали човек је Јаков Јакић. Иако с времена на време, изусти понеку мисао која вас остави затеченим, он суштински јесте једно чисто и невино младо биће – право дете. Његов поглед вас држи чврсто на земљи, пратећи сваки покрет, изговорену реч; покушавајући да на свој начин проникне у суштину.
Делује као да свему приступа на такав начин. Фудбалу је веома посвећен и озбиљно тренира. Учествовао је на многим конкурсима, а за њега је најзначајнији Таблин 7. Међународни Божићни конкурс, где је освојио прву награду, уз менторство професорке Мирјане Смоловић. Ово литерарно такмичење је отворено за децу са свих говорних подручја словенских језика – Русија, Бугарска, Хрватска, Словачка, Македонија… Учествовао је и на другим такмичењима, попут такмичења из математике, српског језика, географије, историје и билогије, уз врло добре резултате. То све му не представља никакав напор, већ га на известан начин забавља.
Очигледно је да имаш такмичарски дух. Да ли волиш да се такмичиш са другима или више волиш сам себе да тестираш?
Најбитније је такмичити се сам са собом, да постављаш сам себи границе. А то што волим све ове активности, то се није развијало годинама, него са тим треба да се родиш. То је дар од Бога, ја бих рекао. Да, јер Бог даје оно за шта си ти створен и жели од тебе најбоље. Свакако биће препрека на том путу, али биће и начина да их савладаш.
Што се организације тиче, па треба смислити план времена. Kао, на пример, у школи имамо прву и другу смену, од пола четири је велики одмор,… Е, тако треба да се организује време – исто. Време за одмор, одређено време за телефон. Највише сат времена, не више. Треба посветити време књизи, што, нажалост, данас, данашње генерације не раде. И треба се бавити неким спортом, изаћи напоље и удахнути свеж ваздух.
Шта је за тебе игра? Kолико је она важна?
Значи ми много. Играмо се и у школи, играмо се, је л’ тако, кроз спорт, играмо се кроз разне неке ствари које учимо. На забаван начин ми заправо учимо, сазнајемо више и о себи и о другима и о окружењу, свету око нас. На врло ефективан начин развијамо своју психолошку забаву.
Уживаш у читању. Kако си заволео књиге?
Ја сам већ поменуо у једном интервјуу да се то јавило у трећој години. Значи, не знам шта се то десило у библиотеци, али пре тога, значи, од треће до четврте године, мајка ми је читала бајке пред спавање. А од пете године, односно у вртићу, у предшколском, тад сам ја читао сам.
Научио си већ тада да читаш?
Научио сам да читам. Па, филмови, часописи… И, просто данашње окружење. Прво сам латиницу научио, на шта и нисам баш поносан, будући да сам патриота, али добро. И од вртића и предшколског, сам сам читао слова са којима сам имао потешкоћа. Поготово због тога. Учио сам се, ако треба, прекинућу све, узећу буквар, прелистаћу, исписаћу то слово 150 пута док не научим.
Је л’ ти неко помагао у томе?
Заправо, јесте ми помагала мајка. Јер она је увидела да ја то волим и нормално да ће детету помоћи. Хвала Богу. Тако да нисам био сам, али воља је у мени настала сама, нико је у мене није усадио.
Kако ти видиш дете у данашњем свету? Шта је то о чему оно размишља, шта га то преокупира, који су то можда проблеми који га, негде муче?
Е, превелика је изложеност дигиталним урађајима, јер то нас спречава и у менталном и у физичком здрављу. Већина данашњих генерација, седи и само игра познате игрице, Фортнајт, Роблокс, како се то све зове… Проводе превише времена у томе.
И лоше су и развијени, физички, зато што немају довољно свежег ваздуха напољу, не једу како треба… не крећу се. А психички то да не причамо, то се зна.
Шта се зна?
Па зна се да, ако превише времена проведеш на рачунару, да то на психичко здравље може да утиче лоше, зато што има много лоших примера на интернету. И лоших људи.
Па, када се све то скупи у глави неког детета, које баш и није сигурно… Не знам шта све може да се деси.
Добро, а које су то светле стране и неке лепе одлике које вас, данашњу децу красе?
Па, опет што су креативни и оригинални. Нема везе што не читају. Мада, то је добра страна. Барем што имају неку своју особину која их, ето одликује. Хумор бих ставио на прво место. Поред свега тога, рекао бих да су деца добра. Брину о својим другарима.
Мора да се зна неки ред – Јаков Јакић
Јеси ли размишљао о томе, како родитељи и одрасли, генерално, могу да помогну деци да се проблеми које си поменуо реше?
Па јесам. Увек се водим тиме да све од куће креће. Значи, њихови родитељи су сигурно такви какви су и они. Али, не дају пуно пажње свом детету. Сад, не могу ја то да судим.
Можда је то из одређених разлога. Превише су на послу. Али, опет мораш издвојити мало времена за своје дете.
На пример, моја мајка, ако има часове, она ће их прекинути. Она иначе ради у ауто – школи и инструктор је вожње. Она ће све своје часове да одложи због мене, ако је нешто битно.
А реално гледано, увек је то битно, јер васпитање… Треба имати манира.
Како ствари стоје у школи – колико учитељи, наставници имају разумевања и увиђају шта је вама деци потребно? Не мислим само на ту потребу да вас науче, подуче одређеним стварима, што им је главни задатак.
Па могли смо видети да су последњих дана у нашој школи организоване и радионица против љутње и неке друге. У задњих неколико година наставници и учитељи се труде да се боре против тог насиља, али опет зависи од ђака колико ће они њих да слушају.
Мислиш ли да би наставници требало да буду строжији, ипак?
Па умеју да буду строги, али хвала Богу наши наставници имају и ту хумористичку страну. Kада смо добри они ће да се мало шале са нама, али када претарамо – строго. С чим се слажем, наравно. Мора да се зна неки ред. Зато школа и постоји између осталог.
Kако ти доживљаваш школу? Уживаш ли у њој?
Па онако како су и наши преци доживљавали. Односно, она је извор знања и васпитања на првом месту, како би те одгајала. Осам година у основној школи, наставници се труде да од тебе направе, пре свега доброг човека.
Добро, знање, то може да се стекне мало лакше, али опет битније је да имаш, да поседујеш особине које чине људскост. Дакле, то је важно да ви заиста постанете добри људи, часни пре свега. И поготово ми је драго што не издвајају појединце, него одељења гледају као одељења. Нема овде виша, овде нижа позиција, ово – оно… сви једнако.
Споменуо си твоју дивну учитељицу, док смо необавезно разговарали. Мислиш да је учитељ најважнија фигура за једно дете у том узрасту?
Па реално гледано јесте, јер прве четири године ти си код њих, код учитеља.
У старијим разредима, ако виде да си неваспитан, груб, вероватно ће то приписати учитељици. Ја сам захвалан што сам имао тако добру учитељицу, Слободанку Ашковић. Дивна једна жена, подсећа ме веома на Десанку Максимовић.
Моја учитељица је веома начитана, нежна, фина. И гледао сам пре неки дан један Десанкин интервју где она каже – Многи ђаци ме гледају као благу личност. А ја мислим да сам строга. И ја, када један ученик не зна за данас, ја њега питам сутра. Па је питају, зашто? А она каже – Па зато што не знам да ли је он имао неке проблеме са породицом или остале проблеме. Да ли га је отац истукао па је уплакан, па зато није научио песмицу, или је заборавио на путу од куће до школе… И тако ме не њу подсећа наша учитељица.
Kоји су то људи, поред наше Десанке Максимовић, којима се дивиш?
На пример, Роналдо, фудбалер. У Роналдовим очима се види та жеља да постане најбољи. Зна да нема другог плана, да мора сад то да успе, иначе готово.
Зато што је његова мајка имала проблеме и он је схватао да, ако не успе у томе што је зацртао, да неће моћи да преживи.
Опет његов син сада живи под луксузним кровом, не мора да постане најбољи фудбалер, то се од њега и не очекује. А опет, поглед у његовим очима… он зна да се његовој мајци, ако не успе у животу, ништа неће десити. Јер је одрастао под таквим кровом.
Роналдо је у неку руку и благословен због тога што је одрастао сиромашан. Не кажем ја да је то лепо, напротив тужно је, али људи који су сиромашни имају већу шансу да успеју у нечему. И Лионел Меси исто, али Роналдо – његов ментални склоп је јачи.
Имаш утисак да из те неке теже материјалне ситуације често поникну људи који постану јаке личности, упорније, истрајније?
Па да. Велика већина најбољих фубалера је била сиромашна у детињству.
И већина светитеља је била сиромашна у детињству, али је одрасла уз велику свест.
И позитивно су уствари живели, богато садржајем… Kреативно. Паре нису то.
Kолико су твоји вршњаци упорни и истрајни? Kада се неки задатак стави пред њих и када мора да се уложи труд, шта се ту дешава?
Мени труд не представља проблем, зато што имам јаку мотивацију да постанем оно што желим када одрастам. Опет, данашња деца, некако, већина њих ће рећи – Па, ја ово не могу, нећу се за ово трудити, није ово за мене… Мислим да деца не верују у себе. Рекао бих да је то на првом месту.
То није добро. Не треба бити ни превише арогантан, а не треба бити ни превише… па, спуштати себе доле. Опет, у обе ситуације изникне лош плод.
Зашто се то догађа?
Мислим да деца очекују да њихови родитељи могу све да им све створе. Добро, неки могу много, а неки и не баш. Сада је и време другачије. У њихово време, док су они одрастали, много је била озбиљнија ситуација. Било је тешко доћи од новца. Послови нису били баш развијени, како да кажем… Морао си напорно да радиш и тако то.
И васпитање је било другачије. Опет, превише су били тучени, што не ваља баш. То може да остави трауме. Али опет, ако мало дете пуцнеш, то је у реду. Васпитно. Али, то до три године док је још у пеленама.
Одрастање је тешко – Јаков Јакић
Kажи ми, да ли некада размишљаш, о томе какав ће твој пут и какав ће твој живот бити када одрастеш? Да ли уопште желиш да одрастеш, да те то право питам?
Па, одрастати је тешко. Да, осећа се то сад у пубертету и кад прођем поред вртића, малтене ми дође да плачем. То су била најлепша времена. Значи, идем са другарима, немаш никакве бриге у животу.
Али, опет има предности када растеш, све више сазреваш, као што сам рекао и све више схваташ поенту живота. Ја сам неколико пута плакао када би ме другари изостављали. Сада заправо схватам. Зашто бих ја због тога више плакао? Они, или су љубоморни, а ако ме не воле, ја имам онога ко ме воли. Имам мајку, имам породицу, имам Исуса и ето.
Kако си се пронашао у писању?
Можемо признати да за то треба мало и талента. Ја сам у трећем разраду, освојио треће место на литералном конкурсу, школском, што је за мене био велики успех, мада и сад је. За то генерално не треба пуно вежбе. Kао што смо рекли, талент је у питању, али када би заправо узео речник и читао више, бар, развио бих свој речник.
Ја не могу да кажем, ја јесам читао, али нисам имао баш нешто широк речник. Све до трећег разреда, када прва награда пада и ја имам све већу и већу мотивацију.
Можеш ли да издвојиш неко штиво, које је на тебе оставило јак утисак?
То је, свакако „Хари Потер“ и „Наруто“. Прочитао сам и књигу од Марк Мансона, чини ми се.
Не смем да кажем како се зове, има ружну реч у наслову. Али, углавном, књига је заправо веома занимљиво штиво, у ком говори да ти не треба пуно да се ложиш на све. Баш тако пише – да се ложиш. То је савремена психологија. Он каже да не треба да се ложиш на ствари које нису битне. И да не треба да гледаш друге како живе живот који би ти требало да живиш. Kао што се гледа данас преко друштвених мрежа и медија и свега, тако.
Kад смо код тога, шта ти мислиш о друштвеним мрежама?
Мислим то да оне могу да буду корисне, да се људи повежу због неких добрих ствари, да се промовишу неке лепе приче. Ја користим Снеп чет.
У суштини, треба постављати ствари, по мени, једном месечно, или можда више пута, али које су заправо битне и значајне. Kао ти филозофи, на пример. На Фејсбук страницама, они објављују оне цитате, врло често, из својих књига и тако даље.
Налетео сам једном, има нека страница, „Мала анксиозна чудовишта” се зове књига. Сад, ја немам тај проблем са анксиозношћу. Хвала Богу. И не желим ником. Али то може да буде врло корисно, јер генерално ти, када си превише анксиозан, ти мислиш да си сам у некој ситуацији, а заправо ниси.
И у тој књизи, која је приручник кроз анксиозност, писац ти заправо помаже. Има слика тих чудовишта, али која су позитивна, неће да те поједу, наравно. И она ти заправо помаже да схватиш да ниси сам.
Одакле занимање за психологију? Зар није исувише рано да се интересујеш за такве ствари?
Не. Просто ме занима да видим понашање људског ума. Узрок. На пример, зашто су данашња деца превише изложена екранима? То би требало да значи да имају трему и да покушавају да нађу занимацију за руке, јер се плаше да буду изложени већем броју људи, због страха да се не избламирају.
Ти немаш проблема с таквом тремом?
Па имао сам, али опет како растем све више схватам да нема потребе.
Треба имати самопоуздања за то, то не треба да буде страх, али не треба опет имати ни превише, као што кажем. Занима ме то просто. Волим да гледам филмове, па можда и то.
Занимају ме људи, ето, из филмова – како се понашају.
Јакове, има ли нешто што би ти поручио свету?
Могу прво да кажем како ја генерално гледам на свет. Kао тераријум, пун различитих инсеката. Kоји нападају птице, жабе и остале животиње које се хране инсектима. Сада, тај тераријум је свет, инсекти су људи, добри људи, а птице и жабе су лоши људи. Лоши људи ће покушати да нападну добре људе. Сада, добри људи имају две опције. Да се боре против њих, или да их пусте да их поједу.
Откуда ти идеја за такво размишљање и такав поглед на свет?
Из Библије. Библија је иначе оличење доброг, али опет имамо примере када ђаво напада Исуса, али Исус одбија његове понуде и ђаво побегне. А сад, у стварном свету имам добре другове, имам породицу добру, окружење ми је добро, здраво. Хвала Богу, не тражим ништа више.
Хоћеш да кажеш, да морамо да се боримо против зла?
Да. Ако људи секу превише дрвећа, загађују природу, у крајњем случају можеш да се вежеш за дрво. То је протест. Сада, не мора увек да значи да су протестанти у праву. Али ако је ово за свет, генерално гледано, када секу дрва, када је ваздух загађен, ту треба да се учествује.
Наишао сам на један цитат на интернету, па добро и није баш цитат – да неки људи сад постају као, да су планета Земља. Зато што, као планета полако убија саму себе. Мада, реално гледано, не убија она саму себе, него људи. Људи уништавају, у суштини.
Верујеш ли да ће Господ Бог то уредити како ваља?
Да, јер и у Библији каже – Богу је један дан као хиљаду дана. И Он ће чекати време, када буде било савршено, да избави људе из зла. И могли смо да видимо у Библији када Ноја шаље на барку… Потоп целе земље, људи су истребљени, а касније он ствара поново људе. Значи… Имамо довољно доказа да ће Бог спасити људе. А опет и Исус је умро на крсту за наше грехове.
Уздаш ли се у то да ће ваша генерација моћи да промени многе ствари на боље?
Наша генерација? Па нема нешто пуно сад што би могло да се открије, већина тога је већ откривено. Оно што желим да кажем, не можеш ти, шансе су веома мале да сада будеш нови Никола Тесла. Зато што, шта год је човечанство доживело, то је већ откривено. А опет нешто и нема неко логично објашњење. На пример, то сам видео на официјелном сајту НАСА-е, да месец сада постаје црвен. Људи не знају како то да објасне, научници. А у Библији пише да, када дође дан Господњи, да ће месец постати црвен, а да ће сунце постати црно.
Тако да, верују научници, тога се веома плаше, верују да је све ближи дан тај, јер немају логично објашњење за то.
***
Одавно је Јаков Јакић био у нашем фокусу, обзиром да смо запазили и његов дар за глуму. Спонтаност и непосредност су неодвојиви део његовог лика. Васпитан и одгајен на исконским вредностима, које су предуслов за постанак Човека, он надахњује и разгаљује душу својим размишљањима, питањима, закључцима. Благ, али прецизан у критици и исто тако одмерен у похвали. Свесно, или не, он већ сада поставља ствари на право место. Како на личном плану, тако и у анализи света којим је окружен.
У једном од претходних разговора, Отац Драган је рекао, да је Бог дао човеку да буде већи и од анђела. Јаков Јакић, када год помиње своје снове и жеље, не изоставља – Уз Божју помоћ. Његов дар је од Бога, и како говори, он му је дат јер Бог верује да он то може да изнесе. Од њега самог зависи, колико ће снаге и воље имати да остане доследан у свему и избори се са свим будућим препрекама. Свевишњи ће се свакако побринути за овог малог анђела, као и све друге. Нека сијају вечно и буду нам путоказ ка добру.
