Караван је културни центар – тачније Удружење које су основали Тијана и Драган Марић (академски сликари), Сандра Софронић (професор српског језика и књижевности) и Никола Романовић (академски вајар и професор ликовне културе). Идеја је била да се оснује један мали културни центар на Баиру, и да се тиме обогати културни садржај Града, како за децу, тако и за старије суграђане.
Сваки од оснивача Удружења Караван је већ остварио неки свој професионални пут. Стога имају жељу, да преко својих личних искустава, пријатељских и уметничких веза које су остварили широм Европе, у Грчкој, Црној Гори, Француској, Аустрији… организују уметничке размене управо овде.
На самом улазу у помало необичну кућу, која је припадала Марићевој баки, а где се Караван налази, обузме вас та енергија стваралаштва и опуштене атмосфере. Кад прекорачите праг, очекујете да ће из нeке просторије извирити, Фрида, Дали, или Модиљани… Ликовњаци су одувек били посебни ликови, па се та нека аутентичност крије и међу овим зидовима.
Мириси глине, сликарких материјала, дух слободе и заустављеног времена. Сваким даном овај простор добија неке нове обрисе. Троје ликовњака и сами раде на уређењу и прилагођавању простора својим замислима. Тијана ипак одаје утисак лидера ове занимљиве групице људи, који итекако имају шта да понуде својим уметнички настројеним суграђанима.
Тијана Марић је одрасла и школовала се у Ваљеву. Најпре у Петој основној, а затим је наставила у Гимназији. Потом уписује сликарство на ФЛУ, у Београду. Тамо завршава прве две године, а потом је радознали дух одводи на Цетиње, где је одслушала и трећу годину.
У оквиру програма размене студената, одлази у Провансу (Provence) где је са највишим оценама дипломирала сликарство. Четврту и пету годину је врло успешно завршила на Академији у Тулону (Toulon). Наставила је да црта, слика и излаже, а лагано је ушла и у бављење педагошким радом.
Последњих десет година сам радила у културном центру Тисо (Tisot), у граду Ла Сен-сир-Мер (La Seyne-sur-Mer) и ту сам била једини ликовњак. Бавила сам се ликовним радионицама и, у принципу сам радила са децом од две године, па до јако, јако старих особа. Ту сам, такође радила и са особама са посебним потребама, узраста од шест, па до двадесет две године, отприлике. То искуство ми је било феноменално. У почетку нисам била ни образована за то, па сам улазила некако интуитивно у ту причу.
Тијана Марић, академски сликар, Караван
О својим искуствима, мисији и ономе што Караван суштински јесте, на прелепој цветној тераси одакле пуца поглед на добар део Ваљева, говорила је баш мадам Тијана. Након двадесет година живота које је богато потрошила под француским небесима, вратила се у родни град, са жељом да остави неки траг и подели сва своја стечена знања.
Природа њеног бића ју је водила пут других земаља, али ју је иста та природа и дубоко осећање човека као слободног бића, вратила у родни крај. Имајући кристално јасну визију шта би у аманет требало да остави неким новим генерацијама.
Шта чини срце Каравана?
Срце Каравана је љубав да се подели то знање и искуство које смо и ми сами стекли. Зато што је и нама било битно, на том неком нашем путу, знање које су нам неки други људи давали. За уметност је јако битан сусрет и размена енергије. Не можеш баш да ствараш сам у атељеу. Тако да нам је идеја, поред преноса искуства и знања и та могућност да публика види уметнички процес.
Овде смо Марић, Никола и ја. Радимо на томе да што пре оспособимо овај простор, како бисмо и ми кренули да радимо, да се не бавимо само плочицама и кречењем… Тада ће се моћи видети и уметник у свом креативном процесу. Такође и неки други уметници, у будућности, који ће доћи да излажу и стварају овде, кроз разне воркшопове. Укрштањем свих тих искустава моћи ћемо да направимо и понудимо неки културни садржај.
Мени је као детету, на пример, био битан Централ клуб у Ваљеву, који није дуго трајао, али је био фантастичан. Тако да, ако ухватимо неки период детета у развитку, који би отворио ту нека поља, завршили смо мисију. Како су нама биле битне особе и неки сусрети у Ваљеву, када смо ми били клинци, мислим да је сада дошао ред на нас. Оно што смо ми научили на том неком путу, сада ширимо и делимо даље новим генерацијама.
На који начин Караван спаја игру, француски језик и уметност?
Ја сам учила француски језик овде у школи. Међутим, француска граматика је доста тешка. Док сам била у Француској, схватила сам да уопште нема потребе да се то толико темељно учи. Наравно да је супер што се то све учи у школи. Преко мог личног искуства, обзиром да сам 20 година живела у Француској, ја сам схватила да сам ја интуитивно научила француски.
После толиких година, скапирала сам да никада у животу нисам отворила француску граматику. Читала сам све што ме је интересовало. Како сам била на југу, тако сам и прихватила тај неки јужни нагласак.
Мислим да кроз игру деца лакше уче. Већ сам то пробала овде на радионицама, јер имам децу која уче француски у школи и која ће га добити у петом разреду. У атељеу сам имала децу која су, рецимо трећи разред основне школе и једно 5 месеци смо се играли кроз учење боја.
Ја их питам, на пример, како се добија зелена боја, или шта добијамо мешањем неке две боје?… Па, успут сабирамо и одузимамо од 1 до 10, све кроз неке игрице.
За сада немам неку групу где би се радио само француски језик. Можда ја то нисам довољно ни рекламирала, не знам… Али то је стварно супер начин да се стекне неки фонд речи и да се они ослободе у комуникацији. Јер ја знам, сигурно, да када бих их за 3 месеца питала све то што смо учили, да би они запамтили то.
Како се твој пут у Француској заправо развијао?
Тамо сам студирала. Када сам завршила студије, имала сам групу другара, уметника из школе. Ми смо ту имали ту своју групу уметника, где смо заједно излагали и бавили се разним уметничким манифестацијама. Почели смо да радимо са децом и људима различитих старосних група и то ми је било феноменално.
Врло конкретно учешће у том неком друштвеном животу, посматрајући са те креативне и уметничке стране људског бића. Ја сам тамо радила 10 година у једном културном центру, тако да могућност остваривања неких пројеката преко тог центра и неких уметника су врло реална. То само треба да остваримо.
Почетак ће бити ови мурали. Имамо уметника, Седрик Понти (Cedric Ponti), који би требало да дође за други и трећи мурал који би се сликао на Баиру. Онда он буде овде на уметничкој резиденцији месец – два, ради, упозна насеље и тако имамо прилику да са још неким уметницима делимо то искуство.
Можеш ли направити паралелу између Француске и Србије? У смислу развијености ваннаставних уметничких програма и активности, али и понуде за неке друге категорије грађанства. Као што су на пример генерације одраслих, особе са посебним потребама и сл. Чини се да Французи ипак придају много више пажње свему томе него ми?
Па, да – много, много више. Мени је то и била нека идеја, зато што, када сам видела тамо колико деца имају могућности што се тиче разноразних начина бављења музиком, циркусом, позориштем… Имају много више могућности из искустава да се остваре тако мали. Тако да ми је то била и мотивација, да оно што знам сада пренесем овде. Да отворим деци нека нова поља, да могу да дођу да се баве разним креативним стварима.
Ми кроз радионице овде учимо све што је сликарство, вајарство и неке друге гране уметности. Али, такође изучавамо и општу културу, биљке и животиње које се налазе око нас, хемију… Радимо са микроскопима, упоређујемо апстрактну уметност са фигуративном, преко микроорганизама, на пример. Покушавамо да проширимо лепезу опште културе кроз игру и креацију.
Овде је, рецимо забрањено све што су икада видели на телевизији и медијима, уопште. Значи, Суђер Боб, Срце и ти неки јунаци могу бити инспирација, али не може да се копира. То је тај принцип. Провалим их увек кад покушају да ми подвале те неке ликове из видео игрица…
Рад са децом је специфичан и захтеван. Колико се током рада ослањате на само окружење и њихов тренутни емоционални и енергетски потенцијал?
Они почињу да цртају пре него што крену и да причају. Почињу да се изражавају кроз те неке покрете, типа цртање прстом по песку и све те неке додире. Више се везују за тако неке покрете него за саму реч, у почетку. Тако да су они већ у томе. Спонтани су и своји су. Ми то покушавамо да гајимо – њихову посебност.
Чим дође тај неки период у коме им постаје битно шта мисли њихов другар о томе, а не какав је заиста тај цртеж, тада почиње то калупљење у неке друштвено коректне ствари. Ја им кажем – Кол’ко је два плус два? Они кажу – Четири. А ја им онда кажем – Овде апсолутно не очекујем исти резултат, чак и ако видим да нешто личи, ја знам да нисте своји. Заиста се трудим да они у овом свету буду своји, да пробају да схвате да је њихова личност ту битна; да не треба личе ни на шта друго осим на себе.
Да ли постоји нешто што би ипак могла да издвојиш, на основу досадашњег искуства – чему су деца више окренута? Да ли је уопште могуће то на такав начин анализирати?
У принципу то све негде највише зависи од родитеља. Ако је он посвећен и хоће детету да пренесе бављење собом, интересовање; да се оно концентрише, да стане, да размисли, да буде истрајно у нечему…
Види се када су деца заинтересованија и жељна знања, да се и родитељи више баве њима.
Мање их пуштају да гледају све ове екране. Ја им лепо кажем – Екрани вам краду машту. И тачно препознам дете које много свега тога гледа, њему постане досадно и не зна шта ће са собом, пасивно је, нема никакву идеју. А има деце коју не можеш да нахраниш, колико питања имају.То све полази од дешавања у кући.
Немам клинце, па не могу о томе да судим, али само износим оно што ја видим. Тачно видиш утицај те неке технологије, да ти је ипак лакше да му то даш него да попричаш са дететом. И у Француској је исто тако. Мислим, то је постао неки општи тренд и нема никакве везе са локалном културом.
Могу ли се на неки начин издвојити неке ликовне технике и материјали, који су деци ближи и дражи и обрнуто? Или је то ствар искључиво личног афинитета?
То је опет лична ствар. Неко је одушевљен грнчарским точком, а неко не сме ни да пипне, јер му је љигаво. Мора стално да се мења и обогаћује сам програм, и што се тиче техника и материјала, јер јако брзо губе интересовање и пажњу. Воле да упознају све ново и кад год им изнесем нешто ново, буду одушевљени. Опет, ја не радим у школи, децу овде доводе родитељи, јер она то желе и зато не могу да причам о неком просеку.
И тамо када сам радила, имала сам најразличитије профиле. Радила сам и са клинцима из мог тамошњег насеља, како и са децом из сиромашних насеља, где су деца из свих крајева света. Али сам радила и са децом из богатих породица, мада сам ово прво више волела. Исти је случај. Зависи из каквих породица та деца долазе.
Какаву слику ти имаш о програмима и самом приступу ликовном образовању у школама? Не радиш у школи, али радиш са школском децом. Да ли мислиш да су ти наставни планови још увек некако шаблонизовани и без могућности за посебан приступ самом детету?
Па, није то једноставно. Треба се ставити на место тих професора. Мени, на пример, дође десеторо деце коју интересује ликовна уметност. А замисли, у школи ти дође њих тридесеторо које то не занима. Треба их и укротити, заинтересовати… При том, мораш и да испоштујеш тај програм и све те неке формалности. Зато ја и не радим у школи. Волела бих можда у Ваљеву мало да прозујим, да видим чисто шта се дешава, али опет је то другачији контекст.
Знам једино преко искустава неких одраслих људи, са којима сам радила, који су имали некада неког професора ликовног од кога су били фрустрирани. Блокирао их је. Просто нисам имала појма да постоји толико људи, који су блокирали своју жељу за цртањем, зато што им је неко рекао да не умеју то да раде. То ми је несхватљиво. И да људи осете толики страх од цртања. Мислим, имаш гумицу можеш да обришеш ако ти се нешто не свиђа. Али, зато мора да се изађе из тога.
Колико можеш да процениш у ком правцу би требало да идеш са сваким дететом понаособ? Узимајући у обзир његов дар за визуелно, па и неке моторичке предиспозиције.
То су све дивни сусрети. Свако дете има нешто своје и велики потенцијал. Само да се концентрише и усмери управо на то што поседује. Мени је 99,99 % деце фантастично, и никад ми није било јасно где се то онда изгуби када одрасту…
Стварно су деца сјајна. Треба их само хранити неким лепим стварима и давати им поверење у себе. Сваки темперамент је другачији, воле различите ствари, тако да ти, у принципу упознајеш мале личности. Ти сазнајеш ко шта воли, како се понаша, како реагују када су незадовољни, па буде и по нека сузица, па не могу да се одвоје од неког свог рада… Мислим, разне су ту вежбе у питању – вежбе ега, толеранције у групи и слично.
Радионице за одрасле су нешто другачије, у односу на дечије. Колико су они отворени за игру и спремни на истраживање, па и померање неких својих индивидуалних граница?
Они чим су дошли, већ су направили најважнији корак. Моје је да им пренесем љубав и натерам их да се заљубе у то што раде, али и да стекну поверење у себе. Јер, и ту буде свакаквих реакција, ако нешто не успе. Што се глине тиче, мени је ово сада заиста експеримент. Ту свашта учимо – шта је глина, шта је уметник, шта је занат…
Пошто сам ја уметник, нисам занатлија, ја сад не бих знала да ти направим двадесет истих чаша, на пример. Зато и желим да вратим овај занат у Ваљево. Грнчарства је било, па га нема више. Ово је експеримент, стварно и видећемо, ако се нека од полазница баш заљуби, да то наставимо да ширимо и развијамо. Супер је што смо обезбедили све могућности, од почетка, од самог блата, тј. глине па све до завршног производа. Имамо целу линију, можемо то да испечемо, да завршимо целокупан процес.
У суштини, сви ти људи који сада долазе углавном немају никаквих додирних тачака са уметношћу. То су жене које једноставно желе да приуште себи неке лепе тренутке и воле те ствари.
Куда ће све Караван стићи?
Свугде. Стварно смо отворени за сваки вид сарадње. Радионице посвећене глини, вајарство и грнчарство су ово лето биле у фокусу, јер је и нама тај период одговарао. Наставићемо у складу са интересовањем полазника. Од октобра месеца ћемо наставити и са другим техникама – сликарство, цртање, колаж, стрип, графика…
Имаћемо могућност да се посебно бавимо талентованим основцима и средњошколцима, у оквиру припрема за академске студије. Волели бисмо да преко зиме организујемо и неке филмске пројекције. Сањам да овде имамо и неки мали пијанино, па да и кроз музику спојимо све ово чиме се бавимо… Ми смо ту и отворени смо за све врсте дружбе и размене.
***
Каравани су увек били пуни сањара, под ведрим небом. Овај наш Караван путује кроз људске душе и најтананије облике и изразе човекове природе. Кроз лепо, надахнуто, истином и љубављу прожето ликовно стваралаштво. Где ће стићи, не зна се. Али, сигурно ће свако путовање бити обасјано слободом покрета, мисли и погледа у неке нове уметничке домете. Можда се управо овде роди неко велико лице светске уметности. Каравани пролазе, али овај остаје.
