Ленка Николић је ученица 4. године ИТ одељења у Ваљевској гимназији. Од млађих разреда основне школе учествује на такмичењима из математике, па потом и физике, српског језика, хемије… Са такмичењима наставља и у средњој школи, где постиже успехе пре свега из математике и српског језика.
Од прве године постаје чланица многих секција у школи, од којих су најважније лингвистичка и литерарна секција. Пре почетка пандемије, Ленка Николић се пласирала на републичка такмичења из физике и математике, која су потом, као и сва друга, прекинута. Те године бива проглашена ђаком 1. године од стране наставничког већа Ваљевске гимназије.
У другој години пролази на државно такмичење из математике, као и на Државно такмичење талентованих ученика по научним дисциплинама, где осваја 2. награду, као и специјалну награду за рад из области српског језика. Ленка Николић бива проглашена за ученицу 2. године. Добитница је награде „Гордана Лазаревић“ за постигнуте успехе из области српског језика и књижевности.
Током протекле школске године, Ленка Николић је учествовала и освајала награде на различитим нивоима више такмичења. На такмичењу из физике освојила је друго место на општинском нивоу, прво место на окружном нивоу и пласирала се на републички ниво такмичења, где је освојила похвалу. На општинском, као и на окружном такмичењу из математике, Ленка Николић освојила је прво место, док је на републичком нивоу такмичења освојила другу награду.
Поред математике и физике, учествовала је и на такмичењу из српског језика и језичке културе, где је на општинском и окружном нивоу освојила другу награду. На републичком нивоу такмичења Ленка Николић је освојила прво место и прву награду. Била је главна уредница првог броја лингвистичког часописа „Наша реч“, који је на такмичењу Друштва за српски језик и књижевност Србије за најбољи школски часопис освојио другу награду. Чланица је лингвистичке и литерарне секције.

Била је полазница Летње школе младих математичара у организацији Друштва математичара Србије. Проглашена је ђаком школе од стране наставничког већа, а за освојено прво место из српског језика поново је добила награду „Гордана Лазаревић“. Такође је била једна од добитница Светосавске награде Ваљевске гимназије.
У слободно време чита (не много у броју, али с много љубави) књиге, пре свих Агату Кристи, воли да гледа серије, а раније се бавила и кошарком. За себе каже да нема „специјалне хобије“ и да „није нека интересантна особа“, али интервју разуверава њене тврдње.
Шта је човек? Шта чини човека?
С једне стране, незахвално је да ми као припадници људске врсте причамо о човеку, зато што никада не можемо бити објективни. Али нешто што је, бар по мени, најважније за човека, и што човека издваја од свих других живих бића, јесте способност апстрактног мишљења, и, наравно, коришћење симбола, што се доводи у везу са апстрактним мишљењем. Ти симболи могу бити језик, математички симболи, хемијски симболи и разне друге ствари.
Да ли је и број симбол? Шта су све бројеви?
Јесте. Број је, пре свега, једна јако апстрактна појава зато што број не можемо да видимо, ни да опипамо. Човеку је, и то је чињеница, инхерентна, урођена способност да броји. То је нешто базично, а бројеве користимо само као запис тог нашег бројања у глави. Оно што је занимљиво јесте да неки језици немају категорију броја. Њихови говорници познају бројање, али не обележавају то што су избројали.
Шта је математика за тебе? Како је доживљаваш?
Пре свега, мени је математика као предмет јако драга и њом се бавим још одавно. Склоност ка њој приметила сам још код учитељице, и тада се она заснивала на оним почетним такмичењима у основној школи. Касније се то градуелно развијало, похађала сам и летње школе, семинаре, и тако почела озбиљније да се бавим математиком и озбиљније уживам у њој.
А шта сматрам да је математика – па, за мене је математика пре свега нешто апсолутно универзално, нешто што постоји независно од људског фактора, и нешто чему људи покушавају да се приближе одувек. На пример, шта год да се деси са људском врстом, и даље ће два плус два бити четири. Такође, мислим да је универзалан и јако добар осећај који имамо када докажемо неки математички закон, ма колико се једноставним он чинио.
Математика је једна од основних наука на којој се умногоме заснивају и други научни домени, не само они природни, попут физике или хемије. На пример, у лингвистици постоји једна дисциплина која се назива математичка лингвистика. Реченице и друге језичке јединице могу да се записују преко математичких симбола и операција. Иако то можда делује чудно некоме, језик се може математички и логички описати, бар у некој мери.
Можеш ли ми рећи нешто о тој апстрактној страни математике?
Да је математика апстрактна, може се заправо уочити већ у раним разредима основне школе, ако се мало замислимо. На пример, планиметрија је једна потпуно апстрактна област зато што се бави дводимензионалним (2D) моделима, као што је квадрат, троугао, круг, које ми не можемо опазити у реалном свету. Чак и када геометријске облике нацртамо на папиру, то опет није 2D.
Међутим, из свог искуства рекла бих да је највећи шок математичке апстракције прелазак са бројева (који су и сами симболи) на слова у средњошколској алгебри. Мислим да тада дефинитивно математику почињемо да доживљавамо као нешто другачије.
Често научници кад открију нешто, то нема значајнију примену, већ је добија касније. Да ли све апстрактне стране математике нађу некад своју примену и да ли ће наћи, или ће увек постојати делић математике који је апстрактан?
Прво што ми пада на памет у овом тренутку јесте то да се у програмирању, на пример, доста користи математика, поготово у школском програмирању. Ми сада најчешће решавамо математичке задатке на часовима програмирања, па нам тако и на такмичењима дају задатке који захтевају одређено знање математике. Доста статистике, доста вероватноће, то су генерално велике области које имају примену готово свуда, па и у програмирању, или, у вештачкој интелигенцији.
Као што сам рекла, за мене је математика нешто што је универзално, нешто што надилази домен људског постојања и што га прожима и условљава, тако да ја сматрам да ће математика увек имати своју конкретну реализацију у ма којој области људског деловања, ма која то дисциплина била, и ма колико математика била апстрактна. Можда не тако очигледно у свакодневном животу, али математика је свакако увек присутна свуда око нас.
Како доживљаваш језик? Да ли је језик сличан математици? Постоје ли сличности при учењу математике и језика?
Основна функција језика јесте комуникација и обично се каже да је језик најсавршеније средство којим се човек служи да искаже своје ставове, своја мишљења, осећања. Међутим, језик није савршен. Често долази до неспоразума и конфликта услед међусобног (па и сопственог) неразумевања. Често не можемо да искажемо све што мислимо на адекватан начин и недостају нам одговарајуће речи.
Због тога је језик ограничен. Идеалан језик, на неком апстрактном плану његове структуре, може се приказати преко одређених математичких или логичких симбола и формула, као што математичка лингвистика, коју сам мало пре споменула, или неки логички описи језика то покушавају. Али то је тешко применљиво на свакодневну језичку употребу.
Природни људски језик који је математички идеалан не постоји нигде на свету. И сваки језик је посебан и одговара основним потребама заједнице која се њиме служи. На пример, обично се каже да српски језик има више назива за породичне односе у односу на енглески, мада су данас ове разлике свакако мање.

Да ли има сличности између учења математике и језика – неких који би излазили из оквира општег стила учења, рекла бих да нема. То посебно важи за књижевност, која је увек вишезначна и захтева различите интерпретације, емотивно укључивање и слично, док је математика строго прецизна, егзактна, научна.
Чак бих рекла да ни учење школске граматике и стандардног језика дефинитивно нема или бар не би требало да има много везе са учењем математике, иако се то покушава кроз разна граматичка правила и још различитије изузетке од њих. Језик просто не функционише тако, бар ми се тако чини.
Математику учим на јединствен начин: разумевање закона и правила, која онда примењујем у конкретним захтевима. Језику се трудим да приступам са свешћу да би то увек могао бити само мој лични угао посматрања.
Српски језик и књижевност и математика не стоје за најомиљеније предмете ђацима, често су и најомраженији. Да ли просто многи немају „осећај“, или „дар“ за српски и математику? Да ли је то до њихове лењости, или вредноће? Да ли професори ту имају улогу? Како би ти приближила деци и младима српски језик и књижевност и математику?
Не сматрам да је ствар толико мистична да се мора говорити о неком специјалном дару, таленту, шта год. Просто, рекла бих да је реч о различитим интересовањима. Ако је неко заинтересован за језике, постоје школе и смерови који ће му више одговарати, или ће се тиме бавити из хобија. Неко кога то уопште не интересује, неће се тиме бавити више него што школске обавезе то од њега захтевају.
Међутим, сматрам да посебан проблем представља план и програм одређених предмета, да можда нису довољно занимљиви или инспиративни, и да због тога теме из одређених предмета не могу да нађу свој пут до великог броја ученика. Можда је проблем са српским и математиком управо тај.
Можда се градиво из српског чини помало застарелим. Раде се нека дела која савременим генерацијама нису привлачна, бар мени нису била, и можда на начин који је још непривлачнији. Граматика је, опет, другачији тип градива, али и она може постати јако сувопарна ако се учи кроз правила, изузетке, табеле, па нова правила, нове изузетке, итд.
С друге стране, допада ми се начин на који смо у протеклој години обрађивали књижевна дела. Са професорком смо више разговарали о могућим значењима и тумачењима конкретног дела него што смо записивали једноличне податке и испуњавали неке формалне критеријуме обраде. Мислим да се и другима то показало као добро.
Математика је, поново, некако природнији предмет на мом смеру, тако да смо се са њом, каква год она била, помирили, чини ми се, оног тренутка кад смо одлучили да упишемо ИТ. Али и ту је јако битан приступ који заједно са професором заузимамо према предмету.
На пример, дешавало се да се јако заинтересујемо за неку математичку област тек када нам се променио професор, који је одговарао на наша питања, објашњавао на више различитих начина све што нас занима, и тако подстицао наше интересовање.
Шта би био професор? Шта је учитељ? Колико он може имати утицаја на нас? Шта је узор? Постоје ли лоши и добри узори?
Пре свега, мислим да је добро да направимо разлику између идеалног професора, који би задовољио сва наша очекивања, и реалног професора, са свим природним људским недостацима које сви имамо. По мени, идеалан професор био би онај који би био свестан различитости међу ученицима и који би се трудио да допре до сваког од њих, који би покушао да макар једном у неколико часова пронађе начин да активира интересовање сваког ученика.
Просто је немогуће да се у неком предмету не може наћи бар једна тематска област или јединица која би некоме била занимљива и која би га инспирисала. Наравно, јасно је да је то у реалности можда тешко извести, и да је ту свакако неопходна воља обе стране, и професорске и ученичке.
Међутим, за мене је од саме наставе још важније то да професори треба да буду педагози. То би значило да се увек труде да се на њиховом часу ниједна особа не осећа дискриминисано, непријатно, понижено, да су увек ту за било какву врсту психолошке помоћи ученицима. Да бар знају на кога могу да упуте ученике у таквим ситуацијама, да буду толерантни и отворени за најразличитије карактере ученика, да разговарају искрено и отворено када је то неопходно.
Такође, сматрам да је инсистирање на строгој хијерархији погрешно и да не доноси добро никоме. Професор није неко ко је најпаметнији и ко је ту да напросто просветли ученике како и шта треба, већ да заједно са њима истражује, учи, сазнаје, закључује, разговара. Учење је обострани процес, и професори могу много ствари да науче од нас. Заправо, то и раде, само је питање који је професор то спреман да призна и себи и својим ученицима.
Професор се може повезати са узором, али чини ми се да то није баш типичан случај. Узор је увек нешто што ми видимо као идеално и савршено, али то никако не значи и да је узор заиста такав. Сигурна сам да су многи од нас у неком моменту били свесни неких својих узора, били то наши родитељи, пријатељи, познате личности, нарочито на друштвеним мрежама, спортисти, па и професори, ко год.
Ако их у том моменту доживљавамо као узоре, јасно је да они, или њихов стил живота, шта год, за нас представљају нешто ка чему тежимо, значи, нешто што нас привлачи, нешто позитивно. Али, да ли ће то заиста позитивно утицати на нас, то је скроз друго питање, и мислим да се најбоље може сагледати тек након неког времена, када промене постану видљиве. Те промене опет могу бити позитивне, негативне, или нешто треће, у зависности од угла посматрања.
Често спомињеш идеално и реално. Шта је идеално, а шта је реално?
Па, реалност је далеко од идеалног, и то треба да се схвати у одређеном стадијуму живота. Просто, мислим да је идеално, бар у почетку, наша лична ствар коју ми слободно обликујемо, мењамо, негујемо. Како одрастамо, схватамо да је реалност не баш тако слободна за наше жеље и ми јој се прилагођавамо. Све мање и мање маштамо. Али, сматрам да никад не треба да престанемо да маштамо. То нам помаже да се удаљимо од реалности када она постане претешка за здраворазумски приступ. Вера, нада, то су, рецимо, најчешћи идеали који опстају и када одрастемо.
Постоје и идеали који нису нимало слободни и ограничавају нас. То су неки идеални стандарди који се као готови постављају пред нас. Добар пример јесте физички изглед. У нашој култури данас идеалан изглед је онај који промовишу најактуелније познате личности кроз различите медије, пре свега друштвене мреже. Од младих особа се на тај начин очекује да испуне одређене критеријуме за физички изглед како би себе доживели као пожељне. То некада има катастрофалне последице.
Можеш ли ми још нешто рећи о том физичком изгледу и често нездравој трци за постизањем нереалних „стандарда“?
Сматрам да идеал треба да буде поштовање и неговање различитости, што, на крају крајева, сви ми представљамо. Другим речима, ако је особа задовољна својим физичким изгледом, какав год тај изглед био, али буквално какав год, она не треба да трпи никакве притиске да свој изглед промени јер не одговара договореном идеалу, па се још чак прогласи и нездравом и слично. Просто, не треба да постоје никакви калупи у које свака особа на планети мора да се насилно угура.
Још једна од контроверзних тема је равноправност. Шта је равноправност? Волела бих да ми кажеш нешто о равноправности у целости, а и специфично о родној равноправности, будући да је везана за информатику, којом се свакако више бавиш него ја, а за коју се каже да је човечанство у њој пробило лед у мушко-женској равноправности, јер отац информатике била је мајка информатике.
Апсолутна равноправност, нажалост, још увек не постоји у људском свету. Не само да не постоји него бих рекла да чак ни сви не тежимо њој. Кад год покушавамо да успоставимо неку хијерархију међу људима, да их распоредимо у некакве категорије и онда те категорије поређамо, ту више нема равноправности.

Равноправност је, за мене, изједначавање права свих маргинализованих група са привилегованим делом становништва, чиме би се границе међу овим групама потпуно уклониле и јасних подела више не би било. Наравно, да би се то десило, привилеговане групе морају да се одрекну свог статуса и буду спремне на другачији свет.
Међутим, оне очигледно нису још увек спремне на то. На пример, у контексту рода, докле год постоји активни феминизам, или ЛГБТ активизам, то је знак да маргинализација није прошлост и да промене тек треба да се десе.
Што се тиче ИТ сектора, чињеница је да је то још увек претежно мушки сектор и да разлози за то свакако нису боље способности.
Пошто си јако успешан ђак, природно следи питање: како успеваш све то да постигнеш? Постоји ли нешто попут организације времена? Да ли га ти уопште организујеш? Помаже ли и ослањање на неку врсту инстинкта?
Не могу да се похвалим добром организацијом времена. Класичан пример кампањског учења. Не учим редовно. Трудим се да се променим из године у годину, али не успевам нешто нарочито. С друге стране, на почетку поставим себи одређене циљеве за крај школске године и онда знам који ми је последњи рок кад треба да почнем да радим ако желим да их остварим. За сада пролази, и не буним се превише.
Рашчистили смо шта чини човека као појединца. Шта чини људе? Шта чини тебе?
Сматрам да људе чине њихове особине, понашање, порука коју се труде да пошаљу различитим аспектима своје личности, њихова виђења, маштања, циљеви, путеви… Причати шта чини мене јесте мало незгодно јер не могу да причам објективно, из трећег лица. Можда би ме неко од породице или пријатеља боље објективно описао.
Оно што бих издвојила као нешто на чему се трудим да увек радим јесте толеранција. Толеранција, разумевање, поштовање свих различитости које постоје међу људима. Сматрам такође да је јако важно да водим рачуна о свом понашању, да на путу да остварим своје циљеве ни на који начин не угрозим другог. Такође је битно да ако то не успем, ако се, из ма ког разлога, понашам на начин који одступа од мог основног погледа на свет – могу да освестим и евентуално исправим грешку коју сам направила.
Како се можеш замислити у будућности?
Нисам размишљала о далекој будућности. Прво бих свакако желела да упишем факултет, али пре тога и да одлучим који ћу факултет уписати. Мислим да ће то бити ЕТФ у Београду или ФТН у Новом Саду, али свакако ћу се бавити нечиме из ИТ сектора, нечим што је везано за математику, програмирање, физику, и, надам се, вештачку интелигенцију.
***
Колико год Ленка мислила да је незанимљива особа, разговор са њом је био, штавише, надахњујућ, често прожет цитирањем лика Херкула Поароа. Највише пажње привуче њен начин размишљања и премишљања, али и чињеница да се запитате колико успешни могу да имају скромно мишљење о себи. Још једно наравоученије из овог интервјуа је да људе не би требало стављати у оквире – успешне људе не привлачи искључиво оно у чему су успешни, и не раде само на томе.
Све Марине приче
Рођена на први дан јесени. Црта, слика, свира, пише, игра шаха, и мада све то ради по најмање у току времена, по томе је највише памте и препознају.
