Немања Грујичић сада уписује трећу годину ЕТФ у Београду и наставља своје походе у области технике и технологије. Њима су претходили гимназијски успеси из физике и математике, али и они из основне школе. Наравно, не смемо никако заборавити на књижевност и писање.
Основну школу „Нада Пурић“, Немања Грујичић завршио је као ученик генерације. Још од малих ногу је показивао велико умеће у уметностима писања, а она ће се само проширити уласком у Гимназију. Три године за редом учествовања и награде на Књижевним олимпијадама, бројним конкурсима попут конкурса „Мика Антић“, „Десанка Максимовић“, „Мој град“, „Вук Милатовић“, „Лимске вечери поезије“, без обзира да ли се ради о поезији или прози. Ипак, Немања Грујичић је најпознатији по својој збирци песама „Колонија“.
Поетским стазама
Учествовао је на неколико округлих столова у Ваљевској и Карловачкој гимназији. Био је члан литерарне секције и Дебатног клуба. Немања Грујичић је био полазник семинара „Историја српске културе“ у оквиру ОЦК „Вук Караџић“ у Тршићу и у склопу свог пројекта објавио рад у првом зборнику „Млади и србистика“. Поред овог, Немања Грујичић има још два рада: „Житије Светог Петра Коришког и енглеска књижевност касног средњег века“ (објављен у другом зборнику) и „Представљање масе у српској књижевности из угла теорије сложених система“ (објављен у трећем зборнику).
У гимназији си остао најзапамћенији као песник. Шта значи бити песник?
Ја себе не бих назвао песником. Ја бих самог себе пре свега означио као неког ко пише у слободно време, и понекад за себе, а понекад и намењено туђим очима и ушима. Да се тако рогобатно изразим. За мене је само то стварање вид релаксације и уобличавања сазнања и осећања. Да се тако, опет рогобатно изразим.
Кажеш, пишеш за друге?
Понекад, да.
А да ли си под тиме мислио да пишеш за публику, као неки забављач? Да ли би то тако описао или не?
Не бих. Кад кажем да пишем за публику, кажем пре свега да сам понекад радио с материјалима који су више пригодног карактера, него што су били дела која сам ја намеравао да створим искључиво по сопственој идеји, сопственом концепту.
Проблем с оним делом књижевности који се пише за друге јесте, управо као што си сама навела, што већина њих на крају заврши у једној од две категорије. Једна категорија су ти забављачи, они који жртвују уметничку вредност да би постигли неку врсту спољног циља везаног за популарност код публике и слично. Браћа која пишу пре свега да би се уклопила у одговарајући жанр, у оно што они мисле да је популарно, што ће им давати новац и слично.
Други су проповедници, тј. они који жртвују ту исту уметничку вредност, можда и више него први, ради дидактике. Односно, да би у неку руку подучавали оне који би их читали и тако им преносили сопствена размишљања покушавајући да их убеде у нешто. Они изигравају дидактичаре. Чим видиш да неко уметничко дело покушава да те убеди у одговарајућу идеологију, пре него да испуни друге критеријуме, знаш да се ради о таквом писцу.
Причаш о Мајаковском?
У неку руку… Многи су мишљења да би се таква одредница односила на Толстоја. Иако је неопходно постављати питање, „Чему то што радим?”, чини се да су код њега таква преиспитивања била и чешћа и интензивнија него код осталих. Након једног тако коренитог преиспитивања сопствене сврхе настао је добар део његовог касног опуса који је превасходно био посвећен Толстојевим новооформљеним верским и друштвеним погледима. То је многе нагнало да га критикују, а неке и разбеснело у тој мери да тим његовим делима поричу сваку вредност.
Да ли мислиш да је Толстојев случај све чешћи међу данашњим писцима, или нема значајне промене?
Књижевност свакако мора имати и компоненту подучавања читалаца, али та компонента не сме бити једина, а још је опасније када се злоупотреби. Толстојев случај је случај човека који је књижевној дидактици најпре пришао не би ли темељне појмове разјаснио са самим собом. Случај једног броја писаца данас јесте изигравање подучавања у, углавном идеолошком смислу. Некад је циљ да се књижевним делом промовише одговарајућа идеологија, а некад је дело настало из жеље писца да га нека од постојећих идеологија узме под своје окриље.
Да направимо пресек и вратимо се на другу категорију. Мислиш ли да су то људи који изигравају харизматичност, изигравају вође?
Уместо да изађеш пред народ и да им проповедаш, ти им проповедаш преко странице. Не спроводиш речи у дела.
Стваралаштво у уметности
А шта мислиш о „уметности ради уметности“ – ларпурлартизму?
Што се уметности ради саме уметности тиче то је увек у неку руку компликована тема, будући да она представља другу крајност онога о чему смо управо разговарали. С једне стране је тај концепт изнедрио низ заиста врхунских дела. Међутим, уколико се не води рачуна о мери, уколико се мера не пронађе, то престаје да има било какву сврху и постаје својеврстан баласт. Како ономе ко треба да чита или на било какав други начин стекне утисак о уметничком делу, тако представља баласт и за онога ко га је стварао.
А да ли је потребна таква уметност? Или мислиш да уметност треба да има „вишу сврху“, да уопште служи нечему?
Мени би било можда најкоректније рећи и једно и друго. Основни проблем уметности, дакле, још од оних првих који су покушавали да је категоришу или опишу на било какав начин, јесте како уметности наћи меру. Проблем налажења те мере је, свакако, веома личан за онога ко ствара, а за онога ко би требало да оцени, цео тај изазов постаје још тежи. Тако да, негде, уметност би требало да буде подједнако заступљена на целом том спектру. Почевши од оног дела где се она бави самом собом, до оне друге крајности у којој је у потпуности отворена ка служењу спољном свету или дешавањима у том истом свету.
Давно си споменуо уметничку вредност. Шта она представља?
Уметничка вредност је један од оних појмова за које би заиста сваки покушај да се да дефиниција неизбежно пропао. Тако да ћу се ја овом приликом свакако уздржати од таквих подухвата.
За мене је уметничка вредност прилично личан појам који се често своди на то, да ли човек има осећај да ли је нешто заиста вредно или не. Сада о томе на који начин се то може стећи, у којим правцима ово може да делује, заиста је веома компликовано говорити, јер начина на које човек може томе да приступи има скоро безброј.
Рекао си шта је песник. Други назив је поета, а сматра се да је та реч потекла од речи за Творца. Да ли је песник творац? Шта је творац?
Узећемо прво ону најбаналнију дефиницију, а то је да је песник онај који пише поезију. Песничко стваралаштво се односи пре свега на стваралаштво којем је он одлучио да се посвети. Свако даље романтизирање његове улоге од улоге песника као својеврсног демијурга, сва даља непотребна уздизања његове песничке улоге су често више доносила штете ономе што је производ његовог стварања, него што су ти производи имали користи. Тако да – да, песник је онај који пише поезију.
Е сад, ти си песник. Али, такође си био ученик специјално-математичког смера Ваљевске гимназије. Одакле тако различита интересовања? Како си ти постао песник? Када се то десило?
Не могу сад тачно да се сетим који су били корени тог интересовања, али, могу да се присетим да сам се у основној школи бавио тим књижевним стваралаштвом, ако се то тада тако могло назвати. Водиља ми свакако јесте чињеница да је начин представљања често оно што је одлучујуће у свим поменутим областима, од књижевности преко природних до техничких наука које су ми тренутно примарна област рада. Представљање знања и идеја одређује да ли ће неко уметничко дело бити довољно успешно, али и омогућава да се технички концепти спроведу путем од апстракције до стварног решења.
Одакле човеку потреба да се изрази?
На то питање такође не могу дати коначан одговор, мада, могу спекулисати. Могу спекулисати да је то кренуло када и једна човекова потреба која у задњих сто година постаје све већа и већа. То је потреба за апстрактним, односно потреба да створи сопствени систем симбола и да покуша њима да опише како онај свет који је око њега, тако и оно што се дешава у њему самом, и да на неки начин од симбола створи слику света око себе.
За књижевност се каже да је разумљивија од других грана уметности јер се користи речима, нечиме што је, обично, јасније. Међутим, показало се да то не мора да буде тако. Да ли онда бити песник значи добро се користити речима? Да ли то онда значи да је бити добар песник бити добар лажов?
Пре свега, што карактерише књижевност као грану уметности, или, генерално, грану стварања, ако ћемо да укључимо све друго чиме се људи баве, јесте то што си поменула. То је особина књижевности да користи нешто што је с једне стране толико свакидашње, а то је језик – нешто што људи стално користе да би комуницирали.
С друге стране, тај исти језик се употребљава за саопштавање и представљање једног заиста невероватно широког спектра како осећања или дешавања, тако и размишљања и ставова. То је нешто што је чини приступачнијом у схватању тога шта је њена суштина, сврха и значај. Лакше је, свакако, тумачити књижевно дело чак и човеку који није имао толико додира са књижевношћу, као, на пример, тумачити ликовно или музичко дело.
Бити песник често не значи бити добар лажов, јер већина песника у стварном животу не уме да слаже, односно, често изражава своја осећања када и не би требало, тј. на сопствену штету. Међутим, бављење поезијом свакако би могло да помогне човеку да мало боље лаже у стварном животу, или макар да успе да схвати туђе лажи, односно, да препозна када неко покушава да их слаже, а када неко покушава да им каже истину, да би се реаговало на исправан начин.
Ти си се, поред поезије, бавио и прозом. Каква је разлика између поезије и прозе и има ли прозе у поезији и поезије у прози? Да ли си ти мало користио та два „стила“ помешано?
Па, прво, ти књижевни жанрови нису толико неповезани као што се то обично мисли или каже. Нарација или, условно речено, приповедање, је основ скоро сваког књижевног дела. Најчешће га повезујемо са прозом, али нарација у поезији такође има једну посебну црту.
У поезији сам често користио то приповедање да организујем саму песму или да је учиним допадљивијом, што за читаоца, што за мене, као онога који је пише. С друге стране, поезија пружа једну врсту играња са језиком, са језичким апаратом, и примена те игре, односно, њен наставак у прози је често оно што и прозу учини уметнички узвишеном. Дакле, коришћење поетског језика у прози често уме да буде ефективно, мада, ако се претера, као и са сваким претеривањем, може да има један сасвим супротан ефекат.
Како волиш да пишеш? Да ли пишеш искључиво када си надахнут или некада и натераш себе да пишеш?
Ретко када себе терам да пишем, јер писање пре свега схватам као „паметно“, или не баш тако паметно коришћење слободног времена. Тако да, сваки покушај да се од једне „љубави“ направи обавеза не би био нарочито успешан. Испоставио би се као крајња пропаст. Што се самог начина писања тиче, некад имам јасну слику о томе шта бих желео да урадим, док, са друге стране, често имам по неколико реченица материјала које онда покушавам да упакујем на различите начине заједно или да од тог једног мотива направим нешто веће. Све у свему, нема ту неких нарочитих правила.
Да ли би требало у свакодневном животу радити ствари када то желимо, када смо „надахнути” за то или би требало некад на то и да се натерамо?
Уколико се било каква врста рада од задовољства претвори искључиво у обавезу, тада се ни резултати не могу исправно оценити од стране оног који је спреман да тај рад уложи. Зато не верујем да је неопходно натерати себе да би се нешто завршило. С друге стране, не може бити надахнућа уколико није остварена одговарајућа припрема. Надахнуће најчешће пружа наизглед изненадни путоказ ка одговору на питање које смо поставили сами себи или на оно које нам је упутила наша околина. А управо је припрема намењена формулацији таквог питања. Уколико тога нема, не може бити ни одговора, а самим тим ни ишчекиваног надахнућа које би нас упутило према одговору.
Постављање захтева олакшава решавање проблема
Како би ти писање песама упоредио с вежбањем математике? Да ли има везе између слогова, ритма, метрике и осталог са бројевима, физиком, техником и сличним?
На неки начин има свакако. Тежина стварања било чега у уметничком смислу, јесте у којој мери пред себе поставити одговарајуће захтеве. Односно, да ли себи постављати границе и колико тачно граница поставити? Често, кад се човек сусретне са потпуном слободом од тога не испадне увек нешто што је добро, јер тада не умемо да оценимо да ли је то нешто што радимо исправно.
Стога себи кад радим нешто, на пример, на пољу књижевности, поставим неке захтеве и нека ограничења. Кад се ради са ограничењима, мањи је могући простор решења и лакше је одредити се. То је боља страна рада у природним, односно техничким наукама. Ви на почетку бављења било којим проблемом или облашћу имате одређене захтеве који морају да буду испуњени, односно ограничења која се морају поштовати. То је оно што је сличност.
Да ли можеш да примениш нешто што си научио писањем поезије на техничку област или из техничке области на писање?
Одговор је у оба смера потврдан. Оно што често квари срећу кад је писање у питању јесте сама поставка оног дела којег бисмо да урадимо. Пронаћи проблем којим бисмо се бавили је често кључан чинилац целог тог процеса. То је такође важно и у техници. Та навика из поезије – на који начин пронаћи довољно достојан проблем је од велике користи у техничким наукама. Онда знам на коју страну да се оријентишем, знам које су стазе којима бих могао да кренем.
Примена знања из технике ми је значајна што за прозу, тако и за поезију. Неретко покушавам да створим аналогије. Некад ми иде на руку кад нешто што сам научио из електротехнике и сродних области могу да преведем у књижевну форму.
Да направимо пресек. Ти си уписао специјално-математички смер, с обзиром да ти се допадала математика. Међутим, као твоја већа љубав показала се физика. Шта те је ту заинтересовало?
Физика ме је заинтересовала као област где математика има своју пуну примену, где она добија практичан смисао. Касније, кроз средњу школу сам се, захваљујући професору Дејану Ђукићу, још више заинтересовао за физику и освајао награде на државним такмичењима. При томе сам то интересовање за физику продубљивао крајње опортунистички.
С једне стране, знајући да ће ми њено познавање и те како требати на каснијим студијама технике на које сам самог себе усмеравао. С друге стране сам искористио повољност да освојим награду из физике на државном такмичењу како касније не бих могао да полажем пријемни испит за ЕТФ. Тако да, превагнули су практични разлози кад је физика у питању и нисам се покајао што сам толико времена утрошио бавећи се њом јер ми и данас, на факултету, користи.
Како видиш себе у будућности? Да ли ћеш наставити да пишеш? Којом би се струком бавио?
Што се будућности тиче, надам се да ћу наставити да се бавим и да усавршавам интересовања која сам имао и до сада. Међутим, са сигурношћу свакако не могу говорити ни о професионалној будућности, а камо ли о стварима које припадају више личним интересовањима, погледима и сличном. Напросто, шта се дешава око мене, томе ћу се прилагођавати.
***
Немања Грујичић је извршио један сасвим леп спој својих двају занимања – поезије и механике. Сасвим занимљива и детаљно, онолико колико је то могуће, објашњена спона. Човек ограничавањем своје слободе ограничава своју машту, али смањен број могућности не значи нужно смањен успех – границе нам помажу да се одредимо и да лепо скупимо сву машту, у супротном расуту и неупотребљиву.
Опет, не мора и не може све бити јасно ограничено и дефинисано и тражење неких дефиниција било би узалудно. Немања Грујичић нам је то показао кроз многе одговоре, као и да нешто не мора да не постоји само зато јер није одређено, дефинисано.
Издвојено наравоученије из овог интервјуа односило би се на лепоту и мудрост једноставних дефиниција, а које се огледају у следећој реченици: „Песник је онај који пише песме“.
мањаГрујиНем
Немања Грујичић, Немања Грујичић, Немања Грујичић, Немања Грујичић, Немања Грујичић, Немања Грујичић, Немања Грујичић, Немања Грујичић
