Растао је уз родитеље лекаре, те је медицина постала и његова љубав. Биографија му је већ сада сјајна. Са двадесет шест година, Петар Гајић је увелико члан најпрестижније академске заједнице у Америци – Phi Beta Kappa Society. Након средње школе завршио је студије биологије, тамошњи колеџ – Bachelor degree, Honors Biology (pre-med) , Summa Cum Laude – University at Albany, а тренутно се припрема за студије медицине.
Амерички сан, у његовом случају постаје српски сан. Најимпресивније од свега је што овај вредан и успешан млади човек жели да се врати у Србију и допринесе њеном развоју. Иако скроман, веома је национално освешћен и итекако чува идентитет народа коме припада. На понос и поштовање свима нама. У разговору који смо водили, искрено и безрезервно је поделио своја размишљања и запажања.
Ко је Петар Гајић?
Рођен сам 1996. године. Пре поласка у Прву основну школу сам преживео бомбардовање. Знам причу о томе да су моји родитељи, који су лекари, по професионалној дужности обилазили људе по склоништима и помагали им. Често сам кроз одрастање бивао упућен и на њихове пацијенте, неке од њих и дан данас познајем. Пошто је Ваљево мали град и сви се знају, често сам их сретао и на улици, са родитељима. Они су увек имали пријатељски однос са њима, спремни да стану и попричају најнормалније.
Када сам уписао гимназију, моји родитељи су видели да имам криву кичму. Тада су постојале две опције – да идем на корективне вежбе, или на операцију. Ишли смо прво на те вежбе, али мени је било чудно јер сам радио исте вежбе као и остали који су имали другачије проблеме. Не мислим да су наши физиотерапеути лоши, али тако је тада било. Онда су моји родитељи одлучили да ипак потраже помоћ у иностранству. Нашли су болницу у Италији, која је специјализована за ту врсту проблема и где негују персонализовани приступ лечењу.
Сваки пацијент је имао посебан третман уз вежбе које су искључиво за тај тип сколиозе. Таква медицина ми је била занимљива. Пошто се и она сама стално мења, волео бих да такав метод нађем и у Америци и да касније могу то да пренесем и употребим негде у Србији. У смислу тог личног приступа. Медицина ми је још увек непозната, али тај начин лечења је успео да заустави даље кривљење моје кичме.
Моји родитељи се баве медицином и ја сам неко ко то само посматра. Видим колико они воле свој посао и то је имало велики утицај на мене.
Како је дошло до одлуке да то буде баш Америка, а не можда нека европска земља?
У гимназији сам био солидан ђак. Због ових проблема са кичмом, морао сам да носим мидер и нисам баш могао да се фокусирам на школу. То је утицало на мој поглед о себи и однос према школи. Имао сам чак и проблеме са неким професорима, али то је била моја кривица јер нисам довољно учио, нпр. математику и физику. Из хемије и биологије сам био увек добар. Тада су моји родитељи већ размишљали да је можда боље да брат и ја одемо негде у иностранство.
Размишљали смо прво о неким европским земљама – Норвешкој, Немачкој. Добро ми је ишао енглески језик, али нисам баш могао да учим још један страни језик, па су родитељи послали захтев за Америку. После годину дана је стигао позив од америчке амбасаде да смо одабрани за интервју и морали смо брзо да одлучимо. Брат и ја смо изразили жељу да одемо, јер је то било неко ново искуство за нас. Добили смо зелену карту и тако смо отишли.
Како је текао процес адаптације? Колико си тада био заиста свестан тако велике промене?
Био сам срећан што долазим у Америку, али сам у исто време био и тужан. Другови су ме испратили на аеродром и то је било врло емотивно искуство. Желео сам да видим како ће ми бити у Америци. Ми смо слетели и тада смо отишли код наше куме у Њујорк сити, где смо и живели првих годину дана. Тада сам доживео културни шок. Тих првих недељу дана ми је било најгоре, док сам се навикавао на све, па и на свој избор да дођемо ту. И мени и мом брату је било чудно све, доста другачије него у Европи. Али после сам се навикао.
Уписао сам четврту годину средње школе, у којој је радила моја кума. То је било у Бронксу, јер нам је тада значило да имамо неку стабилност, да бисмо се лакше адаптирали. Она је знала ту људе, а мој брат и ја смо уствари били једини белци у тој школи. Било нам је супер и сви су нас заволели. На крају године су ме чак прогласили за Краља матурске вечери (Prom King), што ми је прво било чудно јер сам ту само годину дана. Али, после ми је била част да су баш мене одабрали.
Можеш ли, на основу досадашњег искуства, да упоредиш систем образовања у Србији и САД-у? Ако бисмо искористили најбоље од једног и другог, да ли би се у нашој земљи могло нешто суштински променити?
Када је Србија у питању јако волим што се поштује теоријско знање. Не кажем да овде тога нема, нарочито када је медицина у питању. Мора много тога да се усвоји, а испите за нострификацију дипломе морају да положе и амерички и студенти из иностранства. Овде су књиге добро написане и учи се искључиво из њих. Не постоје скрипте, као у Србији на факултетима. Евентуално се за помоћ и оријентацију користе Power point презентације.
Професори директно кажу шта би требало да се научи, а шта можда и да се прескочи. Практичан рад се веома вреднује. Ја сам сада овде имао прилику да радим на PCR методи и разним другим процедурама и експериментима. То је зато што Америка има пара да обезбеди студентима ту врсту праксе, што Србија не нуди у довољној мери.
Зато је знање и учење кроз праксу јако важно. Чуо сам и од наших људи који су дошли овде на специјализацију да морају да се знају те неке практичне методе. Морају да уче у исто време док раде, а овде се много ради. Мислим да се недељно ради око 80 сати. Оно што ми се такође свиђа овде је што нема субјективности у оцењивању. Свима се приступа исто и врло објективно. Усмени испити овде не постоје. Раде се тестови или, као што рекох Power point презентације. Американци, ја мислим више уче кроз примере и то је негде кључна разлика.
Медицина је дефинитивно твој избор. Да ли си се већ определио за неку одређену област?
Требало би, ако Бог да, да започнем те друге четири године студија у јулу и тада ћу видети шта ми више одговара. Одабраћу нешто што ми се свиђа, што бих ја волео да радим до краја живота и то нема никакве везе са парама. Тешко је, јер не може специјализација тек тако да се мења. Раде то људи понекад, али то није захвално овде. За психијатрију не знам, мада моји родитељи мисле да бих био добар психијатар.
Одличан си студент. Члан си најстаријег почасног академског друштва Phi Betta Kappa Society, а неколико пута си био на Dean’s List. Како то утиче на тебе?
Dean’s List је лепа награда. Њу добијају студенти који су јако добри и то је леп подстицај. Неко те награди и ти се онда трудиш још више да задржиш тај успех и будеш још бољи. А Betta Kappa сам добио, прво јер су видели да поред тога што сам добар студент говорим и два језика, и што сам одабрао додатне ванредне курсеве из друштвених наука (нпр. историје). Тамо се изузетно цени успех и у природним и у друштвеним наукама. То је заиста велика част, јер је то најстарије академско друштво у Америци.
Шта те највише мотивише да постижеш све те сјајне резултате?
Ово је мало тешко питање… Мислим да ме највише мотивише љубав према ономе што учим. Ја стварно волим све те предмете из биологије које сам имао прве четири године. И дан данас волим о томе да читам.
Природно је да човек повремено наилази на тренутке слабости, преиспитивања, па и носталгије у овом случају. Који је твој најчвршћи ослонац у тим моментима?
Највише подршка породице и пријатеља. Ја сам благословен што имам добру породицу и добре пријатеље у Србији, и из основне и из средње школе. Чујемо се често, разговарамо и волим да одржавам те везе. Имам и овде добре пријатеље, који су ми много помогли нарочито за време корона вируса, јер су студенти морали да се иселе из круга факултета.
Посматрајући из свог угла, младе и врло образоване особе, шта је човек човеку данас? Колико смо отуђени или пак нисмо?
За време короне је у Америци забележен пораст алкохолизма и коришћења дроге. Огроман је стрес и мислим да су се људи у овом периоду прилично отуђили. Било да студирате или радите, мислим да много значи када имате некога у својој близини, када можете да боравите у истој просторији. Има неких добрих страна то што се доста тога ради онлајн, јер је лакше. Али, генерално су се људи модерног доба прилично удаљили, невезано за ову ситуацију. Томе је допринео и развој технологија, али и друштвене мреже које су слика нечег наизглед најлепшег у нечијем животу. Није баш као што би могло бити. Требало би много више чувати пријатељства, бринути о породици. Тако се ствара заједница и то је много лепо.
Ја се надам да ће то моћи да се промени у Србији и свету, генерално. Верујем да се неће десити то да, нпр. људи који стоје иза друштвених мрежа, почну да управљају нашим животима. Надам се да ће се људи одупрети томе.
Како би укратко описао свој лични циљ коме стремиш?
Мој лични циљ је да наставим следеће четири године школовања, а то је свакако медицина. Скоро сам имао и интервју са једним факултетом и надам се да ћу успети да се упишем тамо. То ће ми омогућити да после упишем неку специјализацију која се мени свиђа, те да могу да се запослим овде. Волео бих да обављам специјализацију у неком већем граду, јер ми се чини да има више шансе за усвајањем практичних знања и некако се боље ”утренираш”.
Наравно, после специјализације желим да имам слободу да радим где ја желим. Нострификовао бих своју диплому да могу да радим и у Србији. Један од најважнијих циљева ми је да помогнем српском народу, колико могу. Волео бих да радим и овде, пошто постоји нека позиција у којој доктори могу да раде у различитим болницама неки одређени период. По шест месеци радиш, нпр. Тако нешто би ми одговарало у животу. Олакшавајућа околност ми је сада, јер увек могу да се вратим у Америку да радим или нешто да научим, што није случај са људима који желе да дођу овде на неко стручно усавршавање.
Кроз твој лични објектив Америка изгледа… Како?
Много људи ме то пита. Углавном се створи нека слика кроз филмове и серије, али то није Америка. Није баш сва тако лепа. Има много тужних делова, где владају сиромаштво и патња било да је то Њујорк сити или нека мања држава попут Охаја или Илиноиса. Не би је требало гледати кроз неку идеалну визију, као да су они најбољи у свему. Нису. Јесте она занимљива и људи су добри, али има и ружне и лепе стране.
Ја сам се, нпр. возио метроом у Милану и овде у Њујорк ситију и много ми је пријатније било у Милану, јер је чистије. Када дођем у Србију и Европу, уопште све ми је некако мање, док је овде све огромно и широко. Имају и они својих политичких проблема, само што се то суптилније приказује него код нас. Мада, ниједна земља на свету није идеална.
Млади у Србији и САД-у – које су кључне разлике које си до сада уочио?
Млади у Америци су доста отворенији. Више су екстровертни него Срби. Ја сам интровертна особа и било ми је мало тешко да се нађем са њима на том неком нивоу. Мислим да је то највеће разлика. Отворени су за нова искуства, за нове ствари које до сада нису видели, воле да причају са било киме. То је оно што сам приметио. Некада то делује збуњујуће за нас из Европе, јер овде је сасвим нормално да ти се некада неко непознат јави на улици. И старији и млади то раде, потпуно нормално.
Мада, код нас рецимо, када се људи стварно зближе те везе јесу много чвршће него код Американаца. Наравно, има изузетака. Али, нема те дубине пријатељства, ипак постоји нека граница индивидуалности. Као да не желе више да покажу то да им је до некога стало. Ја сам стварно имао среће и овде са другарима, али мислим да је доста тешко пробити ту неку баријеру са њима. Има то нешто више што делим са својим пријатељима из Србије.
Србија ти значи…?
Србија мени значи везаност за моју породицу, пријатеље, заједницу у којој живим – Ваљево, државу, језик, културу, историју. То је мени Србија. Места која сам видео или нисам видео у Србији, то је исто везано за мој идентитет као Србина. То би требало да чувамо, као што би свака нација требала да чува свој идентитет и културу. Ја покушавам то у Америци. Желим да очувам и веру и историју. То ми је много битно. И у целом свету би требало тако да буде. Да нема у толикој мери глобализације, већ да се држимо онога што нас је некада чинило великом нацијом у Европи.
Осећаш ли да ваша генерација има снаге, воље и знања да одговорно стане иза нужних промена у овој земљи? Умећа сигурно имате.
Много волим своју генерацију. Имамо то неко специфично искуство бомбардовања, иако смо били мали и промена које смо после 2000 – тих видели. У односу на младе који су рођени после свега тога, чини ми се да смо мало другачији. Надам се да имамо могућности да наставимо да се боримо даље за Србију, да се побољшава ситуација. Пошто смо проживели те неке ствари, имамо специфичан менталитет.
Видим и по својим пријатељима из гимназије какви су они људи. Имам наду да ћемо моћи. Они су стварно сви добри људи. Мислим да ми морамо то да наставимо. Не може другачије. Видим то по њиховом приступу животу и верујем да ће то све бити у реду једног дана. Али, не може да се стане, морамо да радимо на томе.
У чему човечанство највише оскудева данас?
У западном свету влада нихилизам. Сада можда одлазимо у неку другу причу, али мислим да је након ренесансе, када је побожан свет постао рационалнији, уз мање гледања на религијски аспект живота, управо ту настао проблем у култури. Људи живе у материјалном, хиперрационалном свету. То их раздваја од неког другог погледа на свет који је владао целом историјом Европе још од настанка хришћанства, па и раније. Наравно има и даље људи који мисле, али поготово у Америци влада материјалистички приступ животу. Фокусираност на себе и нешто што можда људима не даје никакво значење у животу.
Мислим да доста људи у модерном свету не види неку сврху у томе што ради. Ако ништа није битно и сутрадан ћемо умрети, не видим смисао. Јесу ренесанса и индустријска револуција донеле многе добре ствари и лагоднији живот, али донеле су и неке лоше, које ми заправо и не можемо можда да видимо сада. Раздвојиле су нас од неких европских корена цивилизације. А мислим да ћемо тек видети последице свега тога.
Твоја мисија…?
Желим да помогнем што већем броју људи, и у Србији и у Америци. Кроз оно што учим и што ћу научити и радити у животу – то је за мене главна сврха. Медицина ми то пружа. Да ли ће то бити баш у физичком смислу, или ћу се бавити психијатријом, не знам. Не да дајем некоме лажну наду, већ да стварно помогнем колико могу. Волео бих и да поделим своје знање са младима.
Док сам био на колеџу University at Albany, имао сам прилику да учим студенте којима је требала помоћ из физике, хемије и генетике. Ја сам био задужен за физику, органску и неорганску хемију и то ми је било задовољство. Једног дана бих волео да могу и да предајем некад на Универзитету у САД.
На крају, шта би посаветовао младом човеку који се још увек није определио за наставак школовања?
У Америци је добро то што, након прве године можеш да се определиш за другу врсту студија, ако си незадовољан. То се обави једноставно, без полагања додатних испита. Србија је с тим у вези мало компликованија. Зато би средњошколци требали више да се информишу о предметима који им се нуде током студија, па да се на основу тога определе. Да изаберу оно што им се свиђа и што стварно воле.
Често деца још у средњој школи буду погурана у неком правцу који им се не свиђа и то је трагедија. Ако упишеш нешто што те не занима, студираћеш дуго и нећеш бити успешан. Требало би слушати себе и своје срце. Јесте у Србији тешко доћи до изражаја. Америка ипак даје много више шанси. Људи се мењају временом. Ни ја нисам иста особа која сам био у средњој школи. Али, драго ми је што сам дошао овде због онога што стварно волим. Ово је мој пут.
