Учитељица , Тања Рељић већ дуги низ година живи свој сан још из најмлађих дана. Вољена је и изузетно цењена. Упркос њеној скромној природи, постоје чињенице на основу резултата њеног, скоро па тродеценијског бивствовања у водама просвете. Времена су бивала свакаква, али она је увек била константна у свом настојању да тим малим људима пружи све што има и упути их на исправне стазе живота.
Одељење IV-3 и учитељица Тања Рељић
У Тањином одељењу влада специфична атмосфера. Поред тога што их има много, те је граја нормална појава, ниједног тренутка то није хаотично. Како? – то је њихова тајна. Она врло лако сведе ниво буке на тишину, у којој им мирним, тихим гласом говори. Те радосне, радознале очи су упрте у Њу – њихову учитељицу. Видно упијају сваку њену реч и гесту. Поштују је. Али су и довољно слободни да изразе и своје негативно мишљење, уколико постоји повод.
Једна од највећих замерки IV-3 разреда је што имају превише домаћих задатака и раде тешке задатке из математике, у односу на њихове вршњаке. Такође, понекад учитељица не испуни оно што им је обећала, а везано је углавном за неке спортске активности ван наставе, као што је одлазак на базен, на пример. Мада, ту је и до околности, сложили су се на крају. Ипак, тврде да немају муке са математиком.
Ово одељење је тим који се непрестано игра. Овде влада љубав у сваком куту учионице. Тања Рељић је успела да у први план истакне њихову топлину и емпатију. Њена деца су страшно отворена и спремна да изнесу своје мишљење. Неки гласније, неки пак тише. Свакако, врло артикулисано и у бројним случајевима веома елоквентно и зрело, за њихов узраст. Ти мали људи су свесни да се растају са својом другом мајком, што учитељице и јесу. Мисле да је њима теже због тога, јер ће учитељица пригрлити нову генерацију, а они одлазе код наставника. Можда су у праву.
Једна од много дивних девојчица из IV-3 је рекла, како код своје учитељице највише воли то што их она учи животу и „припрема” за свет одраслих. Када чујете тако нешто, поред прегршт других речи и тонова препуних радости, љубави, али и туге због одвајања, изађете на улицу снажнији него што јесте. Управо због свега тога смо инсистирали да направимо ову причу. Разговор је био страшно емотиван. Тања Рељић има шта да каже и требало би је чути. Свакако, не може да шкоди.
„Важно ми је да осећају једни друге”
Како је Тања Рељић постала учитељица?
Ко ме познаје откако сам кренула у први разред, зна да сам још тада говорила да ћу бити учитељица. Али стварно је било тако. Када сам завршавала осми разред, многи професори су рекли – Ма, где да будеш учитељица?! То је и онда било као и сада. Када кажеш учитељица, одмах имаш неке предрасуде. Та моја жеља је била невероватна већ тада.
Пријемни испит је тада имао другачији концепт. Ја полажем пријемни испит, неки део, мислим да је музичко било у питању, и на крају немам довољан број поена за средњу педагошку. Три месеца сам готово плакала у Ваљевској гимназији, јер сам желела да будем само учитељица. Како се то средило више се и не сећам, али сам се убрзо пребацила у Шабац, у Средњу педагошку школу и улазим у ту причу. Сада када бих враћала филм, поново бих све исто урадила. То је то.
Где су учитељи данас? Колики је ваш ауторитет?
Тешко питање. Важно јесте, јер мислим да више нема страхопоштовања. Када то кажем, мислим у најпозитивнијем смислу. То се изгубило. Као што је некада постојало, да када професор, учитељ или било ко други ко ради у школи уђе, да се ту покаже неко поштовање. Тако што ћеш само рећи – Добар дан! То је прво чега данас нема и то довољно говори о неком нашем положају.
У разреду такође. Клинци данас све говоре у првом лицу једнине. Нема оног заједничког. Иако си ти сад (као) ауторитет. Они не слушају. У том смислу мислим да се ту нека нит пресекла и да су многи учитељи због тога тужни. Не могу да кажем љути. Али, не могу да прихвате однос према нечему што би требало да се негује у школи, за цео живот. Нека правила, норме понашања, неки ставови о животу, које ту треба да започнеш, па даље да надограђујеш. То се, нажалост изгубило. Да ли због брзине живота или оваквих услова живота, не знам. Не умем то да објасним.
Колико је заправо до вас, учитеља?
Мислим да цео систем није добар. Он се стално као нешто развија и вечито смо у неким реформама и иновацијама. А заправо та људскост и здрав ауторитет се не спроводе. Нешто што би требало да се подразумева, тога нема. На то нико не обраћа пажњу и то никоме није важно, сем нама који смо ту. Онда одеш кући и осећаш се лоше због тога. То је питање система и друштва, али и васпитања ове наше деце.
Да ли просвета успева да очува систем вредности и поред свих околности?
Школа и даље ипак држи тај, да тако кажем главни циљ. Да се кроз школу негују све те одговорности. Она јесте васпитно – образовна установа и мислим да и даље све то негује. Без обзира на све промене које се дешавају. Људима који раде у школи и даље је то циљ. Не само што ћеш да образујеш, да научиш нешто, ти се у сваком тренутку бавиш децом. И ако нема времена, нађе се.
Које су то вредности на којима ти инсистираш, од самог почетка?
То се све преноси на оне вредности које ја покушавам да имам у својој породици. Када станем пред клинце у мом одељењу имам у глави своју децу. И мислим да сам успела у томе. Најважнија је људскост и емпатија. Када дођеш код мене у разред то је прва реч којом ће они покушати нешто да ти објасне. То ми је веома важно.
Важна ми је и праведност, тако да сам негде увек отворена. Без обзира што је то мали човек испред мене, да он у сваком тренутку може мени да каже – Знате, нисте били у праву, тад и тад… Моје је онда да кажем – Да, хвала ти. Наравно, ипак ја морам остати њима нека фигура. Али важно ми је да разговором решавамо проблеме и да осећају једни друге. Ми смо тим и то је најважније.
Свака генерација је другачија. Да ли си успела баш свакој да пронађеш жицу и извучеш максимум њиховог потенцијала?
О томе бих могла да причам баш дуго. У последње време сам сретала децу из многих претходних генерација. Да ли је то било дете које је било успешно што се тиче неког знања, или је то било дете које је седело у последњој клупи, па није завршило ову или ону школу… Исти тај осмех на лицу када ми приђу, па се присећају неких ствари, ми говори да сам ја нешто успела.
У свакој генерацији сам бивала другачија. Свака генерација те носи. Ти је примиш и у зависности какав је тренутак тада у кући, у породици, таква су и њихова интересовања. Раније када сам тек почела да радим није било тих телефона, мрежа и онда је сасвим довољно било више неке живе речи и неформалних разговора, да направиш неку пријатну атмосферу.
Онда дође следећа генерација са другачијим интересовањима и ти мораш да се прилагодиш. Тако да ту мораш заиста да будеш спретан, да би они изашли са осмехом. Онда доживиш да, када најмање очекујеш, добијеш поруку од студента електротехнике – Ја баш сада мислим на Вас. Хвала Вам, и тако даље. А ти пеглаш веш и баш тада добијеш тако нешто.
Вероватно да је било и оне деце коју нисам успела да придобијем. Можда су имали своју интерпретацију неких мојих ставова према њима, па им у том тренутку није одговарало да мисле да је то за њихово добро. Али када тако прођу године, то је сада већ и неко пријатељство.
Када добијеш нову генерацију, у старту се већ доста тога види. Аха, ови ће бити добри математичари, значи са њима морам радити више. Онда у следећој само спорт. Па у наредној само глума. Тако да и о томе мора да се води рачуна. Сада када погледам те неке новине које шаљем деци на крају четвртог и осмог разреда, тачно се види разлика.
Једна генерација је препуна позоришних представа. Сав мој четворогодишњи рад је посвећен томе. У следећој генерацији, то њих уопште не дотиче. Мање воле да читају и више се друже са лоптом. И онда на тим фотографијама видиш да је ту све само спорт. То је оно што и мене мења, тако да и организујем активности за њихова интересовања.
Које су то неке кључне ствари на које се ослањаш у раду? Како успеваш да пренебрегнеш реалну оптерећеност наставним плановима?
Не знам како бих то објаснила. Када узмем тај наставни план и видим шта све морам да урадим, ја гледам шта бих додатно могла да осмислим да их заинтересујем. Ако је то неко теже градиво морам да нађем начин да они много лакше приступе усвајању знања које је предвиђено. Онда направиш неку играрију где ћеш да повежеш и њих укључиш у то неко учење, и да на крају имамо пројекат заједничког рада.
У овој генерацији то је посебан предмет који се зове Пројектна настава. Њега није било раније, али се то и тада радило. Сви учитељи воле да разбију ту уобичајену форму наставе. Мораш тако. Да препознаш и ослушнеш шта их занима. Тада све буде ок. Та новина је сада отворила могућност да редован план и програм подведеш под Пројектну наставу. То је фантастична ствар.
На пример, био је светски дан уметности. Па сада, ако ти њима уведеш да пронађу када је био Да Винчијев рођендан, да истраже ко је он био… Затим им припремиш и неки материјал у коме ће бити неке Да Винчијеве мозгалице, па они морају свашта да открију, добијемо фантастичну причу у којој смо свашта научили. При том смо радили и српски, слушали цртани филм на енглеском и покушавали да га преводимо, јер се доста њих врло добро служи енглеским. Тако да је то право уживање.
Шта мислиш о избору уџбеника, генерално? Зашто идеја о бесплатним уџбеницима, професора Алека Кавчића не наилази на добар одзив? Да ли је уџбеник неопходан, заиста, обзиром да по закону, ученик не мора поседовати исти на настави?
Када се та идеја појавила гледала сам тај „Утисак недеље” где је гост био баш он и та једна жена из Клета. Све ми је било јасно, као и теби вероватно. Нама министарство регулише одабир уџбеника. Ми који радимо у настави немамо ништа са тим. Добијемо готове понуде у смислу списка издавача. Међу њима још увек нема Кавчићевих уџбеника. Када добијеш понуду од њих 5 – 6, углавном се одлука доноси у складу са ценом. Мада су сви они ту негде приближно. Тако је бар у нашој школи. Ми то негде после и наслеђујемо и много се не питамо.
Да ли је уџбеник потребан? Не могу да кажем да није. На пример, када је уџбеник из Природе и друштва за четврти разред у питању, без њега не би то било комплетно. Ти на часу дајеш деци неке информације. Простора за неке белешке баш и нема, тако да је главни извор информација управо тај уџбеник.
С друге стране постоје многи уџбеници који би могли бити само помоћна средства у раду. Мени они углавном служе за израду домаћих задатака. Због овога што сам сада рекла ће многе моје колеге бити можда и љуте. Хоћу да кажем, када много припремаш наставу, трудиш се да превазиђеш оно што сами уџбеници нуде. Зато он остаје за рад код куће. Када све урадиш на часу, бар ја тако мислим, онда дете то може и само да уради. Можда уз неку инструкцију, баке, деке, маме или тате, али да се седи са дететом, нема потребе.
У том смислу он јесте потребан како би дете развило одговорност радне навике, кроз домаће задатке.
За Алекове уџбенике, ја лично не мислим ништа лоше. Многе књиге у ПДФ – у и сама користим. Мени то уопште није важно. Да ли су илустрације овакве или онакве…Тако да ја верујем да ће то ипак наићи на већи одзив. Можда не у овом тренутку, али хоће сигурно.
Начин рада је ствар личног избора
Одељенска заједница је јако важна у развоју детета. Како се она данас третира?
Ми учитељи смо привилеговани у односу на колеге које долазе касније, од петог до осмог разреда. Часове одељенске заједнице је увек могуће померити, уколико се деси нешто што не смемо да одлажемо, на пример. Све можемо да надокнадимо.
У једној претходној генерацији смо имали кутијицу, у коју су деца убацивала папириће са свим неким недоумицама и проблемима, које не желе и не могу да кажу наглас. Петком смо отварали ту кутијицу и разговарали. То је био добар начин да сви они који из неког разлога то не желе јавно, ипак кажу шта их тишти. Са овом генерацијом то није случај.
Али увек их подсећам да смо ми једна велика породица и да мора бити и овако и онако, али да ћемо све решити.
Да ли увек успеваш да одржиш ниво атмосфере какав желиш и како решаваш дисциплинске проблеме?
Као већина људи, дођеш на посао – не доносиш ништа од куће; дођеш кући – не доносиш ништа са посла. Шта је важно? Сво то припремање за само један школски час траје прилично дуго. Деси се да некада то превазиђе моја очекивања и кажем – Јао, ја ово морам да поновим. А онда се деси да проведем цео викенд за само један час у том дану и не добијеш интеракцију коју си ти пожелела. То је променљиво. Зависи само од тог тренутка и са каквом енергијом су дошли тог дана.
Да сам након тога долазила кући и говорила – Ма, шта мени све ово треба! – ја не бих видела сву лепоту њиховог одрастања. Генерално, када се деца навикну на један систем, она и сама траже то. Ако дођеш на час и немаш да им понудиш ништа забавно, час је пропао. Допуњујемо се и на крају будем увек задовољна. Јер, ако је и само једно дете успело да ми покаже своје задовољство осмехом, погледом, ја сам срећна.
Ми имамо једну апликацију – то је као неки наш разредни Фејсбук. Америчка платформа је у питању и користим је већ другу генерацију. Ту нам је све. Они имају своје аватаре, па ту чак добијају и плусиће и минусе за свој рад. Мада, ако њих питаш, рећи ће да учитељица само прети. Циљ је био да ко први дође до 100 поена, добија неку награду.
То ми помаже да одржим дисциплину. То је неко мотивационо средство. Родитељ одмах може да види све оно што ја ту унесем. Све делимо ту и то је свакодневна веза између родитеља, њих и мене. Зато и нисмо имали проблема при преласку на онлајн наставу, јер су они од првог разреда научили све то да користе. Чак су и неке колегинице почеле да примењују ту платформу, што је сјајно. Они морају да имају неки мотив, а ти мораш да им приђеш у складу са њиховим интересовањима. Имамо своју мрежу.
Да ли си имала случајеве „малих бунтовника”?
Јесам. Па, каква би то школа била да нисам. Ја сам и од њих учила. Кориговала се. Па сам, богами неким бунтовницима и прилично захвална. Из претходне генерације. Зато се трудим да више не буду бунтовници из истих оних разлога због који су били њихови претходници. Тога има.
И сви се ми трудимо да то решавамо кроз разговор. Има ту и неких других фактора који утичу, али нећу сада о томе. Свету се не може угодити. То је диван пример и остаје за сва времена. Ја се увек трудим да их испратим, па да ми се они чак и супротставе. Али, то је све за моје добро, да би следећа генерација била што боља.
Тако да је било разних ситуација. Хоћу да се присетим решења тих ситуација. Док су деца код учитељице тада се и родитељи више баве децом. Више их контролишу. Контролишу и учитеље. Е, ту може да дође до неких, да кажем – неспоразума. Учитељ мора то све да изнесе достојанствено, са осмехом на лицу, је л’? Али је фантастична прича која се мени дешавала. То је да када оду од петог до осмог, онда родитељи дођу и кажу – Били сте у праву… Пошто, обично то буде не проблем са учитељицом, него је једно дете више заштићено него друго и слично…
И онда буде супер прича где, ако буду прочитале тројке и двојке моје, а било је и размирица, они после постају најбољи пријатељи. А сада су на факултету. То хоћу да кажем. Док је то све трајало, учитељу није било нимало пријатно. После се испостави да је то ипак било нешто људски и морално. Али је то онај школски живот који треба оставити само деци и то је оно што заправо буде добро. Значи да и када постоји то неко незадовољство, некада треба и пустити, бити цивилизован док то дође све на своје.
Колики значај придајеш игри у самом процесу рада?
То ми је много важно. Мислим да је то нешто што краси мој разред. Та свакодневна игра. Ако је математика, нека буде кроз игру. Будите гусари, откријте пећину и решавајте задатке. Ако радимо правопис и граматику, да излазе из собе у собу, да открију кључ. Све мора бити игра. Тако се најлакше запамте неке ствари. Ја сам то волела и била сам несташна. Мени још увек фали те игре. Видећемо колико ћу ја још моћи своју енергију да усмерим ка томе.
Али ми је добра прича, када си ме питала за разлику између генерација. Сада се више не поставља питање ко има телефон. Подразумева се да сви имају све. Онда ја то искористим. Буде ми мало тешко у првом и другом разреду док их све то научим, али онда уживам у трећем и четвртом. Па, када је на пример Дан планете Земље, ја не морам ништа да припремам, него ја од 33 ученика добијем готове истраживачке радове и ја то све склопим у једну онлајн књижицу. Тако да они то после могу да читају.
Где је у свему томе драмска игра?
Ја увек на тим часовима будем главна глумица. И направим такву атмосферу да су и они глумци. Најважнија је искреност, је ли, да би филм био прави. Мислим да сам ја успевала увек да они могу да изађу, да без стида нешто кажу, да им се нико не смеје. То је веома важна ствар. Мени су увек биле занимљиве те девојчице које се стиде и једноствано не воле јавни наступ. А онда кроз разне играонице, оне се постепено ослобађају.
Ја на крају четвртог разреда могу слободно да кажем – они су сви савршени у томе. Да одглуме, да забаве… Нарочито када имамо тематске дане, па они рецимо треба да припреме нешто за млађе разреде. Е, ту они сви желе да учествују. Тиме смо превазишли неке страхове и они сами се напуне самопоуздањем. И не добијају то само од мене већ и једни од других. То је главни циљ.
Када се десило то да су оцене постале толико важне, а знања све мање?
Некако су родитељи данас преамбициозни. Ја сам свих ових година имала фантастичне родитеље који су били за сарадњу. Али некако, када се направи таква атмосфера између деце, да то буде онај спортски дух, па ће ту бити неког мисаоног надмудривања. То сада кажем, јер су ми то родитељи говорили – Али, он то хоће. Њему је стало… Просто дођемо до тог нивоа да је свакоме стало да то добије, да је то сад страшно ако је то мања оцена од четворке. Сада је то тако. Мислим, деле они знање између себе.
Али та оцена заправо и није неко мерило. Ја то деци покушавам да објасним. Ми у школи имамо ове вештине, физичко, музичко, ликовно. Ја на пример немам нека сазнања о музици и не могу ја сада од деце тражити нешто што ни сама немам. Тако да је мени, ако си ти научио ту песму и певаш је како год, ту не може бити мања оцена од четворке.
Стварно је сада тако. Они су сви срчани и свима је стало да буду што бољи. Шта је на то утицало ја не знам, али је најпозитивније могуће. Важно је да они науче да ако и добију неку нижу оцену, то значи да треба да буду вреднији и одговорнији, па ће и та оцена сутра бити боља. Можда ти није био дан, нису се склопиле неке коцкице, али ћеш сутра то да дорадиш. Опет, и та оцена је важна да би се деца мотивисала. Она свакако не одређује она знања која они имају.
Шта мислиш о тој појави амбициозних родитеља?
И ја сам родитељ. Никада својим ћеркама нисам рекла – Мораш добити 5. Говорила сам – Мени је важно да си ти вредна, да дајеш све од себе, а сад како буде на тесту, разни су фактори ту. Али, моја деца другачије размишљају. Оне мени кажу – Али, ја морам да добијем 5. Тако да, иако нисам амбициозна у том смислу, ипак је то нешто што је одредила средина. Јер су оне биле у таквом вршњачком миљеу. Овде није до родитеља.
Има преамбициозних родитеља, али мислим да увек дође тај тренутак када морају да пусте дете. Јер када оно постигне ту зрелост да може да каже родитељу – Али ја то не могу, то ме додатно оптерећује! – тада га он мора пустити. Морамо да их слушамо и пратимо њихове неке потребе, а не да тражимо превише. Јер се онда и дете погуби у свему томе и нема никаквих резултата ни на једном пољу.
Шта те још увек чини радосном?
Деца.Увек имаш неке изазове. Лако је радити са дисциплинованом, културном, васпитаном децом. Сви ми прижељкујемо да су сви такви. Али увек имаш и неку другу страну. Ја сам имала у неким генерацијама децу, где сам била подељена. У смислу да морам бити учитељица и где мораш да будеш заиста само човек и прихватиш изазов. Јер, ако приступиш томе као само још једном изазову да се избориш, онда та енергија све повуче и добијемо опет тај осмех на крају. Сад не причам о знању, јер у овим случајевима није била реч о томе.
Све који раде у школи, мислим да држе само деца. Њихова неисквареност. Где год да радиш, ти ћеш да се сусретнеш са оваквим и онаквим људима. Када ти испред себе имаш те мале људе, то је оно што те држи. Када ме они сви гледају оним радозналим окицама и ја знам да не мисле ништа подло, нити безобразно. И ако се направи нешто, то стварно буде само несташлук, кога мора бити у школи. То је то… И то што ћу чекати неку поруку.
Знаш, ја волим да им задам неки домаћи за блиску будућност. Видећемо. Није време да и једна генерација реализује то још, али испратићемо све. Богатство тих нових породица. То чекамо. Колики год да је број те деце, они ће већином тежити томе… Колико год да је ово све око нас тешко, треба веровати њима. Бити само један почетак њиховог живота…
***
Људи као што је Тања Рељић има у свакој школи широм земље Србије. Они су благо које би требало чувати и адекватно ценити. Енергија коју носе и улажу зарад што квалитетнијег одрастања и стицања знања тих малих људи, непроцењива је. И само њима знана.
Сви ми сведочимо потпуном девастирању једног од кључних сегмената сваког друштва, а то је образовање. Допустили смо да се вредносна лествица окрене наопачке. Људи који пожртвовано приступају раду нису увек међу пожељнима у тиму. Моћ колектива, нарочито у друштву какво је наше, са свим својим реповима из прошлости, није на завидном нивоу. Они који су одговорни за статус просветних радника не маре за њихов неправедан положај. Туга је то. Али радост у школама још увек постоји.
Бреме одговорности за развој деце и младих носимо сви ми. Почевши од сопствене деце. Ко год мисли да са тиме нема везе, у криву је. Замислимо се добро где смо и шта нам ваља чинити. Дужни смо то својој деци.
