Владимир Крупниковић је одрастао у Насељу Миливоја Бјелице – чувеном Блоку. И то у оном периоду, када је, обзиром на лепезу ликова који су ту становали, могло да се сними бар 10 сјајних филмова. Родитељи су му се развели, те је проводио дане и код оца и код мајке. Док је боравио код оца, са другарима је играо тенис, јер су сви волели овај спорт. У Блоку је почео да игра баскет и фудбал, где је и провео највише времена. Зато му је и срце увек ту.
Прво је почео да тренира тенис, али је кошарка преовладала. Већ са непуних 16 година је ушао у први тим „Металца”. Негде око деведесете године је почео и активно да игра кошарку. Након тога је променио неколико различитих клубова у земљи. Пут га је водио и до Румуније, Македоније и Норвешке. Владимир Крупниковић је на крају завршио у Шведској, где је, након три године боравка, заокружио своју професионалну каријеру.
Кључне одлуке за живот у Скандинавији
Пошто је у Шведској овај спорт на полупрофесионалном нивоу, морао је да почне да ради још један посао. Како с почетка није добро овладао језиком и сам избор послова је био доста сужен. Каже да му уопште није било лако да научи шведски језик. Али, савладао га је, вероватно, понајвише захваљујући спортском духу који га краси.
Постао је кошаркашки тренер и започео са педагошким студијама, те је добио и звање учитеља. Неколико година уназад, Владимир Крупниковић ради у школи, уживајући у свом послу. Тренерским позивом се, такође бави константно.
Између свих тих редова професионалног развоја, градио је најважније и најчвршће стубове своје личности – породицу. Његов син првенац, Коста живи у Србији, али се труде да проведу што више времена сви заједно. Влада и Мира су поносни отац и мајка њихових троје деце – Калине, Елене и Луке. Својој деци пружају огромну љубав и веома им је важно да они одрастају здраво.
Иако му недостају зелене сармице из Србије, он нађе начин да направи сармице на скандинавски начин. На живот гледа увек из позитивног угла, што покушава и својој деци да пренесе. Прошавши кроз најтеже тренутке, који једног родитеља и породицу могу да задесе, с пуним правом их можемо назвати лавовским борцима. Владимир Крупниковић је у овом блоковском разговору био отворен и срдачан, као и обично.
Шта те је највише мотивисало да одлучиш да упишеш педагошке студије?
Рад са децом. Кроз тренинг, човек има могућност да види ту дечију искреност, позитивност, енергију и лепоту дружења. Деца су увек позитивна, на свој начин. Па и моја деца, којих, хвала Богу имам. Једноставно, мислим да је лепота у раду са децом и како године пролазе, брзо и видиш тај успех који постижеш. Дивно је видети како напредују из дана у дан, како се обликују. Пронашао сам се у овом позиву.
Можеш ли нас, укратко упознати са задацима и одговорностима једног шведског учитеља?
У школи се бавим и наставом и слободним активностима. Швеђани то зову фритис. То је време које деца проводе мимо наставе. У принципу, рад са децом је захтеван. Али је разлика. Чини ми се да је ипак лакше и опуштеније горе радити са децом. Мањи су захтеви од деце и имају више могућности.
Сва деца у школи почињу од 8 ујутро и настава им се заврши до 16, 17, или 18 часова, најкасније. Зависи од узраста. У основној школи настава траје до 15 сати, најкасније. После тога имају слободне активности.
Часови трају отприлике око сат времена, али то ништа није стриктно ограничено. Сваки разред има ручак између 10 и 12.30 часова. Имају одморе по сат времена, после ручка. На пример, ми који радимо са децом имамо планирања, отприлике по шест сати недељно. Ту планирамо и активности везане за наставу, али и слободне.
Те ваннаставне активности су јако добро осмишљене. Буде креативност код деце и жељу за певањем, играњем, цртањем, вајањем… Имају прилику да у оквиру тих програма уче и да шију, да се баве столарским занатом. Постоје машине и алати са чијим коришћењем се деца врло практично упознају. Ту заиста буде фантастичних радова. И доста Швеђана, на пример, касније када одрасту, што се тиче обраде дрвета, раде сами. Јер су то научили кроз школски систем.
Ви, свакако наставне програме усклађујете са тим неким планом који добијате од надлежног министарства?
Наравно, с тим што такође пратимо и одређене годишње периоде за ваннаставне активности. На пример, ако нам долази Божић, активности су уско тематски повезане са тим Празником. Тих дана се организују и као неки базари, где они излажу и продају своја мала уметничка дела. Родитељи долазе, купују. Такође, за Ускрс, па и за Ноћ вештица, када се праве и костими, маске… Уопште, када год се ближи неки велики празник, усмерени смо на то.
Између тога трудимо се да деца имају најразличитије могуће радионице – од филмских, преко глуме, певања, плеса, спорта… Делимо их по групама. У свему томе, постоје активности које морају да обаве, јер им је то нека врста задатка, али и оно што они сами желе. Поента је да се опробају у што више ствари, да би се на неки начин пронашли.
Што се планирања наставе тиче, оно се прилагођава деци. Базирано је на томе, да се пронађу начини на које ће деца најлакше разумети и научити одређену лекцију. На пример, кроз сликање, или неки филм, додаје се на то што је 1+1=2.
Како би описао ту релацију тренер – учитељ? Да ли ти је позив учитеља, отворио можда неку нову димензију педагошког рада?
У принципу нема ту неке велике разлике, заиста. С тим што, можда је мало већа одговорност у школи. Мада, у оба случаја се човек бави васпитавањем деце, учи их многим стварима које су им потребне за будућност. Мора да им се пружи добра слика онога што виде и што им се даје. Не могу да правим неку велику разлику између ова два посла, јер су изузетно повезани.
Кад систем функционише, све је лакше
Колико Швеђани воде рачуна о атмосфери у школском колективу, генерално?
Изузетно. Врло је битно да постоји добар однос између колега, према деци. Доста се прича о томе. Они, у принципу проводе доста времена у разговору једни са другима, да би дошли до циља. Ти разговори, заиста нису никада бурни. Људи размењују своја мишљења и покушавају да саслушају једни друге, како би дошли до најбољег решења.
То понекад може да траје и месецима, али се на крају дође до неког закључка, где сви буду задовољни мање-више. Јер, немогуће је да постоји само једна особа која одлучује о свему. Врло је битно да се, гледано из различитих углова, дође до најоптималнијег решења.
Какав је однос према запосленима у шведској просвети? Најпре од стране родитеља, па и од самих ђака.
Мислим да ту постоји један проблем. По мени, деца су увек добра и сјајни су. Не постоји лоше дете. Више је проблем до родитеља и њиховог понашања. Као што сам рекао малопре. Сви смо ми, као родитељи та слика коју дете гледа сваки дан. И, ако ми не кажемо – Добар дан! некоме, неће то ни дете учинити. Сматраће да је то неважно. Мислим да тога има све више и горе.
Међутим, пошто су деца дуго у школи, некада и по 8 – 9 сати, ми се трудимо да то надокнадимо. У Шведској, рецимо нема персирања, али ми настојимо да деци усадимо схватање да је свако важан и посебан на себи својствен начин. Да би свакога требало прихватити, не понижавати га, али и не уздизати било кога без основа. Него, једноставно да су сви као особе вредни. Наравно, друга је ствар ко шта и како ради. Постоје разлике, али оне су лепота једног друштва.
Колики је стварни ауторитет просветног радника и како решавате дисциплинске проблеме, којих увек и свугде има?
Што се тиче дисциплине, највише се решава кроз разговор. Постоје психолози, који то најчешће раде. Уколико дете има неки проблем, прво, наравно ми, који смо ту најближи покушавамо да причамо са њим. Да установимо који проблем има. Ако је сложенија ситуација у питању, одмах се укључује психолог, па социјани радник, и тако даље.
У суштини се не драматизује толико. Постоји начин да ти, на пример, напишеш неки извештај о томе шта се дешава и какви су проблеми. Постоје органи у школи који се баве тиме. Касније, на нивоу општине укључују се и социјалне службе и сл.
Ако дете има проблем са учењем, ако једноставно не може да седи на часу и слабије му нешто иде, праве се одређене групе. Просто се деца групишу у складу са личним могућностима и степену одређених сметњи, ако су деца са посебним потребама у питању. Ја сам рецимо, имао дивну сарадњу и размену са некима од њих. У групама тога типа је увек ангажовано двоје људи. Поред учитеља, ту је и асистент, који такође ради са њима настојећи да реши проблем.
Деца у одређеном узрасту реагују на различите начине. Реагују на породичне проблеме, не уклопе се некада лако у разред. Зато је битно причати. Не доносити одмах закључке и љутити се. Човек мора да има стрпљења и разумевања за такве ствари. Пошто деца често нису свесна својих поступака и раде то исказујући неки свој бунт и одређена осећања. Тако да се заиста доста ради на томе да се са децом комуницира што више.
Претпостављам да у тако устројеном систему онда и не постоје одређене санкције, типа укора, или смањења оцене из владања као код нас?
Не постоји у том смислу. Али, оно што се деси на крају, када се исцрпе сви ресурси, препоручује се да дете промени средину. Да оде у другу школу где ће се можда осећати боље и прихваћеније од стране другара. Самим тим биће срећније и задовољније.
Дешава се, на пример, да колеге једни другима много помажу. Ако дете уђе у сукоб са неким наставником, онда други колега дође и разговара са тим дететом, јер је важно одмах наставити комуникацију са њим. Јер, ако оно, у том тренутку осећа неку одбојност према свом наставнику и бурно реагује, избегаваће нормалан разговор. У таквој ситуацији се често дешава да се деси промена у његовом размишљању и лакше је допрети до детета.
При том, ја се дивим учитељима и професорима који раде овде у Србији. Они имају и по 30 и више ђака у одељењу, некада. А у Шведској је максималан дозвољен број ученика, на једног учитеља 15. Углавном је у сваком одељењу ангажовано по двоје, или чак троје људи. Поред учитеља, ту су асистенти, задужени углавном за ваннаставне активности, али то се све време преплиће. То је онда огромна разлика и много је лакше радити у таквим условима. То тако функционише до четвртог разреда.
Пошто си одрастао и школовао се у Србији, можеш ли направити неку паралелу?
Наши учитељи, наставници и професори су стварно сјајни. Тај ауторитет који су имали, бар у моје време, као и поштовање од стране родитеља, мислим да је то било јако добро. Али, мислим да је сам систем образовања горе много боље устројен. Начин на који они уче је много флексибилнији. Када би се и овде то применило, али да се од старта постави на чврсте темеље, уз тај наш ауторитет, било би много другачије. Мада, ја сам срећан што сам овде учио школу.
Колико се пажње посвећује изградњи тимског духа код најмлађих? Да ли је махом све базирано на гајењу индивидуалистичког приступа и односа према окружењу, и животу уопште?
Човек би, у принципу, требало да буде задовољан собом. То је можда и најбитније. Ради се доста на томе, и кроз самосталан и групни рад. На тај начин деца стичу тај осећај, како је када радиш сам, а како је када си распоређен у неку групу. Стимулише се то поприлично. Наравно, ти као индивидуа мораш да спознаш себе, да би могао да будеш срећан и задовољан. Друга ствар, покушава се да деца која су у групи повучена, да и она дођу до изражаја. Да покажу своје могућности и специфичности. Мислим да се доста добро ради на томе.
Радио сам до сад у три школе и свугде смо настојали да сва деца буду препозната и видљива и да свако добије подједнаку шансу.
Шведска има велики број приватних основних школа. Какво је твоје искуство и мишљење по питању евентуалних разлика између државних и приватних образовних установа?
Радио сам и у приватној и у државној школи. Што се приватних школа тиче, чини ми се да су родитељи више заинтересовани и више се боре да деца остану ту. Јер, уколико су деца проблематична, лако могу да изгубе место у школи. Док у државној школи немају баш такав однос.
Моја деца иду у државну школу и ми смо презадовољни. Предност је што су те школе мање и самим тим је то боље за децу. Што је већа школа, теже је да дођу до изражаја.
Људи морају да се изборе сами за себе
Мислиш ли да твоја деца имају више могућности одрастајући у Скандинавији?
Све зависи од породице. Мислим да нема ту неке разлике у којој земљи дете одраста. То је тотално небитно. Дете свугде може да има перспективу, с тим да је много битно окружење у коме живи. Прво родитељи – колико им је стало да причају са дететом и помогну му… Љубав, једноставно. Мораш да му пружаш љубав и да си ту за децу.
Ја гледам своје пријатеље овде, који стварно гаје анђеле. Трудим се да и моја деца буду што боља. Боримо се и супруга и ја. Не знам… Кажу да и дете које има проблема, ако нађе некога ко му је ослонац, може израсти у фантастичну особу и човека.
Све је то индивидуално, чини ми се. Зависи како човек представи неке ствари у животу. Ако некога, на пример, представиш као лошу особу, прво што ће нека друга особа помислити о том човеку јесте да је он лош. Неће кренути од неке позитивне стране. Тако исто и у земљи у којој живиш.
Ако сматраш да је лоше, онда ће бити још горе него што стварно јесте. Ако човек покушава да нађе и види неке лепе ствари, да то преноси детету и буди у њему тај вољни моменат, другачије је. Тада ће и дете имати ту перцепцију о лепом и гледаће у лепу будућност. Све се своди на то, по мени.
Замисли да се сада налазиш на тој прекретници и да мораш да донесеш одлуку о пресељењу у Шведску. Да ли би опет исто поступио?
То је заиста тешко питање.Одрастао сам овде. Човек стиче пријатеље целога живота, али оно најлепше јесте детињство и пријатељства која тада стекнеш. То је за цео живот. Стварно је много тешко одговорити…
Како функционише српска заједница у Стокхолму? Колико су наши људи у дијаспори повезани?
Кад имаш троје деце, уз то још и радиш два посла, онда баш и немаш много времена. Када год можемо, ми одемо до Клуба, што није баш често. Трудимо се, на пример, када игра наша репрезентација, да испратимо, или неки сличан догађај који је повезан са Србијом. Били смо недавно на једној утакмици, баш када су играли против Шведске.
Трудимо се да учествујемо у томе, када смо слободни, или макар само да се појавимо ту. Наравно, сваки човек репрезентује земљу из које долази. Ми као Срби смо сјајан народ, што се тога тиче. Гледајући само у Шведској, има много наших људи, врло успешних у разним браншама. Не мислим само на интелектуалце. Доста су и цењени од стране Швеђана, али и од припадника других народа који ту живе.
Има ли наде да се та заједница у дијаспори некако удружи, како би се суштински помогло овој нашој напаћеној Србијици?
Како да ти кажем…? Свака заједница мора прво да помогне сама себи. Човек би требало прво да пође од себе, своје породице, да уради најбоље све оно што може. Једноставно, мислим да је врло тешко очекивати тако неке ствари од неког другог. Јер, свако има неки свој интерес.
Људи који живе у некој заједници, морају да се изборе сами за себе. Као у породици – ти се трудиш да она буде што боља и функционалнија. Па онда, на пример – живиш у згради, па је то ниво свих станара, и тако даље. Мислим да људи који живе у дијаспори доста и помажу што се тиче доношења новца у Србију. То је један од видова помоћи.
Да, наравно. Али, када би се створила критична маса тих људи, професионално доказаних и остварених, који би се одважили да помогну својој Матици у суштинском и организационом смислу… Можда је то идеалистички приступ, али није немогуће, је л’ да?
Знаш како, људи који живе на неком другом месту покушавају на неки начин да оплемене ту средину. Врло је тешко наћи време. Као што сам рекао, ја не могу да стигнем да одем до српског Клуба, јер немам времена. Тешко је бавити се тим стварима. То би захтевало велику жртву. Не знам… Мислим да је то идеализам – чист.
Постоји ли нешто што ти недостаје горе, или, пак када си овде? Скандинавци су много другачији од нас.
Када одеш са тридесет година, онда ти недостаје и породица и пријатељи, фамилија, родбина… Али, у суштини, мораш да се прилагодиш условима живота. И горе и овде. Да би човек био чист у глави. Нормално је да осећаш носталигију и увек ће се то осећати. Није то ништа ни ружно, нити неприродно.
Успео сам да средим живот и породицу. Лепо ми је. Стекао сам пријатеље, како Швеђане, тако и наше људе. Стварно ми је лепо и тамо и овде када дођемо. Зато и остајемо по месец и више дана… Покушавам да гледам то са ведрије стране.
***
Када сретнете Владу, заиста видите у његовом плавом погледу да му је лепо. Напустити земљу у којој је човек закорачио у живот, никада није једноставно. Често можемо чути двојаке тонове, по том питању. Да, они су побегли! – или, Свака им част што су отишли. Тешко је судити на овакав начин и нико нема право на то.
Чињеница је да се без храбрости, одлучности и истрајности не може направити никакав помак у животу. И веома је тешко будити се у новом окружењу, чији језик ти одзвања у ушима попут најгорег филма икада и где ниси прихваћен у потпуности. Па, чак и на домаћем терену, ситуација може бити врло слична. Јер, иако говоримо истим језиком, суштински се често не разумемо.
Зато је за поштовање сваки успех наших ближњих, комшија, рођака, познаника… Није важно где су и чиме се баве. Остварили су се на многим пољима и добар су пример своме окружењу. Владимир Крупниковић је један од њих. Радујмо се због њих и ценимо људе због онога што јесу. Не због онога што поседују.
